О ПАМФЛЕТУ ПРОТИВ ПЕСНИКА
ВИТОЛДА ГОМБРОВИЧА
 |
| Перица Донков. Портрет Стојана Богдановића |
Витолд Гомбрович, Против песника,
Београд, Просвета, 1985, Дневник I (1953-1956).
Почео сам са овим насловом: „Снобизам и бес Витолда Гомбровича“. Кад сам
се добро наљутио променио сам га у „Против напасника“. Најзад, нисам хтео да
Витолду Гомбровичу (1904-1969) нешто наудим те сам опет променио наслов.
Читалац може слободно узети који му се највише свиђа, а може узети и неки који
нисам ја понудио. То би било веома занимљиво. Витолд је тежак човек. Прави је напасник. Савременици и они који су га
познавали и сусретали се са њим тврде да је био повучен. Да им верујемо. Али
када узме перо, када је наоружан, онда није лако с њим. Морам признати, често
ми се чини да нешто тврди без аргумената. Склон је и замени тезе. А користи и
механицизам. Утицај драме на његово писмо се осећа на сваком кораку. Реченица
има цепања, дробљења, ломљења, застајкивања, као да чека како ће читалац
реаговати?! Ставља три тачке, понавља реч, неко име, по неколико пута. Види се
да је намерно. Изазива. Свиђа ми се. Интригантно, а има и нечег песничког у том
појачавању драме. Али то није никаква доказ за нашу причу. Он ће овде бити
третиран по заслузи, а то значи као напасник.
1
Поставио сам на Фејсбуку оглед, како каже Витолд Гомбрович, под насловом
Против песника. Не може се прихватити
да је реч о огледу, о есеју. Есеј би морао бити озбиљан текст са завидном
луцидношћу, што овај текст, одмах да кажем, није. С обзиром на количину ироније, реч
је о тешком сарказму, то не значи да у есеју нема места иронији, и излагању
песника подсмеху могло би се рећи да је реч о памфлету. У њему се
нерагументовано напада песник, чак је употребљен и бес као средство. Мислио сам да ће се ту наћи силни песници
који ће се успротивити паушалним оценама о песницима. Навешћу неке његове oцене
за које сматрам да им објашњења нису потребна: „Зашто не
могу да поднесем тај монотони пев, непрекидно узвишен, зашто ме успављују ритам
и рима, зашто ми се језик песника чини нaјнезанимљивијим од свих могућих
језика, зашто је та Лепота тако мало привлачна и зашто не знам ништа горе,
ништа смешније но што је начин на који Песници говоре о себи и о својој
Поезији?“ Видех да тих песника
нема онолико колико је Гомбрович мислио, те одлучих да се сам позабавим његовим
текстом. Нећу овде глумити дрвеног адвоката и нећу се бавити одбраном песника.
Њих бране њихова дела. И само она.
Витолд Гомбрович се у свом памфлету Против песника овако изјаснио: „Теза
овог огледа: да готово нико не воли песме и да је свет стиховане поезије
фиктиван и кривотворен учиниће се, претпостављам, исто тако смела колико и
неозбиљна. А ипак ево ја устајем пред вама и изјављујем да се мени песме уопште
не допадају и да ме чак гњаве.“ А ево ја устајем против Против
песника. Моја је теза да Гомбровичева теза није тачна. Он и није доказао да
је теза тачна. Али се не може рећи да се није трудио. Штавише, упињао се из
петних жила, чак је наводио експерименте, (и њих назива огледима) који
вероватно нешто потврђују, али не потврђују његову тезу. У његовој тези најзагонетнија је улога речи
„готово“. Ако бисмо ту реч изоставили, онда бих ја подигао два прста и његова
теза би одмах пала. Реч „готово“ у контексту његове приче значи „скоро сви“,
или прецизније „скоро сви, изузев њих неколико“, а грубље би се могла
интерпретирати као „већина“. Коју год од ових могућности узмемо теза (не)ће пасти зато што је неспорна
чињеница да има свакаквих људи. У те
спадамо и Гомбрович и ја, он са тезом, а ја са антитезом.
2
На почетку свога текста Витолд одмах покушава да оправда своје понашање
„просто у име елементарног беса какав у нама буди свака грешка стила, свака
лаж, свако бекство од стварности“. Увођењем „елементарног беса“ није успео да
ме завара. Али почео сам да размишљам о томе ко га је тако гадно нагазио. Претпоставка
би била да је то био неки песник. Али о томе ко би то могао бити можемо само
нагађати. Гомбрович је био велемајстор психолошких анализа. Сви оцењују да су
његова дела у ствари дубоке психолошке анализе. Како је онда било могуће да
падне на свом терену, да га опхрве фрустрација и да га доведе до таквог беса
чији производ је права филипика Против
песника. Не може се искључити ни његов стил који је подразумевао стално
незадовољство које је откривало незадовољства своја и туђа и претакало их у
књижевност. Незадовољство је мера моћи.
Оно је покретач. Оно је и овог писца покренуло против Против песника. Грешка би била, и то велика, ако бисмо искључили
утицај болести, а било их је више, и то хроничних, које су блистави извори
фрустрација, које код писаца формата Гомбровича доводе до блиставих дела. Сам Витолд је избројао
седамнаест својих болести од астме до сифилиса. Наравно, да му тада није
оправдање за напад на Песника некакав „елементарни бес“. У питању је
перманентна фрустрација која је морала резултирати бесом, могуће је и без
повода, чак и на некога ко се случајно нашао поред њега. Нема сумње да је у
својим делима описивао до детаља своје фрустрације, па и своје болести, до оних
психичких, које су аналитичари и критичари проглашавали за дубинске
психоанализе. Такође, нема сумње, да је реч о великој способности, па и о
храбрости да изнесе то на ледину, на белину, у јавност. Или га је на то
приморала нека велика мука. Зна се да је често био у финансијским проблемима.
3
Може бити да је извор „елементарног“ беса била љубомора. Али, с обзиром
да је Гомби био промискуитетан тип веома је тешко тражити у односу на кога.
Одустајем. Али то не искључује љубомору на успех, или на славу песника, неког
конкретног, а пре ће бити и уопште на то да су песници од дионизијских времена
па до данас свуда радо примани. Може бити и то. Било је случајева да су песници
били важни уредници, или чланови жирија, те да су талентоване књижевнике
спречавали да испливају. Можда би у том скупу требало тражити некога коме би се
Гомби светио. Освета је гадна работа. Најчешће песничко решење за проблем
освете јесте бекство у поезију. А није ретко да се песник осветио самом себи. У
сваком случају освета је ђавоља работа. Она је последица незадовољства које
није преточено у поезију. Она је обична, одвратна последица. Људи се најчешће
баве последицама. И Витолд, и он. Па, ево, и ја.
4
И
даље размишљам, не напушта ме мисао да те је неки песник боцнуо на право место,
те си овако решио да се осветиш свим песницима за сва времена. Tи
чији се глас још чује, а не сумњам, чуће се и убудуће, баш
су ти погане речи. Зар на браћу своју да насрнеш? Бастарду један. Ти који си се
провлачио из књиге у књигу као јегуља, ти који си се из текста у текст
пресвлачио као змија, ти си подигао глас против Песника само зато што је Он
измислио Бога. Ево, ја не мислим да си ти то урадио зато што си хомосексуалац,
нити зато што си био онанист, него те савладала немоћ да се објавиш као песник.
То је, а можда ћу до краја измислити још нешто. Сигурно је да те нећу оставити
на миру.
5
Ако си ти рекао, а ниси!, да су песници
сујетни, ако си им га накршио, ако, био си у праву, јесу. Али шта ми имамо од
те њихове сујете. Немамо ништа, ни ти, ни ја. Баш ништа. Једино што си нас
напљувао, а сад ја пљујем тебе, па да видимо ко ће даље. Је л'? А о твојој
сујетности, твој Дневник! Не морам да
наводим странице, где год убодеш, извири твоја сујета. Дакле, само си
непотребно упетљао и нас песнике у твоју сујету. Није ти била довољна твоја
сујета, а онолика као море, ма као океан! Чудно. Мени је чудно, а онима који
нису читали твој Дневник ништа није
чудно. Неки су знали и без читања. Чаршија је то, мој Витолде! Она је свуда
моћна. Све зна. А ти не умеш да ћутиш. Толике године прођоше откад си умро, а
још лајеш песнике
и дајеш чаршији материјал за олајавање. Ту се ништа не може поправити. Џабе се љутим на тебе.
6
Већина људи очекује од мене да овде напишем нешто што личи на песму.
Нешто песнички. Али они не размишљају песнички. Они би само да кусају. И то
нешто слатко. Но, слатко зна да буде и
горко. То не значи да ћу се наслађивати мртвима. Нећу, као што нећу да
читам њихову савршену поезију која то и није. За њу само песници мисле да је
савршена. Не мисле ни они. Прави песници осећају несавршенство и то их
узбуђује. Они други, њима је добра и она, Иде
Миле и тарабе броји...
Ето докле смо дошли ти и ја, бавимо се песницима, а требало би да
се бавимо поезијом. Кад смо већ ту ево шта је о њима мислио и написао у својој Квадартури круга, мој пријатељ велики
песник Бранислав Петровић: „...
нису сви писци стихова и песама песници. Напротив, много је више песника међу
онима који не пишу песме и не римују риме, него међу онима који пишу. Могао бих
набројати читав низ познатих песника који нису песници. Има чак и славних
песника који нису песници. У школским лектирама најбројнији су песници, које
муза поезије ни малим прстом није такла. Народ воли стихоклепце, али ја их не
волим. Знам колико ризикујем кад ово кажем, али не волим их. Бог ми је дао да
их разликујем од песника.“ Наравно, до
песника се може стићи само преко његове поезије, мада многи траже друге путеве
и обавезно залутају. Када уђу у тупик не умеју да се (по)врате. Приметио
сам, мој Витолде, да се и теби то дешавало, током твог памфлета Против песника, и то више пута. Уосталом
то си написао и у наслову, Против песника,
а не против поезије.
7
Интернет и тзв. друштвене мреже су рај за тзв. песнике. У ствари то је
рај за промоцију кича. Нико неће да
чита, а сви траже да их читате. Прочитао сам те типове. Пустам их да уђу у
цркву. Све се надам да неће изаћи. Поезија тражи самоћу. Када човек успе
потпуно да се осами, онда је зрео да прави нови свет. Поезија се с времена на
време
мора пребирати. Поезија се мора с времена на
време проветравати да се не би убуђавила. Она не трпи мир. Мора стално да се
талашка. Ништарије знају да су то и зато пишу. Они би да се пониште. Али то их
усисава. Вртлог је моћна ствар. Није то, Врти
коло...
8
Витолд
Гомбрович пише ово: „Спровео сам и следеће огледе:
комбинујући поједине реченице или делове реченица из песама датог песника,
градио сам апсурдну песму и читао је у групи поштовалаца као ново дело великог
песника – на општи усхит ових љубитеља; или бих почео да их пропитујем, веома
свестрано, о једној или другој песми, и утврђивао да је „љубитељи“ нису чак ни
прочитали до краја. Па како онда? Толико се одушевљавати, а чак и не прочитати
до краја? До те мере уживати у „математичком савршенству“ песничке речи, а не
запазити радикално покарабасивање прецизности? Тако се надмудривати, толико
декламовати о тим стварима, наслађивати се некаквим суптилностима, нијансама, и
истовремено чинити тако тешке, тако елементарне грехе?“
Очито да Витолд није критиковао песнике, нити
поезију, нити је овим инсертом образложио зашто мрзи песнике, а каже да воли
поезију?! Он не воли снобове и оне типове који све знају о уметности, које све
изненади лепотом и све одушеви, а кад их питате за образложење,
или затекнете као што је то Витолд учинио, они се онереде, многи само поцрвене,
а највећи број њих се само кисело насмеши и вреба нову прилику за своје
„одушевљење“.
Витолд каже, али уздражано: „Али ја радим у
уметности одавно и њен језик ми није тако потпуно туђ.“ Није потпуно, али је
довољно туђ да би свој бес искалио на песника и на поезију. Овде је реч о
страху од непознатог. Гомбрович осећа страх од поезије као од Бога. Боље му је
било да је уместо страха исказао поштовање, али за то је било потребно и знање,
које се не стиче аверзијом. За њега је касно, али за нас није, а ни за оне који
долазе. Од силног страха, који по правилу долази из незнања, Гомбрович је
побегао у снобизам који није мање мрзео од страха. Покушао је да омаловажи
песника и поезију. Реч је о неуспелом покушају.
А
што се тиче Гомбровичевог огледа рећи ћу још и ово, познато је да краве дају
више млека ако им пустате музику Мозарта, а питање је шта би радили волови када
би им читали песме неког познатог песника, или најбоље фрагменте из Фердидурке?!
Постоје људи који не умеју да живе поезију, као што постоје
позитивни људи без обзира на RH фактор.
9
Често се код нас износе мишљења да
има много песника, те да поезију читају само песници. Гомбрович је мислио
слично. Грешне мисли. Погрешне. Нажалост нема толико песника. Иако је
београдском чаршијом некада колала прича да Србија има више песника него
становника. Шала. Али није шала да је Бранко Миљковић тврдио да ће у будућности
сви писати поезију. Он, међутим, није рекао да ће сви писати „добру“ поезију.
А, ако она није „добра“, онда и није поезија. То је и Витолд Гомбрович сметнуо
с ума када је тврдио да има много песника.
10
Гомбрович има примедбе и на форму.
Али, признаје поезију. Наиме, он каже овако: „... кад
ми се поезија не открива у песмама, него помешана са другим прозаичним
елементима, на пример у Шекспировим драмама, у прози Достојевског и Паскала, или
просто приликом обичног сунчевог заласка, ја треперим као и други смртници.“ На једном месту он каже,
парафразирам, да култура и васпитање бацају човека на колена, присиљавају га да
обожава то и то, да поштује то и то. То је признао, али није рекао да је можда
тај део васпитања прескочио. „.. али друга, дрскија струја нашег духа
труди се управо да човеку врати његову сувереност и независност у односу према
тим Боговима и Музама који су, најзад, његова, човекова творевина.“ – каже Гомбрович, да би одмах
иза овога устврдио да су песници ти „који најусрдније падају на колена“. Нема
образложења. Није ни обавезно. Само да додам да је песник измислио Бога, а да
је Мисао Мајка Божја. Гомбровичева теза „да готово нико не воли песме“ је
обична ступидност, те нећу ништа рећи о њој да Витолду не бих
досипао со на реп. А помишљао сам и на то.
11
„Нашао сам се
дакле пред лицем следеће дилеме: хиљаде људи пишу песме; стотине хиљада
обожавају ту поезију; славни генији исказивали су своје мисли у стиховима; од
памтивека Песнику указују поштовање
– и наспрам те планине од славе долазим ја са својом сумњом да се песничка миса
обавља у потпуној празнини.“ Тако је записао
Гомби, а образложење за мису у „потпуној празнини“ му је следеће: „Ох, кад не бих умео да се због те
ситуације забављам, сигурно бих био још више уплашен.“
12
Не могу рећи да га повремено није мучила савест. Трагао је, упорно је
себи постављао питање: „Због чега ми не прија чиста поезија? Због чега?“ А онда је изненада пронашао „одговор“: „У чистој стихованој поезији
замара прекомерност: прекомерност поезије, прекомерност поетских речи,
прекомерност метафора, прекомерност сублимације, најзад кондензације и
очишћености од свих антипоетских елемената, што песме чини сличним хемијском
производу.“
„Прекомерност поезије“ то нико, не зна шта значи, „прекомерност поетских
речи“ је магла, нисам наишао на речнике поетских речи и оних других, „прекомерност
метафора“ вероватно значи прекомерност употребе метафора, али мере нема, бар
досада, „прекомерност сублимације“, „најзад кондензације и очишћености од свих
антипоетских елемената“, кондензација подразумева сажимање, а који су
„антипоетски елемнти“, е то Витолд не рече. Сад сам се раписао као он, па да скратим,
боље је било да је Гомбрович написао
мере поезије, онда бисмо знали и шта је „прекомерност“. Не кажем да понешто
од онога што је Витолд споменуо нема у неким текстовима, али то није поезија.
Но, кад није јасно написао, да му не кваримо. Поновићу
овде нешто што сам одавно написао по питању мере у књижевности: „У прозу улази
све и свашта. И сва поезија. Могло би се рећи да је мера добре прозе количина
поезије коју та проза садржи, независно од прозе. А у поезију се улази кроз
иглене уши.“[1]
13
Гомбрович каже: „... данас се бива Песник исто као што се бива инжењер
или лекар. Песма нам
се разрасла до наказних размера и већ не владамо ми њоме, него она влада нама.
Песници су постали робови – и могли бисмо песника одредити као биће које већ не
може да исказује себе, јер мора да исказује Песму.“ Заиста, експерименти у поезији су били у току
за живота Витолда Гомбровича. Рејмон Кено (1903-1976)
је 1947. године објавио Стилске вежбе у којима је једна прича
испричана на 99 начина. Мало по мало, стигло се и до сигнализма и до
бескрупулозног коришћења машина у стварању креација, и у поезији наравно. Али,
ни ту се није могло без песника. Нити је све што чујете, па сада и видите,
поезија. Али, због пар претеривања, Гомби брате, не можемо се одрећи срца. Било
је покушаја да се направи вештачко, механичко срце, али од тога се одустало. Не
може се без душе. Али, не може се то све потпуно одбацити. Чињеница је,
инжињерима, лекарима... ближе је нешто што има везе са њиховом струком. Да ли
се може наћи неки заједнички језик, неки део, који ће бити близак већини, јер
тешко је угодити свима. Може, и ту до изражаја долази способност људи који
успевају да нађу себе и да то што су нашли поделе са другима, да се објаве. Ако је штампана нека
књига то не значи да се тиме објавио човек. Не треба се заносити да су неке форме у поезији богомдане. То
сигурно није. Коначно, је л' постоји
поезија у прози? Постоји. Постоји слободан стих. Постоји сигнализам, и он
постоји. У целој причи је важна количина емоције и мисли па тек онда се може
разглабати о форми.
Сложићу се са Витолдом да форма представља ограничење. Али, ако имате довољно љубави ви ћете
изнаћи нову форму и тако ћете избећи ограничење. Дакле, ограничења се можете
ослободити само намицањем новог ограничења. То је слобода. А за цену не
питајте.
На крају ове тачке подсетићу и на једну Чеховљеву поруку: „Писати треба тако
да речима буде тесно, а мислима широко.“ Ова порука је универзална. Она се односи на све
текстове. На прозу, поезију, на религијске текстове, па зашто не и на научне
текстове. На све.
14
Има ту још нешто, а то је како се одбранити од напасника. Није реч о
томе како одбранити песму, реч је како одбранити човека. Ипак је мало песника,
а напасници се множе и измишљају угроженост од песника. Ето, доживех да читам и
такве будалаштине. Мада, многи режими су ликвидирали умне људе, и нови владари
се не либе тога посла, не оклевају да се домогну песничке главе, или да их бар
придобију, новцем, да. Неки су и подлегли понудама. Бранко Миљковић (1934-1961)
је заиста џабе дао своју главу. А.Пушкин (1799-1837) је радио за цара, али га
је и израдио, тј. није написао оно што је цар „смислио“. Зато је и платио.
Прогнан је. Било је и песника који су прогонили своју браћу песнике. Данте
Алигијери (1265-1321) је прогонио Гвида Кавалкантија (1255-1300). Данте је био
болесник. Али песници се морају курталисати напасника, силеџија, и оних који
покушавају да силују поезију. И овај Гомби се баш
наврзо на мене, не знам шта му је. Добро, Гомби, ти си против песника, а нудиш
ли шта боље? Нудиш ли ишта друго? Добро, видећу, морамо то да рашчистимо. Жао
ми је једино што нисам наишао на неког песника или бар на неког ко воли
поезију. Али тако је кад ја не слушам себе и мислим туђом главом, слушам
препоруке. Признајем допала ми се твоја кратка реченица. Понегде личи на
ономатопеју. Али ниси рекао ништа озбиљно. А то значи, ништа!
15
Ти, Витолде, мислиш да сам ја лаки лузер. Можда и јесам, али и лаки
лузер зна понекад да убоде ударац. Дешавало се чак и да освоји турнир. Заборављаш
да ме други нису отписали као ти. Још си
сметнуо с ума, није ти то ни први, а ни последњи пут, да одговориш на питање
које ћу ти сада поставити: „Зашто је Песник силазио са неба?“ Хејде, гукни
сада! Због напасника, сећаш се онога Барабе. Због тебе и због њега је силазио.
А због тебе је и отишао, јер ти си упро прст у Песника. Сметнуо си с ума,
потпуно!, да је први плач најлепша песма за сваку мајку. Тога се и не сећаш
више. Помрачење. А понашаш се према Песнику као напасник. Он је отишао, а сада
ја морам да те браним од јадних и гладних песника. Многи вичу по улицама, руља
је то. Траже нечију главу. Ако не нађу никога, ту си ти. Оставићу те песницима.
Када сам прочитао ово твоје богуљење сетих се великог српског песника
Његоша који је овако писао: „Будалама кад би вјеровали,/ поете су покољење
лудо.“ Сад знам и на кога је мислио док је ово писао. Ти Витолде у овоме тексту
пишеш о себи, као и у другим текстовима, као што сваки писац пише, а он пише о
себи: „А већ одиста су смешне све те критике, ти чланчићи, афоризми, есеји што
се појављују у штампи о теми поезије. То вам је пресипање из шупљег у празно –
али истовремено то је претакање бомбастично и већ до те мере наивно, до те мере
детињасто, да човек просто не може да верује како људи који се баве пером не
осећају смешност те публицистике.“ Твој напаснички текст Против песника је потврда ових твојих речи. Овоме нећу ништа
додавати. Драги Витолде, много ти хвала за овај твој текст. Сада не морам да
објашњавам на кога си ти то мислио.
16
Тотални је симплицизам твоја подела песника на оне који „пишу ради своје
личне пријатности“ и оне који „пишу за народ“. Ови први не постоје као
писци. О њима имамо једну занимљиву опаску умног Умберта Ека (1932-2016): „Ипак, не
бих хтео да ово што сам управо изјавио поткрепи следећу тврдњу, која је
зајдничка свим лошим писцима: да пишу само за себе.Чувајте се онога ко тако
говори, он је нарциста, непоштен је и лажљив. Само се једно пише за себе, а то
је списак за набавку. Послужи да вас подсети шта треба да купите, а кад обавите
куповину, можете да га уништите, зато што више никоме не служи. Све друго што
пишете, ви пишете да бисте некоме нешто рекли.“
Посебан је проблем да ли сте у могућности да то што напишете и објавите. Даље
ћу о овим другим које си споменуо. Ниси чуо за Алена Гинсберга
(1926-1997) и Џека Керуака (1922-1969)! Или си се правио мутав док их је систем
у америчким затворима уводио у правила
за писање поезије. Намерно сам споменуо ову двојицу, зато што сам сигуран да си
за њих чуо. Заиста има доста песника „који су се потпуно посветили Поезији
– и који су тој институцији без остатка
подредили своја бића заборављајући на постојање конкретног човека и затварајући
очи пред стварношћу – нашли (већ вековима) у катастрофалној ситуацији. Упркос
привидном тријумфу. Упркос свим помпама и том церемонијалу“. Тако ти мислиш, Витолде, али,
има и оних других.
Поред споменутих споменућу и
одличног сатиричара Данила Ивановича Јувачова (1905-1942) алијас Хармса. Његове
песме, а и друга писмена, су објављене много после његове смрти. Сетимо се
великог Фернанда Песое (1888-1935). Зна се да није ишао да деклемује песницима.
Знају то и они који нису песници. Знају и напасници да је после његове смрти
почела да израња његова поезија из шкриње коју је напала прашина. У том
сандуку, избројали су музејски људи, налазило се 25.574 листића рукописа. Још
није све објављено. Али су тога „јадника“ по открићу шкриње пуне поезије морали
да пренесу онако мртвог, а великог, у порту манастира Светог Јеронима где
почивају највећи португалски људи. Сећаш се у каквој је ситуацији био Борхес
(1899-1986). Не сећам се да је ишао да деклемује руљи.
Рећи ћу да су и Совјети водили
рачуна о томе да се песници морају бавити човеком и стварношћу, то се тада тамо
звало реализам. За разлику од оних официјелних песника који су се бавили
реализмом, било је, премного, њихов број је „компромитујућа чињеница“, који су
се стварно бавили конкретним човеком и стварношћу, а не зна се у ком казамату
су уморени. Не зна им се ни гроб. Мој Витолде! Немој
рећи да
ниси знао шта се десило Осипу Мандељштаму
(1891-1938), како су у животу прошли Ана Ахматова (1889-1966), Марина Цветајева
(1892-1941), Александар Солжењицин (1918-2008), Јосиф Бродски (1940-1996)... И
о чему су писали ови велики људи? А зашто си баш то забашурио то само ти знаш. Не
рече ни шта си ти тражио у Аргентини, па у Француској.Знано је да су сви
загранични писци помало „кисели“. У те сам урачунао и великог Дантеа. Ако је који
загранични писац на почетку и живахан временом се добро укисели, а на крају
богами то почне свима, па и њему самом, да смета. И све почне да смрдуцка на
ностагију као кисели купус у пролеће. Ту више ни со не помаже. Носталгија је
ефикаснија од соли, све више боли, а све мање се осећа.
А Константин Кавафи о чему је писао? Зашто си њега изоставио? Није се
уклапао у твоје поимање поезије. Препевао је историју. Генијални Кавафи сад
мора да се брани од напасника. Је л'?
Велики је број, велики, мој Витолде, који се не могу наћи у твојим
одредницама о поезији, али нећу више набрајати. Рећи ће неко да сам досадан. А
бојим се и да не скочим себи у уста, те допаднем неке рупе у твом тексту. Пишеш
Ти, мој Витолде, и овако: „У оном тренутку кад су песници
изгубили из вида конкретно људско биће и кад су поглед уперили у апстрактну
Поезију, ништа више их није могло задржати на косини која води у провалију
апсурда.“ А да
ли се ово твоје писање односи на Хармса, Песоу, Гинсберга, Керуака, Борхеса,
Мандељштама, Ахматове, Цветајеве, Бродског, Солжењицина, Кавафија... Одговор
је, не. Не! А питање је, Зашто ја да кажем, НЕ?
17
„Ако се, остављајући дела, позабавимо личностима песника и
малог света који те личности чине заједно са својим поштоваоцима и
приврженицима, још више ће нам постати тесно и загушљиво. Песници не само што
пишу за песнике, него се још узајамно хвале и узајамно одају једни другима
част. Тај свет, или тачније, тај светић се не разликује много од других
херметичних, тесних и специјализованих светова...“ Па, даље, делиш песнике од шахиста. Мислим да свако људско дело које је врхунско јесте поезија. Нема тих малих
светова, нема херметичких светова. Тамо где постоји улаз, ту је излаз. Постоје
само мали људи, који не могу да дохвате кваку, те не могу да отворе врата и да
изађу у свет. А неки су и сакати. Њима би требало помоћи. Бојим се да сам овај
пут закаснио. Није на одмет имати на уму да историчари математике могу бити
само врхунски математичари који разумеју математичке идеје. Ништа није
другачије када се говори о поезији, а и на дионизијским свечаностима песме су
оцењивали песници. Зашто бисмо мењали нешто што је добро. Ако је нешто ново, то
не значи да је оно и добро. Иначе, ако бисмо се, изузимајући дела, бавили
личностима писаца, не само песника, не бисмо далеко догурали, а Витолда
Гомбровича не бисмо ни узгред споменули.
18
Слажем се, мој Витолде, да „се
чак и просечни песници на апокалиптични начин надувавају“. То је стара бољка. Не
верујем да ће се то икада искоренити. Требало би се клонити просечности. За
такву идеју су се залагали и Достојевски, и Ниче... А у моме селу кажу моји
сељаци песници: „Ако се с трицама мешаш, појешће те свиње.“ Све, све, само
просечност не!
Једнога дана сви ћемо бити једно. А и
Волтер (1694-1778) је тако записао: „Једног дана све ће бити добро. У томе је
наша нада.“
Требало би поезију повремено
(п)очистити, али проблем јесу они који је добро познају, они се стиде метле. Са
прозом је још теже. Лакше је било кад је није било. Тада није било ничега.
19
Не знам коме сметају песничке
илузије. Па сви људи живе од илузије. Илузија им је главна храна. И када немају
хлеб, они имају илузију да ће га сутра имати и тако опстају. И ти си имао
илузију да си озбиљан кандидат за Нобела. А ја мислим да си то ти стварно био.
Нисам имао илузију. Али ти и ниси баш жудео за Нобелом као признањем које носи
име оног убице, који се наводно покајао. Тебе је интересовала та лова. Лепа
сумица! И Шекспир би је пожелео, сигуран сам. А то што је Шекспир није добио не
умањује вредност његових драма за које су сви чули, и они који их нису читали,
и они који их нису гледали у театру или као филм, а за твоје име многи нису
чули, а тек за твоје драме.
20
Давно сам чуо ову анегдоту коју сам
много пута препричавао и сваки пут сам је приписао Алену Гинсбергу. Ако није
његова, нека ми Ален опрости. Опрости ми Боже, и Ти! Ален је говорио овако:
„Дуго живи прозни писац, пије са нама чај, слуша наше разговоре и стално лаже.“ Уопште није важно на кога прозног писца је
Ален мислио. Није важно ни ја на кога сам помислио када сам ову причицу
препричавао. Али, увек сам вребао прилику да је испричам бар пред једним
прозним писцем. Која злоба. Помислиће неко да овај текст о напаснику не пишем о
теби Витолде, него о себи. Нека мисле. У праву су. Пишем о нама.
21
Писање романа није привилегија
прозних писаца. Ти си то знао, али си мудро то прескочио, па сада ја морам то
овде да напишем због читалаца.
Џ. Г. Бајрон (1788-1824) је написао
стиховани роман Дон Жуан. А. С.
Пушкин (1799-1837) је написао роман у стиху Јевгениј
Оњегин. А ево и једног Пољака, Адам Мицкиевич (1798-1855) је написао роман
у стиховима Пан Тадеуш. Има још, али
да не претерујем.
Ни драма којом си се ти бавио, кажу
веома успешно, ни она није привилегија прозног писца. Петар Други Петровић
Његош (1813-1851) је написао стиховану драму Горски вијенац. Њега истичем зато што је био велики песник.
22
Признајем да је сјајни
Витолд Гомбрович својом луцидношћу успео да ме испровоцира и тако вам је
омогућио да читате овај текст. Сигуран сам да ћемо се он и ја још виђати. А шта
вама фали?
