Даница БОЖОВИЋ
ФОСФЕНИ
пепељара
данас ме прожимаш
хладан ветар
лелујаво трепери
над капутима
и теменима
зебњом су занемели
пупољци расути по крошњама
бекство је опијеност
данас ме очајаваш
дотрајалост искуства
увек разувери уобразиља
слепоочнице ти затеже
благост вантелесног беспокоја
свест је принуда
данас ме заробљаваш
обавијаш ми слободу
тим гвозденим ланцима
шибицама пакости
распламсаваш дим поноса
та цигарета догорева
све до у свитање
али дан до нас не доспева
љубав је побуна
данас ме преображаваш
храниш пасје духове
утвару за утваром
стењу ти за раменима
прелудијум тих издисаја
прене ме из привида
да је целина удвојена
прокруст
не, не гледај
спреда
ни уназад
свугде су
лепрозне вене
испрскале сукрвицом
кијароскуро сне,
изнедривши опоре, бесциљне
спомене, којима лутају деве
жедне спознаје о
пркосу камена
пуног опирања к томе
да постане облак,
напусти тле,
потоне у ластавичије
врлетне зазоре, у гнезда свијена
у хтонску фрактуру
зракасте светлости
у отворен прелом
разливеног нестајања
дана спрам ћутљивог сунца
вену вене
натекле од инфузије
носталгичног прокруста
која сабија месо
у калупе сећања
фосфени
игра светлости је
игра времена је
одблесци су далеких галаксија
наши дани, ивичне ватре које
букте путевима млечним
и догоревају верно
на покровима ноћију омађијаних
гледамо их и пребројавамо
к'о лешеве одавно покојне
њихове сенке у сумрак
сливају се као сузе
низ образе јасмина и акација
где је одраз рецидивирао сасвим
у нехај облака, равнодушје гора
и звездолике одсјаје расуте
по круницама класја у зрењу
те трепераве силуете поигравају
у нашим мачјим очима
сунце с нама ходи, с нама и спи
у све дане када смо
сасвим сами, а сви
јуче и сутра
мрешкају се
лакотом несвести као
пене тракастих варница
на дну базена очне дупље
где сам јадан
ја-дан
ја дан
заувек
Биграфска белешка. Даница Божовић је рођена 1999. године у Чачку. Студент је англистике на Филолошком факултету у Београду. Поезију објављивала у часопису Тенсо (Ваљево). Књига Фосфени је њена прва поетска књига.
