 |
| Тихана Тица, књижевница |
ПОЕЗИЈОМ ПРОТИВ ПРИВИДА ПОСТМОДЕРНИЗМА
(О збирци песама „Магла“, Стојана Богдановића, Ниш, Наис принт, 2021)
Поезија Стојана Богдановића одликује се родољубивим осећањем и иронијским приступом у перцепцији догађаја модерне историје. Она стоји у спрези са друштвеним дешавањима и представља својеврсни коментар на реалитет историјског тренутка песника. Оно што га окружује није само градивни материјал за поезију, него поседује и сопствени идентитет независан од оног који му дарује песма. Стога сам наслов „Магла“ није случајан, већ означава симболистички простор у коме се назиру само привиди, нејасни знакови, предмети у непосредном окружењу, кроз које лирски субјекат крстари као бродоломник, неспреман да се преда стихији. Она „није сан“, јер је сан, то знамо још од Диса, стваралачки принцип, а магла јесте покров над земљом. Самим тим, песник задржава иронијску дистанцу у односу на саму своју метапоетску позицију.
Важно место у тако изграђеном поетском свету поседује Косово, не само као духовни завичај и симбол јуначке прошлости, већ и као узор генерацијама које су наследиле „косовски“ завет са којим више не знају шта да учине. Овај однос је најсликовитије приказан у програмској песми збирке „Муке са Хароном“. Насупрот продатом Косову што је идентитет нације и сваког појединца, захваљујући коме још истрајава „стара српска душа“, стоји Америка као капиталистичко „златно теле“, рај сачињен од материјалне грађе склоне пропадању. У таквом потрошачком друштву, смрт има цену и захваљујући томе Харон, као сваки радник, може себи да заради плату. Мит је престао да буде сакрална прича у коју се верује и сада је само сведочанство о декаденцији стварности у којој се лирски субјекат затиче.
Пребираће по српским душама,
Младе ће превозити залеђене преко океана
У земљу Индијанаца
Да побољшају крв каракушљивим Американцима
Који своју пљују по нашем Косову.
Оно што дубоко прожима ову поезију јесте афористичарски дух. За поједине песме се може речи да су сачињене од афоризама у стиху. Шала, смех, лакрдија, јесу неке од одлика којима ова поезија брани од сивила спољашње магле свакодневице. Поједине поетске целине подсећају помало на Франсоа Раблеа, као што је то случај са песмом „Много“. Сва уживања су забрањена, од човека се очекује само да буде користан. Његова вредност лежи искључиво у употреби. Постмодернизам је људима одузео последњу црту хуманизма. Њихове невине мане. Све је то игра система.
Не ваља кад много једеш,
Не ваља кад много пијеш,
Не ваља кад много скиташ,
Не ваља кад много се**ш,
Не ваља кад много закераш,
Не ваља кад много причаш,
Не ваља кад много филизофираш.
Афористичарске минијатуре уносе неопходан зачин у непријатну тематику суочавања са сопственим ликом народа и његовим погрешкама. Јер, како сам лирски субјект закључује на другом месту:
Живот је такав,
то што вам се чини да је тежак,
или да је леп,
само вам се чини.
Песма „Магла“, по којој је збирка добила име јесте сучељавање делатности, истинског живљења и размишљања о њему. Пролазност и старост приморавају човека да се суочи са собом, ослобођен очекивања других. На тој тачки, он је потпуни господар властитог постојања, јер више нема шта да изгуби, осим онога што још никоме није пошло за руком да задржи, а то је сам живот. Са радија избија магла, у чијој ће пратњи доћи Харон, да обави посао најављен у програмској песми.
Један од подједнако важних аспеката ове збирке представљају метапоетске песме. Оне својом поетиком као да се позивају на Артура Рембоа и његову идеју о „видовитости“ песништва:
Морао сам да засучем рукаве.
Ни то није било довољно.
Била је потребна грозница.
Ипак, како лирски субјекат сам говори, у поезији је најважнији смех, пантагруеловски здрав подсмех, похвала нашим свакодневним лудостима. Она може да поднесе духовитост и налик на Ничеову тврдњу, доноси спокојство у том обешењаштву, које је лек:
Поезија подноси смех,
шалу,
и то озбиљну шалу
Песме су подељене у седам књига. Свака носи посебан назив у складу са главном тематиком коју обрађује. Симболика броја седам је вишезначна – седам дана у недељи, седам смртних грехова, седам принчева пакла. На читаоцу је да одабере, у складу са својим осећајним и поетским животом, која му је интерпретација најближа.
Перо је мач, поезија борба и непристајање на пуки компромис. Реч још увек има моћ да стење премешта у облике градова, да утиче на дешавања и супроставља се магли привида. Она је и даље жива. Како је то Бранко Миљковић пророчки најавио, „сви је пишу“, јер је она једна од најдубљих људских потреба. Пркос и бунт. Потреба за променама. Прекрајањем стварности која се утопила у сивило и пропадање. Ова поезија то најбоље показује.
