Живот и време у поезији Радосава Стојановића
или Живот и време у огледалу песме
Радосав Стојановић: Стазе и пртине (Пoдсетник за оне који иду странпутицом),
Ревнитељ, Ниш, 2022.
Вапих, Господе: Дај ми знак!
Прохујаше дневи и обруши се мрак.
О Господе, већ лежим наузнак
У мраку свом хоћу ли познати знак?
И мину дугог вреемна хук
Ни жито у пољу не стаса
Небо безгласно – легао мук
Од себе више не пуштам гласа.
Радосав Стојановић: Знак
Обимном, жанровски разнородном и респектабилном опусу Радосав Стојановић придодаје збирку песама „Стазе и пртине“. Од прве објављене књиге „Инословље“, 1979. до књиге о којој је слово минуло је више од четири десетлећа. Овај особени аутор је то време описао у романима, збиркама приповедака, песама, у документарној прози, драмама... Његова публицистика, као и укупно дело, потврђују лични ангажман да као учесник пише о драми народа на Косову. Као живи сведок и даровити писац написао је књиге што сведоче о овом времену, за сва времена. Оне су својеврсно књижевно сведочанство епског дискурса у којем је ехо свега што се догађало, и претходило, темама његових дела. У српској књижевности готово да нема писца који је у служби књижевности, изван књижевног центра где се вредновало и награђивало, писао и сведочио. Мало је рећи да је Стојановић један од најзначајнијих писаца овог доба, излишно истицати да га официјелни критичари још нису сврстали на место које делом заслужује.
Није Стојановић био жртва постмодернистичких огледа који су књигу одбили од читалаца, а књижевност од живота и времена. Oн је био на свом путу и пртини. Писао је, испуњавао судбину писца сведока. Стављао свој живот и време у стихове.[1] У стихове и дела стављао животе и судбину народа Косова, свог родног краја, и југа Србије. Показао да је писање у власти писца, а не у служби власти и идеологије. Да се књижевност клади на вечност. О чему могу да се пишу књиге. „Не пишемо ми већ се нама пише“, записује Фриш. Стојановић је писао, и пише собом, и својим усудом. Усудом писца са „лошом адресом“ кадром да стојички поднесе ћутање велеградских оцењивача пред делом које ће време на свом решету у наслеђе оставити. То дело се не уклапа у стереотипе и клишее београдске перцепције.
Као ни песничка књига Стазе и пртине. Оригинална, „од живота отета“, она је песничка прича компонована од песама који су својеврсни облуци духа и речи. Зашто облуци? Симболика облутка сугерише причу о обликовању ових песама. О песничком искуству. Метафорички казано као што вода временом обликује облутак тако су и песме Стаза и пртина обликоване. Догодиле се на стазама којима је песник ишао, пртинама које је кроз минула десетлећа пробијао. Живео, и о томе певао. Написао: Подсетник за оне које иду странпутицом. Утројили се стаза, пртина и странпутица. Отворила алегоријска алузија тема што казују о метафоричкој семантици песничког промишљања света. Прелама се кроз песничке кругове што окупљају жизнопеванија у којима се казује на песнички начин о себи, животу и времену. То Стојановић истиче у свом стварлачком вјерују: „Писац мора да живи у своме времену и да то време и књижевно уобличи. Време у коме живи мора да има одјека у његовом делу.. Осим што ће оставити трагове о свом времену у свом делу, писац никада није био у стању да ишта друго учини у садашњем тренутку...“
Збирку „Стазе и пртине“ граде лирски кругови: На белегу, Док је Икар падао, Сребрна нит, Светље, Молика и Клупа у пољу. Шире се и продубљују тематска поља Стојановићевог дела; у поезији су уткане нити прозног израза, што доприноси садржајности и комплексности. Потврђује се Рилкеово мишљење о искуству потребном за поезију , Беконовом о божанству поезије. Већ првом песмом Знак казује се о песниковом обраћању Господу, и очекивању Знака. И не стиже тај Знак само хук времена и звук усудни што казује о запитаности „У мраку свом хоћу ли познати знак?“ Упесмљено То што се очекивало исказује се као метафора која сублимира у наслову бит песничких питања.
За потпуније разумевање потребно је познавање Стојановићевог књижевног дела као и времена у коме је настало. Оно говори о судбински важним питањима која се кроз његово ја манифестују као универзална. Препознатљива су по „ознакама етноса и поднбља имају универзалну вредност. “ Укорењена у простор и време она комуницирају са ововременим и на свој начин тематизују битна питања. Лична и која се тичу рода, која се објављују кроз песниково биће. И душу. Оглашавају у стиховима који су у вишеструкој сагласности са драматиком времена и збитија назначених у певању:
Никад не певај о звездама
У црноме дану
Испод Проклетија
О Илија...
Не иде овај песник утабаним стазама већ личним пртинама свог доба, и живота. За њега је песма „Ткиво од којега је живот створен“ о чему пева сублимирајући тематизовано у стихове есенцијачног набоја. Спознајући „Док сам земним шаром ходао / Од немила до недрага“ да : „Све ће покрити кише / И суморних дана талог / И када будеш пожелео више / Видећеш себе ко анђела палог“.
Читалац и тумач ће у песмама Р. С. наћи и своје мисли, као и теме које осликавају живот и време. „Све је у самој песми али тако да самим песником није постављено. Ништа, међутим неће наћи онај који не уме да зарони.[2] И зато ову поезију треба читати, ући у њен „тамни вилајет“, јер она говори и о читаочевим зебњама и суочавањима са ововременом чињеницом да су „Мудре књиге“ на полицама, за које „Не мари баш нико“ до мачора који крај полице тихује.
Иронијски поглед се поентира кроз призиве које тема песме иницира. У песми „Вук“ вишезначни наслов упућује на традицијску симболику коју песник сплиће у казивање о старости. Јер, вук је митски предак српског рода, тема коју Стојановић кроз своју аутопоетику изражава као метафору у којој је суштаство слова о животу и старости. Што је један од могућих видова читања и тумачења.
После свега спозна се узалудност која се изказује у стиховима:...
Јер једино исходиште је
Мркла ноћ
И пуста тишина
У гори бескрајној
У којој још стрши јека
Његовог промуклог гласа.
Песник Стојановић лична промишљања тематиузује у песме које имају својсво универзалног, безвременог, говора речи. Јер, „Реч је јача од смрти“. „Може ли живот у књигу да стане“, пита , и од животне јапије обликује песме из живота. Из животних прича, из доживљаја из свега што је вредело запамтити што је поезија. Он је песник који из ветра чује Стихове старог Вергилија који снагом имагинације песничку причу натапа топлином емоција што подсећају на доживљај „За поновни сусрет“ Песма која се чита и коју не треба експлицирати већ је треба читати тако да у читаоцу побуди сећање. Песма „Лековито сећања“ је суптилна лирска прича саткана од најфинијих струна што говоре о љубави - неверству које песник мајсторски обликује напомињући да је сећање лековито. Песма која траје и после читања, јер подстиче на размишљање.
Са ореолом прогнаника са Косова (1999) Стојановић ће из изворишта сећања написати више песама чија нарација има дубљи смисао јер у њој се находи и ехо догађаја што казују о судбини народа. Све је у многострукој сагласности с драматичним искушењима и назнакама личног доживљаја и превирањима на овом тлу. Светље, Молика, Браим из Ругове, Браимова заручница... су збитија изронила из сећања, обликована сигурном руком врсног верисфикатора који је зналачки као прозаиста лирско проткао наративним и медитативним нитима . Онако као су то знали Попа, Раичковић, Гуџевић, и Стојановић је своју песничку грађу духом отелотворио у песничке драгуље. У видном пољу песме нашле су се теме о пријатељству, о књижевном делању са иронијским призвуком: Сусрет, Награда... које читалац може да доврши – допуни и својим искуством. Отуда и поднаслов Пoдсетник за оне који иду странпутицом...
Што овим песмама омогућује и другачији приступ. Из властитог искуства искристалисало се Сакаћење песме. Само тако се могу писати истинске песме. Упечатљиве, дубоко доживљене, кроз душу пропуштене, ослобођене сувишне реторике, па опет узбудљиве и зналачки изнијансиране са поентом. Која драму песме (И песника) која је осакаћена тако што су два стиха изостала претаче у песму о томе. Песма је песниково биће и отуда из суочавања са сакаћањем упечатљиви стихови са свим подтекстуалностима и симболима који доприносе њеној ефектности. О томе стихови:
Уме ли песма да плаче?
А видим да је плакала
И да се ноћу док
спавам кида од ридања
И сваким даном све је неутешнија
На страници коју су јој уделили.
Драга моја „Ђаковице“
Пустио сам те у све из саме душе
Да носиш тугу што је тобом опевана
И лепо је било док си целовита
Зрачила у књигама
Док није узео
варварин
Да чинећи освету тебе осакати
И остави те без удова
Хрому у свету.
Саопштава нам песник кроз тему и њене метафоричке вертикале универзалне истине и симболику времена што сежу до искона. Осакаћена песма је повод да се лично уоквири универзалним и да се , при томе, из песме ишчитају и друге теме које она призива кроз метафизичка „обасјања“.
Пустио сам те у свет из саме душе и стихом открива тајну своје „песничке радионице“. Потврђује да су праве песме из душе.
Када су Борхеса питали како пише песме када је слеп казао је: „Песма се пише сама од себе.“ И бројне песме збирке „Стазе и пртине“ као да су саме исписале, толико је у њима природног, сугестивног, свежег и непоновљивог. Стојановић тајне поетског изражава песмама које пише. Говори о судбинским стварима свог (нашег) доба. На природан начин језиком оног које је спознао. Који је искусио. Вратио се у завичај, у родно Млачиште да се суочи са пустошћу села, са пролазношћу, да из сећања призове стихове што певају о земаљском , о небеском – метафизичком. И оно што је постојало сада је песничка метафора која се испољава у драматургији тема са сугестивно наглашеном метафизиком постојећег и непостојећег, видљивог и невидљивог , оног што се збило.
„Затим постави себи питање: и где је све то сада? Дим, пепео, бајка или чак ни бајка више није.“ записао је Аурелије у „Упуствима за живот“. Стојановић не поставља питања, он је песник живота и времена. У завршном циклусу сплиће венац песничког и животног искуства. И сазнањем да све нестаје... Родно Млачиште постаје метафора и прибежиште песниково. Преточиће у стихове животне „стазе и пртине“ у којима ће лично бити васколико. Поента песме Клупа у пољу „А сада смо срећни/ Да смо то и били“ није само глас лирског субјекта, већ и поимање што кроз времена иницира мисао о животу. Из сећања испловиће дани детињства, с патином и симболиком пролазности. Зналачки компонована песма потврђује песникову моћ да лиризује сећање, да своју жал слије у стихове резигнације:
Сад моје браће више није
А ни сестара
И више никада нећу проћи
Планинским стазама и богазама
И прескакати брзаке и реке
Које си нам својим фењером осветлио.
Песме са реминсценцијама на прошло се остварују у кључним темама Стојановићевог певања. Време је једна од битних тема („То време у које смо сву своју љубав удевали / Ипак нас је на сто страна раздвојило“ о чему се може судиозније писати. Мотив љубави, и свега што би. ( И би ноћ бездана / И један топли оток/ На мраморју / Светлана). Само велики песници могу драму живота да сажму у неколико речи ,,На мраморју / Светлана.“ Све се згуснуло у тај метафорички опис што је симболика судбинског и драма људског. Мотив печалбе у песми „У топла предвечерја“ је лирски акварел на животном платну горштачког живота. Песма је и изван садржаја, у призивима које слика везиље иницира...У Животу и времену у којем се догодила... То из песниковог сећања израња, и постаје песма носталгије. У песниковом бићу зриле сада се обзнаниле као песме искуства и мудрости. Сугестивне и концизне, живописне и уоквирене поетичком доследношћу да се упесме теме које су обележиле живот и време.
Иде песник по зараслим стазама стварним и имагинарним. Тема његовог певања је отац ( Неслућени бол, Очева скаска, Косидба) зреле су песме што казују о животу и болу што се носи у души, о збитијима који из бола израстају у песме. Песник собом дограђује теме о којим пева. Спомиње се мајке (док „Зурим кроз прозор / На старој кући у Пауновцима...) призива минуло „Крчим себи нове пртине и стазе“ и све то претаче у стихове оживљавајући оно време и лирске јунаке своје поезије, јунаке сопствених живота.
Песма Млачиште лучно повезује два плана посматрања и промишљања. Као дечак негдашњи доживљај, сада као зрео човек сублимира у стихове снажне наративне сугестивности. И запитаности која аутопоетици обезбеђује универзалност метафизичког и непојамног....
...С вечери седео бих уз фуруну и размишљао
Шта је то што ме тако силно вуче
У моје село Млачиште далеко преко Чемерника
Каква је то непојамна сила којој се не могу одупрети...
Тако и данас када оца и мајке више нема
А браћа отишла својим путевима
Кад ни у кући више никога нема
А мене та сила непрестано вуче
Кући на риду Млачишту.
Та непојамна сила је оно што
покреће имагинацију, и подстиче песму. Усуд и потреба да се пева, да се
језичким сублимацијама изрази дух времена, и живота. Да се кроз лично кажу
универзалне истине песмама стварносних инспирација. О природи
свог певања песник говори у завршној песми „А ја још ходам“. Понор. Бескрајна туга... су кључне речи теме која поседују дубинску
слику живота и времена, садашњег и
прошлог, чија се ретроспектива сумира у
поезију песника који је с ореолом
прогнаника пише собом. Док Млачиштем хода
настаје песма прожета лирским тоновима са
запитаностима и стрепњама што се
јављају. Блаженство и мудрост су у
сањарењу, тиховању после свега из којег се чује песников глас:
А ја још ходам Млачиштем
И кроз сан гледам сунчане дечаке
И од живота више ништа не иштем
Тек стручак радости и тихе месечеве зраке.
Поезији је даривао један другачији простор, предочио своје време у бремениту лирику душе исписујући је усудним пером свог доба. Увео је читаоца у тај простор, а простор претворио у песму. Бројне песме ове збирке имају антологијске мере, и са поновним читањем ће се јављати друге. Јер, свако ново читање је спуштање у дубине песме и откривање других семантичких и симболичких стаза и пртина. Настала је из душе оног који ју је доживео и треба је примити као лирску фреску (не)времена, без критичарских[3] тражења и оцена, читати је по својим схватањима.
Сваки читалац ће из позиције свог афинитета, који је најбољи кључ за вредновање, наћи своје песме у овој извансеријској збирци песама. Песнику преостаје да направи избор из целокупног свог песништва који ће га представити као битног песника овог времена. Да на Клупи у пољу песму „А ја још ходам“ допуни новим певањима.
Трешњевица, децембар 2022.
[1] Николај Велимировић,
Стави свој
живот у стихове.
И опет ти кажем: стави свој живот у стихове,
ако хоћеш да осетиш живот универзални,
и да будеш с овим у вези и хармонији...
И тако,
ако ставиш свој живот у стихове,
бићеш ближе истини,
бићеш ближи животу.
[2] Бранко Миљковић, српкси песник ( 1934 – 1961)
[3] Св. Николај
Анализа
умртвљује, песма оживљава.
Само поезија може вскрснути прозу.
Поезија је никла из дрвета
живота,
а проза из дрвета познања.
