Поштована главна уреднице часописа „Бдење“,
госпођо Зорице Бранковић Басарић,
чланови Уредништва,
 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Редакција "Бдења", О. Ристић, С.Богдановић, З. Коцић, Р. Арсић, В. Јовић, Гавриловић, М. Тодоровић, Р. Вучковић | | |
на списку сам чланова уредништа часописа „Бдење“ што сам с поносом истицао, у својој биобелешки наводио. Ранијих година док је главни уредник био Радослав Вучковић (који ме је позвао да будем у Уредништву) били смо активни, учествовали у уређивању. Састајали смо се у Културном центру, договарали... сарађивали...
 | |
| Део редакције "Бдења": М. Тодоровић, Р. Вучковић, С.Богдановић, О. Ристић |
Посебан догађај, за незаборав, био је Додела Награде „Гордана Тодоровић“. Позивани, присуствали смо свечаности и самим тим давали значај Награди, као и нама и нашем раду.
Задњи пут нас је окупила Награда „Гордана Тодоровић“ песнику Анђелку Анушићу...
После, није било позива на свечаност доделе, нити обавештења због промене. Као што се више нисмо ни састајали у везу уређивања часописа?!
Неспорно је да су уредници Зоран Вучић и Радослав Вучковић часопис „Бдење“ поставили на највиши ниво што га сврстава међу водеће књижевне часописе. Тако да је Сврљиг светла тачка на културној мапи Србије, да је „Бдење“ у хроници Сврљига, и Србије. Писци с којима пријатељујем с радошћу су давали прилоге за часопис. Без хонорара знајући да је, нажалост, однос Власти према књижевним ствараоцима ниподоштавајући. Сећам се како је блаженопочивши Добрило Ненадић давао прилоге, премда није објављивао у часописима, као и Радован Бели Марковић... да не набрајам, јер ће читаоци у садржају видети како се стварала српска књижевност у овом времену. Колико је „Бдење“ отворено за праве вредности, Јер „Бдење“ је часопис колико завичајан, толико српски, и шире. Одавно превазилази регионалне оквире, па и државе.
У међувремену су се, нажалост, околности промениле(?): Не окупљамо се одавно у Културном центру, не позивају се више чланови редакције ни на уручење награде „Гордана Тодоровић“. Не обавештавају...
С радошћу се сећам оног времена, с тугом „живим у овом“ када је оправдање за насталу ситуацију, свакако, у речима „Нема пара!“ Стога нема сврхе да будем члан Уредништва само на папиру, проформе ради...као закитка.
За наведено нема, ту је танко, ту се кида, за „Даворике дајке...“ има. Али то је већ друга, наша, прича. О којој сам написао више текстова...
Сарадња са уредником песником Радославом Вучковићем ми је много значила и чинила част. Остаје као успомена што греје, и подстиче да истрајавам у овом „проклетом занату списатељском“.
Да пишем ово „писмо“, тражим да се уклоним из Редакције допринео је и члан Редакције „Бдења“ Обрен Ристић. Главни и одговорни уредник часописа „Исток“ у коју ме је својевремено уписао. Једноставно, без иједне рече објашњења - обавештења, Обрен Ристић је избрисао Редакцију (Исток, бр. 27/2020). Сликовитије речено: замочао. Редакцију и мене као члана.
Ни сада, после три лета, не разумем тај метод, премда знам да су се у прошлом ( па и у овом) времену људи брисани из много чега, па и живота... Колико ме је тај (не)чин повредио излишно је да пишем, тим поступком егзекутор је више рекао о себи. Не желим да то поново, „на заласку живота“ доживим, и зато, између осталог, ово обраћање за часно разрешење из Уредништва.
Поносан сам што сам био члан Уредништа часописа „Бдење“ који је, наглашавам, битан за српску књижевност, важан како за писце тако и читаоце. Часописа који је окупио значајна имена српске књижевности, отворио прозоре у свет читаоцима и ствараоцима, повезао што реч повезује и баштини, данас и увек. О чему се може опширније писати. Све је то у до сада објављеним бројевима, верујем да ће тако и убудуће бити. То је што ће остати, све друго „биће, а као да није било.“
Ваш поштовалац, читалац и сарадник.
Стојим на
располагању и без имена
у Уредништву.
С пријатељством, увек,
Мирослав Тодоровић
Ниш, Сретење Господње, 2024.
