Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА

 

Бранко Миљковић, песник

            На ова размишљања о песнику Бранку Миљковићу навеле су ме изванредне књиге, монографија Слика и идеја, Марије Јефтимијевић-Михајловић у издању Института за српску културу, Лепосавић, 2011. и монографија Миљковић између поезије и мита, Лепосавић, 2012. исте ауторке. Слутња, форма, музика, наслеђе-традиција јесу у бити Миљковићеве поезије и есејистике и о овим елементима детаљно и зналачки расправља Марија Јефтимијевић-Михајловић. Расправе су документоване релевантном литературом за коју се човек понекад чуди, како је све ово могла наћи. У првој књизи се налазе шест обимних есеја о Бранку Миљковићу. О његовим ставовима о поезији, и о његовој поезији о поезији. О његовим узорима. А има и компаративних анализа у којима се упоређује мисао и поезија Бранка Миљковића са ставовима и певањима Малармеа, Шопова... Друга монографија је цела посвећена Бранку Миљковићу.

            Не верујем да ће зналци наћи много сличности између мишљења која су изложена у текстовима Марије Јефтимијевић-Михајловић и ових која су овде написана, али то само тако изгледа, јер реч је о истим елементима који се обрађују у текстовима, а не би било добро, не би било сврсисходно, да су текстови и размишљања исти. Моја размишљања немају научну претензију. Она су више импресија. Често су и општег карактера.

              Неће ово бити приказ ових књига Марије Јефтимијевић-Михајловић нити есеј о стваралаштву Бранка Миљковића, пре би се овај текст могао назвати анамнеза и покушај дијагностификовања (стваралачке) грознице Бранка Миљковића од које је он хронично патио.   

            Морам овде рећи да се Марија Јефтимијевић-Михајловић као ретко који критичар посветила и тако дубоко ушла у проблематику која се тиче стваралаштва, поезије и есејистике, Бранка Миљковића. Могу да замислим како би се Бранко због тога шепурио.

           Хвала Марији Јефтимијевић-Михајловић на књигама. Честитам!

1

            Бранко Миљковић се дистанцирао од симболиста, а симболизам је темељ његове поезије и филозофије његове поетике. То би онда значило да се дистанцирао од самог себе.

2

            Кад је о поетици реч онда се разликују поетика уметничког дела и поезија. Уметничко дело, (књижевно, вајарско, сликарско, музичко) јесте толико уметничко колико је у њему поетике. Да ли има потребе за овим разликовањем, да ли има потребе удаљавати поетику од поезије? Ако узмемо у обзир Његоша, „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“, онда се не можемо отети сумњи да је избегавање „поезије“ у корист „поетике“ непотребно. Поетика књижевног дела јесте његова душа која избија кроз кожу (кроз оквир) тога дела и улази у књижевни нос читаоца код кога изазива умами.

3

            Што се тиче Миљковићевих тврдњи:

Не постоје велики и мали народи,

Не постоје велики и мали језици.

Постоје велики и мали песници.

 

мислим да ниједна од ових није тачна. Кад је о песницима реч сигурно је да не постоје велики и мали песници, него постоје песници и они други. Пре бих се позвао на Ловћенског Тајновидца: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није,/ у великим народима генију се гњ'ездо вије.“ Велики народи се препознају по великим делима. Вероватноћа је већа да ће из бројчаности народа изаћи и неки квалитет, али то није баш поуздано.

4

            Бранково дело није завршено. Можемо рећи да је штета. Али то би било мало. Дело није заокружено. Није потпуно. Има и опречних тврдњи. Тражило се немогуће. О томе храбро и аргументовано пише Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита наводећи притом и мишљења великог броја српских критичара, Џаџића, Петковића, Милосављевића, Микића...

            Према Богдану Поповићу четири особине које је изнео у есеју Шта је велики песник? које сваки песник мора да поседује јесу: дубина мисли, дубина осећања, жива машта и пречишћен укус. Примењујући ову методологију Марија Јефтимијевић-Михајловић дошла је до веома интересантног закључка:

            „Када је реч о Бранку Миљковићу, може се рећи да су код њега присутне све четири особине неопходне великом песнику, али је степен њиховог развитка разлићит. Он није песник дубоке осећајности, али његова поезија није лишена емоционалности. Његов укус јесте „пречишћен“, али се за језик не може рећи да је рафиниран, тако да се у његовом делу могу срести и слабе и „целе лепе“ песме. С друге стране, њега одликујевисоко развијена жива машта и имагинација. Ипак, најразвијенијом његовом особином, од четири поменуте, можемо сматрати дубину мисли. Миљковићеву поезију одликује висока ерудиција, интелект и филозофска основа. Синтезом ерудиције и маште створена је поезија која га чини великим песником.“

            Фернандо Песоа је мишљења, које налазимо у његовим Хетеронимима, да је за даровитост потребна филозофска способност и стваралачка способност, да је за мудрост потребна способност изражавања, способност поређења и способност расуђивања, а да је за генијалност довољна оригиналност, искључиво. Нема сумње да је Бранко Миљковић геније.

            Његови упорни симболистички захтеви за избегавање сензације нису у сагласношћу са његовом поезијом, а још мање са његовим бурним животом. Миљковић је живео у сталној грозници. Боловао је од стваралачке грознице. Био је образован, амбициозан, срчан – брзо је живео. Ипак неке ствари морају да се слегну. Као када је вода мутна, потребно је време да се она сталожи, да се избистри. Па и они захтеви за избегавање нарације???

5

            Прича је саставни елеменет драме, она појачава драматику, навлачи читаоца на дубље размишљање, изазива и појачава код читаоца емоције, а нико није толико луд да тврди да Горски вјенац није поезија, да Хамлет није поезија...

6

            Тежња ка формалном савршенству јесте одлика симболиста. А неосимболисти су само нови симболисти. Форма зна и да пригуши емоцију и мисао. А није тачно ни да ће се изгубити ритам, ако се песма препусти слободи-слободном стиху. Јер, ритам је екстаза, каже Милош Црњански.

7

            Био је склон алкохолу, а привлачила га је и боемија. Али није био припремљен за такво живљење. Људи мисле да је боемија строго везана за кафански живот??? Био је амбициозан, гурао се у партију. Писао је оде диктатору. Са талентом који је поседовао то му није требало. Али ђаво никада не мирује.

8

             Због чега је напустио Београд где је био цењен и може се рећи утицајан. Добио је и Октобарску награду града Београда. Та је била најпрестижнија. Зашто је изабрао баш Загреб који је био нетолерантна средина према онима чија се мисао ослањала на српске митове, на Ариљског анђела, на Утву златокрилу... На српску мисао, на злато на српским опанцима.

9

             Београд му је постао тесан. Почео је да га жуља. Београдска чаршија, као и свуда у свету, не прашта успех. Београдском чаршијом су владали они који су се уселили у туђе куће. Они су имали своју поезију и своје рачуне. Осетили су опасност. Побуна је била ту. Био је то Бранко Миљковић. Незгода је била што су његови наступи били хировити – ерупције. Коста Димитријевић бележи и овакав Бранков наступ беса у ресторану „Скадарлија“:  „Хоћемо слободе! Дајте нам слободе! Докле ће комунисти само за себе да држе јавне куће!“ Кукавица не може бити песник, може само да кука. Наравно, али његови иступи нису били у сагласности са оним што је тражио за поезију: „... нема велике поезије без строге форме...“ Форма је доминантна у правилима које зовемо закони, она и чине форму, као што и бонтон јесте форма. Форма јесте униформа која регулише социјално понашање. Помањкање очекиваног понашања се санкционише, али санкције које долазе од чаршије су најригидније и најподмуклије. Београдска чаршија је полако притезала уже око врата песничког генија. Београд му је био тесан, али његове песме су излазиле из његове унутрашње тексобе као из вулкана. Његове песме су биле праве ерупције. Чињеница да је Бранку Миљковићу столица измакнута у Загребу не може Београд ослободити кривице. Не каче се велики људи на танко дрво. Онима којима недостаје оправдање могу га наћи у Бранковим стиховима:

Свет се дели на оне који су запевали

И на оне који су остали робови.

 (Судбина песника)

10

             Бранко Миљковић је био склон изненађењу, ексцесу и сензацији. Волео је да привлачи пажњу. Није се мирио са оним што има. Није му био довољан његов таленат. Сматрао је да на основу талента има право и на неке друге привилегије. Да му таленат није довољна привилегија. Њему су ваздан били потребни слушаоци. Милован Данојлић сведочи: „Миљковић је био жива ватра од интелигенције: за једно преподне могао је измислити три различита књижевна правца, и бранити их с једнаком убедљивошћу. Тако је настао неосимболизам...“ А Миљковић тако мисли и о песми: „Њој више нико није потребан осим слушалаца.“

11

            Питко и лако није исто. А неразумљиво је нешто треће. Као што постоје тешка (јака) вина која су питка, а после се човек чуди и притом се хвата за главу. Тако постоје и текстови који су питки, али тешки! Миљковић и Маларме се слажу да је у песми важна слутња, а не објекти. Слутња би требало да вас води ка томе да сами откривате, да будете саучесник. Али ту је проблем како наћи меру тајновитости – „неразумљивости“, како се провући кроз замке лавиринта песме. Е, то је посао за песника. Уколико је његова луцидност „вођења“ кроз песму завидна, он ће бити проглашен песником. Која ће средства бити употребљена то се слушаоца или читаоца не тиче, осим ако тај није песник или критичар. Миљковић каже: „Пут до песме не води кроз интелект већ кроз слутњу. Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно; с друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно.“ Али ко год је читао Миљковићеву поезију и његове есеје уверио се да је он издашно користио свој интелект и своју ерудицију. Велико је умеће, потребан је истински таленат, да би се слутња пласирала, да би се сместила у песму, у текст уопште. То могу само песници у чијој је моћи понирање у несхватљиве дубине и спасавање песме од дављења. Од скрибомана, а и од самог себе. Ту моћ је несумњиво имао Бранко Миљковић. Његов (уз)лет до неслућених висина није успео да сагори његову песму. Бранко Миљковић је успео да сачува своју песму од себе самога. У плићаку нема великих риба. И када је већ имао велику рибу зашто је скакао у плићак, у жабокречину, у пишталину? За одговор  на то питање ћемо бити закинути заувек. Његове каткад црне слутње су се обистиниле на самом аутору:

 ...ко не уме да слуша песму слушаће олују...

 (Поезију ће сви писати)

12

             „Поезију ће сви писати“, кликтао је Миљковић. То се досада није десило. Руку на срце, он и није рекао да ће сви писати добру поезију. А да многи нешто пишу, то је тачно. Али је тачно и да у Србији данас има више неписмених него у време Бранка Миљковића. А тек колико их је који су функционално неписмени?!

13

            Многи су хвалили Миљковићеву интелигенцију, његов завидан ниво образовања, његов таленат. Али када је реч о социјалном васпитању, данас се говори о социјалној интелигенцији, то је Бранку Миљковићу мањкало. Коста Димитријевић сведочи: „Нисам заборавио једну Бранкову сцену у Клубу књижевника, где је, додуше, стигао припит, и одмах са улаза напао за столом окупљене чланове „старе гарде“: Николу Тимотијевића, Божидара Ковачевића и Бранка Ћопића. „Шта ви, застарела господо, хоћете овде?“ упитао их је Бранко. „Ваша литература је никаква, старомодна, плачевна, безлична!...Докле ћете да једете наш хлеб док се наша модерна генерација упиње да препева Ајнштајна!...“ Штета је велика што Миљковић није прочитао писмо Антона Павловича Чехова своме млађем брату у коме Чехов наводи услове које би требало да испуњавају људи који претендују да буду прихваћени у друштву. Навешћемо овде само прво правило из тог писма: „Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.“

14

           Неки песници су забринути за будућност поезије.
Као да ће се будућност бавити будалаштинама. Драги песници, будите обазриви када читате да се не бисте заглибили у неки муљ.

15

            Када критичари као пишу о поезији углавном пишу о ауторима, то је тзв. трач критика, а за поезију баш их брига. Најчешће поезију и не разумеју и због тога никада не поцрвене. Навијају као да је поезија фудбал. Суде о поезији као подмићене судије. И нико их не суспендује. Али клепсидра све то доведе у ред. О неким песницима се већ сутра ништа не зна, а прексутра је за њих далека будућност.

16

             Разматрање поезије је (као) геологија. Тражи много копања. Мора сваки стих да се озбиљно сагледа. Критичар мора да га окреће као белутак и да му види сваку страну. Мора много камења да се претури преко главе. И сваки камен човек мора да лупне главом, а да би га добро осмотрио потребно је и да га подигне према Сунцу. После првог њуха, следи микроскоп. Интуиција и осћеај за камен. За тврђаву. За прави стих. Коначно, требало би срочити закључке. То значи требало би то све обући у свадбено одело. Код нас кажу у црквено и мртвено. Код Миљковића је то метафора.

 

Речи имају душу гомиле

Разнежује их просташтво и гугутка

Али опасности превазиђене метафором

На другоме ће месту запевати опасније.

 (Орфичко завештање)

 

            Под микроскопом се виде само ситне ствари. Ако је реч о некој мало већој, озбиљнијој, ствари, онда се не види целина. Да би се се она видела мора човек мало да се измакне. Још боље је ако може да се попне више. Понекад мора и да промени век, па и миленијум-два. Уз микроскоп се мора укључити уво. Уво је неописиво важан орган за поезију, мада је Песоа форсирао нос када су у питању асоцијације. Али уво! Без музике нема поезије. Тога је био свестан Бранко Миљковић, а то у књизи Слика и идеја истиче Марија Јефтимијевић-Михајловић. Реч је о унутрашњој музици која се чује из песме.

17

ПЕСНИК

7

Реч може пасти на памет, на главу,

може се о главу обити

а може човека и убити.

 

Погледајте мог земљака,

Мог комшију Бранка Миљковића!

Онаква људина!

 (Стојан Богдановић, Песник, Наиспринт, Ниш, 2017)

 

18

            Ретко је који критичар пропустио прилику да каже „да целина скоро сваке Миљковићеве, бар понегде 'храмље'“. Ово мишљење Џаџића, као и слично Новице Петковића, наводи Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита. У истој књизи налазимо и тврђење Петра Милосављевића: „Иако је за собом оставио неколико хиљада стихова „у траљама“, који ће увек задавати муке антологичарима...“  Нико од њих пак не спори да је Бранко Миљковић велики песник. Када проради песнички вулкан Миљковић, када је у фази ерупције, онда он избацује и пепео и дим, не избацује само злато и драго камење. Антологичари и нису антологичари ако код Миљковића нису нашли материјал за своју антологију. Уосталом у антологијама се налазе и делови песама, а не само целе песме. Приређивачи Антологије савремене енглеске поезије 1900 – 1973, Светозар Бркић и Миодраг Павловић у свој избор нису уврстили Чарлса Томлинсона, али обиман предговор од преко сто страница ове антологије који је написао Светозар Бркић закључен је стиховима Томлинсона:

...Уметност

Је потпуна, кад је људска. Људска је

Кад обрушени пигмент, иглице светлости

обезбеђујући простор унутра својих ограничења

Убеђују, као показатељи могуће страсти,

Као одговарајуће мерило, и страсти

И њеног предмета. Уметник лаже

Да би поправио истину. Верујте му.

 

(Размишљања о Џону Констаблу)

 

И то је начин да се уђе у антологију.

 

19

Навешћемо најпре Миљковићеве стихове:

 

Речи су моћан оквир света.

Све што се дешава, дешава се

на подручју језика и симбола,

било да се ради о атомима

или о звездама

 

            Сви који су се бавили стваралаштвом Бранка Миљковића су инсистирали на његовим запажањима о речима или на његовим стиховима у којима се говори (нео)симболистички да је реч кључна у стварању поезије, као што је у Библији у стварању човека. Миљковић пише: „Речи су довољне да се напише песма.“ У истом тексту (За једну песничку уметност) он наводи стихове Рејмона Кеноа:

 

„Добро смештене добро изабране речи

Неколико речи чине поезију“

 

Дакле, добро изабране и добро смештене. Шта у овим стиховима Кеноа није јасно? Речи су атоми, али везе између истог скупа атома могу бити различите. Да се мало послужимо (ал)хемијом, стабилне везе атома, молекули – стихови, јесу кључ поезије. И по тим молекулима разликујемо тело од тела – песму од песме. Истим речима – атомима, се могу правити различити молекули – стихови, којима се одликују различите песме. Дакле, битна је веза између речи.  Све је јасно.

20

            Неки локалци покушавају да од Бранка Миљковића начине Бога. А шта ће то њему? Поезија је Бог. Бранко је песник. А песник је измислио Бога.

 

Савременик плус, Београд, 270-271-272/2018, 64-70

Мирослав ТОДОРОВИЋ: ЗАКИТКА

 

Дододела награде "Раде Томић"

Томиславу Мијовићу, у спомен

 

И омрзнух свет тај јалов

Силном мржњом погибељном,

Па не могу да не цвилим,

Да не лајем.

 

Томислав Мијовић: „Подљуте“

 

 Реч закитка сам први пут   чуо од Томислава Мијовића[i].

„Немој да им будеш закитка“, казао је. Те 1990.  је долазио возом из Зајечара у Књажевац због штампања моје књиге „Судњи час“. Тог дана Стојан, који је био заслужан за објављивање књиге,  је нажалост  био   одсутан из Књажевца. Са   уредником Ноте прегледали смо паусе. Завршили, по обичају ред је да се иде у кавану. Тома неће, каже „ти ћеш с њима да се запијеш, а ја нећу да вам будем закитка“.  Хоће да идемо у Горњу Каменицу. Да шетамо поред Тимока,  скупљамо каменчиће, разговарамо... Да им не будемо закитка. Шта значи закитка? Неком коме си потребан само  као закитка, каже. Знаш како на свадби ките сватове?  Немој да  будеш   китка на реверу капута...  Китку после свадбе баце.

Сећање на тај дан је песма „Кругом писмо друго“[ii] (Томиславу Мијовићу, Г. Каменица, 11.09. 1990). Пролазе године, тутње... Сећам се. Андрић је записао да „Сећања имају снагу живота, а живот често боју успомена“. У времену сам када су сећања боља у стварности. Време се згушњава у тачку, и нестаје. Све је било као да се догодило  јуче...

У  Књажевцу се оснива Уметничка академија Исток и  покреће часопис „Исток“. Редакцију часописа, како пише  у броју 2-4, 2014. чине:  др Стојан Богдановић, мр Срба Игњатовић, Зоран Вучић, Мирослав Тодоровић, ДрагославЖивковић, Дарко Динић, протојереј Синиша Ђорђевић. За издавача: Обрен Ристић, главни и одговрни уредник.

Импоновало ми је што сам у редакцији, мислио да ћемо сарађивати, да ћемо се чути, да ће се и наш статус у књижевном животу побољшати,  да ће „лоша адреса“ имати значаја у култури.

 Стање у култури, поготово издаваштву,  било  је лоше. Електронски часопис који је покренула група писаца Писци лоше адресе[iii]  се угасио. Инициран мојим текстом Лоша адреса Иван Ивановић[iv] се највише ангажовао око покретања истог, као и издаваштва. Био је то само узалудан покушај. Да је култура плански  маргинализована Иван шише у књизи „Дисидентско писмо“[v].

 „..Демократе су ослободиле књигу политички (што је Милошевић чинио према критичкој књизи.) Шта су урадиле демократе? Нова власт је укинула књизи готово све повластице које је она имала под комунистима. Издавачке куће су пропале, књижаре претворене у колонијалне радње, оглашавање у новинама постало немогуће, поштански трошкови надмашили вредност књиге, уметничка критика укинута, књига опорезована као свака друга роба, читав вредносни систем урушен...Пошто су пропале велике изадвачке куће, које су држале до критеријума и које су афирмисале писце, штампање је препуштено квази издавачима који не испуњавају елементарне услове за производњу књига (нема лектуре, коректуре, дизајна). Издавачка либерализација је донела рај скребентима, писац може данас да буде ко хоће...Тираж таквих књига је 300 до 500 примерака, али то није важно, те књиге и нису за читалачку публику. Битно је да скрибенти задовоље своју амбицију. Ако још одвоје 200 евра за приказ, за те паре се може наћи приказивач, добијамо значајног писца. У општоје девалвацији вредности књижевност је изгубила сваки смисао. Тако је, у ствари, демократска власт уништила књигу ослободивши је...“ Све сам то, имао на уму, сматрао да ће чланство у редакцији  Истока помоћи да се  лакше „књижевни живот“ поднесе. Знао сам да ће после демократског дављења књиге  бити црње, да су за књижевност и писце  стигли црни дани који ће трајати годинама.

„Шекспир или кобасице?“ пита Киш 1960. И закључује „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира“.  Тада, и сада...

Зато сам се радовао „Истоку“. Сматрао да се, и поред свега, може нешто учинити. И бити...

Али,  на самом почетку  дошло је  до неспоразума што је Стојан Богдановић изнео у писму (21. 11. 2014) Обрену Ристићу: „... Из новина сам сазнао ко су чланови редакције за часопис „Исток“. Списак чланова редакције није био онакав како смо се као оснивачи Уметничке академије договорили. Тамо су се појавила имена која немају никакве везе  са књижевношћу, уметношћу ни са културном баштином. Када смо се видели ти обећа да ћеш то поправити. Да ли си то урадио или не сазнаћу из новина. Договорисмо се, и прегладасмо материјал за други број „Истока“, а да трећи број буде у ствари двоброј. Сада са зида фејсбука сазнах да излази троброј. На истом месту је објављена твоја прича у неком књажевачком гласилу да си ти провиђењем основао Уметничку академију „Исток“, као и истоимени часопис, а да смо ти Срба Игњатовић и ја сарадници...

Неке сам људе молио да дају рукописе како бисмо подигли ниво часописа, после ми рече да ће то ићи у следећем броју. Који би то број био по реду, и шта да кажем људима? Нисам овде навео имена тих људи због њиховог а, и због свог угледа...“

И сам сам као члан Редакције доживео непријатности због текстова које сам „наручивао“ за часопис.  

Спасавао сам се   тако што сам текстове које Обрен није хтео да објави прослеђивао часопису „Бдење“, песнику  Радослав Вучковићу.  С њим  није било проблема, када му се текст није допао без околишења  би то рекао. Тако је радио у Томислав Мијовић уређујући „Развитак“.  Зато је све што је објављено у „Развитку“ опстало и траје.

Био сам, по позиву, члан Редакције и још увек сам на списку. Јављали су ми се, питали, слали. Упућивао сам их на Обрена. Упутим и песника Г. Ђ да се договори са Обреном око штампања мог текста о  књизи његових изабраних песама. Има спонзора за књигу критика о  свом раду. Мислим пријатељи су, разменили награде, гостовања.  Г. отишао у пензију, на његово место дошао други. Више није важан. Не треба...

Обрен ће штампати приказ, јавља Г. Ђ.  Прочитам више  пута књигу, напишем преко лета текст  „Под сводом изабраних песама“ пошаљем Г., пошаљем и Обрену.  Све у реду. Али,  није,... излази ИСТОК, ал приказа нема...

Пролазило је време и ми у тој мутној реци званој време протицали и  отицали.. Обрен ме је када је хтео обавештавао о садржају часописа...

 Био сам закитка...

“Немој никада  да им будеш закитка“, казивао ми  је блаженопочивши  Томо Мијовић.   

Исток, бр. 27/2020. (октобар – децембар2020)  је штампан  са обавештењем:  Уређује редакцјски колегијум. Немам  обичај да гледам  садржај имресума, за промену ми је јавио Стојан. Напишем писмо. Упутим Обену, Стојану и Радославу.  

25. јануар 2021.

ПоШтовани,

С неверицом сам прочитао у Стојановој поруци (24. јан.) реченицу:   „... да  је Обрен обрисао осниваче, а сада и редакцију!“  Не разумем, зашто? Да ли се, и шта мења,  да би се  брисањем имена то остварило? Нису то само Имена, јер иза њих су они које именују. И наше деценијско пријатељство, Обрене,  као  и  батргање на овој трновитој књижевној стази  пуној рупчага... препрека и свакојаког јада...

Живот. Рад...

Сарадници, читаоци и ини погледају  ко је у Редакцији. Шта ће сада да виде?

Требало  је,  ваљало, да се напише пар реченица. Напр. Редакција се склања у илегалу... У корпу за отпатке. Редакција сам  замочао..

То је Обрен морао да ради. Зашто није, не знам.

Као што не знам како то може да се једноставно избрише. Поништи. Шутне...

И  да је приватан часопис то не би било у реду.  И приватном часопису је потребана Редакција. Потребни они који ће бити гаранција да је то што јесте.   Како тражити паре, шта навести кад нема Редакције? Сада има: Обрен  = Колегијум.

Испада да је ИСТОК од почетка био његов часопис.

Знам колико је тешко организовати часопис, ауторе - прилоге, све.... Итд...Без динара.  О томе написах текст (у прилогу).  Нудио сам се Обрену да помогнем, јер сигурно  има сараднике које плаћа. И да не пишем о томе...

Повредило ме што сам замочан (ни)  без речи(избачен), и  с  образложењем то осећање  се не би  променило. Матор сам да би ме то давило, а како полако затварам овај дућан, и све мање имам жеље да своја сочињенија објављујем са „Истоком“ се, после овога растајем. 

Доставићу ових дана договорен прилог, тако се поздравити и пожелети да часопис траје и без избрисаног потписника.

***

Дописујем... после сусрета (25. јануар од 10 – 12 сати), и пријатног разговора, са Обреном  у кафићу „Мода“ на кеју.

Пишем:

Увек ме радују сусрети с онима до којих ми је стало... У ово несрећно време све мање је људи за сусрете.  Све више ће их бити све мање.

И да скратим, Обрене,  казао си да ћеш да вратиш у импресум оне који то желе. Мислим да нема сврхе да је ИСТОК, како  на фејсу истакох, ЧУВЕНИ ЧАСОПИС и да нема смисла пиши – бриши. Сетих се како је својевремено Душан  Радовић када су се покајали што су га избацили са Радија рекао: „Ја сам мали човек, али се не палим и не гасим на дугме“. И није се вратио. То је што је...

 Идемо даље. Ја сам,  и увек ћу бити  уз, и за, „Исток“.   Радоваће ме сваки нови број. То мало радости данас  много значи,  А замочавање пријатеља теби на душу, дични Обрене.  Ово „протестно писмо“ шаљем договорно с тобом.   

До сусрета, Мирослав

Obren Ristic <ristic.obren@gmail.com>

To:Miroslav Todorovic

Sat, Feb 20, 2021 at 4:31 PM

Мирославе,

Ово сам одмах написао као одговор на твоје писмо и мислио сам све да ли да ти пошаљем...И ево кад је већ написано... Не мора ничему да служи али је бар искрено. Јебеш овакве работе кад се без везе дописујемо. Прочитај и обриши...

Поштоване колеге, цењени сарадници, драги пријатељи,

Имали сте прилике да читате нови број 27. нашег часописа "Исток" и многи од вас су се јавили са речима хвале на рачун квалитета у смислу да се часопис држи и техничке и суштинске концепције, да из броја у број има све боље прилоге, добре ауторе, страну преведену поезију и прозу све бољих и актуелнијих аутора, неке нове рубрике као што је "Песничка географија", при том не занемарујући смисао старих као што је нпр. "Наша антологија" која успешно отклања од заборава управо наше источне вредности и "Завичајност" која негује духовну и материјалну баштину овог региона... Дакле, било је доста похвала које не треба да нас погорде. Напротив, да буду подстрек у даљем раду.

Али, стигло је и једно писмо другачије садржине, које ме нагони да покушам да дам одговор.

То је протестно писмо члана редакције Мирослава Тодоровића и односи се на нову констатацију у Импресуму часописа тј. новог броја 27: "Часопис уређује редакцијски колегијум", уместо списка са именима чланова редакције.

Драги пријатељи, редакција није никаквим декретом укинута. Она се сама укинула.Она је, наиме, показала толику инертност, и пасивност, да осим на папиру (у овом случају Импресуму) није се нигде појавила, ниједна реч, никаква акција, активност у корист свог часописа. А било је пуно таквих ситуација, скоро сваке године, усамљен, доказивао сам министарству вредност и допринос часописа  "Исток" (и његовог садржаја) култури целе Србије. 

Готово исту борбу водио сам у својој општини, на сваком кораку доказујући вредности часописа који, уз све наведено, највећма негује материјалну и духовну баштину управо ове регије, ове општине. И готово сваке године из те касе се одвајало онолико колико је довољно само за покриће трошкова штампарије за три свеске годишње, из године у годину, дакле, са тенденцијом пада. Сам сам звао, молио, куцао, прекуцавао, тражио штампаре, љутио се за грешке (своје и туђе), возио, довозио, паковао, слао... и уписивао чланове редакције на свечано место. Да ли се овако може радити? И не знам да ли моји сељани на Тресибаби ентузијасте још увек сматрају будалама!? Ако сам се те улоге добровољно прихватио, бар ме чланови редакције тога могу поштедети.

Неки од колега из редакције "Истока" нису се либили да некад пораде и ″у корист његове штете″, а неки су за свој успех у раду редакције сматрали довољним што своје прилоге, и прилоге својих пријатеља, по сваку цену, пожеле да уврсте у садржај и – толико!

На крају, велику захвалност "Исток" дугује свим спољним сарадницима који су понекад и саветом доста допринели успеху, посебно преводиоцима који су без хонорара уступали своје најбоље преводе, уосталом свим ауторима који су бесплатно слали своје прилоге и препоручивали друге ауторе, приређивачима... Сви они су мени чинили један пријатељски радни колегијум. Без њих, часопис свакако не би опстао, бар не овакав.

Одговорим:

О, ОбреНЕЕЕЕ!

Збунио си ме маторог овим „писмом“. Помислио сам после нашег  разговара у кафићу да си се „покајао“, што   си нас помочао без размишања. Сада разумем да си то работио смишљено. Понављам, није у реду што си  мене „избрисао“ без иједне речи, без обзира што ми у  Редакцији није било место. А и као ЗАКИТКА (реч Т. Мијовића) нисам требао. И да не понављам, да не кварим, јер „свршеном послу мане нема.“

Мислио сам да о овомe напишем нешто за новине. Новине је мој покојни отац звао Политику. У Политици[vi] сам писао о тегобама уредничког рада, где сам и тебе поменуо.

У то време новине су биле корисније.  Прочитају се, па се праве фишеци. Одустах, за сада, али ваљало би нешто написати за наук.

Реченица „Драги пријатељи, редакција није никаквим декретом укинута. Она се сама укинула.“

 Излишно, је сада, траћити  време и речи јер Редакција није ни постојала. Постојао си само ТИ, и ИСТОК. ИСТОК је ОБРЕН РИСТИЋ и нека тако буде и остане. Док је Сунца и Мјесеца. 

И зато бриши са (из) импресума: Уређује редакцијски колегијум.

Јер га, признаћеш, нема.

Иначе часопис је одличан. У равни је с Летописом, бар ја тако мним. Драгоцен за оне који знају зашто, онима другима по оном суморном правилу: ћоравом намигивати и глувом шаптати, узалудно је.

Предлажем да твоје писмо објавиш у новом броју „Истока“. Да се зна/је.

Онај мој текст о Стојановој књизи „Песме из Трешњевице“ треба да буде испред његових песама. Не разумем зашто се снебиваш око штампања , као снаша која неће у кола.

Узгред, престајем да објављујем у часопсима, па, и  у Истоку али ћу се радовати сваком новом броју часописа као и твојим успесима. Посебно  наградама, о, Обрене.

У Ниш(у) сам до половине марта па, хајде, када дођеш, јави се да у оном кафићу наздравимо за боље време.

Са жељом да ти нико ништа не може, а ти да можеш докле хоћеш.          

23. фебруар 2020.                                           

Изненадио сам се  иако у раду редакције нисам учествовао.   Састајали смо раније   у Сврљигу, али то је било везано за часопис „Бдење“. Питао сам се „Зашто ми,  Обрен, ни једном речју не помену да ће нас избрисати.“

Мислио сам да смо пријатељи, да идемо истим путем, с истим пртљагом. Да смо писци са лошом адресом којима треба много више да би на видело изнели своја сочињенија. То што сам био члан редакције ми је стварало само непријатности. Јављали су ми се пријатељи писци са својим прилозима за часопис, ја их прослеђивао Обрену са препоруком. Обавестим аутора да прилози иду у следећем броју, ал׳ прилога нема. Правдам се, матор, зовем Обрена. „Јебига, не знам шта је било, како је изостало“. Поново се једном, други, трећи пут.  Манем се ћорава посла. Не препоручујем, упућујем да се јаве Обрену. Касније је то дошло на наплату...

...Реши  Обрен да освоји  Награду „Меша Селимовић“ за 2022. Награду добија  књига која има  15 – 20 гласова. Како, и да ли сви из тог Жирија, добијају књиге за које гласају  је друга прича. Сећам се да ми је Драган Лакићевић у СКЗ казао да има још мало примерака књиге "Фасцикла 1999/2000  Стевана Раичковића. Послали су је  члановима  великог Жирија, „Како би иначе  гласали?“ Високи  Стеван је те 2004. добио Награду.

Обреново интересовање за Награду ми је призвало и оно што сам неупућен знао, а што је била јавна тајна. Као и свако гласање и ово се организује. У часопису „Градина“ Мирко Демић је објавио текст о технологији награђивања. Демић, добар писац, такође је добитник Награде „Меша Селимовић“.

„Повеља“ је прибрала за  више својих аутора награду  са именом овог писца.  Награђене књиге, осим у ретким случајевима, не стижу у књижаре, нити имају читаоце. Награде нису правде, али годе таштини.

Иако ми је Обрен избрисао, ја сам то заборавио,  наставио сам да се јављам, да „сарађујемо“. Укључио сам се у прибирање гласова за његову књигу „Часни сонети“. „Хоћеш часно, неће моћи ласно”. Напишем и оквирни текст за приказ.

Позовем песникињу Ј. Р.

Изненади се „Зар, и ти?“ „Не пада ми на памет, али потребан је глас за О.Р.  Књига завређује, писао сам поговорни текст за књигу „Венац Творцу“ која је добила  награду Милан Ракић. Ова је боља, исклесана.

Она: „Не знаш ти њега, мислиш да га познајеш. Мислиш да ти је пријатељ.“

Ја се зачудих.

„Лаже“, каже. „У Смедереву ми је обећао да ће ми штампати песме у часопису, а није.“

 Понови се то да „лаже“  3, а можда и 4 пута. Оста Обрен без три гласа. Престанем да зовем, али пратим гласање... Јури се, зове. Телефонира.  

Питам Ј., каже да хоће ако напишем текст о његовој књизи о објавим у „Политици“. Уредница пише да приказе нерадо објављује, мало кога интересују.

Ако нешто прође, прође.

„Штампаћу ти књигу“, каже С. „Али да напишеш о мојој књизи 5 страна. И гласаћу.“

Са радија песма: Све се враћа, све се плаћа.

Обрен ме  обавештава, заборавља  да ме је више пута довео у ситуацију да се правдам онима  чије сам прилоге добијао за часопис.

Прича  се шири.

Преписка иде, прибирају гласови.

30.12.22. 09:12

Драги Обрене, јануар ми је пролетео у чистом хаосу и бунилу. Делом и дословно. У трци с једног на други крај Београда, између главног и два остала стамбена склоништа. У међувремену ми је стигла и опомена из Новости за ону листу, коју сам у трку сачинио и послао испустивши, као кроз прсте, Часне сонете. А ево их управо читам, са оловком, укључујући и Србин исцрпни поговор. Правим скицу приказа, који ћу, надам се, до краја следеће недеље доставити на редакцију Истока. Али, како бих се пред собом оправдао, убеђујем једног млађег колегу, који је остао у још већем закашњењу од мене, али, за разлику од мене, и у дилеми између Сонета и једног другог наслова, да стане иза Твоје књиге. Мене је, у ствари, спотакла година издања, и поменута стрка, пошто сам три дана потрошио на ишчитавање две књиге из 2020, а онда морао да их одбацим. Излапендис! Много поздрава, МП

Obren

Мирославе, шта да кажем... Ово је писмо једног критичара које сам управо добио овде на месинџер о свршеном се послу. .

***

1.2.22. 16:12

Обрене, награде су људско чињење. Ништа чудно. Ко ближи ватри огрејаће се, овде знаш како иде, боље него ја.  Више пута сам био у ужим изборима за Награде и ништа. Својевремено када сам био за Награду М. Богдановић (1999) рекоше "да ћу доћи на ред“. Матор сам да више самог себе замлаћујем.

У фасцикли, издвојен одломак из интервјуа,  пријатеља, блаженопочившег  Лазе Лазића:

 

Један сасвим кратак запис о писцима и критичарима „Књижевне муке“говори да критичари нису само мучитељи, већ да могу да буду и велики мученици због „устоличених литерата“.Ви сте имали прилике  да посматрате и једне и друге, с обзиром у којим сте се књижевним круговима кретали.Чувате ли у сећању нека од тих „мучеништава“.

 

Не знам код других народа, али код нас има дозлабога лоших песника хваљених од критике која је себи изборила високо угледно место. Критика може да се руководи и другим мотивима, не само естетским, рецимо котеријским и политичким, или чак страначким. Има опет писаца на разним црним листама, и то одистински. Има фаворизованих писаца који предност нису стекли својим књижевним делом, него нечим другим. Као што се писци, оправдано или не, муче због књижевних оцена својих дела, тако се и критичари, претпостављам то јер их априори сматрам поштенима, муче како ће да сроче своје оцене, а да задовоље естетски захтев и захтев нелитерарних наноса, утицаја, положаја личности, тренутних политичких прилика итд. Ја јесам био у небраном грожђу као уредник у часописима и издаваштву али могућност да човек поднесе оставку постоји. 

Obren

Знам ситуацију од пре неколико година, чини ми се: један песник је у самиздату или издању своје жене, што је исто, штампао књигу у 100 примерака и послао свим члановима жирија. Вероватно их све зна јер то је озбиљна уиграна организација. Добром кампањом, својом и осталих пријатеља, успео да победи. То се сад препричава као успешан модел

М. П.

Ето, нисам знао за то. Али делује анегдотски! Мени су се, као у стању тренутне менталне парализе, у радном размаку од неколико дана, Часни сонети просто избрисали из свести. Нисам се прешао у погледу године издања, као код двеју књига критичке продукције и слабијег прегледа прозе. Са поезијом сам рачунао као са решеном ствари, и онда сам у некој врсти амнезије ставио књигу која и није од посебног значаја ни у опусу самог аутора, али ми је за мене врло узбудљивом тематиком заједничког искуства заклонила видик ( Роко Андрић, Својта из Љубомира). Што ми је посебно несхватљиво, имао сам Сонете прве на листи јавног читања, науштрб две управо Србине књиге, које сам, у глави, ставио на друго место по редоследу, јер сам иначе прилично закаснио са реаговање на њих. Због велике заокупљенисти током прошле године изванкњижевним пословима и завршавањем нове књиге есеја. А Сонети су мирне душе могли да стану и уместо Тонтића. Једино не бих систематски игнорисаном Магарашевићу претпоставио било кога. Иако и он има бољих књига од ове, штампане код Чигоје, значи, без дистрибуције а камоли подршке издавача. Из наше недавне преписке видим да сам изричито обећао и ту врсту подршке Сонетима, али сам очигледно упамтио само обавезу да их прикажем, због чега ми је посебно криво. Испадох лажов.

1.      2. 22.

Обрене, не знам ко је, нити је то важно, ни његово "правдање." Сви они знају како се ради? Све се сада лобира. За Награду "Раде Драинац" су ме позвали да пошаљем књигу, и - ништа. Са књигом Ветар понад гора сам био у најужем избору, награду добија Гордана Ђилас.. Нека „Часни сонети“ имају 10 гласова, нека  се чују. И поред свега у овом лудилу. Видиш шта је наградио НИН. То  није што треба да буде, али они  намећу да јесте. Погледај песму код Н. П.  "Курац на бициклу". Изгледа да је Пинк све преплавио и подавио.

***

Све испаде КУРАЦ НА БИЦИКЛУ

***

Курац на бициклу сви су се средили престали да пију иду на базен сваки дан превазилазе бивше крндеље причају о будућности спремају се за иностранство пију добра пива гледају се у огледалу само кад перу зубе а то раде прилично често због хигијене и савести да оперу та говна што им излазе на уста.

Аутор је Милена Марковић, овогодишња добитница НИНове награде.

Пријатно вече, Мирославе. Идемо ми даље, награде су КУРАЦ НА БИЦИКЛУ 

Објавише резултате гласања. Весна Капор, 20. Петар Матовић 13. Горан Раичевић 13. Јовица Аћин. 11. Милена Марковић 10. Ђорђо Сладоје 9. Анђелко Анушић 8. Гојко Божовић 8. Обрен Ристић 7. На 9. Месту, доћи ће дан да буде и на првом.

24.2.22. 11:35

Требао си да будеш међу првих пет. Али шта је ту је. Као што се  види сваки трећи ако гласа изгласа победника.

Obren

Јбга да ме нису зајебали бар 3-4 сигурно био бих, двоцифрн

Било, а као да није. Мото књиге „Смутња[vii]“ Србе Игњатовића. Мото за сва времена. Обрену више нисам одговарао нити требао. „Видећеш“, казао ми је својевремено  Радомир Виденовић, „зашто  мене  избегава. Има времена, упознаћеш га, јер ћете као и мене  замочати“.

Нисам на то обраћао пажњу. Чули смо се, повремено разговарали. ОН се све више удаљавао.

 

Знао сам да не одржава реч, престао сам било коме да у име „Истока“ обећавам.  По договору пошаљем му Разговоре са Стојаном. ЖИВОТ  ИС/ ПЕВАН  КРУГОМ  БРОЈКИ И СТИХОВА. Стојан Богдановић, њим самим

 (Са Стојаном је дошло на почетку до несугласице. Стојан није прихватио да Обренен буде све, али је, преко мене, сарађивао. О томе писмо[viii] Стојанове прилоге сам прослеђивао Обрену).  Беше у часопису отворио блок: Разговори. Прихватио је, сложио да Стојану кажем да ће Разговори ићи у следећем броју.

Miroslav Todorovic 

From:mirtod2008@yahoo.com

То:Обрен Ристиц,ОБРЕН РИСТИЋ

Wед, Сеп 28, 2022 ат 9:30 АМ

О, Обрене = Орфеју* са Тресибабе, ево ексклузивног прилога за блок Исток -  Разговори. Потврди да си примио,   да си х- убаво. 

Ипак, идем на Косово (Дани Лазара Вучковића), јер ко зна да ли ће друге прилике бити. 

            Срдачно, увек, Мирослав

 

*Обрен добија награду Златни Орфеј у Јагодини. ( 27.09.2022.  „Златни Орфеј” Гордани Боранијашевић и Обрену Ристићу) Обрен Ристић, према мишљењу жирија, (Братислав Р. Милановић, председник, и чланови Милан Јаковљевић и Иван Лаловић) песник ненадмашне експресије, који се не одриче својих корена, свог завичаја на истоку Србије, дарује нам својим књигама особену слику света певајући о завичају, његовим топонимима, тајнама, легендама, историји и сновима.

 

Нема Разговора. Има, али други. Било је важније, каже. Иде у следећем. У следећем штампани разговори с њим... Иди, О, Обрене, до врага...Лажеш ме, ја, матор лажем друге...

 

6. 11. 22. Обрен  ми прослеђује текст Небојше Васовића „О награђивању песника“. Код нас.

29. 12. 22. Обрен  шаље ми фото плакете да је Добитник Златна значке КПЗ Србије.

Честитам. Лепа ти је ова Златна значка, па нека призове и друга одличја... Јуче видех да сам ти 15. фебруара послао прилоге међу којима и Ристу Васељенског са поемом Неко други... Свако добро, ред би било да седнемо док се још може. Поздравље и свако добро, у свему,  Мирослав

Miroslav Todorovic 

From:mirtod2008@yahoo.com

To:ОБРЕН РИСТИЋ,Obren Ristic

Mon, Jan 16, 2023 at 8:28 AM

Драги Обрене, 

ево послатка за Исток. Деспотовић и Василевски су слати и раније. Негде си их потикао. Значи, чекали су дуго. Волео бих да убациш уз оне песме и приказ књиге Б. П.

Потврди да је пошта стигла,  да се  отвара. 

Свако добро, и нека ти и Стара буде у свему Нова.

Срдачно, Увек, Мирослав

 

4. 3. 23.

Где си МироСлавЕеее!? Како си

 

Obren, 22. 3. 22.

Мирославе ево ме на работу. Прође нам и Миљковић.

Видим ово за Бранка Миљковића Ништа необично, као и свих година раније. Сад једина предност што ми овај добитник драг као човек Кад ће једном награду да добије Песник. Па што да не и из овог ширег завичаја. Да једном зајебу Војводину. Искрено ми жао што нисам ушао у овај шири или ужи избор, не сећам се колико их је

Нико није књиге ми гледао, све унапред знају

***

Одлазим у Трешњевицу. Не стиже ми, као раније,   „Исток“, не јавља Обрен. Радим у мом малом малињаку, више сам, за столом,  под смреком. Снег у априлу, олује... Неа Врасна... Егејски стихови... Читам... Дивчибаре.  Суперћелијске олује. Доживех град у Клисури...Малине откупљују по цени која не покрива трошкове. „Благо теби, имаш мало“, каже ми М... Сређујем књигу прозе „Без излаза“. Има л׳ излаза? питам. Кога да питам? Све би  како у Библији пише:Жетва је прошла, лето минуло, а ми се не избависмо. (Јер., 8 ...). Како сам у ранијим текстовима писао...

***

Јавља ми се песник Владан Ракић.  Писах о његовој поезији, фрагмент из мог  огледа штампан је на корици књиге. Нађох се у друштву великих песника (Гинтер Грас, Слободан Ракитић, Миодраг Павловић, Мирослав Тодоровић, Петер Герлинхоф). Конкурише по ко зна који пут за Награду Милан Ракић. У жирију, председник је жирија.   Обрен Ристић[ix]. Опа! Браво, Обрене! Не знам да ли је Обрен написао иједан осврт, или приказ књиге, али то није  важно за ову причу под називом закитка.

Кажем Владану да мој предлог Обрен неће уважити, да ће ме слагати, а мислим што јесте,  да га препоручује   поезија. Она је превелик залогај за наше критичаре који имају друга мерила, а поред тога о награди, како ми рече Р.С.одлуку доносе и  друге ствари.

Пита:  „Знам ли Дончића?“ Знам,  с њим ћу разговарати на Сајму књига. Биће касно, каже...

Владан пише:

Хвала драги Тодорке! Знам све... Тако је али ми ипак значе твоје речи него неке награде! Наравно да ћу се ја борити, Милутин Ђуричковић ми је данас завршио нову књигу "СВЕМИРЈЕ БОГА"... Али је много важно што ми је ових дана проф. др Ходел превео песму за Антологију српске поезије на немачком, а игром случаја ме истих дана позвао проф. др Петер Герлингхоф (који је превео и у својој итд. кући објавио три моје збирке у Немачкој) и рече да је добио ПРЕСВЛАЧЕЊЕ ТИШИНЕ -  "по филозофској и контенплативној ноти припадаш европском врху. И чим ме попусте болови превешћу ти и четврту збирку..." И то је важније од награде која се дели због ниских шићерџијских интереса, о којима ћу тек у јавности проговорити. .. али све у своје време. Желим теби и супрузи све најсветлоносније и у Н. Години и у животу уопште! Твој ВР

 13. дец. Владан:

Тодорке драги, Обрен ме (нас) издао... имао сам 2 гласа, а он није гласао за Ракића већ за Александра из Чачка!!!! Једог дана ће се стидети многи чланови жирија- када моје белешке изађу у јавност! Али нека их... стиже сутра нова збирка СВЕМИРЈЕ БОГА са др Милутином Ђуричковићем... И Дончић ме изненандио... КО ЗНА ЗАШТО ЈЕ ТО ДОБРО? Имаћу већи напон и шлагворт да о томе причам... али и да пишем још озбиљнијеА многи ће се стидети једног дана! Неки заборављају да сам и новинар и да ћу једног дана показати много више него што је сада видљиво. Веруј ми!  Велики поззз.

11. дец. 2023.

Идем на отварање Сајма књига у Нишу 11. децембра 2023. Нема више оних које сам раније сретао, ни оне атмосфере. На штанду Ревнитељ-а који води Дончић у разговору дознајем да је Награду „Милан Ракић“ добио песник Александар Лукић. Мислим да је заслужио, ако л׳  награда може бити  заслуга за писање поезије. Био је у Младеновцу, као добитник повеље „Карађорђе“. Обрен га возио, каже, ишли заједно.    Значи оследеће године  Обрен добија повељу:  Карађорђе. Помислих шта све то треба Душану? Али то је у нас   правило. Све по оној народној: Ко умије њему двије. И „Хоћеш часно, неће моћи ласно.”

Шта ја усамљеник могу осим да напишем причу како сам био Закитка.

Започињем:  Било, а као да није било[x].

 

Трешњевица – Ниш, септ. 2023 – јануар 2024.

 

---

[i] Томислав Мијовић (1932 – 2022) Песник, уредник часописа РАЗВИТАК, један од највећих српских песника.

[ii] У „потоња верзија“ просвета, Ниш 1997.  Поговор Срба Игњатовић: Модерни песник апокалипсе.

[iii] Уредник часописа био је песник Власта Младеновић који би могао о томе више да напише.

[iv] https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=346&cl=30

[v] Диседентско писмо (Оглед из антрпологије књижевности), Алтера, Београд, 2012.

[vi] У Политика: Уредници,свеци или мученици, 8. 06. 2018. „...Обрен Ристић песник, главни уредник часописа „Исток“ по којем је Књажевац светла тачка на културној мапи Србије, у чијој сам редакцији, јавља крајем марта: „Мирославе, цео дан углавном шаљем часопис. Јуче сам паковао, данас лепио, адресирао, на пошту однео. Имао сам 100 ком. остало нисам преузео. Цела недеља оде на паковање и слање часописа. (За чије бабе здравље…) А часопис који излази у Књажевцу ни Београд нема. Сетим се да је говорио како са штампаром осване на прелому...“

 

[vii] Срба Игњатовић: Смутња, Пресинг, 2023.

[viii] Добро ти јутро Обрене,

            Од Владе Дрљевића сазнадох да је уручивање награде Раде Томић“ одложено за месец дана.Из новина сам сазнао ко су чланови редакције за часопис „Исток“.Списак чланова редакције није био онакав какав смо као оснивачи Уметничке академије „Исток“договорили! Тамо су се појавила имена која немају никакве везе са књижевношћу, уметношћу ни са културном баштином. Када смо се видели ти обећа да ћеш то поправити. Да ли си то урадио или не сазнаћу из новина.

Договорисмо се, и преглeдамо материјал за други број „Истока“, а да трећи број буде у ствари двоброј. Сада са зида фејсбука сазнах да излази троброј. На истом месту је објављена твоја прича у неком књажевачком гласилу да си ти провиђењем основао Уметничку академију „Исток“, као и истоимени часопис, а да смо ти Срба Игњатовић и ја сарадници. Аферим бре, Обрене!

 Честитам ти имаш одличне сараднике, који ти служе само за покривање неких твојих ујдурми, тј. трговина рукописима и наградама. То је наравно, било до сада. Видим да си у томе књажевачком гласилу опањкао локалну власт, па и председника, „да се зна“, кога сам ја молио да испегла твоје брљотине, које други нису хтели да одобре, јер те добро знају. Не разумем због чега си то урадио. Вероватно јеу питању нека твоја „висока“ политика. Можда ће ти затребати када следећи пут будеш мењао партију.

Неке сам људе молио да дају рукописе како бисмо подигли ниво часописа, после ми рече да ће то ићи у следећем броју. Који би то број био по реду, и шта да кажем људима? Нисам овде навео имена тих људи због њиховог а и због свог угледа. Шта сам све сазнао из новина? Новине су чудо! Сазнао сам ко су чланови жирија за доделу награде „Раде Томић“, коју ти додељујеш, као и ко је добитник награде.

Разговарали смо више пута о томе да све наше пословање мора да се уреди, да буде по закону. Да се изаберу органи Уметничке акдемије „Исток“, како би они доносили ЛЕГАЛНО релевантне одлуке о свим пословима академије„Исток“, па наравно и о часопису „Исток“ и о награди „РадеТомић“, која је сада на волшебан начин награда коју додељује академија „Исток“.

     Досад ништа од овога није урађено. Све се ради на дивљака!?Брука је и оно што је годинама рађено са Јованом Банић за часопис „Бдење“, а и за „Исток“. Девојка је поштено урадила дизајн за часопис, лого за академију, дизајн за едицију, итд. и ником ништа. Нема ни уговора да је то њена интелектуална својина, а о неком плаћању ни помисли ни примисли. Исто је рађено и за „Бдење“, где си ти учествовао као саиздавач, онда си се повукао, у истом маниру, као из клуба„Бранко Миљковић“.

Чујем да су „Бдење“ вратили на стару варијанту!? То се све не може другачије назвати него лоповлуком и хохштаплерајом. Ни досад ни у чему нисам учествовао, као што знаш, осим у оснивању Уметничке академије „Исток“. Али бих те здушно молио да избегаваш да моје име спомињеш у вези свих твојих ујдурми.

Стојан Богдановић

21.11.2014.

 

[ix] Одлуку жирија за доделу Награде „Милан Ракић” за 2022. годину саопштио је председник жирија Обрен Ристић: „Жири за доделу Награде, у саставу: Обрен Ристић, Зоран Х. Радисављевић, Андреј Јелић Мариоков, Милоје Дончић и Александра Михајловић Добитник је  Александар Лукић је рођен 1957. у Мишљеновцу код Пожаревца. Аутор је петнаест књига поезије, једне драме и три романа...“

[x] (Мото књиге) С. И. „Смутња“....