ДНЕВНИК, ПРИЧЕ И РОМАН
МИЛИСАВА САВИЋА
Поводом књиге Rimski dnevnik, приче и један роман, Београд, Аријадна, 2008. Милисава Савића.
Приче, али поезија!
Власт као власт, увек се ослањала на силу. А тумач он би требао да се ослања на знање, али и на осећања, нарочито кад је у питању поезија. Тумач поезије, то би могла бити громада, али само ако је тумач и песник, може да буде и прозни писац, али то није то, а новинар никако, јер поезија се не пише новинарски, чак и проза и есеј, најбољи су ако јесу излив, а не неки текст натегнут и сасвема тачан, али натегнут текст шкрипи и ви чекате онај моменат када ће пући, он или ви. Тумач поезије, треба да зађе између редова, али ако је неспретан, он се тамо може заглавити и у батргању како би се искобељао велика је вероватноћа да ће редове развалити, а ако је још и нервозан или пак расејан, онда може редове измешати или оставити на ледини, тако да од тумачења поезије не испадне ништа, тј. испадне крш и лом. У том случају то све треба почистити и лепо бацити у канту, потом потражити тумача.
1
Добих нову стару књигу од мага српске прозе Милисава Савића, али поклону се у зубе не гледа. Ова књига се састоји од три књиге: Rimski dnevnik, приче и један роман.[1] Сад размишљам зашто ми је послао ту дебелу књигу. Мислим да се навукао на мој текст[2] о новом издању његове књиге Бугарска барака[3], те да би ова нова књига која је изашла знатно пре најновијег издања Бараке могла допринети појашњењу његових правдања безвезњацима из Рашке, а нарочито онима из Београда, а најгори су они рашки безвезњаци у Београду!, за уметничку обраду појединих ликова из Бараке.
У овом кратком тексту осврт ће бити углавном на приче. Додирнућемо овлаш и пезију. Само ћемо звирнути у душу прозног писца и то у онај део који га мучи, у део који се мучи када треба да каже нешто о поезији, овај пут се и тај део отворио као ружа. Све је мирисало на истину. Па да видимо шта каже мој омиљени писац где је та истина. Не кажем да је Дневник лош, напротив, веома је занимљив, пун је као брод, а тек роман Принц и сербски списатељ. Моји сељаци кажу и сутра је дан.
РАШКЕ ПРИЧЕ (I)
Сладуњаве, бледе, патетичне, носталгичне причице.
РАШКЕ ПРИЧЕ (II)
Овај сет прича Савић је „запржио“ причом „Скитница“ из своје прве књиге. Тако је потврдио моју тезу о правдању безвезњацима. Он тврди да му је то најбоља прича у Бараци. Ако тата, Савић, каже, онда почните од ове приче.
2
Читалац ће брзо приметити да је у наслову књиге микс латинице и ћирилице. Дневник је писан док је аутор био министар саветник у нашој амбасади у Риму од 2005. до 2008. године. Већина Хрвата и Бошњака, нарочито млађих људи, не чита ћирилицу, док Срби читају оба писма. То значи да Савић није имао намеру да угађа Хрватима и Бошњацима како би и они понешто прочитали из ове Савићеве, а сада и наше, књиге.
Он је нашао решење за своју лењост у вези проблема транскрипције многих имена и назива. Ја сам од оних који воле транскрибована имена, али волим и када је у загради написан оригинал, то би се односило на европске језике. А са арапским, кинеским, јерменским... заиста не знам шта бих чино и када би ми их написали у оригиналу.
Мој деда Никола Г. Богдановић, краљев ратни друг, оставио ми је тапије од наших имања које су написане на турском. Турци су тада употребљавали арапско писмо, због тога ме је Никола неколико пута упозоравао: „Пази да тапије не усеру муве, нема ни бог да их разбере.“
Знам да правно не значи исто Bayer i Bajer, те би то изазивало компликације приликом писања уговора, и других аката, а тек ако би написали Бајер, зато у таквим ситуацијама иду двојезични уговори. Али, да не претерујемо. Савић је решио проблем.
3
Вратимо се причама. Углавном су то старе приче, мислим, оне из Бараке, али су сада нашминкане, пресвучене у ново рухо, глатке, без убитачних бодљи које смо срели у Бараци и због којих нисмо могли да спавамо, јер су биле убедљиве у описивању ниских страсти ликова, учесника у причи, па смо приче превртали по глави и дању и ноћу. Због тих прича у оно време нису спавали многи Рашчани, неки политичари, удбаши, па богме и писац. Да је тако потврђује и сам писац који је ево имао потребу да напише Коментаре у новом издању Бараке, а и нове, или допуњене, верзије прича из Бараке у Римском дневнику (жив нисам, како ће се протумачити ово што сам написао ћирилицом!). Прототипови који су писцу послужили као модели за уметничку обраду су поумирали. Али нешто је остало у души уметника. Као да га прогања неки ружан сан. За нас је то добро јер ће бити још прича и још расправа, а за уметника је решење када успе да откључа свој сан. „Лепо је заносити се да су овом свету још увек потребне приче.“[4]
РАШКЕ ПРИЧЕ (III)
Мати, отац, ујак. Напио се воде са Матове чесме. А мати му је рекла: „Ко попије воде са Матове чесме, Рашку никада неће заборавити.“ Прочешљао је успомене мајчинм „чешљом (крњим, без неколико зубаца), који је извадила из блузе.“.
РАШКЕ ПРИЧЕ (IV)
У вези свог писања писац је стално у дилеми, има ли то писање неку сврху, чак и када категорички тврди има, или нема. Али то се питање не поставља на почетку. „Поставља се питање за кога причамо или пишемо приче: за познате, за непознате особе, за живе, још нерођене, мртве.“[5]
„Књижевност је и дубоко етичко питање.“ Ово би требало да буде одговор на питање чему ова књига. Макар да се расправа о моралу води и у дубоком подруму. Једно је сигурно, писац, сваки, прво то мора рашчистити са собом, а одговор је и ово: „Литература се пише о пријатељима и за пријатеље.“
Ја лично пишем и о непријатељима. Шта бих ја без непријатеља, па све би било пусто.
ХВАЛА ТИ, ГОСПОДЕ!
(Фрагмент)
Хвала Господу да сам још жив
Па се можемо заједно надати,
Хвала му што можемо чезнути.
Хвала Господу који ми је омогућио јуче
И овај тренутак.
Хвала Ти, Господе, што си створио моје пријатеље
Хвала пријатељима који ме носе у души.
Хвала ти, Господе, што ме рођаци и пријатељи воле и боле.
Хвала Ти, Господе, што си створио моје непријатеље,
Хвала и непријатељима које носим на души.
Шта бих ја без њих?
Без пријатеља и без непријатеља
Не би било ове луднице,
Све било би глупо.[6]
4
Ако смо људи и непријатељи су наша браћа.
5
Раније сам тврдио да друштвена средина утиче на писца. Он често отуда црпе садржај, макар да се појединим читаоцима чини да пише против средине, јер и када пише негатино о својој средини он пише о њој. И када пише о догађајима или о личностима из тамо неке средине, писац пише са свог становишта, па и са становишта одређене школе. Ретки су случајеви да је писац био врхунски на нематерњем језику. Мој омиљени писац се, по свом признању!, дружио са онаквим типовима какве је описивао у Бугарској бараци, и места, кафане, крчме, бараке, железнича станица... у којима је сретао људе ниских страсти... То је његово дружење произашло из разочарања, из „наука“ да би требало да буде такав јер му је девојку преотео такав тип??? Кратко ћу такве типове означити као барабе, олош, протуве... зато су приче из Бараке онако рустичне. Али наш је писац порастао. Постао је и дипломата. Наишао је на људе који су све радили „у рукавицама“. Морало се нешто променити. Променила се друштвена средина. Промениле су се барабе. Мада, неки сматрају да су барабе барабе. Криминолози их разликују према врсти криминала. Сада је, рецимо, модеран сајбер криминал. Због тога, можда!, његове приче постају плишане. Чак и оне које су на исте теме као у Бараци.
6
Римски дневник је веома интересантан, не само због трачева које је писац бележио, него због дешавања у књижевности и око ње, а аутор је био у центру збивања. Био је уредник књижевних новина, идавачких предузећа... Дневник садржи неколико стотина имена песника, књижевника и оних који су се књижевницима бавили од културних посленика до удбе. Интересантно му је име Rimski dnevnik. Претпоставка је да је писан у Риму док је писац тамо боравио дипломатском службом, али он садржи сијасет имена и догађаја из београдске чаршије као и из Рима, па и из други места у којима је писац боравио, чак и са других континената.
Права је штета што имена нису поткрепљена неким садржајем – подацима о личности, бар у фуснотама, али руку на срце, то би био одличан посао за неки мастер, па чак и за озбиљнију студију... Негда ми је Савић писао овако: „Ја пишем за мањину.“ Није ми открио топлу воду, ја, само мањину и читам. Ту смо се нашли.
Дневник је писан за мањину, која је интелектуално на вишем нивоу и плус мора да познаје добро Београдску књижевну, па и политичку, сцену, а књигу могу испратити и они који имају намеру да се баве културном дипломатијом.
Дневник садржи оцене и импресије писца о делима, ситуацијама и личностима из културе и политике које је писац сретао у Риму, Њујорку, Београду... Те су оцене интересантне и онда када се са њима не слажете. Многе од помињаних личности нису међу живима, али мртви и те како утичу на токове мисли, на токове књижевности, филозофије, политике... Одлично је приметио Фернандо Песоа: „Надметање мртвих страшније је од надметања живих; мртвих је више.“ Ево и Савић сведочи о томе, а и ми са њим.
7
Занимљиви су пишчеви осврти на поезију, па и на српску поетску сцену. Наравно, ону београдску.
Прошле године ми је овако писао: „У поезију ти се слабо разумем, и углавном су ми код тебе блиске наративне песме.“
У Римском дневнику[7] је запис о песникињи Радмили Лазић. Сажето, богат опис карактера и односа карактера личности и поезије. Да ме не би олајавали критичари да сам све преписао преписаћу само један делић из Савићеве бриљантне оцене поезије Радмиле Лазић[8]:
Ову поезију не можете читати заваљени у фотељи или на плажи, мирно, и сигурно не пред спавање. После читања наметнуће вам се једноставна мисао: да поезија још увек може да каже неке битне, суштинске ствари, упркос свим настојањима да је унизе и омаловаже, сведу на забаву, игру, блебетање, стихоклепство, служење тренутку.
Декарт је говорио да само математика понешто може доказати да је истина. Томлинсон је писао да „Уматник лаже/ Да би поправио истину“. А ја мислим да се истина у траговима, у малим количинама, које су неисплативе за експлоатацију може наћи једино у поезији. Сви знамо зашто је то тако, а ипак се свет није одрекао поезије.
И где је истина? Има ли је? Питам.
Има. У чистој поезији.[9]
Ово је крај приче У аутобиогрфијама се лаже. Ова прича је слика у огледалу приче Пролазе ли возови Ибарском долином. У новој причи слика Председника није прашњава. Не знам шта би рекао писац да је видео мега слику председника на хотелу „Амбасадор“ у Нишу, а испред хотела просјаци. Мислим да је потоња слика комплетнија.
Поезија, ипак, нешто значи.[10]
Без обзира што је заљубљени Савић добио кеца из српског, мислим да је ово довољно за закључак.
8
О роману ћемо другом приликом.
[1] Милисав Савић, Rimski dnevnik, приче и један роман, Рашка,
Аријадна, 2008.
[2] Стојан Богдановић, Бугарска барака изокола,
[3] Милисав Савић, Бугарска барака, Београд: Друштво Рашка
школа; Ниш: Талија, 2019.
[4] Стр. 207.
[5] Стр. 189.
[7] Стр. 234.
[8] Не знам да ли је песникиња видела овај Савићев текстић, али
ако јесте верујем да се је упишкила од среће.
[9] Стр. 198.
[10] Стр. 192.
