Проф. др Чедомир Илић
ПРВА ОДБРАНА СПЕЦИЈАЛИСТИЧКОГ РАДА НА МЕДИЦИНСКОМ ФАКУЛТЕТУ У НИШУ
Цоне прича, ја само бележим.
Кад сам већ споменуо професора др Чедомира Илића да кажем јој неку реч о овом великом Великобоњинчану. Био је познати оториноларинголог, директор клинике на Звездари. Носилац Легије части. У време информбироа затекао се у Бугарској и пошто није хтео да потпише Резолуцију Инфромбироа осудили су га на дванаест година робије. Исушивао је Добруџу. После осам година робије разменили су га за двадесет Бугара који су на исти начин робијали у Југославији. Иста школа.
Био сам на ручку код мог брата од стрица Боривоја Борка Богдановића у Нишу. Његовој жени Емилији др Чеда био је ујак. Одједанпут, усред ручка створио се ту и др Чеда. Снајка га пита, Па откуд ти, а др Чеда љут као рис, само сикће, Био сам у комисији за одбрану прве специјализације на Медицинском факултету. Данас је десет година од када је основан факултет. Организатори прославе су удесили да се данас обави и прва одбрана специјалистичког рада. Сви, готово углас, повикасмо, Лепо. А др Чеда, Ма како лепо, кад кандидат, био је то неки што бисмо данас рекли Северномакедонац, тада је био само Mакедонац, а да је све то било пре Другог светског рата био би Јужносрбијанац, није ништа знао, а морали смо да га пустимо. Цоне се згрануо, Па како да га пустите кад ништа не зна? Др Чеда je пoвисо тон, Па морали смо да не бисмо упропастили прославу, и додаде, Одбио сам да идем на ручак. Даље смо сви само ћутали.
ОВА ЈЕ ДОБРА, ЗНА ДА КУВА КАФУ И СЕЉАЦИМА
Професор др Чедомир Чеда Илић пошто је био на робији у Бугарској у време Информбироа није се оженио када му је било време. Али решио је да то учини када је отишао у пензију. Оправио је своју кућу у Великом Боњинцу. Кућа се налазила, тамо је и сада, одмах преко пута споменика на Крс. Направио је и купатило и поправио је веранду која је гледала на споменик. Ту је волео да седи и да посматра ко пролази. Многе од њих је и угостио. На кафицу, на ракијицу и на разговор.
Његова је теорија била, ја сам од те земље створен и природно је да ћу ту најбоље и најквалитетније живети. И једнога дана довео је једну „другарицу“ из Београда.
После извесног времена, кратко време, она се надрндила, каже доктору, Ја се нисам удала за тебе да бих твојим сељацима кувала кафу. Утом прође један његов сељак, мислим да се звао Миле, доктор га позва са веранде. Овај уђе у двориште, а др Чеда га пита да ли би могао њега и газдарицу (жену) да одвезе сутра у Београд. Има неки важан посао. Наравно, није било тога ко би могао да одбије др Чеду. Био је народни доктор. Лечио је редом. Ако није било из његове области он је брзо проналазио ко је стручан. Упућивао је. Његови сељаци су га веома ценили и поштовали. Није било детета из Великог Боњинца у чије грло није завирио др Чеда. Зором, онај Миле их је одвезао. Дуго га није било.
Под јесен, ево га др Чеда, довео је нову „другарицу“. Све је било по старом. Кафица, ракијица и разговори на веранди. Следеће године доктор Чеда се похвалио, Ова је добра, зна да кува кафу и сељацима.
КОНГРЕС У БУКУРЕШТУ
Чему служе конгреси? На конгресу је као на гробљу. Дођу они који морају. Да ли је врућина или зима, то није упитно. Доћи ће они који се сећају покојника који им је учинио неко добро и по томе га памте. А доћи ће и они да се увере у своја и туђа достигнућа. На конгресе позивају оне од којих могу нешто да науче, а и оне од којих им зависи објављивање научног, књижевног, уметничког рада. Ово последње је веома често. Волео сам да идем на конгресе. Због ића и пића. Негде је било баш богато. Али, ако се измакнеш од стола са храном, онда наиђу као скакавци научници из Еуропе и док трепнеш све обришу. Конгреси се организују и да би се тзв. научници удварали онима из тзв. Међународне зједнице. Очекујући да од ње добију неку цркавицу. А то се никада није десило а да није дебело плаћено. На конгресима се о стари(ји)м научницима говори све најбоље као о мртвацима. На конгресима моћне фирме прогуравају своје пулене у прве редове све се надајући профиту. Ту се тргује. Размењују се радови. Пљуште саопштења. Нико никога не слуша. Сви оговарају. Сви се хвале списковима. Све то траје до следећег циклуса, до следећег конгреса.
На Светском конгресу за Медицину у Букурешту био је позван као експерт и професор др Чедомир Чеда Илић. Тамо га је срео и његов колега који је такође био доктор, али овај пут био је и амбасадор Бугарске у Румунији. Амбасадор је организовао пријем у бугарској амбасади за изабране научнике. Позвао је и професора др Чедомира Илића. Овај га је одбио. Било је врло грубо. Др Чеда је амбасадору пред свима објаснио екстериторијалност амбасаде, Ја сам код Вас у време Информбироа робијао осам година, а био сам осуђен дванаест, а амбасада се третира као територија Бугарске.
САНКЦИЈЕ
Такозвана Међународна заједница изводила је разне марифетлуке против Савезне републике Југославије. Бомбардовање Југославије без одлуке Савета безбедности УН био је злочин без преседана. Уведене су и разноразне санкције које су углавном погађале недужне грађане Југославије, а не и власт. Француска је славила Пад Бастиље. Национални празник. Професор др Чедомир Чеда Илић је одбио да иде на пријем у француску амбасаду, чак је одбио и да прими орден Легије части. И Цоне се повео његовом одлуком. После укидања санкција Французи су обновили понуду да професору Илићу уруче орден Легије части. Прихватио је. Али морали су да му орден донесу у Велико Боњинце. То је било први пут да је један амбасадор Француске боравио у Великом Боњинцу. Французи су поново позвали на пријем професора Илића, а Цонета нису. Изненађен, његов братанац Небојша упитао га је, Како тебе, чичо, нису позвали? Његов одговор био је, Па ја нисам професор Илић.
ЛЕЊИН НА ТРЕЋЕМ СПРАТУ
Професор др Чедомир Чеда Илић начелник за оториноларингологију имао је кабинет на трећем спрату болнице на Звездари. Кабинет није био велики, али је био набијен свакојаким стварима, углавном књиге. На писаћем столу који је такође био претрпан књигама налазио се Лењин. Статуа од олова, неколико тона тешка. Нико никада није сазнао како се тај Лењин попео на трећи спрат. Лењин је иначе био мали.
Притиском на дугме из ормара у којем би требало да је окачена гардероба испадао је кревет. Професор Илић је најчешће ујутру био први и на улазу у зграду болнице дочекивао је своје сараднике. Имао је и стан, али је тамо ретко одлазио.
Кад год сам тамо био, Лењин је држао једну руку испод леве пазухе, а другом је претио увис. Гледао је право у мене. Није ми било пријатно. Али др Чеда му је веровао, а ја сам веровао др Чеди. Био је то редак човек. Тражио је да га сахране у свом селу. Једино на његовом гробу нема ниједна дивља травка.
КРАЈНИЦИ
Цоне је имао болесне крајнике. Тај тзв. трећи крајник је толико нарастао да га је пригушивао. Његова мати Надица га је носила на леђима, у љуљку, код доктора у Пирот. Око 60 километара. После тамо неки питају зашто Цоне толико често спомиње мајку. На том путу крајник се спустио, залепио се и угушио Цонета. Када се Надица вратила у Велико Боњинце срела је поп Јову Станковића. Поп је приметио да је уплакана и питао је за разлоге. Пошто му је рекла да је Цоне умро поп јој је помогао да скине љуљку. Том приликом је нехотице, прихватајући љуљку са дететом, благо ударио дете и крајник се одлепио, а Цоне је почео да плаче.
Поп Јова је онај поп коме су комунисти чупали браду и бркове. Одселио се касније у Ћићевац. Он је Стојану наденуо име Цоне. Да не би поп Јове Цонета би појели црви још 1945. године и сада не бисте имали шта да читате. Провиђење.
Много година касније тај трећи крајник је Цонету оперисао у Књажевцу доктор Љуба Живановић. И тај доктор није имао среће са комунистима. Убили су га у затвору.
Кад су дошли у Доњу чаршију испред куће др Љубе била је гомила људи. Било је у то време и државних болница. Били су и тамо доктори. Али тамо је ишао само ко је морао. Цоне се некако измакао. И када је дошао ред на њега, нигде га нема. Почела је јурњава. Стигли су га негде код Каменог моста. Бетонски је, али га тако зову. Једва су га савладали. А дете је говорило, Нећу тамо, чика доктор ће нешто да ми одсече. Не зна се да ли је мислио да ће му доктор одсећи пишу. Довели су га испод крушке. Доктор је заповедио, Држ'те га! Ухватио је Цонета за нос. Цоне је зинуо, а он му је гурнуо неко гвожђе у уста тако да не може да затвори уста. Узео је нешто као кашику. Цап и крајник је склизнуо у песак испод крушке. Личио је на жабу. Надици је др Љуба наредио, Жено, седам дана кромпир, никако слатко никако слано! А онда је она питала др Љубу, Колико кошта оперција, а он њу, Шта ти ради муж, бушач у Тимочким рудницима, промрси она, а доктор њој, Ајде, ајде, не кошта ништа.
Цоне прича, Свашта сам пробао са тим крајницима. За почетак, ракијицу, па мало прогргољим, потом прогутам, и то неколико пута, ако не помаже помоћу чаше, наврнем из флаше. Ако немаш флашу, онда је лек у комшилуку. А може да се деси да тамо нема никога. Сви се некуда изгубе баш када су ти најпотребнији.
Она друга два крајника на препоруку професора др Чедомира Чеде Илића Цонету је оперисао доктор Драшко Гаћеша у Панчеву. Том приликом сам одлежао седам дана, прича Цоне – Била је једна супер сестра у дечјој болници. Тамо су ме сместили. Имала је добру задњицу и сиске. Па кад се мало нагне, ја одмах заборавим на крајнике.
Види доктор да сам се уфоњао па да би ме мало ослободио покушава да се нашали. Није имао ону кашику као др Љуба. Сада су се крајници секли пиштољем. Прво две мале боцке. Локална анестезија. А онда онај пиштољ. Има на крају неку оштру жичку у коју стане цео крајник, обмота га и онда шкљоц. Доктор каже, Ето профо, писмени смо положили. Усмени је лакши. Те ми отфикари и други крајник.
Цоне прича, ја само записујем.
Ти крајници су ме стално давили. Бар два пута годишње сам имао упалу. Реших да одем код доктора Чеде. Он је важио за светског стручњака за грло, ухо и нос. Био је директор клинике на Звездари. Плус био је Великобоњинчанин. Рече ми да сада не може да се бакће са крајницима. Спрема неку велику операцију. Рак грла. Посаветова ме да да одем код неког од оних панчевачких доктора. Милошевић, Дукин, Гаћеша, сви су били његови ђаци. Успут ми натукну, Ти си професор, живиш од приче, онај Милошевић је мало нервозан, може да ти закачи гласну жицу. Не знам да ли се др Чеда шалио. Уозбиљих се. Одем сутра на ОРЛ у Панчеву решен да тражим др Гаћешу. К'о за инат, сретох у ходнику др Милошевића. Познавао сам га јер је његова жена Зорица била моја колегиница у панчевачкој гимназији „Урош Предић“, предавала је енглески. Човек ме одмах пита да ли ми треба нека помоћ. Био је управник ОРЛ клинике. Рекох му тражим др Гаћешу, а он ме упита, а што Вам он треба? Рекох, Да ми оперише крајнике, а он, Па ја ћу професоре. Да бих се некако извукао ја му потпуно несмотрено рекох да ми је професор др Чеда Илић препоручио др Гаћешу. Још му и појасних да је професор Илић мој земљак. Милошевићи више никада нису проговорили са мном.
САНКЦИЈЕ
Такозвана Међународна заједница изводила је разне марифетлуке против Савезне републике Југославије. Бомбардовање Југославије без одлуке Савета безбедности УН био је злочин без преседана. Уведене су и разноразне санкције које су углавном погађале недужне грађане Југославије, а не и власт. Француска је славила Пад Бастиље. Национални празник. Професор др Чедомир Чеда Илић је одбио да иде на пријем у француску амбасаду, чак је одбио и да прими орден Легије части. И Цоне се повео његовом одлуком. После укидања санкција Французи су обновили понуду да професору Илићу уруче орден Легије части. Прихватио је. Али морали су да му орден донесу у Велико Боњинце. То је било први пут да је један амбасадор Француске боравио у Великом Боњинцу. Французи су поново позвали на пријем професора Илића, а Цонета нису. Изненађен, његов братанац Небојша упитао га је, Како тебе, чичо, нису позвали? Његов одговор био је, Па ја нисам професор Илић.
ЛЕЊИН НА ТРЕЋЕМ СПРАТУ
Професор др Чедомир Чеда Илић начелник за оториноларингологију имао је кабинет на трећем спрату болнице на Звездари. Кабинет није био велики, али је био набијен свакојаким стварима, углавном књиге. На писаћем столу који је такође био претрпан књигама налазио се Лењин. Статуа од олова, неколико тона тешка. Нико никада није сазнао како се тај Лењин попео на трећи спрат. Лењин је иначе био мали.
Притиском на дугме из ормара у којем би требало да је окачена гардероба испадао је кревет. Професор Илић је најчешће ујутру био први и на улазу у зграду болнице дочекивао је своје сараднике. Имао је и стан, али је тамо ретко одлазио.
Кад год сам тамо био, Лењин је држао једну руку испод леве пазухе, а другом је претио увис. Гледао је право у мене. Није ми било пријатно. Али др Чеда му је веровао, а ја сам веровао др Чеди. Био је то редак човек. Тражио је да га сахране у свом селу. Једино на његовом гробу нема ниједна дивља травка.
