СПОМЕНАР ЖИВОТА
 |
| Божимир Пилчевић, Мирослав Тодоровић, Пајо Павловић |
Божимир Божо Пилчевић: Огледало душе, Ниш, Свен, 2022.
Када генерал, негда командант војске, застане озарен призором веверице у природи и о томе напише песму схватимо моћ поезије. Разумемо да је поезија, како је казао Хазлит, честица у човеку која уздиже читаво биће. Та честица је човекова душа. Она говори колико је поезија потребна човеку у овом обездушеном времену. Као и природа о којој се у овој књизи сећања и незаборава прича и пева. Намењена потомцима, и читаоцима, с аманетом „Да корене не забораве“ казује, и, о исконској жељи човековој да о свом постојању остави траг, о чему и псалми казују.
Творац књиге Божимир Божо Пилчевић o томе пише из себе, удахнуо је дух свој песнички у минуло, оживео време, догађаје и људе. Оно прошло виђено очима зрелог човека огласило се у поезији која ма колико да је лична има универзалну боју. Записана да се они који су били, и што се догађало сачува у књизи. Јер „Сећање постоје да бар на тренутак вратимо део прошлости, нешто чега нема, а било га је.“ Тиме поетици сећања даје значење битно за настајање дела што је Борхес изразио стихом: „Ми смо, добрим делом, појмови нашег сећања“.
О детињству, и одрастању, у зрелим годинама писали су велики светски књижевници Толстој, Хамсун, Буњин... наши Ћопић, Раичковић, Киш, Игњатовић...
Њима се својим делом придружује и Пилчевић. Тематизовао је песмом и причом детињство које му из ововремене визуре, садашњег живота и времена, изгледа богато, и бајколико. Које греје и крепи душу, што је у своје fragmente vitae, зналачки уткао. Васкрсло је у овом делу минуло време, „пуно сјаја из себе самог, из сазнавања света“ и прераног одрастања. Утиснуло се у душу и биће то време и сада „оживљена прошлост“ зрачи непатвореном лепотом описа. Она је основа казивања с нитима емотивног памћења и личних реминисценција.
Све о чему пева је у природи као што је природа у његовом певању. Аутор осећа пулс завичаја, стаза и крајолика, чује завичајну мелодију која у раму песме казује о земаљским судбинама. За потпуније разумевање ове поезије потребно је познавати време и прилике о којима се говори, као и живот на селу. Казује се о генерацији која је из завичаја кренула у бели свет.
Гете вели „Ко би песника да схвати, тај / мора поћи у песников крај.“ Мора познавати родно место ове поезије, језик, живот, историју, народно веровање... све оно из чега је песник створио свој свет поезије „да нам га прикаже потпуног и савршеног. Ведрина и свест су лепи дарови за које он захваљује Творцу: свест, да се не би плашио ни пред чим страшним, ведрина, да би све знао да представи на песнички начин...“
Пилчевић је све оно о чему пише представио на свој, песнички начин.
Наднет над прошлим враћа се у то време, среће с јунацима свог детињства и догађајима који су га обележили, са својим „раним јадима“ (Киш) и собом као дечаком. Свиме што се воздигло у симбол. Симболи су и теме из којих се разлиставају песме. Огњиште. Вериге. (Вериге о чађаву греду окачене.) Чкиљава лампа. Амбар, качара, воденица, ваљарица…преци (...корени пресељени у вечност)... све што аутор извлачи из „бунара сећања“. Оживела је песма време када се после напорног рада није могло због немања уз лампу гасару учити. Јер се штедело, журило да се послови заврше за дана, о чему песма: „Журим кући лампу да не палим...“ Поетски се обзнањује зашто се „стављала књига под главу“, како се брзо одраста, рано сазрева, и спознаје.
Било је то богато сиромаштво из чијег су гнезда „орлови рано одлетели“. Све виђено унутрашњим погледом се оваплотило у поезији есенцијалног ткања и позног сазнања да се „У борби живот истроши читав живот“.
Срце ове збирке куца у песмама посвећеним ближњима – потомству. Супрузи Душки, ћерки Сандри ( Бистрој сузи са изора среће ), сину - Филипу, унуцима Василију и Андреју, унуци Маши. Записи из срца у кардиограму песме потврђују да је поезија „ткиво од којега је живот створен. Остатак је заборав сушти“.
Пилчевићево срце куца у срцима оних који снаже његов живот и певање. Отуда у овим Песмама над песмама толико емоција, топлине, нежности. И тренутака када је ћутање речитије од свих речи, када је и „песма без речи“. Јер „Била су то шапутања без речи. / Незаписано, али упамћено“. Да би се сада објавило као „Записи срца“ с радошћу сазнања да се корени шире и снаже, да расту и разгранавају се нова стабала. Потврђује се да љубав свему превасходи да она даје смисао животу тако да ова певања одишу пуноћом живота у којем је љубав према завичају – породици – домовини – слободи њен знак. Да је „Породица уточиште у бездушном свету.“ Д. Туту каже: „Не бираш своју породицу. Они су дар од Бога за тебе, и ти за њих.“ Као што је и поезија коју Пилчевић исписује у славу Љубави. И Живота. Потврђује се Малармеово уверење да су стихови од Бога.
Док читам ове песме јавља ми се стих Бранка Миљковића: „У туђем смо срцу своје срце чули“. Сугерише да је Пилчевић чуо своје срце у онима којима посвећује песме, и срце свог завичаја које је у њему. Само тако могу да се изнедре дубоко осећајне песме са чијих се струна чује мелодија Живота. И Љубави. Чују завичајна оглашавања из вика као ехо у стиховима који виде. А Пилчевићеви стихови виде, промишљају, повезују у своју тканицу емоцију и мисао. Суочавају с пролазношћу и сазнањем: „И ово ће време некад избрисати /па ће ова сада бити ко некад.“
Јавиће му се на месту где је некад била кућа сазнање: Сад сам ја само део мене… што казује да са нестајањем ствари и здања нестају и људи, нестају речи. Да ишчезло остаје да живи у песми, у уметности. У тишини. Мотив тишине је присутан у промишљању света. У синтагмама је и стиховима што самосвојно осликавају виђено и доживљено. И као што се ружа отвара и шири мирисе тако и ове синтагме кроз асоцијативна разгранавања шире тематски рам песме. Омогућавају читаоцу да своје промишљање препозна у овој поезији. Да У песмама скривене поруке одгонета кроз лична искуства. Пастернак каже: „Тишино, ти си нешто најбоље што сам слушао.“ Пилчевић зна језик тишине. Она код њега, као и све о чему пева, има својство живог бића. „Најбољи начин апсолутног говора је ћутање“, гласи индијска пословица коју приписују Тагори.
„Тишина је божанска, још даље смирење, чувено хришћанско, аскетско смирење је тишина.“ (Јеротић). Код Пилчевића тишина се јавља у разним видовима: промукла тишина, звецка тишином, мучна тишина, бучна тишина, болна тишина, тишина која одзвања дубином срца…
Из дубоке тишине јавиле бројне теме су проговориле језиком његових стихова и записа.
Дискурс тишине – тишина дискурса: језик тишине, шта приповеда ћутање? И стих:
Говори и кад ћути.
Потврђује значај мотива у семантичком ткиву песме.
Бог као мотив је, такође, присутан у овој поезији као што је присутан у животу оних о којима особени „споменар душе“ говори. Кроз овај појам изражена је суштина животне филозофије. Када се у песми јавља Бог, песма постаје и филозофија мишљења. Живота и опстанка. Бог се дозива, Њему се обраћа: О, Боже, драги…Уз Божју помоћ је и ова књига настала.
У предговорном тексту за књигу „Кад корени проговоре“[1] написао сам о делу који чине прозни записи (приче) како је све у непосредној вези са животом, укорењено у завичајни простор, село, засеоке, стазе и догађаје. То су песме у прози, баладе што казују о трајању и пролазности.
Исписује их зрео човек суочен са неумитним пропадањем села, пролазношћу. Пише живописно, у себи чује тугу, а тугу не можеш описати.[2] О томе „Село на раскршћу среће и туге“, „Кућа изнад пута“. У причи је ђедо Воимир, баба Мика, ... и све што причу чини и што аутор сећањем отеловљује. Пише „И тако живот тече даље! Ваља сећања, док се и она не изгубе и поруше са временом“. Записује се, спречава заборав, речју која памти. Памти и „Сећање на солунску епопеју“ (Посвећено чукундеди). У њему је плави цвет „симболичног назива Заспанка, израслом на гробовима српских јунака Кајмачкалана.“ Све је у том цвету именованом тако да укаже на смисао симболике сачуване у језику. Језик памти, и отвара причу у коју писац и себе уписује.
Довољна је само једна реч да се оживи заборављено, да се из пепела заборава испрета жар живота. Да се прочита и чује прошло. О томе у причи – песми „Рана и касна јесен“. Чита писац са опалог листа живот, исписује лирику трајања и пролажења, казује
„Све ће бити упамћено изузев краја. Зато је живот вечан.“
Читалац ће схватити да Пилчевић свој мисленик гради из животног искуства и памћења. Личног, и оног што носи у наслеђу.
Зато и размишљања о животу и ономе што животу даје смисао. Отуда меланхолија, и она „жал за младост“ и зебња због живота који тече и одлази „а ми га отимамо од будућег живота“.
С пуно топлине, али и меланхолије описан је доживљај доласка у родно село у причи „Село на раскршћу среће и туге“. Срећа због доласка, туга због оног што је повратника дочекало. Иде писац „по зараслим стазама“, сећа се свега, и оних што беху. Светле у причи топоними као звезде на небу. Као у Ћопићевој „Башти сљезове боје“ из измаглице сећања израњају учитељ Перо и учитељица Перса. И ђедо Воимир главни лик пишчевог детињства. Али оно шта сада као зрео човек види је туга. Јер, „Нема више оне лепоте. Нека друга трава, неко друго цвеће, са неким другим тужним бојама цвета... Слике бледе и жуте, нестају са нашим животима“.
Пише о томе Пилчевић, причом и песмом оживљава и кроз казано чува од заборава. Опомиње:
„Мој Биљевац утонуо у некакву безвредну садашњост... Ох, како је само ова тишина бучна... Нема људи, нема ни птица, ласте више не долазе.“
Све је у овој књизи, како пишчев јунак, ђедо Воимир, каже гласно и јасно, истинито и убедљиво.
Пилчевић тако пише убедљиво, и уверљиво. Животно искуство и интелектуално сазнање поетски обзнањују приче отете од живота мога и вашег, како је то казивао Андрић у књизи „Знакови поред пута“. Остварена је симбиоза наративности и медитативности какву само светлост божанске промисли може да повеже са стварношћу.
У прозној песми „Дан без краја“ уткана је драгуљна минијатура што зрачи разуђеном асоцијативношћу. Реч је о метафорици животне драме изузетне сугестивности. Казивање о дрвету које у пећи одржава ватру. Чворновата дуже горе. Згуснута нарација у раму симбола. Сушт из које се отвара свевремена прича о борби за опстанак. За живот. О чему се пишу читаве књиге.
Казује:
Та чворновата, изувијана и ко камен чврста и јака дрва, обично расту у врлетима, на посној земљи. Ту често ни људска нога није крочила. Не дају се. Никну у камену, расту са каменом и пате, али живе и памте. Корен загрлио камење, и тако загрљени чувају себе од себе и човека. Камен брани и храни дрво, а дрво не да камен, чува његов дом.
Све је у овом бриљантном метафоричком опису богате симболике.
У прозној песми „Стазе којих више нема“ време, догађаји и искуство се сажимају у антологијску песму - стих:
Поред мене нешто протутња, а да не стигох да се окренем...
Чини ми се да личи на живот...
Личном је обезбеђена снага универзалног искуства, убедљиво се предочава вечна тема о животу и времену. Отвара се читав спектар мисли и асоцијација.
Израњају слике из сећања о јунаку пишчевог детињства ђеду Воимиру („Тако ми је говорио ђедо“, „Ђедо да ли је то могуће“, „Има ко гледа“…). Поред ђеде је одрастао, учио и сазревао. И памтио. „Рекао ми је кад порастем да ће ми се са-мо казати“. У овом исказу су речи проповедникове „Свему има вријеме, и сваком послу под небом има време.“[3]
И дошло време да се доживе, и напишу песме о животу, изван завичајног миљеа, да се „Над понором живота“ спозна „Измењена истина“. Да се доживи рат и о томе напишу песме с подлогом стварних дешавања и звуком усуда овог тла. Визура зрелог човека ововремена збивања ће транспоновати у упечатљиву лирику епског дискурса из које ће се чути обраћање Богу „…Погледај и помилуј нас“. („Сећање на ратне дане“; „Понос, пркос, и казна“). Тематизована су битна питања овог времена и суочавања с њима. Са собом. Отуда рефлексивни стихови који кроз драматику времена говоре, и, о личности аутора. Он уме да у текст удахне и своју душу. Да промишља свет и властита искуства сажме у песму. Запис. Мисао...
Читаоцу се представља генерал који је свој песнички, и људски портрет, осликао у овом споменару - огледалу своје душе. Дошло време за промишљање оног некад, и овог сада. Да се „ Над понором живота“ .... спозна како Сат мери време без казаљки...
Суочавање са стварношћу изискује поглед сете у коме егзистенцијална зебња и резигнација прожимају мисао нових певања. …Сабирајући по времену „старом“ увиђам да и „старога“ све мање има.../ Остао ми је завичај кога носим / у срцу и души.// Навлачим покров прошлости,/ да ми срце не озебе. //Јер без њега све ће бити горе...
Завршни стихови песме „У вртлогу живота“ склапају књигу под чијим сводом је у стихове стављено родно место, Бреково, време, животи и судбине. У песничком универзуму све тематизовано је метафора универзалног језика живота и времена.
После читања овог рукописа верујем речима Бернарда Шоа да је „Сваку књигу коју вреди поново прочитати написао Дух. Другим речима књига треба да оде даље од намере свог аутора“.
Пилчевићева књига је отишла даље од његове намере да буде тестаментарна, намењена потомцима „Да корене не забораве“. Она је више од оног што казује, памћење што спасава од заборава, које, по Борхесу, чува нешто свето, нешто божанско.
Једном речју, вредно уметничко дело отворено за студиознија читања, гонетања. И дописивања. Допуњују га фотографије – записи светлошћу - из породичног албума чиме се потврђује особеност ове умствене књиге књиге сећања и незаборава.
 |
| Божимир Пилчевић |
Белешка о писцу
Божимир Божо Пилчевић (Бреково, код Ариља, 1952).
Генерал Војске Србије. Одрастао је у засеоку Биљевац, од оца Драгана и мајке Савете - Мице. Основну школу је завршио у Ручетину и Крушчици, а Средњу техничку у Београду. Војну академију и командно-штабну школу, завршио је у Београду и Задру. Школу националне одбране завршио је у Београду где је стекао највиша академска звања.
Командовао је Ужичким корпусом и Оперативним снагама Србије и Црне Горе. Носилац је више државних и војних одликовања.
Посебно драгим сматра признање СПЦ - ,,Велика грамата“ коју му је уручио Патријарх Павле.
Заступљен је у Биографском лексикону Златиборског округа (2006).
Ожењен је Душанком, имају ћерку Сандру др. сци интерне медицине и сина Филипа службеника.
Ћерка Сандра у браку са Браниславом (прив. предузетник) има сина Василија. Син Филип у браку са Бранкицом (службеницом) и имају кћерку Машу и сина Андреја.
Божо са породицом живи у Нишу.
Пише поезију и прозу. Објављивао је у листовима ,,Вести“ (Ужице), ,,Момчило“ (Пожега) и „Политика“.
Заступљен је у зборнику ,,Руковети завичаја, 9“ и ,,Руковети завичаја, 10.“ (Ариље).
Књигу „Кад корени проговоре“ (Записи из њедара) објавио је 2021.
