Мићо ЦВИЈЕТИЋ: ПИСАЊЕ КАО ПОСЛУШАЊЕ

 

ПИСАЊЕ КАО ПОСЛУШАЊЕ

О спомен књизи и поводом књиге: Мирослав Тодоровић: Добрило Ненадић неопозиво, Разговори, 1999 – 2013...(Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље...), Библиотека Ариље, 2020.

 

У свету књижевности знани су неки аутори и њихове књиге, у којима су портретисани велики светски писци. То су обично радили њихови савременици и сапутници, са књижевним великанима на блиској људској и књижевној вези. При чему се одвијала носредна и трајнија стваралачка комуникација, успостављено високо узајамно разумевање и поверење. Кад је реч о таквим људима, из евокативне  орбите први васкрсавају ликови Јохана Петера Екермана и Јохана Волфганга  Гетеа, креативних сапутника из Вајмара. Наравно, различитих улога, капацитета и домета. Екерман је Гетеу био близак човек, као дугогогодишњи секретар и пријатељ горостасног писца и мислиоца. У таквим околностима је и могла настати његова незаобилазна књига Разговори с Гетеом. У овом обимном делу непосредно и изнутра се осветљавају светски писац и његово дело, обликује целовит портрет. Ово је књига успомена, разговора, записа и белешки, у којима се осветљавају Гетеов живот и рад, људска и стваралачка природа, време и прилике, догађаји и сусрети са другима. Забележено је и кад је у јесен 1823. године срдачно дочекао нашег Вука Караџића, у његовој кући на Фрауенплану, и кад су велике речи разменили. Наш неуморни Вук се управо враћао из Јене, где је за велике заслуге од чувеног универзитета овенчан звањем почасног доктора. Својевремено сам посетио Вајмар, био у Гетеовој кући, где ме посебним сјајем привукао свечани салон у коме је примао госте. Наког тога су ми се шире отвориле странице Екерманове књиге,  блиско ме дотакла духова арома дома генијалног писца.

Књижевници: Мирослав Тодоровић, Мићо Цвијетић, Милијан Деспотовић

 

Кад је Мирослав Тодоровић писао књигу Добрило Ненадић неопозиво, не знам да ли је као узоран образац имао у виду Екерманово дело. Такође, од знаменитијих могли су му инспиративни бити и разговори Макса Брода са Францом Кафком, Предрага Матвејевића са Мирославом Крлежом, а посебно  Љуба Јандрића са Ивом Андрићем. Познавао сам ранопреминулог Јандрића (1934-1990), скромног човека, сарајевског културног прегаоца и писца. Овај потомак страдале Крајине, аутор је романа Јасеновац (1980), другог по реду романескног дела о злочиначком логору, након истоименог књижевног  дела Ћамила Сијарића.

Управо таквав човек и писац стекао је код Андрића, по природи веома затвореног човека, невероватно поверење. Какво нико није имао. Они су се готово цело десетљеће наменски сусретали (1969-1975), водили књижевне и људске разговоре, на разним местима и у различитим приликама. У Београду, Сарајеву, Вишеграду, Травнику, Мостару, Соко Бањи и другде. Андрић је смерном, пажљивом и стрпљивом слушаоцу душу отворио, приповедао о своме животу и делу; у шетњи, на терасам уз кафу, на путовањима, а највише у своме београдском дому. Рецимо, највише су се сусретали 1972. године, чак 15 пута, што је очигледно сведочанство узајамног уважавања и посвећености будућем делу. Тек захваљујући Јандрићевој књизи Са Ивом Андрићем (1977), изнутра је суштински осветљена људска и стваралачка природа изузетног писца.

У читалачком и итерпретативном приступу књизи Мирослава Тодоровића Добрило Ненадић неопозиво, асоцијативна полазишта су највише усмерена према поменутом Јандрићевом делу о Иви Андрићу. С обзиром на време и поступак у настајању књиге, књижевну вокацију саговорника, узајамно поверење и пажња. Као и у животу, у овом делу сусрела су се два врсна писца, земљака и пријатеља, Мирослав и Добрило. Овом књигом продужени су њихови људски и књижевни разговори на два света. Дело повезује овострано и онострано, стварност и метафизику. Разговори између Мирослава Тодоровића (1946), који још, упркос отровној стрели пандемије, још усправно хода, разборито мисли, говори и пише, и Добрила Ненадића (1940 – 2019), који, могуће, на све нас мотри са неке далеке звезде. Два блиска човека, песник и романописац, преко невидљивих космичких антена још воде никад довршене заједничке послове. Знам, да je изван корица ове књиге остало, засад, много тога необелодањеног, из њихових плодних и густих људских друговања. Јер, чести су дани, а причилно је и заједничких  година у њиховом збиру. Али, имали би још много тога један другом поверити и испричати. Или, једноставно, у ћутању са Добриловог балкона заједно посматрати древни храм Светог Ахилија, промишљати светове и векове, као и своју људску пролазност у њима.

Знани песник Мирослав Тодоровић, близу пола века страсно обликује песнички свет, у чему налази основни смисао свога битија. Обимна је и композитна његова творевина, она је најупечатљивији одраз његовог унутрашњег бића, људског и песничког. Промишљања човековог постојања, искушења, пролазности и неумитног краја. Збир је великог животног и стваралачког искуства. Добрило Ненадић слови као писац изузетног романескног опуса и специфичне наративне поетике. Уз Добрицу Ћосића,  аутор је највише романа у српској књижевности. Прилично касно, као потпуни анонимус из дубоке провинције, објавио је романескни првенац Доротеј (1977). Свој култно дело, којим се враћа у српски средњи век. Да би потом парадигматично подизао своју епску кулу, обликовао два паралелна романескна тока и две поетике. Један грађен на артефактима давне прошлости, а други на постулатима савременог живота. У чему је оригиналан и једниствен.

Мирослав Тодоровић је у финалној форми обликовао књигу оданости своме пријатељу Добрилу Ненадићу, мада је она, што је њен садржај показује, плод удружене замисли и рада на будућем делу. Али, тако је било суђено, да велики романсијер не дочека њено појављивање. Означено време од петнаестак година њеног настајања, сматрам да је само њен оквирни временски рам. Јер, у књизи Добрило Ненадић неопозиво густо су проткана два људска и стваралачка живота, проживљена на завичајној земљи и под ариљским небом. За разлику од Мирослава, који је по налогу професије видео прилично света, Добрило је као дипломирани инжењер  агрономије цео живот провео у своме родном крају. Али, књига сведочи, да су били на сталној вези, као људи и писци. И на великим или мањим раздаљинама повезивале су их чудесне завичајне антене. Најбитније под завичајним небом, у малинарском рају и на заједничкој ариљској земаљској стази.

Дирљив је људски и песнички Тодоровићев уводник „Доротеј међу малинама“, с поднасловом „Разговори који недостају“. Написан је постхумно, као емотивно-лирска порука пријатељу и писцу на ономе свету. На који се Добрило преселио 15. августа 2019. године.  У дирљивој пролегомени идентификује Добрила  са његовим најпознатијим јунаком  и указује на његову малинарску професију и страст. „Јер, овом свету и људском роду увек ће бити потребан његов Доротеј. Онај што ће видати биљем и речју, што ће мирити, и тешити, поражене и победнике. Онај што га је уписао у велике писце. У чијој је сенци по столећа исписивао романе за сва времена“. С разлогом поентира Ненадићеву поетику историјског романа, чија је круна управо Доротеј, као лик и књижевно дело. И наставља:  „У његовом Доротеју се оваплотио Син Божји, отуда она благост и прича што плени и оплемењује наше душе. Књига која нас позива да јој се враћамо. Књига у којој су се објавиле и посланице из Свете књиге, које се кроз Доротејеве речи и ћутање објављују“. Он вели, да је Добрило био Доротеј, који се објављивао у ликовима његових дела.

Уводник је написан  о Спасовдану у родној Трешњевици, 2020. године, на велики празник Господњи, који еманира посебну духовну енергију и поруку. Леп је и пун душе, у коме портретише Добрила као писца и човека. Указује на његове муке с речима и мислима, о писању као одбрани, великом читаоцу и великој лектири, пре свега руских романа. Сведоку  и саучеснику времена, коме је оставио неизбрисив траг и на блистав начин испунио своју судбину. Два писаца и пријатеља повезивала је и опсесија малинама, без које приче није прошао ниједан њихов сусрет, истиче Мирослав. Сваки према својој мери и могућностима, бавили су се на својим поседима њиховим узгојем. Оне су Добрилово друго дело, „у које је уткао своју душу“, а  он је „имао своју малинарску парохију, и мисију“. Добриловим одласком његов пријатељ је много изгубио, недостају му, пре свега, непоновљиви сусрети и дуги разговори. „Зато ова књига у спомен на њега, и у славу Књиге“, апострофира Мирослав. Што је велики и достојанствен дар.

Ово је разноврсна и сложена књига, коју је исписивао сам живот двојице земљака, писаца и пријатеља. Она покрива године њиховог друговања и различите видове комуникације, што је потврђено бројним документарним детаљима: садржајима у сусретима и разговорима, исповестима, књижевним и другим информацијама, посветама у дарованим књигама, људским и пријатељским епистолама... Било би сувишно, у оваком приступу и немогуће, у толике занимљиве појединости детаљније улазити. Уместо тога, ваља само на примерен начин прелистати књигу и нотирати, по властитом суду, најбитније у њеним деоница. У исповедном тексту „Ход по трњу“, који је аутобиографски и делом аутопоетички, Ненадић сведочи о перипетијама везаним за објављивање његовог првог романа Доротеј, његовог најславнијег дела. Сећа се  оних који су анонимног писца из провинције одбијали, али и оних који су га  подстицали и великодушније прихватали.

Мирослав Тодоровић објављује фрагменте занимљивих дневничких забелешки о прочитаним Ненадићевим делима („Прича, после свега“), шетњама и разговорима по Ариљу и о малинама; о топлој  људској причи за столом, ариљском пијачном дану и мирису јесени, што га је све више  везало за родни крај. Преноси садржаје из телефонских разговора, писама и веома густе мејл преписке, неретко изузетно непосредне, сочне и пикантне. Која се одвија, најчешће, на релацији између Ариља и Ниша, а  односи се  на свакодневне књижевне и друге послове, писање, поступак и смисао. Воде наменске разговоре за штампане медије и књижевну периодику, размењују мисли о објављеним текстовима, смислу награда и положају писаца из провинције („Лоша адреса“)...  Дописују се и договорају о овој књизи, а  у једној поруци Мирослав саопштава,  да већ неколико дана бди на сређивању „наше књиге“. Преписка потврђују непосредност и присност два човека. На такав начин, из миља, један другог ословљавају:  Миркане, Мире, Мирче, гроф Мирко; односно Чича Добрило,  Доле, лорд Добрило, Чича Горио... Често и са хуморном интонацијом, понека и са епским призвуком. Као што гласи ова (4. октобар 2013):  Миркане беже, од трешњева горја, Примих јавку и срдачне речи истом мером отпозрдаве шаљем. Добрило

Посебну вредносну носивост има серија разговора, које је различитим поводима са Добрилом Ненадићем водио Мирослав Тодоровић. Најчешће поводом објављивања нових романа или доделе  значајних награда. То су изузетни књижевни дијалози. Колико изузетно осмишљених питања и исто толико утемељених Добрилових одговора. О свему, а највише о књижевним делима којима је обухватио миленијуме, о темама и мотивима, лектири и изазовима стварања, књижевном универзуму, књижевним ликовима, себи и нашем времену. О поступку и писању, за кога је, вели Мирослав, књижевност „отисак света“. А Добрило се исповеда, како га је носила страст писања, „читаве четири деценије, готово из дана у дан, испада да сам писао само пола странице дневно“. Причају о заједничком ариљском завичају, животу у природи и са природом, на земљи и у изазовном ареалу малињака. Такође, о страсти читања, кад Добрило каже да чита све : „Ја сам фанатичаан читалац“. О магији писања као путовању кроз време. „Писао сам искључиво због тога што сам у томе уживао. И само  због тога и искључиво због тога“, исповедао се велики романсијер.

Колико је бисера у Ненадићевим умним беседама поводом великих књижевних награда и других признања, при чему га је она најпрестижнија, НИН-ова, неоправдано мимоишла. Није постао ни академик! Колико је Добрилових искричавих промишљања, филозофских варница. Речи мудрости из каталога  великог животног искуства човека из народа, понетих са горских кладенаца. Међу корицама књиге Мирослава Тодоровића, Добрило Ненадић неопозиво, много је других важних састојака, који осветљавају живот и дело великог романописца: факсимила рукописа,  дописа, посвета... Добрилових слика и цртежа, који је уметнички дар такође поседовао.  И фотоса са верном љубом Петканом, десном руком, која је бдела над његовим рукописима, записује Мирослав. Упознао сам је на прагу њиховог дома у Вигошту, крајем октобра 2020. Кад ми се указала част да суделујем на првим Данима Добрила Ненадића, и суделујем у промопцији књиге Добрило Ненадић неопозиво.  Лепа жена Петкана, необичног имена, блажени Божји створ. Већ је господарила пандемија корона, а време тмурно јесење подсећало ме је на атмосферу Добриловог Каравиља, из романа Киша.

Добрило Ненадић је отишао „међу своје књижевне јунаке“, бележи Мирослав Тодоровић. који је на свет донео ову спомен књигу о своме Ариљцу. „За њега је писање било послушање, спољашње и унутрашње“.  Ово дело заувек и даље повезује два блиска човека, писца и пријатеља, и две људске и књижевне судбине.

                                                                                           

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: "ХЛЕБ И СТРАХ" И ПОСЛЕ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА

ХЛЕБ И СТРАХ[1] И ПОСЛЕ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА

 

Страх нас је натерао у мишје рупе, 

што је, наравно, срамота!

 

            Ово издање књиге сам добио на поклон од Агоре, познатог издавача из Зрењанина, а од првог издања до данас томе тридесет година. Хвала Господу и хвала Агори, а писцу Милисаву Савићу највећма.

            Причу ћу почети са хлебом, и са страхом од себе самог јер умем добро да забрљам баш кад не треба. Прича ће бити моја и неће бити само о изврсном роману Милисава Савића већ првенствено о асоцијацијама које су изаване. Сви пишу подстакнути асоцијацијама. Неки то одмах признају. Напишу то и то ме је навело... Неки не признају никада. Крију. Само задају муке критичарима. Јадни критичари. Критичари после измишљају сорте приповедања. Не бојте се, нису још све измислили, а и неће, јер и писци су домишљати. Асоцијације се могу јавити, мислим на оне током писања, ако вам се појави нека реч, неки појам, онда се баците на њега и ако га брзо савладате, добро јест. Ако не постоји могућност да направите дигресију, не онакве ефектне као Савићеве из романа Пепео, пена, шапат, него упаднете у неки лавиринт, па заборавите куда сте пошли и не умете никако да нађете излаз, онда сте на правом путу да читаоца доведете у досаду, онда пуцате и бацате књигу, а каткад и опсујете. У том случају, одложите писање и вратите се на почетак. Ако пратите своје асоцијације, и успевате да дигресије сведете на пристојну меру, онда низ тих дигресија може бити то. Низ асоцијација јесте природан, он одређује меру писца. Роман се не пише маказама. Мада, има и таквих. Шминкање је радња која се дешава када сте завршили тзв. прву верзију писанија. Превише шминке по правилу упропасти ствар. Превише резања, како је саветовао Чехов, такође води у пропаст. Сваки писац има своју меру. И само Господ зна када му треба узети меру, али он неће ништа предузети пре него се изјасне читаоци, у те спадају и критичари, они су најопаснији. Од њих су гори само издавачи. Ко се буде чувао од њих лепо ће поживети на овом и на оном свету.

            Треба се чувати туњавих књига. Није лоше кад текст помало резни. 

            Квалитет хлеба зависи пре свега од семена. Али можете бацити и најбоље семе ако њива није добра, онда од квалитета жита неће бити ништа, а хлеб се прави од жита. Кад се жито скине са њиве, онда га треба одвојити од кукоља. Кукоља има и међу људима. Потом треба жито да се мало просуши, пре него се почне са мељавом. Затим треба изабрати прави камен. И камен треба да се припреми, да се накује, за шта треба, богме, прави мајстор. Иначе, може да се деси да мељава буде крупна или ситна, а треба да буде таман. Кад се жито самеље, онда треба од тог брашна замесити лебац. Кажу треба и добар квасац. И, онда се меси. И то треба знати. Не може бесомучно само да се меси. Треба тесто да се остави мало да надође. Кад се процени да је довољно надошло, онда се поново премеси. Тада се приступа печењу. То је тек важно, а оно до сада је било најважније. Сад је печење најважније. И све је најважније. Печење зависи од шпорета, од фуруне, од сача, а највише од пекара, јер ако пекар заспи, онда ћете имати угаљ уместо хлеба. Тек кад је лебац печен како треба, каже се да је испечен, онда може да се проба.

             Човек је као лебац.

             Мораш на време и добро да га месиш. Мора да буде добро печен, да не буде гњецав. Човека мораш добро да пазиш. Aко лебац не умоташ стврднуће се, биће као камен. Ако га оставиш на влагу биће плеснив. Човек зна и да се усвињи. Каква је у свему томе улога страха?

              Без хлеба нема ни причешћа.

              Хлеб је тело Христово.

              Никада немојте заборавити шта је вино!

           Свака се књига може прочитати на мали милион начина. Ако нешто тражите, онда читате с том намером да то и нађете. Ако га и не нађете, читали сте с намером. Може се читати и без икаквих намера. Почнете, па шта буде. Дешава се да после неколико страница одустанете од читања. Досада је главни разлог за то. Почињем да читам књигу од пре тридесет година. Добијала је и назив контроверзна. А не знам који би назив у том случају био пригодан за аутора. Он је добио Нинову награду за ту књигу, 1991. Награду је вратио. Било је предлога да носи назив, добитник и одбитник, то му дође као властелинска титула. Тешко стиже до, а мисли се да је лако од. Нека мисле људи шта хоће. То је највеће право које су од Бога добили. Несрећа је што га не користе, него хоће нешто што им не припада. Хоће туђе. Видећемо када завршим читање књиге да ли сам је читао другим очима. Видеће они који читају овај текст, а који су ме тада познавали. Са старим очима се друкчије чита. А нове очи не расту на дрвету. Већ не видим. Имам страх да почнем. Нешто ме притиска. Још кад сам на корицама видео оног зликовца, шта да вам причам. Прекјуче сам био код професора за срце. Он прави дигресије као Милисав Савић у књизи Пепео, пена, шапат. Обојица су то намерно радили. Професор да ме замаје како бих се опустио, па да ми тада измери притисак. А Савић, обратно, он хоће да ме пробуди, да ми подигне притисак, да ме натера да користим своје природно право, да мислим. И Савић је професор, али он о томе ћути. Умало да заборавим, професор ми је показао Маршала, накачио га је високо у свом кабинету. Вероватно се бојао да га неки пацијент не шчепа за гушу. Рече да га је нашао на ђубришту, ту иза његове куће. Кад сам га видео, само што нисам добио инфаркт. Видите шта све може човеку да се деси ако код доктора иде без преке потребе? И то још код професора.

            Кад прочитах да је ујак гајио буве, сетих се свог ујака. О њему ћу касније. Мисли брзо лете. Најчешће човек не може да их ухвати. Значи ли то да они који успевају да ухвате своје мисли да су њихове мисли спорије, или можда они имају неке друге хватаљке. Кад сам ја запатио шугу, имао сам око пет-шест година, мати је молила деда Чеду, он је био шурак моме Николчи, оженио је дедину сестру Савку. Живели су доле у Долинку. Деда Чеда је умео да се попне на Големи Стол и да одозго донесе чемерику. Чемерику је мати кувала и тако скуваном посипала ме је тако да сам и ја био скуван, то је толико штипало да сам урликао и искако из дрвеног корита као лоптица скочица. У то време то је био најефикаснији лек против шуге. Других лекова није било. 

            Прича лепо тече, али нема никаве везе са оним књигама које је писац писао када су га прогласили, а и он се поглашавао и саглашавао, за постмодернисту. Личи ми на шугави реализам. Сећам се оних цокула које су биле запертлане врцама, а панталоне су ми све остругале бутине, до крви. Мој брајко! Ишчекивао сам да ће се појавити већи страх, онакав какав смо ми осећали у време Маршала, али у књизи је било помало плишано. Ваздушасто.

             Приче у Студенту... постаје главни...

             Појављује се Фиренца...

             „Још ћеш ти написати прича“...

              Писац од себе полако прави човека, а покушава направити и писца који је стигао и до библиотеке у Њујорку, и на запрепашћење своје и читавог света у компјутеру пронашао своје име. Сад је проблем на коју страну кренути, Њујорк мами. Писац запетљава причу, миксује библиотеку у Рашкој, говеда која напаса и библиотеку у Њујорку. У причу као у празан вагон  повремено убаци и своју жену. Прислушкује њене коментаре. А и она је лукава, зна када треба гласно да убаци нешто. Концепција! Води жестоку битку са собом око фабуле. Знамо да је после прешао на фрагментацију. Па понеки фрагмент има фабулицу, или њену кличку. Фабулу је испунио са 11 кључних ситуација у којима га жена заводи. Овакве спискове, али дуже, са рецимо 25 ставки, и то два пута, назимо у Фуснотама. Има их и у La sans pareille, мањи број ставки, али има. Дакле, ставке су саставни део стила. Има их и у Ожиљцима. Свуда успоравају причу, а може се рећи и да је разбијају, или разводњавају, али озбиљније читаоце терају на размишљање, ако ни на шта друго, читалац ће се чудити шта ће писцу оволики број ставки, кога он замајава? Може се из ово мало података (СТАВКИ!) које сам навео закључити да је клица ставки из ове књиге, али је биљчица пустила корене у све оне постмодернистичке романе и друга писанија мог омиљеног писца. И мени толико драге дигресије из романа Пепео, пена, шапат, има их тридесет и три и уредно су нумерисане. Дошао је писац и до фабуле, и то је био знак да је се треба што пре решити.

             Друга константа у Савићевом приповедању је прерушавање. Ако ћемо хераклитовски, човек се стално мења, тако да је прерушавање, неки би рекли метаморфоза, али овде имамо паралелно неколико промена, основне су физичка и духовна, израстање, настајање, стварање човека, кога стварају други, а кога ствара и он сам. Човек је оно што је створио од себе. Прерушавање је у свакој Савићевој књизи, много би било да наводим примере. Уосталом, ово пишем за оне који читају. Немам ништа против ни оних других, али њих ћу игнорисати свом снагом својом и кад год и где год могу. Савић пресвлачи бајке као ону из песме о краљевој женидби, он пресвлачи и друге приче , легенде и митове, може му се, зна човек. Њему је то лако као кад ја ставим нове пресвлаке на седиштима мог аутомобила, није ми баш вршњак! Али, кад ја то спроведем у дело, онда само ја мислим да је метузалем-ауто нов,  а код Савићевог прерушавања сви су одушевљени, па и ја. Неко време сам мислио да му повлађују само постмодернисти, после видим да и други указују на њега. А онај што га је изблатио, те је тако изазвао повраћање, мислим да није био баш при свој памети. Али, повраћање је оставило последице: нова издања на корицама имају лого: Нинова награда 1991.

               Права је посластица опис открића професора Ј.С. у униврезитетској библиотеци у Болоњи и реакције српског чобанина на вест о судбоносној битки између Турака и Срба на Косову пољу 1389. Сад је посве друга ситуација:

 

            *

Волим крваве песме,

Иако знам да то није исто што и

Гаћице Радмиле Петровић

У којима „божури цветају“.

Од тих њених гаћица не види се шума,

А ни косовски божури.

Признала ми је,

„Српкиња сам , ал' ми Косово није у срцу.“

Због тога дође ми да се убијем,

Одустанем само зато

Што после не би имао ко да вас брани

Од мене.

 

*

Навукао сам се на

Гаћице Радмиле Петровић

У којима „божури цветају“.

Видим их како цветају

И када су гаћице на жици,

Помишљах да пресечем жичку,

Али се бојим нестаће струја,

Па нећу моћи да видим

Шта по мраку ради мој ранко.

             „Последњи залогај хране и последњи гутљај вина увек смо остављали. Ма колико да смо били гладни и жедни. Тако је тражила мајка.“ (Стр. 35) И моја. Доћи ће човек па нећу имати шта да изнесем на астал – упозоравала нас је Надица.

               Писац миксује бајку, косовски мит са актуелним обичајима и сеоским пословима до утуцавања бикове жиле, па до бдења наставника над тренингом идеологије и поред одра ујака, и најзад до седељке у Њујорку. И даље недостаје фабула. Важна је атмосфера.

              Ујак је често хапшен зато што је у кафани причао вицеве. А како је прошао мој ујак:

ИЗЛЕТИ МОГА УЈАКА

Чим су Бугари ушли у село

Покупили су оне који су способни

Да раде тешке послове.

 

Међу изабранима био је и

Мој ујак Милорад Милосављевић.

До рудника Перник терали су их пешке.

 

После извесног времена,

Ујак се једне ноћи појавио

У Јаловик Извору.

 

Старац је био запањен када је угледао

Свог одрпаног сина.

Радост се брзо угасила.

Ако га Бугари буду тражили,

Запалиће село и побити остатак сељака.

 

Одлука је пала,

Мора наставити робијање.

Излет му је кратко трајао.

По мраку се вратио у мрак.

 

Поткрај рата ујак је са Русима

Ујахао у Јаловик Извор на белом коњу.

То га није спасило комуниста.

Ујака и деду Александра - Санду су судили као кулаке,

Макар да су им имовину отели.

Комунисти никада нису били гадљиви на туђу имовину.

До Јаловик Извора нису долазиле новине

Ни онда када су у провинцији сви читали

Најновије вести од јуче.

Телевизије није било.

Али, кад год је кроз Књажевац пролазио

Неки главешина из ЦК,

Мога су ујака позвали у милицију.

Најчешће је тих четрдесетак километара превалио пешке.

 

У милицији су га држали цео дан

Док се мати код куће тресла.

Када се предвече појавио,

Потекле су сузе.

 

Де, Надице, ништа није било,

Опалише нам по један шамар

И пустише нас.

 

И тако тридесет година,

Час-час, па на излет у Књажевац,

Ишао је преко Старе Калне, на Коренатац...

Тамо и назад, излижу се једни „пиротски“ опанци.

Кад су због рудника уранијума направили пут до Калне,

Онда је и милиција била ближе,

Па су му комунисти уштедели опанке,

Али, овце и краве су сваки пут биле непомузене.

А сад дођоше ови?! 

             Пишући о лапоту у мрачним временима када су старце ликвидирали јер нису били способни да привређују, писац подсећа шта је наставница говорила: „Данас стари људи уживају пензије и обасути су бригом и пажњом њихове деце.“ Изгледа да се оно мрачно време повратило из колапса. Пензионерима су одузимали зарађене пензије. Али књижевност и није ту да пророкује.

             Увек је током историје било људи који су преко (х)леба тражили погачу. Нама су у основној школи давали погачице, звали смо их кајзерице, које је држава добијала од Унре. Многи су ишли у школу само због кајзерица. Погачу смо видели за време славе, славило се тајно, али нисмо смели да је пипамо. Само смо гледали.

             До погаче се стизало и преко лапота.

             Мало људи зна за  блиску везу  погаче и лапота. Тотална интима. Крвава.

             Потпуно је без везе прича о погачи кад човек нема ни за лебац. Још горе је ако нема за књигу.

             После мита о Аристеју долазимо до Андрића. Овај део, навешћу мали део, бави се замеркама на понашање Андрића за време рата:

 

„Није познато да је писац, будући нобеловац, ишта јавно предузео против рата и ратних страхота. Нити се огласио неким антиратним текстом нити се придружио једном од два супротстављена покрета отпора. Све време је писао. Романе с историјском тематиком. Андрићев живот за време окупације је мање загонетан него Аристејеви одласци у Хад....“ (Стр. 54)

Исту причу ћемо срести и у потоњим романима Савића. Признајем да нисам био равнодушан на ту причу, али сам ово понављање протумачио као подцењивање читаоца.

            „Јунак ове приче, сада млади писац, узима такси и упућује се према Студентском граду.“ То је било 1968. Досада је све било аутобиографија која је филована, дозирано, мајсторски, тако да је прича постајала прави колач који би се могао истовремено и јести и пити. А личила је и на торту од неколико спратова коју сам виђао у филмовима о венчањима крунисаних глава. Могло би се све назвати фрагментирана биографија. Нема потребе мењати ритам. Сјајно тече прича.

             Не знам да ли се то и другима догађа, ја често имам тај проблем, када читам текст и допадне ми се неки део, онда од узбуђења не умем то да опишем, као да почнем да муцам, па ни де бекнем, тако ми у есеју остану рупе, па и рупетине.

            Савића одликује искреност и поред тога што су му брисачи отказали у време велике кише, чак је и ауто стао, он је наставио да вози причу. Храброст подразумева искреност. Чак и када пишете о вампирима за које знате да не постоје и тада је потребна храброст. И даље постоје ликвидације. Они из комитета су их са Голог преселили на београдске сплавове и улице. Школски другови разговарају на двадесетом спрату у седишту владајуће партије, врсту убеђивања ће читаоцу дочарати следећа реченица: „Знаш, могу ја с тобом и другачије.“ Битанга[2]. Сигуран сам да ће ово разумети сваки читалац јер то није писано „само за земљаке“.

             Србија је богата држава, погледајте какве битанге све издржава.

Србија никада није оскудевала у битангама.

Обично су битанге у затвору.

Битанге које су на власти мисле да су арома.

             Срби су увек били широке руке, зато је све

исцурило!

Битанга није псеудоним!

Битанга није мелем!

Битанге очерупаше Србију као покислу кокошку!

Почех јутро са битангама по Србији, па ко велим да не претерам, направих паузу. Сад кад сам се вратио установим да их има више него што сам мислио. Иако сам доста путовао по свету, нисам их тако запажао тамо. Али отуда се ове наше још боље виде. Као крмаче. Као масне мрље на белом чаршаву. Као карцином на јетри који само ултразвук региструје. Подгризају државу. Битанга је мађарска реч, а мангуп је турска. У нашем језику су синоними. Не могу да не приметим, мора да су постојали добри разлози да су се ове две речи одомаћиле у Србији. Подгризају ми душу. Битанге једне!

            Према реакцијама Фејсбуковаца видим да у Србији постоји велико интересовање за битанге.            Требало би Срби да почну причу о људима, а не само о битангама.

 

             „Ако сам се определио само за одметништво у литератури, требало би да се приупитам да ли могу одлучно да прескочим праг библиотеке, не осврћући се на оно што се дешава у оближњој кафани? Да ли могу да живим без површних читалаца, без глупих подвала, без интервјуа, без слика у новинама, без књижевних вечери? ... можда ћу стићи до онога што желим. До велике литературе. Која се зове и велика усамљеност. А усамљеност је нека врста саживота са смрћу.“ (Стр.72)

У мојој глави паклена машина,

             Подметнули ми је Швабе

Кад су оно Миодрага

У Надичином селу раскомадали.

Истога дана његов брат

Мирко са нашег гумна нестао је.

Стрина Зорка упокојила се одавно,

Гроб до ње још чека Мирка,

Као што га је она за живота чекала,

До краја,

До краја света.

Такће и наговештава

Експлозију паклене главе.

А када ће,

            То питање није за мене.

 

*

Све се надам да ће једног дана

Однекуд банути мој стриц Мирко

Који је нестао

Још четрдесетих година прошлог века.

Можда ће из неке црне рупе

Под налетом археолога или форензичара

Избауљати његове крупне кости.

Празно место му је крстом обележено,

Томе већ 76 година.

            Ако ми некада неки књижевни суд буде судио и донео пресуду да сам у неком периоду свог пискарања био наклоњен постмодернистима, па да сам се тако и понашао, за то ће бити крив он, Милисав Савић, иако сам пре Савића прочитао скоро све што је написао европски гуру постмодренизма Милорад Павић.

             Савић је веома умешно у своју прозу инкорпорирао есејистичке елементе, као оне о напорима Милана Решетара да уђе у тајну, а тајне можда није ни било!, зашто су у посвети Горског вијенца онолике тачкице попуниле празнину, или оно како је Константин Порфирогенит можда био на трагу словенског писма, које је по њему прерасло у глагољицу, уз немушту причу о глагољици, о записима из Сопоћана, Милешеве... „Нема леба ич“, о Ребеки вест и Винаверу, те о суђењу Гојку Ђогу... Нема никакве сумње да је Савићу то омугућавало његово изванредно образовање књижевног историчара. Подсећа ме на Павићево коришћење познавања византијског наслеђа. Али, то је једна од основних карктеристика постмодернизма, фрагментација, мање се води рачуна о фабули, коју је много пута писац споменуо у овом роману, али је увек бригу о фабули препуштао жени. Све је то увезао са традицијом свога завичаја и са страдањима стрица и ујака. Жена је стално била незадовољна фабулом. „А свака прича без фабуле је досадна.“ Не знам како је било Савићу, али осећам да је то звоцање морао негде да излије, а најбоље је то што је учинио, што је ту у роману, скоро на дохват руке.

             Сада се не суди као у време Гојка Ђога, али су властодршци укинули помоћ књижевним ствараоцима. Пријатно сам био изненађен кад прочитах у главним београдским новинама да је она певачица из Савићевог романа која је у кафанској соби у К. спавала са јунаком приче, гимназијалцем и песником, видајући своје маснице у својој души и по своме телу, које јој је редовно правио њен макро, бубњар у кафанском оркестру, а имала је и веће планове са гимназијалцем, али су се изјаловили, за све те заслуге добила националну пензију. Најсрећнији су они писци који су изједначени са певаљкама, добили су националне пензије. „Уметност је вечита али је живот један и непоновљив.“ (Стр.52) Велико је умеће стићи до националне пензије. Признајем. Душа се тешко испушта. Потребан је доказ о човечности! Зна то Савић. Никада у то нисам сумњао.

 

             „Књижевност мора да личи на добар трип. На сан. На путовање у коме не постоје појмови ни добра ни зла. Само појмови игре, задовољства и лепог. Све друго у овом свету бесмисла и лакрдија нема – смисла.“ (Стр. 109)

 

Овај пут жена не рече ништа о фабули. Можда би  се извориште, наравно, не буквално, могло потражити у познатој Хасановој[3] таблици, она у ствари представља стандардни јеловник постмодернима. Не знам да ли је мислила на Хасана, али мислим да не би на одмет било пре обеда погледати шта пише у јеловнику.

             Хлеб можете наћи „у Новом Пазару, у пекари код моста... још има наде, још се прича прича!“

КАКО МИ ЈЕ ИЗГЛЕДАО ХЛЕБ

(Продавачица хлеба у Књажевцу)

 

Кад год сам био гладан,

Мислио сам,

Благо пекарима.

 

Кад би ме мати послала по хлеб,

Са душом у носу трчао сам до пекаре,

на углу, тик испод поште.

 

Продавачица, тетка Вера,

имала је цигару

Залепљену за доњу усну.

Усна је била дебела,

Отромбољена,

На њој се љуљала цигара,

Мислио сам сваког тренутка,

Пашће, али није.

 

Хлеб ми је изгледао велики,

као Бог.

Пушио се,

Као вулкан.

 

У Вериним рукама пресијаво се нож,

Секла је лебац као да је њен.

 

             Страха се нисмо ослободили, мислили смо ако признамо да ће нас проћи, али чим падне мрак појаве се однекуд неки нови пси, а нама се подиже коса.

             Сетих се када ме је мати слала да купим хлеб. Давала би ми паре и „тачкице“[4] и готово претећи упозоравала: „Пази тамо да ти онај лопов Петко не избуши две рупице, сутра нећемо имати хлеба.“

            Савић само што није прогласио хлеб за бога. А јесте. Код нас у Великом Боњинцу ако неко хоће да каже, „нисмо ручали“, он каже овако, „не једосмо леб!“, остала јела се и не спомињу. Хлеб и страх нису случајно повезани. Помисао да сутра неће бити хлеба изазива страх, доводи до лудила, али тај страх заводи ред. Наравно да пре тридесет година нисам мислио овако као сада. Нисам мислио да ћу писати о Савићевом Сивоњи. Тада сам преко тог дела романа претрчао. Мислећи да ми је ситуација о шкопљењу бика позната, те да и није баш интересантна за публику. Сад видим, старим очима, да нисам био у праву, као што можда нећу видети да сада нисам у праву. Сетио сам се да је Европа дојахала на бику, а сада јаше волове. Спутаном Сивоњи комшија Орден је истуцао жилу на којој висе тестиси. Ту изванредну формулу из романа Милисава Савића по којој се утерује страх наводим без пардона:

 

„Тај више никог неће убости“, рече Орден. „Одсад ће бити миран као јагње.“

„А и запеће поштено у јарму“, додаде отац.“(Стр. 37)

             Ова формула утеривања у јарам, потврдила је историја, вечита је. Зар ово није претња, зар ово није упозорење за сваког, снажног, лепог, паметног да очас посла  може да му се намакне јарам, а после ће му се давати оцене да ли је поштено запео. Зар нисмо сведоци да милијарде људи свакодневно, па и ноћу, запињу, само зато што се боје да сутра неће имати хлеб? Сад се чини да вируси утерују ред! Ред заводи пандемија страха. Нови ред, нови поредак. И стари добри страх. И даље важе иста правила, од бикова се праве волови. Волови могу много да потегну, али никада волови нису успели државу да извуку из блата.

             А шта кажете на ово:

„Знаш, могу ја с тобом и другачије.“

             Кад сам угледао корице књиге, помислио сам због оног зликовца који је тамо залепљен као поштанска марка да одустанем од читања. Тешком муком сам отворио прву страну, а сада не могу да се с књигом раставим.     

 

---

[1] Милисав Савић, Хлеб и страх, Зрењанин, Агора, 2012.

[2] Синоними: скитничар, уличар, луталац, скиталац, скитало, клошар, вагабунд, авантуриста, скитарало, фукара, бескућник, луталица, арх. трампер арх., клатеж арх., вагант арх., мувало, вечни путник, тумарало, селилац, басало, потуцало, потукач, луњало, бангало, уличњак, рег. јурук рег., потепух рег., ајван рег., вандрокаш рег., лонција рег., хахар рег., тепац рег., вандровац рег., гурбет рег., јалијаш рег., лангов рег., цуњало, потуцач, скитач, рет. лангара рет., скитник рет., ходалица рет., ходач рет., бангалоз рет., левента рет., ветрењак рет., блатотеп рет., пог. ландокур рет. пог., човек с улице, фиг. номад фиг., чергар фиг., чергаш фиг., фам. клатарало фам., шалабазало фам., скитничар, уличар, луталац, скиталац, скитало, клошар, вагабунд, авантуриста, скитарало, фукара, бескућник, луталица, трампер арх., клатеж арх., вагант арх., мувало, вечни путник, тумарало, селилац, басало, потуцало, потукач, луњало, бангало, уличњак, јурук рег., потепух рег., ајван рег., вандрокаш рег., лонција рег., хахар рег., тепац рег., вандровац рег., гурбет рег., јалијаш рег., лангов рег., цуњало, потуцач, скитач, лангара рет., скитник рет., ходалица рет., ходач рет., бангалоз рет., левента рет., ветрењак рет., блатотеп рет., ландокур рет. пог., човек с улице, номад фиг., чергар фиг., чергаш фиг., клатарало фам., шалабазало фам., пропалица, ништавац, безобразник, препредењак, преварант, превртљивац, лицемер, сплеткарош, нитков, битанга, бестидник, пробисвет, хуља, дволичњак, непоштењак, хулиган, злобник, неотесанац, безочник, подмуклица, злоћа, нико од никога, хипокрит, безвредник, нико и ништа, бедник, притворица, перфидник, дрзник, бесрамник, нечасник, претворник, пропалица, ништарија, рег. адраповац рег., анатемњак рег., анатемник рег., заплотњак рег., фоња рег., претворица рег., препреденко рег., дволичник рег., палаворда рег., хахар рег., ванцага рег., фарабут рег., одљуд рег., стодлака рег., нар. поган нар., рђа нар., курвин син нар., фукара нар., погрда нар., шугавац нар., поганчина нар., гном нар., вуцибатина, смутљивац, подлац, проклетник, хипокрита, пакосник, нечовек, покварењак, протува, фам. изрод фам., гад фам., љигавац фам., љига фам., ђаво фам., мутивода фам., смрдљивац фам., животиња фам., псето фам., џукац фам., уштва фам., гуја фам., џукела фам., мамлаз фам., коњ фам., балабандер фам., муфљуз фам., мутикаша фам., живина фам., бескичмењак фам., фанго фам., крмак фам., прасац фам., свиња фам., смеће фам., мућак фам., крпа (од човека) фам., ђубре (од човека) фам., морална наказа фам., морални имбецил фам., морално смеће фам., морална нула фам., покварен као мућак фам.

[3] Ихаб Хассан (1925-2015), амерички теоретичар књижевности.

[4] После Другог светског рата у ФНРЈ  људи који су живели у градовима и нису поседовали обрадиво земљиште имали су право да купују хлеб и то тачно одређену количину. То су право остваривали тако што су добијали картонче на коме су у квадратиће поред датума биле утиснуте црне тачке. То картонче смо звали „тачкице“. И кад човек иде да купи хлеб који му следује, носи то картонче на коме му продавац избуши иглом одређену тачкицу. Дакле, продавац хлеба је морао да има иглу, али није морао да зна да штрика. Довољно је било да зна да буши.