Странице

четвртак, 30. јул 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ИЗЛЕТИ МОГА УЈАКА

ИЗЛЕТИ МОГА УЈАКА

Дрина, Милорад и Александар-Санда

Чим су Бугари ушли у село

Покупили су оне који су способни

Да раде тешке послове.

 

Међу изабранима био је и

Мој ујак Милорад Милосављевић.


Терали су их пешке до рудника Перник.

 

После извесног времена,

Ујак се једне ноћи појавио

У Јаловик Извору.

Старац је био запањен када је угледао

Свог одрпаног сина.

Радост се брзо угасила.

Ако га Бугари буду тражили,

Запалиће село и побити остатак сељака.

 

Одлука је пала,

Мора наставити робијање.

Излет му је кратко трајао.

По мраку се вратио у мрак.

 

Поткрај рата ујак је са Русима

Ујахао у Јаловик Извор на белом коњу.

То га није спасило комуниста.

Ујака и деду Александра - Санду су судили као кулаке,

Макар да су им имовину отели.

Комунисти никада нису били гадљиви на туђу имовину.


До Јаловик Извора нису долазиле новине

Ни онда када су у провинцији сви читали

Најновије вести од јуче.

Телевизије није било.

Али, кад год је кроз Књажевац пролазио

Неки главешина из ЦК,

Мога су ујака позвали у милицију.

Најчешће је тих четрдесетак километара превалио пешке.

У милицији су га држали цео дан

Док се мати код куће тресла.

Када се предвече појавио,

Потекле су сузе.

 

Де, Надице, ништа није било,

Опалише нам по један шамар

И пустише нас.

 

И тако тридесет година,

Час-час, па на излет у Књажевац,

Ишао је преко Старе Калне, на Коренатац...

Тамо и назад, излижу се једни „пиротски“ опанци.

Кад су због рудника уранијума направили пут до Калне,

Онда је и милиција била ближе,

Па су му комунисти уштедели опанке,

Али, овце и краве су сваки пут биле непомузене.

А сад дођоше ови?!

 

29.7.20.

 

недеља, 26. јул 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МОЈ ДЕДА

НИКОЛА

Никола Г. Богдановић, краљев ратни друг

 

Бабу сам описао,

Али да ми се деда Никола не би превртао у гробу,

Да кажем нешто и о њему.

Заслужио је он и више,

Али и ја имам душу.

 

Није био цвећка.

Говорио је,

Јахао сам добре коње,

Љубио сам лепе жене,

И што је најважније из његове приче,

Срећни људи се трипут жене.

 

Неки мисле да је врх његове биографије,

Златна медаља за храброст „Милош Обилић“

И то што је са краљем препешачио Балкан.

И ја тако мислим.

 

Немце је победио,

Али су се повратили

И осветили су му се.

Мога је оца неколико пута сахрањивао,

Паковао му је кости у лимене сандуке,

А сад би Немци све да нас сахране.

 

Он и кум Радисав-Диса Станковић

Од блата су правили злато.

 

Наша држава нам је све (од)узела,

За ту работу

Немци нам уопште нису били потребни.

За успомену и дуго сећање

Остале су нам фигурине

Винчанске културе

И разбацани лешеви.

Дигитално доба не смета протувама

Да прекопавају Србију.

 

Све се надам да ће једног дана

Однекуд банути мој стриц Мирко

Који је нестао

Још четрдесетих година прошлог века.

Можда ће из неке црне рупе

Под налетом археолога или форензичара

Избауљати његове крупне кости.

Празно место му је крстом обележено,

Томе већ 76 година.

 

Деда је наредио да се на споменику

Залепе слике бабе и његове друге жене,

А он и бркови усред среде.

Трећу је избегао,

Ко зна зашто?!

Одликовања сам ја покупио

И окачио о клин

Поред његове фотографије у дневној соби

Коју сам ту поставио да ме не би

Људи запиткивали

Чија су,

Или да не помисли неко

Да су моја.

 

У Нишу, 24.7.20.

 


 

 

 

 

 

четвртак, 23. јул 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МОЈА БАБА

МОЈА БАБА

Стојан Богдановић, песник и математичар
Стојан Богдановић, песник и математичар

 

Моја баба Драгиња била је велика жена,

Имала је, поред осталог,

Све што жене њених година имају,

Још и упечатљиве као зифт црне бркове.

Од ране младости, па и као дете, била је слатка.

Имала је висок шећер.

Када је стигла у моје године,

На столу је била торта,

Одлучила је да се наједе.

И би шта би!

 

Због оних њених бркова

Нико јој се није дивио,

Сви су је се плашили.

 

Снахе су биле смотане,

А кћери обесне,

Да није било Драгиње,

Кућу би дигле на рогове.

 

Деда Николча је из печалбе долазио под јесен.

Кад би на Свету Петку поседали уз славски астал,

Солунац би усукао своје бркове,

Били су убедљиво дужи него бабини,

Издеклемовао би Оче наш

И почео да се хвали:

Моји синови

На шта је одмах уследила бабина реакација:

Твоји синови,

Док сам ја децу чувала, теб' су свирке свириле,

А с'г, Твоји синови!

 

Не знам на кога сам се ја (из)метнуо,

Мрзи ме да се бријам,

Обашка то што се ту испод носа увек посечем!

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...