ГОЛЕ ПРИЧЕ ВАСЕ ПАВКОВИЋА
 |
| Васа Павковић и Стојан Богдановић, Панчево, 2022. |
 |
| Биљана, Васа, Стојан, Милован |
Дружили смо се у Панчеву током књижевне вечери поводом моје књиге Магла. Мало смо и попричали. Мени је то много значило. Као када човек разговара са својом децом коју не виђа баш често и за којима чезне. Том приликом Васа је бриљантно говорио. Вратио сам се у Ниш. Сређивао сам утиске. Они то чине сами, сами се сређују. И таман сам се смирио, наиђох на књигу Ехо Београда[1]. И сад ми ђаво не да мира. Књига је одлична. Не да ми да спавам. Стално сам на опрезу. Живим на готовс.
Деценијама већ пратим Васу Павковића[2]. Читао сам Васине песме, критике, есеје и понеку причу кад наиђем у неком часопису. Слушао сам уживо његове говоре, а и преко разних медија, о књижевним делима неких писаца. Слушао сам његове оцене и о мојим књигама. Лепо је говорио. Нема замуцкивања. Није само таленат, а није ни чиста рутина. У своје приче он уноси и мисао и душу. Дешавало ми се да слушам казивање неког књижевника, а после када он ту причу напише и објави, онда видим да је ту нешто исцурило током писања и да то није та прича, да је то прича без душе. Код Васе тога нема јер је душа ваздан присутна.
Одушевљен сам његовим причама из књиге Ехо Београда. Кратке, духовите, мајсторски изведене. Павковић овим причама доказује да је једноставност сушт лепоте казивања. У њима су извезена Васина суптилна запажања из кретања по Београдским улицама, из аутобуса, трoлејбуса, о посети изложбама, музејима... Вез је филигрански, о пажљивим Београђанима, о манији и иживљавању жена (и људи) над својим мобилним телефонима које Београђанке користе на аутобуским стајалиштима како би се што више отуђиле од околине. „Као зачаране!“ (9) О „зачараном свету“ Павковић ће писати у више својих прича. (9, 10, 14, 28...) Он ће споменути и оне друге који су залутали у овај данашњи свет који не користе мобилне телефоне. Потпуно ће нам дочарати зачарани свет. Наравно без патетике и без осуде. Остаје питање да ли је сокоћало звано мобилни телефон пошаст?
Васине приче су ме подсетиле на мој свакодневни живот. Само један мали инсерт: Гледам ТВ. На Вимблдону игра Ђоковић против тамо неког Шкота кога Енглези када одигра неки добар потез проглашавају за Британца. Сви навијају за Шкота, али Ђоле га дере. Док он то ради, моје даме дрндају мобилне телефоне. После меча прочитах жени једну Васину причу, а она ми рече: „Добро си то написао.“ Нисам имао ништа против њене оцене, а волео бих и да сам ја написао ту причу.
Израз је модеран, може се рећи лапидаран. Чеховљевски, кратко и јасно. Има отворених прича, али то ни у ком случају не значи да су нејасне, да су збрљане или збрзане. Павковић намерно оставља отворена врата нашем размишљању. Његове приче траже учешће читаоца. Када стави тачку на крају реченице, не мора то да буде на крају текста, читаоцу остаје да размишља о томе шта се крије иза те тачке. (10).
Размишљам и о томе шта/ко се крије иза Павковићеве речи полупесник? (38). Не успевам то да докучим. Тешко је дефинисати полупесника. Мораћу следећом приликом када се будемо срели да питам Васу зашто оваквим потезима мучи старе људе. Мораће да ми одговори. Нећу му дозволити да се извуче као онда када се извукао да не студира математику.
Језик београдске штрафте вешто је инкорпориран у приче (две рибе, напирлитане...), просто када читате причу обузме вас догађај па заборавите на језик, на жаргон. У причици „Две рибе“ (25) говори се ваздан неизбежној расправи о односу девојака и момака, жена и мушкараца, та је расправа стара колико и човечанство, суштина је у тврђењу: Сви мушкарци су исти (Све жене су исте). Ово је бравурозно уплетено у причицу у којој можете наћи и став писца о овом старом феномену о односу полова.
Овај писац је велики заљубљеник природе. Можда се мени чини, али то иде толико далеко да се понекад кроз причу провуче и патетика.
Овим причама је ухваћен живот у лету.
О понашању, боље речено, о бескрупулозности комуналних полицајаца (17, 20), о односу младих људи према проблему наталитета (18)... О пролазности живота (19)
Обрађујући проблем партеногенезе писац ће показати своју моћ запажња. Он описује феминистички став. Притом до детаља указује на физичке особине жене преко које лансира став да мушкарци нису потребни. Он је видео да њене ноге „као да припадају одбрамбеном фудбалеру Бајерна или Селтика“. Све је то сместио у лифту Теслиног музеја, али свој став је претворио у дилему, у сукоб женског и мушког дела своје саговорнице „која је врло лепа у горњој половини тела...“
Васа Павковић савршено региструје и књижи твитер - приче. Ове приче су производ брзог времена, од којег се изгледа не може побећи. Само изгледа. Један бег ће илустровати следећа Павковићева твитер прича:
УЛИЧНА ПРОДАВАЧИЦА ЧАРАПА СА ЗЕЛЕНОГ ВЕНЦА ОБЈАШЊАВА
ШТА ЈЕ ЖИВОТ
Стојиш...
Дође комунална...
И после платиш пет 'иљада... (37)
Ова прича је сведок о утицају интернета на писца. Она је атомска бомба. Две-три секунде, експлозија, потом, наизглед мук, а прича вас данима кињи као да сте саучесник. Немојте мислити да сам ову Павковићеву социјалну причу преписао овде само због њене краткоће. Не. Навео сам је због њене дубине. Због Васиног мајсторског захвата којим се обелодањује живот градске сиротиње на улицама велеграда. Реч је о голој причи, а она је и најлепша када је гола. Емоција и мисао која је подупире. А још и осећај за причу. Наслов књиге је веома сугестиван, а наслов ове приче је саставни део приче. То је једно од решења, мада ја волим и када је наслов провокативан. Немам дилему, још краћа је прича „Дилема“. (65)
Павковићева књига прича се може посматрати и као књига записа, као дневник, што он и спомиње у свом поговору.
Није Павковић избегао интелектуалну елиту Београда. Како би и могао то да учини. Морао би да ампутира сам себе. Кроз те ликове се види какво је време прохујало кроз престоницу и шта је после разних олуја остало. Кошава је стална, а и књижевних аутсајдера не мањка. Због њих је планета огољена. Све је посечено. Нигде дрвце. (45)
Ова књига садржи и конкретне по(р)уке, женски свет из ње може научити како се лако и безболно може ућуткати момак. (47) Из ове књиге можете сазнати зашто је писац скоро сваке недеље навраћао у једну београдску књижару „и покаткад куповао и непотребне књиге“. Ако сте помислили да су разлози биле књиге и ја сам прво то помислио. (69)
Књига садржи велики број имена, београдских и иних ликова, Мића Поповић, Ангелина Атлагић, Лука Штековић, Никола Вујчић, Милан Комненић, Воја Чолановић, Небојша Васовић, Рајко Митић... Не кажем да је мање значајан лик просјакиње сока. (80)
У причи „Национална застава“ је као застава истакнуто име писца Славољуба Марковића. Прича ми се допала због тога што је на најкраћи могући начин Павковић, наводећи реченицу коју је случајни пролазник изговорио у мобилни телефон: „Не преостаје ти ништа друго него набави српску заставу, стави је на што дужи штап, маши да сви то виде...“, дао праву оцену голе српске стварности.
„Рекла је... рекла“ ме подсећа на „Стилске вежбе“ Рејмона Кеноа. Немам појма зашто. Не морам ја све да знам. Ето рекох и ја.
Васа Павковић има велико уво. Он чује све, па и разговор двеју хотелских праља. Жали се једна, која је прала крваве хотелске пешкире, и поставља „филозофско“ питање: „Ја не знам шта ли раде по хотелским собама, кољу се ваљда...“ Одговор је, ДА!
Павковић шетајући Београдом све чује и види. Пише о Београду, као ја о Панчеву. Пише као заљубљен човек. Пише, уживачки, а не ламентира. Не крије којим се животним магистралама провезао по Београду што његовом тексту даје посебну арому, читаоца почиње да интригира Павковићева интима. (88) Очарава искреност писца. Мислим да писање подразумева искреност. Она може, и то се у животу често дешава, донети непријатност, али је књижевност на добитку. Ако у текст не уносите душу, онда од тог текста нема ништа и боље је баталити писање.
Павковић озбиљно слика карактере, психологију. Разголићује их, куди, хвали... Тако голишави не могу да измакну пажњи читаоца. У гротески „Грдосија!“ Павковић нам дочарава Србијанца „у народној ношњи са све шиљканима на ногама“ који се обрео у Зоолошком врту који усхићено посматра слона и коментарише: „Грдосије ли! Грдосије!“ Да би једног момента врло гласно поставио питање: „Момци, да ли се ово једе?“ (85) Заиста сјајна прича.
Павковић региструје однос београдских клошара према интелектуалцима: „... један са екстремним гађењем изговара: – И нтелекту - аааааа - лац!“ Ти који се гаде интелектуалаца обично су бивши интелектуалци. А тих бивших има неколико врста, лудаци, клошари, пијандуре... Изгледа да се овај списак бивших може продужавати... Не бих волео да ме неко пита за бивше интелектуалце.
Веома су интересантне три приче у вези са великим сликаром Владимиром Величковићем. (111 – 116) И добро је што су једна иза друге, јер иначе чине јединствену причу у коју је у средишњем делу убачен пргави песник Небојша Васовић са својим негативним коментаром о сликама Величковића: „Види ове кућицееее! Ово су слике?! Па ово је кич до небаааа!“ Да будем мало заједљив, шта би тек Васовић рекао да је на некој од тих слика угледао Данила Киша? У првом делу је одговарање Величковића на „стереотипно, љигаво питање младе репортерке“. А у трећем делу је истакнута морална величина великог уметника Величковића који прекида хвалу репортерке и каже: „Госпођице, могу Вам рећи да реакције на ову моју нову изложбу у Швајцарској и Француској често нису биле нимало позитивне. Чак је било и негативних критика...“ Павковић закључује причу тврдњом да је после овога Величковићу одлакнуло, а и самом Павковићу је одлакнуло. Кад смо већ довде дошли да кажем да је и мени лакнуло. А и песник Васовић је био у праву. Реч је о стилу, „емфатичном“, а и о карактеру.
У књизи Ехо Београда, у стодвадест прича, Васе Павковића нашао сам себе бар двеста пута...
9.7.2022.
У Нишу.
[1] Васа Павковић, Ехо Београда, Нови Сад, Академска књига, 2020.
[2] Васу Павковића познајем више од педесет година. Васа је овако писао у алманаху за 2008. годину панчевачке гимназије „Урош предић“: „Стојан Богдановић, математичар, отпочео је каријеру по оканчању факултета, управо са нашом генерацијом. Изврстан стручњак, донео је један нови дух у конзервативну, традиционалистичку средину гимназијских атмосфера. По вокацији и песник, овај високи, витки, препланули човек, био је нека врста нашег пријатеља који, међутим, у оцењивању није због тога бивао мање строг. Убрзо су га ђаци прозвали Шестар, што говори о симпатији генерације. Да је остао у гимназији и да није отишао у војску после прве школске године, вероватно би мој животни пут био другачији. Он би ме натерао да се бавим математиком или неком блиском дисциплином, јер ми је то и рекао пред летњи распуст... У време када је Шестар био наш професор, нисам помишљао да ћу много година доцније писати као књижевни критичар о његовим песничким књигама.“ А сада, ево, дошао је ред на мене да напишем нешто о књизи овог врсног српског интелектуалца.
