ПРВО ПОЕЗИЈА!
О једном тексту Јосифа Бродског
Чему читање? Ово питање се врло често поставља. Одговора има сијасет. Споменимо неке. Човек чита да би се образовао, да би нешто научио и, наравно, да то после и примењује. Мада реч образовање, и сам корен ове речи сугеришу нешто друго, да је реч о образу, а то значи да је ту реч о моралу, да се иза тога крију етичка питања. Човек чита да би уживао. На пример, читајући поезију, човек може да развија машту, да дочарава себи разне светове, да замишља разне догађаје, ситуације... Не кажем да се то не може постићи и читањем прозних текстова. Али овде је важно истаћи сведени израз поетског текста. Својеврсно је успеће ако неко достигне да сажето изложи своју мисао, због тога је пожељно да деца у школама уче како се чита поезија. Конфуције је сматрао да „Образовање почиње поезијом...“ Када је једног дана поред њега протрчао његов син, исти мислилац је „упитао: 'Да ли си читао поезију?' А ја сам му одговорио: 'Нисам још.' Он је рекао: 'Ако не проучаваш песништво, језик ти неће бити углађен.' Онда сам се вратио и проучавао песништво.“ Изванредно је и умеће користити туђу мисао, која је по правилу, неки стих, или неколико стихова, чак и ако је то мудролија из филозофије, било које, она се може прогласити за стих, невезано да ли је коришћена рима, небитно је и ако је тих неколико реченица у прозној форми, важно је да има одређену густину, одређени набој мисли. Нећете веровати, али поједини људи читају неке текстове да би „убили“ време! Млади људи који имају амбицију да постану списатељи, песници или прозни, свеједно је, требало би озбиљно, стрпљиво и много да читају, без обзира да ли су мало или много талентовани. Ово би се могло односити и на оне који мисле да се баве било којом науком. Дакле, решили сте да пишете, (или да се бавите науком), било би смешно да се већ сутра појавите са тврђењем да је квадрат над хипотенузом једнак збиру квадрата над катетама. Постављате питање, зашто? Па зато што је то тврђење одавно пронашао Питагора. Дакле, нећете бити оригинални. Исто вам је и у поезији, и у било којој другој књижевности или филозофији. Треба много читати да бисте знали како не треба писати. Прва претпоставка је да научите како су други писали, па да тако не пишете, тј. да нађете нови начин.
Да ли ће учинак писања бити на жељеном нивоу, не зависи само од амбиције писца. Треба имати на уму да досег зрна зависи и од топа, а не само од његове тежине или од његове лепоте! То се дешава само онда када писац смогне снаге и храбрости и прескочи провалију страха од белог папира и провалију обзира према читаоцима, нарочито према пријатељима читаоцима, и његова мисао као мисија почне искрено да хвата друге мисли, да их питоми као несташну децу и смешта тамо где им је место. А ако писац успут нађе и себе, нашао је цео свет.
Психолози тврде да артикулација става о нечему зависи да ли је тај ко треба да артикулише став о томе рашчистио у својој глави. Ако му није чисто у глави, онда ће и артикулација бити мањкава. Ако је тако, онда се свакако очекује чиста артикулација, прецизна, јасна, кратка, густа, што би се могло подвести под особине поезије. Живот и почиње песмом. Зар није први плач најлепша песма за сваког родитеља, пријатеља, човека?
У прозу улази све и свашта. И сва поезија. Могло би се рећи да је мера добре прозе количина поезије коју та проза садржи, независно од врсте прозе. А у поезију се улази кроз иглене уши.
Ово што сада пишем то је зато што ми се свидео текст Јосифа Бродског. Многи ће се запитати како би онда изгледао текст поводом неког текста који ми се није свидео. На то питање ћу одмах одговорити. Никако! Не бих га ни писао. Наслов текста Јосифа Бродског је: Како читати књигу?1) Овај текст је недавно штампан у Савременику, а може се наћи и на разним порталима у преводима песника и преводиоца. Текст представља говор Бродског на отварању првог Сајма књига у Торину, 1989.
Књиге „често стоје на полицама и скупљају прашину дуго времена пошто се аутор претворио у шачицу праха. Ипак је и тај облик будућности бољи од сећања неколицине рођака или пријатеља на које човек може да рачуна, и често управо та тежња ка постхумној димензији и покреће нечије перо.“ Овде је очито реч о одговору на питање шта покреће перо, шта покреће писца? А није реч о одговору на питање из наслова чланка.
А када је реч о формама будућности ниједна од понуђених форми не чини се задовољавајућом, нити она са прашином, нити она која се ослања на сећање неколицине рођака или пријатеља на које човек може да рачуна. Овде се може помислити да постоје и рођаци и пријатељи на које човек не може да рачуна. Сложио бих се да постоје немоћни рођаци и пријатељи. А ако су пријатељи на које не може човек да рачуна моћни, онда и нису пријатељи. А ако су они о којима Бродски говори, а то су пријатељи покојнога писца, питање је да ли тако нешто уопште постоји?
Даље он пише о просторном облику књиге и те предмете-књиге, означава као правоугаоне предмете, док је ту реч о квадричним предметима. Реч је о просторном облику, форми, а не о раванском облику. Могао сам ово и да прескочим, али с обзиром да Бродски тврди како је поезија та која мора да уводи дисциплину, са чиме се иначе слажем, онда треба наћи и праву реч. Без лењости, молим!
Важна реченица из текста која ме је можда и навела да се овим мало позабавим је следећа: „Онај ко је изјавио да је филозофирање вежбање за умирање био је у праву2), јер док пише нико не постаје млађи.“ Овде, у првом делу реченице се говори о филозофирању као услову за умирање, а у другом делу се говори о писању и старењу. Занимљиво је да се нигде не спомиње реч читање која је кључна у наслову текста, док се реч књига може посредно наслутити из речи писања. У следећем делу текста писац каже: „Нико се не подмлађује ни док чита књигу.“ И даље у том делу је реч о писању а не о читању. Тек у следећем делу се говори о економичности приликом читања књига. Па, ако је реч о економичности, уштеди вемена које се троши на читање, онда је писац могао да нас поштеди околишења. На ред су дошли и мотиви за читање. „У крајњој мери, ми читамо не ради самог читања већ да нешто сазнамо.“ У ту сврху је читаоцу потребан компас како би изабрао књигу коју ће читати. О тим компасима је било речи, а то би требало да дâ одговор на питање, како изабрати књигу коју ћете читати? То, када књигу изаберете, још увек не даје одговор на питање Јосифа Бродског: КАКО ЧИТАТИ КЊИГУ?
Значајно место у овом говору велемајстора Бродског заузима прича о укусу у књижевности. Појам укуса се у његовом тексту не дефинише, нити се спомиње који су то рецептори који детектују одређене укусе. Укуса, као што знамо, има пет слатко, слано, горко, кисело и умами, док се љуто везује за осећај боли. Укус је везан за сазнајне функције као што су учење и памћење. Говор Јосифа Бродског се може свести на следеће тврђење: Да би се добро читала књига потребно је да читалац развије укус (можда је боље рећи укусе) за књигу, а то се постиже првенствено читањем поезије. Дакле, књижевни укус треба развити, он није стечен рођењем, као што је то случај са укусима за јело. А зашто прво поезија? Она подразумева краће читање, због своје сажетости, а дуже вам се мота по глави – дуже траје осећај умамија – пријатног укуса, оставља дубинске ожиљке који се дуже памте и најчешће се не могу објаснити нити избрисати, ожиљак и служи да вас подсећа, а можда и да вас опомене! Нема никаквог разлога да искључимо утицај књижевног укуса на сазнајне функције, на учење и памћење, али тиме нисмо нашли одговор на питање „Како читати књигу?“ Читање поезије ће сигурно поспешити и истанчаност за откривање поетике некога дела, и прозног свакако. Овога мишљења је био и Конфуције, и то поодавно. Закључак би био – прво поезија. После ћете боље знати када вам је пријатно.
Расправа о кокошки и јајету се може и овде поменути и применити. Бродски тврди да је поезија старија од прозе, и није он једини који то тврди. Он каже да је „Књижевност почела од поезије, од песме номада која претходи писмености насеља.“ То нико жив не може потврдити. Поезија је настала независно од тога да ли је неко номад или не! Куд баш номад? Исто би било и да је рекао стрелац, ковач... И ништа од тога не би опстало јер нема аргумената који би то потврдили.Човек се рађа са плачем. То је његова најава, његов оглас, његова обзнана и то је прва и најлепша песма. И само је први плач песма! Дакле, како смо и напред приметили, живот је почео са песмом, чак и онај прозни. И тај почетак нема никаве, ама баш никакве, везе са номадима. Споменућу да не мислим да је писменост заслужна за почетак поезије. Да је писменост услов, онда ми не бисмо имали онако лепу народну поезију, која је забележена много векова после свога настанка. А то није случај само са нама, то је случај код свих народа, и код неких народа сеже и до пет-шест хиљада година уназад. Постоје чак и неписмени народи, у данашњем смислу – мисли се на функционалну писменост, а и у буквалном смислу, али који имају изванредну поезију.
Занимљиво је да се у поезији која може по укусу бити сладуњава, љута, кисела, пријатна – умами, горка,... могу додавати зачини који би произвели осећај одговарајућег укуса. То су разне тзв. стилске фигуре, које песници, а и прозни писци, користе и додају као зачине, као појачиваче укуса, са намером да изазову код читаоца, слушаоца, одређени укус. И најбоље је када се то излије одједанпут, из једног комада, као када се лије цар-звоно. Потврду овога читалац може наћи у песмама великана позије какав је Јосиф Бродски.
Неки пријатељи, међу којима је било и озбиљних жена и мужева, замерили су ми што сам писао о песнику Јосифу Бродском онако како сам писао на фејсбуку, онако како мислим. Не слажу се са мном, а ни ја са њима. А не слажем се ни да ћутим. Пале су и неке тешке речи, као на пример, расиста и слично. Нећу ни поменути њихова имена поред имена великог песника. Да не мислим да је велики не бих се ни машио да пишем о њему. Јосиф Бродски је пример великог уметника и човека високог морала о чему сведочи и његово писмо које је написао шефу државе приликом изгона из отаџбине из којег наводимо: „... и никада нисам осетио увреду од стране Отаџбине. Не осећам је ни сада. Дакле, престајући да будем грађанин СССР-а, ја не престајем да будем руски песник.3) У овоме писамцету је изливено толико туге и још више доброте што до тога доба није виђено на овако малом папиру. Писмо ће се можда више памтити по категоричном упозорењу да песника нико не може изгонити из душе народа. Овакав ригидан остракизам производи ожиљке који кипе не само у души песника, већ, чини се, више на души народа, а остају и трајно обележје на лицу човечанства. Наравно, народ је на губитку, највише. А тако се праве и провалије које прогутају читаве цивилизације и које никакви мостови ни потоња истраживања у циљу повезивања мисли не могу преспојити. Изгон оваквих људи као тема заслужује посебно место у књижевности, у поезији нарочито. Има посла, и то доста, и за психијатре, који би се могли позабавити онима који још увек заговарају остракизам.
Пре него наставим компилираћу најбољег ученика Јосифовог филозофа4): Драг ми је Бродски, али ми је истина дража. Сем тога, отаџбини су се одвајкада приносиле жртве. Али не треба сметнути с ума ни чињеницу да отаџбина није држава, што је Бродском било потпуно јасно. Он је то осетио. На њега је држава кидисала као бесно псето. Ране су отворене и још зјапе. А сад, ево наставка о тексту Бродског.
Интересантан је предлог песника Бродског да се на корице књиге поред имена њихових аутора наведе и њихов „тачан узраст у ком су они написали ово или оно дело како би се њиховим читаоцима дала могућност да се одлуче желе ли да се ослоне на информације, или на ставове који су у књигама изнети, а написани су од стране човека толико млађег, или – кад смо већ код тога – толико старијег од њих.“ Овај предлог је интересантан зато што је зачуђујући! Овиме је Бродски изнео сумњу у компетентност и способност аутора појединих категорија узраста, а невероватно је да он није знао за изванредно зрела књижевна дела веома младих аутора и, такође, аутора у позним годинама. Напротив, сигуран сам да је знао. А питање је зашто је овако написао? Због тога и мислим да се над овом његовом тврдњом човек мора зачудити. Тим пре јер и у списку песника препоручених са његове стране таквих имена има доста. А списак иначе тражи проверу. И избор имена у списку јесте лични укус Бродског, који није некакав општи укус, јер такав и не постоји. Постоје и наши песници који су као млади створили ремек-дела, слободно се може рећи светскога нивоа, који нису мање светски зато што су недовољно извикани. Такав је Петар Петровић Његош. До таквог закључка ће доћи сваки читалац који је способан и хоће да примени дубинско читање, оно између редова. За то је потребно искуство, пре свега животно, а и искуство читања. Још од Аристотела, па и пре њега, знало се да највећи утисак на читаоца имају дела која обрађују трагедију. Осећај писца за коришћење драмских момената у грађи трагедије требало би да одигра кључну улогу, да драматика буде ослонац, главни подупирач, архимедовска тачка, трагедије као укуса који личи на љуто. А љуто није укус, него бол! Умеће писца у овоме је кључ за одговор на питање, како читати? Он мора омогућити и просечном читаоцу да се њихова мишљења једног момента поклопе, а читалац треба читајући да тражи оне тачке у којима им се укуси поклапају. И готово да нема другог начина читања. Ако и има, онда мора да је много бљутаво! У том случају реч је о тексту без укуса.
Кад се каже ишчашено, онда се прво помисли на раме, кук, колено, лакат, прст... – на неки зглоб, а нико не мисли на неки ишчашени стих. Због тог ишчашеног стиха је понекад отишла песма, а често и глава. И ником ништа. А средњи прст су песници гурали којекуд и показивали свима и нису се због тога прославили, а неки су имали због тога имали психичке тегобе, што им је добродошло, јер је то саставни део песничког живота. Ишчашено! Што и даје укус!!! А Јосиф је био прави мајстор тога због чега сам му веома захвалан иако се понекад не слажем са њим. То је добро и за њега и за мене. Њему увећава славу, коју је иначе заслужио, а мене приводи миру. Овај питки текст са умами укусом маестра Јосифа Бродског јесте пример углађеног текста који врви од нелогичности, које због углађености не примећују ни пажљивији читаоци. Он је доказ је да се из погрешних премиса може извести прави (тачан) закључак који даје одговор на питање, Како читати књигу, и тај закључак гласи: Прво поезија! И на крају да подсетим на још једну мисао Конфуција: „Читање без размишљања ствара несређен дух, а размишљање без читања чини човека неуравнотеженим“.
(Београд, Савременик плус, 231-232-233/ 2015, 119-123)
1) Текст је превео Радојица Нешовић
2) Платон
3) Писмо Јосифа Бродског Леониду Брежњеву из 1972. године је
објављено, у преводу Радојице Нешовића.
4) Аристотел
