 |
| Тихана Тица, књижевница |
(Стојан Богдановић, Све Крајина до Крајине, па Украјина, Ниш, Ревнитељ, 2023)
Како је приметио Богољуб Шијаковић, „отуда је историја увијек једна телеологизација. Ова телеологизација је двосмјерна, она је окренута и уназад: историја је трагање за исходиштима већ унапријед одређених сврха: последица претходи узроку, а да би се то прикрило историја нам приповједа о догађајима у хронолошкој перспективиˮ. Многи уметници су приметили овај парадокс историје као учитељице живота. Она хладно посматра оно што се збива, онако како се одиграва, бележећи проток времена. Најоданији споменик пролазности. Поезија има то преимућство да на основу онога што се догодило, на рушевинама света који се пред њеним очима распада, изгради нове космичке системе, поучена искуством васколиких стваралаца од којих се учила вештини. Они читаоци који познају опус Стојана Богдановића, већ су се навикли да се он не плаши да се ухвати у коштац са историјом, савременом тематиком коју вешто претаче у поезију високог квалитета, остављајући сасвим другачији монумент и аманет будућим временима.
Нова збирка песама „Све Крајина до Крајине, па Украјина“, Стојана Богдановића, представља поетски мозаик од двадесет шест делова, међу којима има и таквих минијатура које својом формом наликују на хаику песништво. Леп пример таквог књижевног поступка представља песма:
Ако желиш мир,
Кад кренеш поред Нишаве
Искључи мобилни.
Главна тема ових песама јесте рат. Не само, како наслов збирке сугерише, последњи рат у Украјини, него и реминисценције на ратове у бившој Југославији и НАТО бомбардовање деведесетих година прошлог века. Нагомилана искуства из прошлости, како овог поднебља тако и глобалних размера, кореспондирају међу собом градећи хоризонт очекивања на релацији локално-универзално. Ту се најбоље виде Богдановићев осећај за историју и бритка иронија. Микро и макро космос се спајају, упозоравајући на речи знаменитог филозофа Карла Маркса да се „историја увек понавља двапут, први пут као трагедија, други пут као фарса“. Стојанова поезија тачно осликава тај прелаз од трагичног ка комичном, као у стиховима:
Европљани су дошли у Кијев
да се сликају са мртвима,
лепо су обучени за ту прилику
Највеће несреће могу се изрећи само горким смехом, зато се прибегава иронији и сарказму. То је метод којим се користио још Аристофан, критикујући тадашњу атинску заједницу чији је сведок и суграђанин био. Читаоцу неретко застане кнедла у грлу од пластичних слика тоталног колапса духовности коју рат додатно појачава. Није он узалуд један од јахача Апокалипсе. Тај смак (досадашњег) света већ је отпочео и одиграва се пред нашим очима, а ретки су они који могу да га искажу тако јасно и огољено, као што то чини ова поезија.
Украјина је симбол онога за шта се верује да је трагедија која се одиграва далеко (као што се то чинила и блиска Крајина) и да неће доћи пред наша врата. То су те несреће што се догађају увек другима и на које човек наивно и гордо мисли да је имун. Као такав, овај симбол отвара питање колективне одговорности. Шта ми сами чинимо, да ли устајемо против неправди, да ли смо свесни историјског тренутка у коме се налазимо? У Богдановићевој поезији присутна је свељудска емпатија, хуманост, човекољубље, осећај заједништва, који чине противтежу критици друштва и глобалне политике. Европа је посебно окарактерисана као Друго, оно мрачно сопствено лице које се одбацује и за какво Европа сама сматра Балкан. Фројдовско unheimlich. Она која би требало да буде идеал просвећености и напретка, показује се као колевка декаденције и лицемерја. То је лепо приказано у песмама „Европска папазјанија“ и „Моћ и немоћ“. Друга описује моћ уметности над политиком, доказујући да вечност овековечена у првој надвисује и надживљава краткотрајност друге, која се мења заједно са људима. Песништво остаје филозофскије од историографије.
Нарочито је потресна у својој искрености антиратна песма „Од почетка до краја“. Ту се политичким одлукама и кројењу светских граница сукобљавају сузе мајки што чекају синове да се врате из бесмисла рата. Жртвовани млади животи постају ништавни у новом друштвеном поретку који се изграђује на трагедијама и туђим болима. Сам појам жртве, онако како је схваћен и наслеђен из хришћанског канона, постаје обесмишљен баналношћу оних који усмеравају свет у жељеном правцу, не питајући остале за пристанак. Нарочити утисак остављају завршни стихови:
Политичари,
Та ђубрад,
После церемоније
Рукују се,
Са обавезним смешком,
Одлазе на свечани ручак,
А мајке иду да плачу
До краја живота,
Од почетка до краја света.
Историја се непрекидно понавља. Од Книнске Крајине, преко Косова, до Украјине. Некадашњи плач за ближњима, заменили су навијачки урлици, као да су ратни фронтови фудбалски стадиони. Некадашњи апел „хлеба и игара“, заменио је модерни поклич „хлеба и рата“, мада се исти у очима моћника данас води као компјутерска игрица. На безбедној удаљености и жртвама које за њих, као и за нацисте некада, поседују само име и јединствени матични број, а не више личност и животну причу која их прати. Уместо напретка човечанства, историја је отишла погрешним током.
Мисао би требала да буде предмет историје.
Без обзира на врсту историје.
Свака Крајина заврши се Украјином. То сугерише рефрен који се понавља кроз различите песме ове збирке и чини њен наслов. Судбина српских Крајишника повезује се усудом Руса из Доњецка и Луганска. То сугерише да су сви људи, нарочито све њихове жртве, међу собом сродни. Србе и Русе повезује још и иста источна духовност, усуд Zeitgeist-а у коме нису извукли позицију моћи, али јесу позицију правде. Како је Достојевски приметио „ништа се не завршава, све је у непрекидном започињању“. Тако се и агонија модерног света не смирује, а просвећеном појединцу у њему остаје исти избор као и лирском субјекту:
Сваког јутра наћуљим уши
не бих ли чуо да је рат завршен.
Уместо
тога чујем други је почео...
Ова висококвалитетна поезија не плаши се да ужасе данашњице натуралистичким методом пренесе у уметност, не одузимајући поезији ништа од њене естетике. Напротив, будећи читаоца на акцију, преузимање одговорности и приморавајући га да заузме став против уљуљканости у комфор савременог, наизглед безбрижног, живота. Богдановићева оштрица погађа тачно тамо где је то потребно – у отупелост модерног човека, захтевајући од њега, као и Хамваш раније, да се тргне из илузије којој робује. Да пригрли слободу за коју је створен.
