НЕОПОЗИВО, О ДОБРИЛУ НЕНАДИЋУ
Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.
Никад нисам имала част да га лично упознам.
 |
| Славица Гароња, књижевник |
Али, док сам читала драгоцену књигу интервјуа - Добрило Ненадић, неопозиво, захваљујући преглачаком труду његовог пријатеља, песника Мирослава Тодоровића, упознала сам човека, волумен Личности, јер, кроз разговоре се тек упозна човек – и то, када га већ нема.
Сви смо расли уз његовог Доротеја – највољенију књигу и јунака седамдесетих (па још у филмској адаптацији Здравка Велимировића, који је верно пратио велику књигу кроз оваплоћење Доротеја у лику Гојка Шантића – баш као у великом свету, јер се подразумевао тај културни стандард, да се одмах сними филм по одличном роману - а нисмо схватали да је то тада – не само у случају Добрила Ненадића, већ био инцидент и искорак, који се више није поновио. (Добре књиге и класична дела се одавно не читају, још мање (поготово одмах!) не екранизују, а ако се и екранизују, боље да нису).
И ова књига М. Тодоровића сведочи - и већ сада се може рећи (када је опус Добрила Ненадића неповратно завршен) – да је реч о писцу ВЕЛИКОГ ФОРМАТА (и не само по броју објављених романа), већ по тематских захватима, вредносно уједначених дела и, пре свега, по језичког квалитету.
Феномен Добрила Ненадиће је тешко објаснити у времену и средини, где је остварио свој монументални романескни опус. Ова књига аутопоетичких исказа много тога нам открива и објашњава.
Чињенице саме по себи говоре: роман Доротеј, први и истински бестселер ондашње Југославије, верујем да би био и светски, да је имао достојну мрежу агената и подршку из наше средине (данас, виртуелно, упознати смо у овој књизи - он то већ јесте). Већ овај неупитан статус донео би му значај култног писца у једној земљи (и све што уз то иде – поготово што је ускоро снимљен и споменути, одличан филм). Напротив, следећих 17 година, као да је овај свепознати писац почињао испочетка: низао се роман за романом, подједнако занимљиве тематике и литерарних квалитета, а скоро без икаквог одјека! Парадокс се прекинуо поново истинским узлетом до самог врха домаће књижевне сцене: Деспот и жртва (1998), где му је за један глас (како то код нас бива), измакла, тад најважнија, НИН-ова награда. Добрило Ненадић је наставио плодно да обделава свој врт новим романима, све до краја животног века – али се ова два успеха нису поновила.
Иако је негде од двехиљадитих, његов опус, читаност, књижевни значај и присуство препознато, па су уследиле и значајне књижевне награде, потом и два научна скупа о његовом делу (Трстеник и Билећа), па је чак доживео и своја Сабрана дела - ОНАЈ ТРЕНУТАК као да је неповратно пропуштен. Види се и у овим интервјуима извесна озлојеђеност писца и поред свих наведених (закаснелих) признања.
Чињеница је да Добрило Николић није добио за живота МЕСТО у српској књижевности које одавно заслужује, и чега је био свестан. Тај „неспоразум“, такође може да се објасни кроз неколико, за ову средину „непремостивих грехова“, што су наше типичне менталитетске особине.
Пре свега, углавном, књижевни естаблишмент (ако га имамо?) је то свео на предрасуду, да само у Београду пишу велики (важни) писци, а овај „измештени“ писац који ствара у „тамо неком“ Ариљу и не мисли да га напусти, је, благо речено, ван тих шаблона, и стога „неприлагођен“ и неподобан.
Друго, такође, збуњујуће и „недопустиво“: па он није завршио књижевност, код њега равноправно егзистирају две професије, и то тако далеко једна од друге (или баш, суштински најблискије?): агроном (по струци) и писац (по вокацији) – е, то не може!
Трећи „грех“ је – његова невероватна продукција за ове културне прилике: 18 романа за 35 година рада. Неко једва, за живота, „исцеди“ 2-3 романа, па буде „велики писац“, све до академика. Дакле, опет нешто нетипично, у најмању руку, вредносно сумњиво. Толики романи, па да сви буду добри? Културна средина (па чак и професионлци који мало читају), напросто није могла да апсорбује чињеницу о толикој количини подједнако добро написаних страница из главе само једног човека.
Неоспорно, у публици вољен, читан и поштован (без монтираних бестселер- листа, што је данас пракса), Добрило Ненадић је својим издашним опусом пробудио још једну „сумњу“, што је синдром везан за још једног нашег писца (Мому Капора): велика читаност је дуго била синоним за „лаког писца“, а онда (бар тада) то је значило - збогом и НИН-у, али и САНУ.
Све у свему, имао је Добрило Ненадић и те како права на горко разочарањее. Али је увек, и пре свега, СТВАРАО.
Такође, још једна наша (менталитетска) предрасуда: кад почне са једним „фахом“, писац мора само да настави с њим – у овом случају, име Добрила Ненадића аутоматски је везивано за српски средњи век. А када је почео да пише и романе са неким новим темама (из новије српске историје, потом савремене, па чак и футуристичке), јавно мњење је реаговало прећуткивањем, јер, како би неки рекли – како се усуђује! - сматрајући да он овим улази у „туђи забран“.
Наравно, то ће се тек сада увидети из његовог опуса – када га нема. Да је Добрило Ненадић, пре свега био изворни наративни ТАЛЕНАТ – који је потребан свакој уметности, а књижевности поготово – где се тек у уметности речи види мајстор приповедања, из чије реченице врви раскошна лексика, синтакса, изворни приповедачки дар, лепотa исказа, слике, мисли, емоција, најзад и – незаборавних ликова и мајсторских сижеа – таленат, који се не може научити. Потичући из краја где су сви природни приповедачи и лексички мудраци, Добрило Ненадић је само сажео сок гена својих литерарних предака, ко зна из колико претходних генерација.
У књижевности, нарочито савременој, данас је много писаца-ителектуалаца, писмених људи, али без талента – који мисле и „циљно пишу“, а најчешће зарад варљивих одлика књижевног „успеха“: награда, позиција, медијска пажња, стварајући дела која се, ма како рекламирана, забораве истога часа чим се прочитају, без икаквог дубљег утиска.
Добрило Ненадић је ово добро знао и био горак због ове неправде. Живи класик, који је описао различите историјске тренутке и судбину Србије од 13. века до НАТО-бомбардовања 1999. (па чак и један роман из праисторије на овом тлу, а један из футуристичке перспективе!), био је ПРЕВИШЕ за ову културу! Јер је и његова продукција, фацинантна за ове прилике, коју су многи прогласили за инфлаторну, па га задуго склонили из свих озбиљнијих разматрања о савременој српској књижевности, била превише за њихов културни видокруг. Време је сада (нажалост, постмортем) да се његово дело сагледа свеобухватно – из свих перспектива, и верујем да би посебан симпозијум у његовом родном Ариљу, кроз бројне увиде о његовим темама и јунацима, нама и нашој култури, дали изненађујуће и подстицајне резултате.
Он је, неоспорно, настављач плодне линије нашег историјског романа и ту је заорао једну класичну бразду (уз историјске романописце 19. века, преко романа Славомира Настасијевића, све до савременика Ненадићевих, што би била једна од захвалних тема за скуп). О њему се може писати и као о неозаобилазном писцу стварносне прозе, најзад, панорамски се може сагледати његов допринос тематици НАТО-бомбардовања Србије, где су већ дати крупни уметнички резултати (С. Велмар-Јанковић - Нигдина, М. Мићић Димовска - Мрена, Г. Ћирјанић – Кућа у Пуерту, М. Капор – Леп дан за умирање, М. Кнежевић Керн – Фумарола и многи други), као и компаративни увиди о приасторији, односно футуризму (рецимо, у односу на Зорана Живковића). Тек ће се онда сагледати његов несамерљив значај, његова светска кореспондентност – јер, да су само његова три-четири одабрана романа својевремено преведена на важније светске језике, слика Србије била би много респектабилнија, комплекснија и упечатљивија, пре свега као слика потпуно НАША о нама самима, а не као удворичка и оно што се (и кроз разне домаће структуре) о нама данас пласира у свету. Добрило Ненадић је то добро осећао и пратио, вајкајући се и хуморно примећујући, да се на Западу бестселер писац третира као „света крава“, док армија агената ради на његовом промовисању, уговорима, преводима, филмским адаптацијама, танитијемама и уговарањем будућих дела. Каква стварност за наше (књижевне) прилике и живот писца, који се граничи с научном фантастиком!
Јер, овде писац – сем писања – где даје често најбољи део свог времена, живота, отимања од одмора, породице – све мора сам. И буквално: од „пропаганде“ (ношења и слања књига, новинарима, жиријима), до контаката од издавача до издавача (срећан да не мора сам да финансира своје дело), а о хонорару није пристојно овде ни да се пита (уместо њега добија своје књиге и онда ствара магацин од сопствене собе).
Добрило Ненадић је био свестан значаја свог дела / опуса, и у томе су га подржавали малобројни посвећеници, али је он ипак био жртва несистематичности у овој култури, произвољне културне политике (и њених перјаница на позицијама моћи) и то га је, судећи по овим исказима између редова – дубоко тиштало.
Он је радио посао (пардон, два посла) – подједнако света (пољопривреда, звање агронома, од кога је и живео) и књижевности, као дубоке духовне потребе и уметничког нагона. Ова два посла била су подједнако његово послање, за који га је Бог послао на овај свет и он је то доследно и часно испуњавао, читавог свог живота. Није се бавио у књижевности „ванкњижевним“ околностима – где би га у срећнијим друштвима, један здрав систем вредности избацио у сам врх. Навикли бисмо се да га спомињемо уз неке (пре)цењење савременике, јер је креативно књижевно богатство из њега просто извирало: теме, јунаци, језик...Био је послушник свог талента (какав је мало ко на овом језику имао) и што је најважније – то је и ОСТВАРИО – тј. оставио је целовито ДЕЛО, опус иза себе, које ће се тек тумачити, док буде српске књижевности и језика. Са његовим романима ћемо се једном можда подичити и у свету.
Успомену на Добрила Ненадића, по чему треба да је Ариље познато, као што је например, Врање по Бори Станковићу – требало би да краси бар један његов споменик и његова спомен-соба (у библиотеци или родној кући), а сем споменика њему, оно што предлажем (и што је виши степен културе и у свету), био би и споменик Доротеју, том фасцинантном књижевном јунаку, који је постао заштитни знак не само књижевног дела Добрила Ненадића, већ и оваплоћени симбол оног најлепшег што је у српском народу кроз његов језик изнедрено.
19. јануара 2022.
