Стојан Богдановић
ОД ЧЧКОЉА
ДО ШПОРЕТА
САДРЖАЈ
Шпорет
Сто
Столица
Столњак
Нож
Виљушка
Кашика
Салвет
Ччкољ
Чаша
Флаша
Шоља
ШПОРЕТ
На ринглу се не ставља гузица него шерпа,
лонац или лонче. Ако сте блесави можете и прст да залепите за ринглу. Пљуцнеш
на прст, као кад окрећеш лист и пипнеш ринглу да видиш да ли је врућа. А оно, само
прицврчи и замирише на месце. Постоје рингле разних брзина. На некима се
крчкају мисли. Друге су мртве хладне, на
њима се одлаже врућа глава. Само се помери лонац.
У Великом
Боњинцу главу су
звали соленица. Знали су људи да мало соли није на одмет. Со је
потребна и овцама. Сад
је не зову никако јер су неки поумирали, а они други чекају кинеске вирусе, али
на немачком или на шведском. Врло су стрпљиви и
воле своју отаџбину. Родбини редовно шаљу лову. Кад процене да нису ни за шта,
покупе пинкле и дођу кући да умру као људи и да их као људе покопају на
Милковом Делу. Уз попа, наравно.
У рерни може човек да се запече. Заједно са бактеријама и вирусима. Причали су ми људи који су онамо ишли на испраћај да на Београдском
гробљу има огромна рерна. У њој повремено испеку по неког човека. По жељи
покојника. Али, ако је оставио паре за пекара. Код нас у селу тога нема. Људи
штеде дрва. Не зна се каква ће зима бити догодине. А и није хришћански (Књига проповедникова 12.7). Друго, људи
не воле електричне шпорете јер они цркну чим им истекне гаранција, а најчешће
се то деси када треба гости да дођу.
Бактерија је стрвинар. Понаша се као црв или као јастог. Негде се
притаји и чека да вирус направи рупицу кроз коју се промакне. Само (ск)лизне.
Неки велики научници, које већина
људи држи за будале, установили су да се расе људи разликују по протеинима. Реч
је о специјалној сорти протеина ACE2 из плућног крила. Нису рекли из којег, левог или десног. Не
разликују, шта је лево, шта је десно. Расистичка класика. Дакле, проблем је
како испећи протеине, а о расама ћемо други пут. Да би се човек заштитио од
вируса, требало би да се затвори са женом или девојком, ово друго је боље, али
теже, и да он кува и да је мува, а она да меша. Ако ништа не испадне, ту је
вантелесна оплодња. Ако је шпорет нов то не значи да ће ручак брзо бити готов,
нити он може да послужи као респиратор.
Кад год
пијем чај наште срца, пролупам!
СТО
Сто, астал, софра, трпеза…
Кинези преферирају округли сто. Не
зато што су мали, него што су Кинези. Сретао сам мале Кинезе који су велики,
као и Јапанце. Да се Срби и Руси не би једили подсетимо на једну Његоша
Великог: „Највећи је Руски Цар!“ Овде сам употребио неколико великих слова што
није по правопису, али читаоци ће ме разумети ако кажем да су ти на које се
односе ова слова од мене то заслужили. Они којима се то не свиђа, када буду
читали, нека замишљају онако како је по правопису.
За столом обично седе по десетак Кинешчића. Ја
волим Кинескиње. Гледају ме мало укосо, али мени то не смета. Једном приликом
сам хтео да купим оне њихове попке (црне лагане платнене патике), хтео сам да
се правим Кинез, неки се праве Енглези. Ја сам хтео ово, а једна мала ме пита,
Који број? Њих пет-шест стоји и гледа ме уплашено, када сам рекао 47, нису
могли да зауставе смех.
Наша је судбина да се рађамо голи и боси.
Ноге
се по правилу држе испод стола, ако неким протоколом из ЕУ није другачије
договорено или прописано што у Кини нема значаја. Женске ноге су у неким
ситуацијама раширене, а у неким подигнуте, док су у неким раширене и подигнуте.
Код мушкараца положај ногу зависи од тога да ли су педери или нису. Ако јесу,
онда следи питање, која су сорта педера? Свињске, кокошје или говеђе ноге могу
се наћи и у тањиру. Ко не воли пихтије, нека једе шта има. Кинези једу све као
и Срби само мало друкчије. Французи много дрндају о клопи. Целе недеље причају
шта су јели за време викенда и колико су километара том приликом прешли, и целе
недеље љуште сендвиче, оне тврде, дугачке, најчешће празне. Ипак, највише воле
да седну за сто и то када их неко позове. Зову и они, али не у кућу.
Код Бора је планина Стол, а изнад
Бабушнице је Столски камен. Шведски сто је далеко од Србије, зато у сваком
српском селу имамо часну трпезу.
Деца воле да се играју испод стола,
а одрасли и на столу. За оне који још нису порасли, а воле да се играју на
столу није на одмет да знају, прво би требало затворити фиоку, иначе одоше ускршња
јаја. У том случају, за Ускрс бисте с тугом кроз тарабе посматрали како се
комшијска деца туцају. Сигурно је, такође, у том случају, да од васкрса Србије
не би било ништа. Као ни досад. Матејвчани би и даље имитирали Манојла и
продавали би по Нишу разблажену воду као најбоље вино. Сва је срећа да се нису
извештили како да целу младожењину булументу нахране једним хлебом јер би,
такође, у том случају, сви који сеју жито, који га жању, мељу и који од њега
месе хлеб, остали без посла и лепо исцрцали од глади.
Лепо је када су недељом сви за
столом, па се помоле и прекрсте, још „ако има нешто да/ се поједе или попије/ не би на одмет било“[1].
СТОЛИЦА
Столица има мали милион врста.
Најинтересантнија је лежаљка. Лежи она, лежиш ти. Уз астал за ручавање сада су
столице на четири ноге. У старом Риму ручавали су лежећи. Паметни људи. Али,
свет се исфукарио. То се не може видети
голим оком, осим у години лудила, години куге или корона вируса.
Столица је место где се човек
врпољи кад му проради машта. Ових дана, од када се појавио овај кинески вирус, седим на столици као на
усијаној рингли.
Гадно је кад човек има тврду
столицу.
СТОЛЊАК
Чаршав је чест реквизит којим се
покрива сто. Излежава се на столу. Зову га столњак. Угоститељи су се извештили
па преко столњака ставе папир да би уштедели прање. Али, ако седне нека свиња,
онда не помаже ни папир за гузицу!
Бео столњак се брзо укицка.
Баба је штиркала столњаке, а деда креветске чаршаве.
Волим када седнем, а на столу
карирани столњак, као у некој таверни. Тада ми је понад главе Столски камен као
Олимп, а преко пута мене Хераклит се нешто љути на Диогена. Диоген као бесно
куче стално изводи бесне глисте не би ли насмејао, или бар запрепастио,
Александра Великог који је колико до јуче био Македонски.
Неке људе столњак из таверне подсећа на
шаховницу.
Столњаком се за недај боже може
покрити човек да га не би напљувале муве.
НОЖ
Нож је наслов једног романа. Све
је на крв и нож. Чим се дете роди.
Одсеку му пупак да би га одвојили од мајке. И ту ради нож, мада могу и маказе
да послуже. У мом селу су употребљавали срп. Чекић су употребљавали у Јасеновцу.
ВИЉУШКА
Виљушка се код нас каже и вилица, а
вилица би требало да буде део лица. Чак, има их два комада, горња и доња.
Виљушка се налази и на бициклу. Кад сам ономад сломио вилицу, то је била
протеза. Виљушкар је огромна направа којом се товаре тешке ствари. Виљушкар је
и човек који вози виљушку.
На даћама се не износе ножеви и
виљушке да се уцвељени не би потаманили.
КАШИКА
Кашика служи човеку, али каткад је и обратно.
Човек вози кашику. Товари песак, земљу, ђубре... Има их малих и великих,
златних, сребрних, гвоздених, дрвених. Кажу да је Фридрих Барбароса први пут у свом
поганом животу јео златним кашикама и виљушкама у Нишу када га је угостио
велики жупан Стефан Немања. А што је то требало Немањи? Мале кашике, зване
кашичице, употребљавају се за чај, и никада се нису разболеле. Њима се куса
слатко. Али, ретко. Мед се лиже. А кашикара се баца. Што даље то боље. Бомбе су
измислили Кинези. Одавно, 1044. године. Сад и они виде да бомбе, па и бомбице, нису за зајебанцију.
Нишлија Бобан Илић је међу најпознатијим
америчким вајарима. Боби своје скулптуре прави од кашика. Праве кашикаре. Недавно
је изјавио да годишње потроши неколико тона кашика. Кад потроши све кашике људи
ће морати само да се облизују.
ТАЊИР
Тањира има свакаквих. Плитких,
дубоких и никаквих. У њима се сипа јело, потом се из тањира узима мало по мало
и трпа у уста. Ако нека особа много зева, онда му храна испада из уста и то по
правилу, уместо у тањир на панталоне, а ако је женско, онда зна се, на сукњицу.
А, „Ако носи сукњицу, ви знате шта му је намера.“[2]
Најбољи је пун тањир.
Живојин Ћелић је написао књигу Тањир
за стиднога госта. Пун тањир добре поезије. Кусните мало! Може и наште
срца.
САЛВЕТ
Салвет, на њему не можете да
легнете, али можете да си обришете руке, уста, нос, па и гузицу. За недај боже,
можете на њему да забележите телефон пријатељице. Салвет може бити и папир, или
крпа. Ако је салвет крпа, обично је уштиркана и не служи ничему. Домаћице их
стављају на сто само да гости виде да их има. Већ неколико деценија на
столовима се појављују салвети у разним бојама који имају исту улогу као и они
уштиркани, само што су ови као гумени. Можете са њима да се сликате. Од када се
дигла дрека око кинеског вируса, неки свезнајући доктори опште праксе и разних
других специјалности препоручују влажне марамице. Вирусе иначе преносе слепи
мишеви, слепци, највероватније зато што не употребљавају влажне марамице. Овакав кинески вирус је опасан зато што
изазива панику. И као што мазге преносе дрогу кинески вирус најчешће преносе богати
слепи путници.
ЧЧКОЉ
Чачкалица, кад се чује ова реч, онда сви помисле на чачкалицу за зубе.
Али, нико није успео чачкалицом да ишчачка зуб, него оно што му је остало
између зуба док је жвакао нешто жилаво, а то не мора да буде женско. Запамтите
једном заувек, нос се не чачка чачкалицом. Има таквих људи који се стално
чачкају. Такви најчешће најебу. Нико их не тера да чачкају мечку. Чачкалице се
праве од дрвета, од гушчјег пера, од гвожђа... и од прстију. Ако користите
прсте гледајте да не буду претуцани. Прсти се иначе не туцају као ораси или као
ускршња јајца. Скоро ће Ускрс, па ви видите, да ли је лепо да некоме показујете
претуцани средњи прст. Прсти се крше, а не ломе се као погача. Ако се чачкаш,
може неко да ти га накрши. Сваки озбиљан човек би морао да пази свој средњи
прст. Не због прстена. Онако. Мож' да му затреба да прочачка нешто. Обичне
чачкалице имају два краја. У неким нашим крајевима не перу руке да си не би
тањили кожу, али зато редовно перу чачкалице. Чачкалица је именица женског
рода, а могла би бити и чачка, у том случају, ако се човек стално чачка, онда
га морају звати чачак. У Сврљигу би рекли, зачачкољ, а у Пироту, ччкољ! А можда је боље да се не зачачкујем.
ЧАША
Чаша кад се каже нико не мисли на лејку. Ишчашен значи да је избачен из
чаше, а ту чашу зову чашица. Ко да је то чашица за ракијицу. Разни зналци
разликују чаше за бело вино од чаша за црвено вино. А ја мислим да је важније
разликовати вина. А још је важније разликовати вино од сирћета, па и од ракије. Некима је свеједно.
ФЛАША
Флаша није шише, а није ни шишенце. Флаше за вино су обојене да не би
пропустале светлост и да се не би изазивало врење. Да не би вино цикнуло. Вино
се може затворити и херметички, али коме би у том случају продавали оне скупе, извикане, пампуре. Дешава се да пампур буде скупљи
од флаше!, па и од вина.
Јебеш
флашу која је празна! Ни празној глави није потребна капа. У луксузним
ресторанима конобар вам обавезно тутне пампур
под нос да бисте осетили буке вина. Није забележено у енологији да се неко од
тога опио.
Добро вино је лек. Проблем је велики што људи не умеју да се лече. Вино
се не куса. Дакле, кашичица не помаже. Флаша мора да се наврне. Ако питате за
воду, срам вас било! Кажу да је вода добра ако одстоји у бокалу. То је прича за
децу, за људе је старо вино. А зна се шта женама треба.
ШОЉА
Шоља за чај, шољица за кафу.
Кинеска. Порецеланска, а провидна. Кинези пију пиринчану ракију из сасвим малих
шољица, скоро да не може човек да угура прст у њих. Разлог томе није што су
Кинези мали, него што је ракија много јака.
Ве-це шоља служи, између осталог, и за читање. Ако човек понесе дебелу
књигу, испашће дебело.
Кад завршиш читање, повуци воду!
