Стојан БОГДАНОВИЋ: ГОСПОДАР ПРШЉЕНОВА

Драган Момчиловић: Стојан Богдановић, 1993.

ГОСПОДАР ПРШЉЕНОВА

Реч „кир“ (κύριος) је грчког порекла и значи господин (господар). Код нас је отуда изведено име Киро (Кирил, Ћиро), па и aзбука нам се зове ћирилица. Ово последње везују за Ћирила, наводно је он саставио прво словенско писмо, глагољицу, што последња истраживања демантују, тј. показују да су Словени имали писмо много пре Ћирила и Методија. Реч „кир“ се користи и у кованици киропрактичар. Ова реч нема никакве везе са киретажом, мада и тих киретажа има мали милион, тако да није искључено да неко и тамо нађе неку везу са кир-ом. Јуче сам био код киропрактичара да ми одшрафи шију коју сада зову врат. Могу да је зову како год хоће, а ја знам како боли кад се та битанга заглави. А и кад се не заглави шкрипи као, мени се тако чини, ауто у кривини при великој брзини. Тај мрга, мислим киропрактичар, ме је нешто питао, не сећам се шта, а не знам ни да ли сам га добро чуо, овај пут није у питању био бол у врату него страх. Оном мом страху да ће ми тамо неки киро одшрафљивати шију треба додати страх који се појавио када сам киру угледао. Мрга је био огроман човечина, а шапе „ка у међеда“! На тезгу је поставио папир, то је била замена за чаршав, признајем да је то било практично, ко ће бре, да пере оне силне чаршаве, а пацијената има свакаквих, па и шугавих. Србијај је то брале, није зајебанција, имамо и киропрактичара. Рече ми да свучем мајицу и показа ми да да легнем на тезгу потрбушке. Дошао сам код киропрактичара добровољно јер ме је неописиво болео врат. Негде се нешто заглавило и само ли мрднем, лево или десно,  свеједно је, као да ми је неко забо нож, као кад ме коље неким огромним тупим ножем. Легнем, нисам смео ни да помислим да се супротставим кири. Али, не могу да кажем да ми је било јасно зашто да легнем на тезгу потрбушке. Он ми пробуши рупицу кроз онај папир на коме сам легао да бих могао да дишем. И поче полако да ме испипава. Одоздо на горе. Ја сам мислио да ће одмах да ме хвата за шију. Полако, полако, па кад је лего на мене, пуче нешто, а кирча каже, Браво! Не знам коме је то рекао. Највероватније себи, али мене је заболело. Док је стигао до врата напипао је то шта је тражио још два пута. А шта је тражио то не знам. На једном месту се баш задражао. Бесомучно је притискао. Вероватно је проверавао да ли моја кичма може да издржи и мене и њега. Заједно смо имали око 240 кг.

Кад је гурнуо прст испод лопатице, мислио сам да ћу мечку да родим. Некако се приближаво врату. Споро је ишло. Мора да су ми пршљенови зарђали. Увек ме је мало помазио, пипкао одређено место, тако да сам мислио, појма немам шта сам мислио, а онда је почео да притиска, да врти, само сам чекао да каже, Браво, онда бих знао да је готово, не скроз, него само на том месту. Мислио сам како ће ме ужасно болети када почне да притиска шију. Нисам смео да писнем. Од срамоте, у чекаоници су биле две жене, а врата одшкринута. Мислим да је то кирча намерно урадио. Али, ја сам био толико уплашен да нисам стигао ни да кукам, ни да урлам. Кад дођосмо до шије, кирча ми нареди да се окренем, да легнем на леђа. Окренух се једва. Килажа је пристојна, па није баш једноставно да се човек окреће као чигра. Почех да мотам по глави, што ме окренуо, кад ме то боли у врату, а не у гуши. Гуша је ту само да је плакнеш. Обично кад Србе боли гуша, они кажу боли ме дупе, није то ништа. А кад се упали, они додају у гушу понеку љуту. Паметњаковићи. Кад је овај кирча почео да муља са стране по врату, забадао је прсте, притискао, ја сам само бројао звездице, нисам ни писнуо. А и да кажем да јесам, ви ме знате, не бисте ми веровали. Све то шта ми је радио са једне стране шије, поновио је и са друге стране. Тако да сам потпуно најебо. Кад је свршио, онда ми нареди, Хајде, окрените главу на ову страну, па на ону! Онако избезумљен нисам смео да мрднем. Био сам потпуно укочен. Кирча повиси тон и ја мрднух, лево, па десно, и насмејах се. Видим и он се смешка. Киропрактичар. Од моје пријатељице, врсног преводиоца за грчки језик, Снежане Врачарић, добио сам објашњење да кованица киропрактичар (χειροπρακτικός) значи, онај који ради рукама. Уз велику захвалност госпођи Врачарић морам овде рећи да за мене КИРОПРАКТИЧАР значи ГОСПОДАР ПРШЉЕНОВА. То сам значење проверио на својој кичми.

Леђа и врат су ми модри као кад размутите плави камен да бисте спремили чорбу којом ћете прскати лозу да би је заштитили од пламењаче. Још ме боли, али главу померам безболно, лево и десно, горе-доле. Ове болове и модрице од нагњечења, које ми је начинио кирча, лечим лозом. Облоге, споља и изнутра. Подношљиво. Живели!

23.10.19.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МУКЕ СА ХАРОНОМ

Књижевне новине,септембар-октобар 2019.

МУКЕ СА ХАРОНОМ

Мастило се не пије,
а није ни пена за бријање.
Мастило се чува у мастиљари.
Повремено се проџара перцетом
да се не би укиселило.
Када преври,
маже се на хартију.
Као маст на лебац.

Ако много мућкате мастиљару,
подићи ћете талог!

Намерна искреност јесте злоба!

1

Тамо где сте наумили
одвешће вас Харон.
Ја не могу,
Сломила ми се оловка.

2

Попио сам сво вино.
На реду је мастило.

Душа ће ми остати
у поезији.
Тако ће Харон крепати,
Као они силни Срби,
Поред неког контејнера за ђубре,
Јер му јутрос нисам оставио
новчић за бурек.
Кад ми тако дође нешто до гуше
не остаје ми друго него
да скочим и да се удавим
у мастило.

3

Харон је повећао цену

Тражи два новчића

По души,

А као главни разлог

Наводи да је Турчин

На ћошку повећао

Цену Бурека.

4

Створила се пометња,

Мртваци чекају

Да се ситуација разбистри.

На гробљу влада гробна тишина.

Не знају људи где ће им душа.

Држава је ангажовала новосадског доцента

Да им докаже

Да и мртви немају никаква права.

5

Харон ми се јавио мобилним

Срећа да сам га понео

Ноћас док сам спавао

Каже да је моја душа

Заражена поезијом.

Болест је прилично одмакла

Те да је он

Ни за какве новце

Неће примити

У свој нови чамац

Иако је набавио нови мотор

Марке Џонсон.

Претешка је српска душа.

6

Испред гробља мртви

србијански сељаци (за)легли

чекају своју децу

да дођу из Америке.

Само да чују опело.

7

Неки су недавно дошли

На Косово

Али од Косова до Прокупља

Никла је Калварија

А изнад ње небо плаво

Као Атлантски океан.

Из дана у дан шиље се колци

Пободени у српске гробове

Пробадају наше косовско плаво небо

А божури цветају.

Мртваци са зидова Грачанице и

Дечана певају тропар

Новом америчком команданту

колонелу Дучићу,

А он  не зна да је овде

Конзул био четнички

Наредник Милан Ракић

У време војводе Вука.

8

Харон се спрема за починак

Као да је и њега стигао

Осиромашени уранијум

Или је то обичан грип,

Ђаво ће га знати.

9

Претешка је српска душа

А Харон се боји потопа

Јер би му у биографији

Заувек било записано да је

Превозио српске душе

За мале паре.

10

Опет ми се јавио Харон,

Само зврцка,

Сав је хепи.

Примио је под старе дане америчко држављанство

Обећали су му и ново намештење.

Пребираће по српским душама,

Младе ће превозити залеђене преко океана

У земљу Индијанаца

Да побољшају крв каракушљивим Американцима

Који своју пљују по нашем Косову.

Старе српске душе

Заједно са њиховим светим  краљевима и иконама

Избациће из чамца посред реке

Или ће их препустити својим рођацима,

Кварним Европљанима,

Да их развеју изнад Ибра и Мораве.

За нови посао чамџија

Ће обући нову униформу америчког маринца

Прве класе,

Натући ће маску Абдулаха

И уместо мотке добиће

Мач,

Који је до пре неколико дана

Чувао лично Таип.

Косово ће и даље бити равно

Као тепсија,

Али ће се уместо тулумби и баклава

На њему пећи издајничке душе

Заточене тешком Лазаревом клетвом.

Борис Лазић: БРИГА МЕ

БРИГА МЕ

Борис Лазић, књижевник

Борхес је био биоблиотекар
У ствари Борхес је био нико и ништа да би онда нагло постао главни даса
Свих аргентинских библиотека
Борхес је био љубитељ реда и закона и лично се руковао
Са Пиночеом
Уосталом поетички се није ни слагао с Нерудом
(А како би?)
Набоков се није руковао ни са ким
Набоков је имао благи покрет руке којим
Је мјахко записивао стихове и
Ловио лептире
Јакобсон му је подметао
На сваком кораку
Онако како Рус Русу подмеће
Било код куће или у туђини
Јер шта ће Харварду још један ентомолог
Говорио је
Жвачући хамбургер у друштву врсних лингвиста
На Тајмс скверу
Пнин је још дуго кажу стајао збуњен насред улице
Еко је у мање познатом романтичарском роману нашао готова решења за свој бестселер
И то објашњава
Зашто му ни једно друго дело није постигло такав успех
А положај емеритуса
Зашто се око тога није чачкало
Киш је туђа дела потписивао својим именом
Што ником у паланци до дана дањег не смета
Напротив!
Каријере се граде (и руше) на Кишологији
Па опет су
Уста пуна земље
Једини култни роман српске књижевности
Једина стварност
Не само
У Француској
Поводом метемпсихозе, још не чух
Да неко је у претходном животу свом био столар
Сметлар
Курва
Или недајбоже клошар
Сви Наполеони, сви Фараони!
Ја нисам био
Нити ћу бити
После овог испада
Из небића у биће
Међутим
Како јутрос
Тако у свим данима живота
Чекам да испевам свог Хаклберија Фина
После нек друголигаши раде с тим шта хоће
Брига ме
Амин

Стојан БОГДАНОВИЋ: МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА[1]

 

            Мирослав Тодоровић се дефинитивно наметнуо као велики псеник, озбиљан трагач који живи на готовс, који ваздан трепери независно од кише и од Сунца. Он слуша природу, слуша птице, слуша како трава расте, чује како пева трава: „Земаљски спис се разведрава/ Из свега о свему пева трава“. (Пролећни испис, стр.49). Он има велико уво за мисли стараца, столетних храстова, он њихову мудрост и муку преписује за потомке, окива је златним стиховима. Он са њима разговара као са божјим изасланицима. „У све тишем сјају јесењих боја/ Мотриш како се година стишава/ Шуми платно небеског разбоја/ Кроз видело сонета провејава“. И „спознајеш да живот је тихо умирање“. (Јесењи сонет, стр.50). Довде се стигло, до ове зрелости се дошло под јесен, „Јесен у Трешњевици јесен у мени“. Не стигне сваки човек до своје јесени, а наш песник стигавши тамо износи нам своје утиске и отиске: „Удишеш јесен, лишће жути и оПада/ Опада лишће у мени шуште речи/ Фијуче ветар кроз голо грање/ Као кроз скелет цвили као да дишем прозу/ О животу спрам давно угашене лампе/ Видим

дечака петролејку што/ Још увек светли у сећању старца што у мраку/ Прелистава листове година сећа се“. (Јесен у Трешњевици, јесен у мени, стр. 45).  Тодоровићу је припала част да нам открије да је „Само тишина мрачна дубока/ Од свих књига речитија“. ( Харон Небојши Деветаку, стр. 41).

           Разговара сам са собом. Ти су разговори најтврђи. Они се претачу у књиге песама, есеја, прича о људима, из њих „се чује универзална тишина/ Из које ниче ова песма“. (Универзална тишина о животној песми, стр.46).

          Повлаче га и грчки мудраци, песници и филозофи. Способан је да заметне главу и крене путем Итаке. Ја бих Итаку измислио, а он, не, он је хоће живу. Погледајте Грчку свеску...

          Тодоровић поседује и завидно образовање по питању поезије. Написао је више десетина приказа и есеја о стваралаштву српских песника...

           Песник размотава папириће које је време обојило у жуто, размотава сећања, с времена на време отисне се у сан, па се тргне кад пред њим изненада бане песник који је чврсто стегао песму и подигао је високо као лучу да би му осветљавала пут, који је одавно већ на путу за вечност. Преписује то читким рукописом, а сутра ће сву ту муку угурати у компјутер, у ту луду главу која може да прогута милионе књига. Која може да поједе човечанство за неки лакши, дијетални, доручак. Чини му се да ће му тако бити лакше. Свима који су се (за)качили са поезијом се тако чини. Ал' сутра ће нова мука пред њим. И песник ће јој се обрадовати.

             Песме Мирослава Тодоровића су сада отвореније, наслоњене на живот, на муку, отуда је ваљда и њихова дубина, јер мука је та која трагедију уздуже, која продубљује мисао. Песме су му гушће и мудрије. Иначе, мисао има улогу да чврсто држи стих. Мисао је стих тек када пригрли емоцију. То јој је у поезији главно место и песма се по њему познаје, а по песми се препознаје песник који се тако, и само тако, објављује пред Богом и пред људима. Тако је и у Тодоровићевим песмама. Објавио се. Осећа се ламент. Али, није то пука кукњава. Реч је о дискретној песничкој жалби за проћерданим временом које је као највећи зликовац однело песникове пријатеље, песнике, кумове, рођаке, сељаке... Авангарда је одавно сустигла песника. Овај пут му је изашла кроз наслов књиге.

            Тодоровић на више места износи свој став о песми, о поезији уопште, јер она је његов живот. Он живи поезију и живи за поезију. Он је обогатио песму по дубини, али се мора приметити и лексичко богатство и „понАД“ свега избрушен језик, прецизан до савршенства. Лексика му је природно наслоњена на Трешњевицу. Из Тодоровића свагда избија Трешњевица.

          Трешњевица је центар света!

          Милић, Мишић, Адам, Срба, Бата, Стојан... сви одлазе у Трешњевицу. Са свима песник разговара на клупици испод храста. Понекад се о песничким мукама размењују искуства уз мученицу. Трешњевица често бива центар света, а буде и тачка са које се разгледа небо и путеви Господњи како у дубини плаветнила замичу и остављају песника без даха.

           Нећемо погрешити, ако кажемо да је ово књига о песми, о стиховима. Песме Тодоровићеве излазе као утваре из тишине гробља на Свеловини. Зрелост му отвара очеву причу: „Од памтивека прича иста само рђе друге“. Са камена „очевог гроба“ „се све гласније види/Чујеш и оно што мислио си да не постоји“. „Овде је тишина најгласнија/ Мисао песме све на други начин чује/ Памти религију траве уписује/ Траве што све у окриље своје прима“. (Вечита истина светлости, стр.52).  У тишини Трешњевице Тодоровић чује гласове: „Из тишине мукле чујеш/ Живот како се описује/ Песма што наста из муке/ Дочекује те шири самоће руке“. (Гласови тишине, стр.54). Видљива „је само духа мука“. (Белина и празнина, стр. 55). Његошевски. Помислиће, можда, читалац да Тодоровић види све црно. Не, он само осећа и чује тишину и радује се, ево: „Седим на стени и/ Мотрим како је све песма“. (ЖУБОР светлости, стр. 35).

           Поезија је усуд. Од ње се песник не може отети. А то је срећа за човечанство. Човек је највећи у свом свету.                                                                                                                            Мука је онај део живота који се мери потрошеном мишљу. Без снажне емоције и дубоке мисли нема стиха, ни песме. То поНАД свега и јесте садржај ове књиге.  

           Тодоровићеве песме су пуне мука. Свака песма има своју муку. Није реч о његовим мукама, али може се рећи да су његове, јер песник осећа и туђе муке. Ове његове пасторке нико не разликује од остале његове деце, сви мисле да су његове, да их је он родио. Штавише, и читалац осећа порођајне муке. Негда сам записао: „Без велике муке, нико не пева лепо.“[2] Не би било лепо да прескочим Његоша, највећег српског песника: „Без муке се пјесна не испоја.“[3]

              Тодоровић хвата муку у лету. Не препевава и не допевава, он пева муку. Он је један од оно мало песника кога стално дрма песничка грозница. Дакле, хронична.

           „Све је у ненаписаној песми“.  (Песма о томе, стр. 23). Не бих рекао да је у овој мудролији констатована стварност. Реч је о вапају. Као да је жал за неопеваном муком. Није лако кад „Годинама искри песма без речи јер ни речима није све дато“. (Коначно станиште, стр. 47). Тодоровић као ретко који песник чује очима, види звук, додирује светло... Он признаје: „Разговарам са дрвећем“. (Други наслов, стр.27). Тодоровић налази песму и по зараслим стазама својих година. О томе сведоче његови стихови: „Сада идем са штапом од дивље руже/ По зараслим стазама мојих година и као стари знанци/ Разговарамо са дрвећем/ Куцнем штапом о стабло букве/ Ослушнем оно што чујем са штапом о томе прозборим“. (СТИХОВИ О ШТАПОВИМА ШТО У/ златној тишини старе куће чекају/ мој повратак, стр. 20). Још мало да се надишем сјајних стихова па ћу прећи на оно шта су други писали о овој, а и о другим, Тодоровићевим књигама. Али, то је проза. О томе не мислим. Не мислим ништа лоше о доброј прози, али данас ми није дан за њу.

            Тодоровић је верни поданик поезије, царице књижевности, и као да је прихватио максиму овога аутора: „Мисао је мајка Божја.“ Његова песма је дотерана. Овај искусни мајстор стиха неће допустити да песма изађе на светлост дана рашчупана, дрљава. Он је своју песму подигао високо као српског високолетача и зна да није ред да је сада приземљи. Овај велемајстор поезије зна да се без царице књижевности не може добити ниједна партија у великом царству књижевности, и да је то једино царство у историји човечанства које није пропало, које је истрајало до дана данашњих. У том царству стих је цар. Самодржац.

            А како сам некада писао о поезији Мирослава Тодоровића:

мој пријатељ мирослав тодоровић[4]

дописује извештај на трешњевици

чека зеца у заседи да му стави

зрно соли на реп

помно слуша трешња како цвета

зар је од цвета постао топ

чуди се свом снагом својом

свлачи лук час бели час црни

чупка му брадицу

глади га

отпије гутљај мученице

мези повремено

преко плота баца поглед где је отац

косио све под паском лепе јелене

е тај човечина тај је богме знао

и да зајебе да коси

мирослав да не чује нико

прогута горку пљувачку још једанпут

горки људи горке песме певају

обзрне се да га које псето наше не цапне

очас све то тури у песму

заметну белу главу ненадано хитро

оде с милим богом да лови плавог анђела

од њега се каже праве најбоље корице

за књигу песама

дабоме

причају они што су долазили са оне стране

виђали су га у околини ариља

база около са оним добрилом[5] својим

одапиње своје песничке стреле

погађа центар непрестано

онако све певајући

---

[1] ПонАД рукОписа, Ниш: Ревнитељ,  2019. 

[2] Стојан Богдановић, Зид, Ниш: Наис-принт; Београд: Апостроф, 2015.

[3] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1997. Стр. 38.

[4] Стојан Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007. Стр.43.

[5] Добрило Ненадић (1940-2019), српски књижевник.