ЧОВЕК КАО ТАЧКА У КАМЕНУ
Иако је многим песничким и прозним
књигама већ дуго присутан на нашој књижевној сцени, Стојан Богдановић у маниру
искусног homo ludensa својом новом песничком збирком
показује да и даље ужива у својеврсном поетском љуштењу лука, нудећи нам својом
поезијом сузе кроз осмех, и још увек не пропуштајући да нам отвори нека нова
тумачења и значења, задржавајући притом препознатиљиви трагикомични манир свог
певања. Драж Богдановићеве поезије управо и јесте у тим лудистичким
оксиморонским опречностима – ту његова стална запитаност над судбином и Богом
иде руку под руку са десакрализацијом и јеретичким моментима; готово побожно
песничко бављење смислом правог стиха иде укорак са болном аутоироничношћу и детронизовањем
поезије и песника; свеприсутна тема пролазности директно је супротстављена
банализованој свакодневици; однос хришћанског страхопоштовања према Богу стоји
напоредо са, готово фамилијарним, односом према Човеку-Богу.
Један од Богдановићевих песничких
лајтмотива је стална метапоетичка запитаност над смислом и значењем поезије и
процесом настанка песме. Немали је, притом, његов (ауто)иронијски отклон према
песништву и песницима, па ће тако у програмској песми и стожеру целе збирке, Разговор са мајком Божијом, он рећи како
му мати говори да „нахрани
музе, а то значи козу“.
На сличан начин у песми Фазе
Богдановић самокритично каже да је у трећој фази живота почео да се бави
поезијом када је почео да „гњави
и да дави, да смишља и да умишља“.
Бавећи се
умећем стиха, песник покушава да одгонетне и смисао надахнућа и настанка добре
песме. У репрезентативној песми из тог тематског поља, Песма треба да уме, Богдановић каже да „песма
треба да се њише/као јаблан на ветру поред Тимока/притом да држи мисао/чврсто
као мали враг сису“.
Богдановић нам овде опет нуди свој поетски кредо привидно неспојивог – песма
мора да обједини те опречности у себи као што су лиричност и стаменост јаблана
који се њише на ветру, насупрот структуралности и стабилности који наликују
математичком систему; притом песма не сме да изгуби ништа од своје враголасте
заиграности, кружећи око мисли која као стуб држи песму. Богдановић притом није
за неку пуку ларпурлартистичку игру и песму која је лепа зато што је песма или
је песма зато што је лепа; успела песма у његовом поетском свемиру мора да буде
рефлексивна, мора да има мисао, логос,
на чијем таласу ће бити ношена. Уплив Богдановићевог математичког ума је и овде
очигледан – песма нема кичму ако у себи не садржи мисао, јер мисао је она
велика енергија без које је песма пуко надувано празнословље. Богдановић је у
теми метапоетичности често и аутореференцијалан и аутоироничан. Рађање песме,
Богдановић одлично зна, није никакав узвишени парнасовски моменат, већ често чисто
мучење и тегоба. Песма долази ниоткуда, кроз несаницу, затиче човека у кревету
са другом песмом у сну, „од
чега човеку буде мука“.
Богдановић, међутим, зна и какав искрени усхит доноси право надахнуће, јер „Од
песме се човеку заврти мозак/И ништа га не боли“. Песник је зато онај чудак који
под кривим дрветом, и сам нахерен, искривљен, неуклопљен, померен из
општеприхваћене стварности, чека своју праву песму, док свет око њега у
клаустрофобији свакодневице непрекидно безглаво иде за својим послом и за
општим жамором. Песник зна да песму вреди чекати, јер „песма
је као срна/очас се преплаши/и штукне у густиш“. Уопште узевши, метапоетичке
играрије су у Богдановићевој поезији врло честе. Песник се често бави смислом
правог стиха, који је „као
несташно дете“,
дакле оно што је најтеже укалупити и зауздати у општеприхваћену и смислену
форму.
Мајка је
један од главних песничких мотива збирке, који такође уједињује богдановићевске
опречности – са једне стране, то је фигура патријархалне сељанке која је јака,
вредна и стамена, која обаљује букве, музе козе, гаји децу, кува, носи воду,
којој ништа није тешко, иако за сина жели бољу судбину и шаље га у
Београд „да
учи за господина“;
која је, другим речима, парадигма традиционалне балканске жене. Са друге стране,
мајка постаје обожена епифанијска фигура која се песнику указује у виду Мајке
Божије, оне која увек светли, подучава, исцељује, умирује и дели савете. Кроз
фигуру мајке одвија се и песников дискурс са прошлошћу, обичајима, традицијом,
породичним свецима, умрлим рођацима, прецима и завичајним фолклором. Мајка тако
постаје синтеза личног и општег, профаног и религијског, индивидуалног и
колективног. Ронећи у индивидуално сећање, песник гради истински снажну
емоцију, која читаоца уме да затекне и погоди у плексус, као и у другим песмама
где је Богдановић у дослуху са својим срцем – кад пева о свом детињству и
завичају, о нашим обичајима, о стварним људима који су прошли кроз његов
живот. Тад његова поезија буја, ври, ромори
и жубори и разбарушена је у најбољем смислу, као оно несташно дете.
У
Богдановићевом космосу, који се често показује као јединствено прожимање
математике и поезије, појам тачке постаје онтолошка жижа његове поетике. Тачка
се и у лингвистичком и у математичком смислу чини једноставним појмом, али се
лукаво опире дефиницији, због чега је њом и најтеже овладати – тачка у себи
садржи и цео свемир и коначност, и празнину и пуноћу, и почетак и крај. Стога
је у поетском смислу најтеже знати кад треба ставити тачку, „да ти
памет не исцури кроз реченицу/Као вода кроз баштенско црево“.
У фокусу
Богдановићевог певања налази се и непролазна песничка тема пролазности, која се
код њега често неминовно развија кроз дијалог са Богом, или пак кроз монолог о
њему. Песник тиме отвара нека кључна питања есхатологије – Бог се код
Богдановића не васпоставља као узвишени, недодирљиви и табуизирани Апсолут, већ
је, напротив, песников однос према Богу фолклоран и готово фамилијаран. С
обзиром да је код Богдановића Бог увек више Човек-Бог него Богочовек, нисмо
само ми запитани над Богом, већ је и Бог запитан над нама и над смислом света
који је створио, као у песми Крст: „Понад
главе крст/У чуду/Шири руке.“ У ауторефлексивном покушају да
докучи ко стоји иза сложеног механизма покретања времена, Богдановић ће на
сличан начин у својој поеми рећи Питао
сам сајџију, да би се у тој својеврсној оди пролазности тек на крају
размрсило клупко енигме људске егситенције на земљи – сајџија не може да пружи
одговор на питање како сат тачно зна када човеку треба узети меру, већ се Бог
васпоставља као једини Велики Сајџија, као онај метафизичар који стоји иза
космичког механизма судбине и пролазности, једини који поседује одговор на
питање о људском крају. Богдановић ни не крије своју скепсу према могућности да
се време измери, укроти или заустави. Време је суштински немерљиво, јер не
постоји. Сат само подсећа на време, а освета према часовнику се показује као
јалов људски покушај да се време победи. Богдановићев сат није мерач времена,
он је парабола нас самих и наше неминовне и безнадежне људске метаморфозе у
времену, јер: „Време
те заскочило и јаше,/Јаше те као рагу/А сви од тебе траже/Да се осећаш као
Пегаз.“
Зато је на такав сат, пуку механичку људску творевину, немогуће ослонити се,
баш као ни на људско сећање. Тај сат или касни, или је херав, или без казаљки –
ту се помаља познати бергмановски метафизички мотив осакаћеног часовника отпалих казаљки, који
нас све чека: „Јер
смрт ће доћи тачно у секунду, каже песник, све ће бити на време/па шта ће ти
онда сат“.
Богдановићев сат је и симбол колективног сећања, заједничког људског искуства и
колективног записа у времену. Као оне умрлице у песми Криво дрво, које подсећају на пролазност живота и свеприсутност
смрти, јер нас очи мртваца са слика непрекидно посматрају. У већ поменутој
песми Фазе одвија се на сличан начин
и иронично поетско сравњивање рачуна са животом и са његовом неминовном
цикличношћу, иако је потка песме типично људска жеља за непролазношћу, жал за
ефемерним и за прокоцканим шансама: „Некада сам због љубави хтео да се
убијем/По неколико пута дневно/А сад копам и ногама и рукама/Ако икако могу
последњу фазу да прескочим.“
Иако згуснута симболима, Богдановићева поезија је
свеједно освежавајуће нехерметична. Презент је у њој доминантан глаголски
облик, јер је то поезија која је пре свега уземљена и укорењена у садашњости, и
у ту сврху често користи и разговорни стил и жаргон.
Збирка се
елегантно заокружује симболом камена. У камену је кључ којим песник синтетизује
све своје поетске теме и мотиве. „Камен вам се смеши“, рећи
ће песник и подсетити нас да сваки људски пут води само једном циљу и да је све
пролазно, макар било и уклесано у камену – од људских прапочетака, цртежа у
пећинама, првих књига, првих слова природе, фосила, до надгробних споменика.
На крају, на
камену је уклесана и поезија.
15.2.2019.
