ЕУРЕКА: КРУГ ЈЕ ЧОВЕК[1]
Приликом писања есеја, па и критике, или приказа неког текста, најчешће
је реч о некој књизи, требало би писац да буде обазрив, (исувише обазрив неће
бити искрен!), да буде пажљив читалац, да помно прати, па и бележи ставке које
су га „удариле“ у главу. Ако таквих ставки у понуђеном тексту нема, онда одмах
треба одустати од писања есеја. Јер гола вода, без „меса“, не може бити оцењена
другачије него као гола вода, чак иако је мутна. Сви
се увек залете за „месо“, али, ако је добро месо лепо припремљено, онда мора и
да се залије добрим вином.
У вези уочене мисли у тексту о коме пишете коју
имате намеру да истакнете требало би створити „теоријицу“ да бисте је
„оправдали“. То се може урадити на више начина, оштро или мудро, као када има у
чорби мало меса, а мама каже да она највише воли крилца!
У самоћи човек може да достигне Бога. А шта
после?
1
Ево не прође пар дана, још се није ни „охладио“ мој текст „Време је Мајка Божја“, а ја добих и
другу књигу великог песника Ристе Василевског. Ову ћу тврдњу о његовој величини
морати одмах да докажем или ће књижевни пси њега и мене у пакету развлачити
вековима по књижевним стратиштима. Послао ми је своје Срце круга. Знао је стар лисец да ми његово Срце неће дати мира. Као и у другим приликама, за прву руку,
прочитах овде-онде понешто. Листам, као да у рукама имам Лаоцеово дело Тао Те[2].
Али, видим да је реч о другој микрокозми. Почех од краја са намером да се
вратим на почетак. Кад имам крај и почетак, онда ми преостаје само још да
измислим средину. И ево шта сам видео са
ивице краја. Прво да признам свој страх. Много је високо. Човек мора да
отвара четворе очи да се не би стрмекнуо. Може при том паду човек да се посече
на неку бритку мисао, може да се набоде на неки блештав стих и да тако обогаћен
ранама на души остане заробљен тим мислима и сконча на дну песме. Из раја сам непрекидно понављао две
речи, Срце круга, све док ме страх
није попустио. Седим на самој ивици литице. Посматрам песму Из раја. А она пуна као брод. Размишљам
као стари песнички разбојник са које стране би било најбоље да је нападнем.
Читам поново „Из раја тражимо рај“.
Налазим себе међу онима који „не знају ништа о себи“ а хтели би да мрсе о
другима. Читам поново. Читам гласно. Изврћем стих Василевског, чини ми се да ћу
изађем ли Из раја видети оно што је
он видео. Јок! Брод ми се удаљава, а и магла се спустила. Пада ми мрак на очи.
У грозници хвата ме паника. Питам се, а шта ако брод почне да тоне? Повући ће и
мене и „наш“ рај. И Срце круга ће
нестати у дубинама микрокозме, а свету ће остати ратови и битке „чији је
победник унапред одређен“. И тај победник, баш тај, биће губитник. Ја као
победник не волим ни реч губитник, а данашњу децу, ону „из будућег времена“
васпитавају да воле лузере.
2
Завршни циклус
књиге Срце
круга Ристе Василевског носи наслов Свест
о кругу, а то би могао бити и наслов једине песме из овог круга чији је
наслов Из раја. (стр. 177) Рефреном Из раја тражимо рај Василевски констатује да је рај тамо где је човек – на
Земљи, те да је тражење хлеба преко погаче, тј. похлепност, грамзивост,
иманентно својство човекове душе. Али, Василевски чврсто стоји на земљи и за
крај потеже копље и снажним стихом/хицем погађа у центар (круга), у његово срце
супротстављајући хришћанској доктрини свој живот, своје, а и народна искуства
„...да Отац не би послао Сина/ ни да борави у паклу, ни да пакао спасава“. Да
се сада вратимо на почетак песме. Василевски уочава стално човеково
незадовољство и већ првим стиховима хераклитовски закључује о фијаску сталног
човековог трагања: „Из раја тражимо рај/ зато га нигде не налазимо.“
Надовезујући се на прародитељски грех, у трагању за рајем, за неким другим
рајем, јер човеков рај је тај у коме је, Ристо Василевски опомиње гласно и
јасно да „тако отварамо врата пакла.“ Подсећа нас да су нестали „моћни народи и
њихови жреци, који су хтели да исувише знају о другима,/ а да не знају ништа о
себи.“ У памет се браћо!
Све је добро промишљено, мисаоно дубоко, мудро, снажно откривалачко.
Василевски се ослања на Библију, чак и онда када се са њом не слаже. Можда је
то разлог.
Срце круга ми личи на Паскалову сферу[3].
„Застрашујућа сфера, чији је центар свуда а кружница нигде.“ Само срце.
3
„Време је и отац и мајка Створитељу,/ и само у времену све постоји.“
Прву тезу смо срели у књизи Ристе Василевског Отисци свесног[4],
с тим што је овде ова ингениозна идеја допуњена и са оцем. Друга је теза
занимљива из истих разлога као и прва јер се о егзистенцији времена још увек
воде расправе. Ниједна теза није превагнула. Време би се могло поредити са
неком врстом богомољки које после оплодње поједу свога партнера. Време једе
све, па и себе. Нема сумње да је време она фина прашина која се види тек када
се натакаре дебеле наочаре. Није за игру, а мора да се пере и да се брише.
4
Прочитавши
циклус Божје ствари, десет песама, дуго
сам размишљао како ме је неодољиво подсећао на великог мудраца древне Кине
Лаоцеа и на његов Тао Те Кинг. Али,
читајући даље ништа се није променило у моме мишљењу о писменима Ристе
Василевског. Сигао сам до краја рукописа и мирне душе могу са великом радошћу
обавестити да сам сазнао да (О)де
Василевског нису само песме и да се сада не могу одлучити чему бих дао предност
филозофији или поезији. Ја бих, ако би могло, предност дао обема. Јер, како је
записао Ниче: „На правој висини све се стиче и једно је – мисли филозофа, дела
уметника и ваљани чинови.“[5]
5
Срце круга је мозак, „Непресушни извор/ мисли и свести. Ипак је реч о мозгу, али не
само као органу, као стражару „на границама опстанка живота“, него као симболу
сувислих мисли, као симболу памети. Мозак је „Срце круга/ и стожер/ око којег
се све окреће/ да би круг остао као целина.“ (стр. 70) Надам се да ми
Василевски неће замерити што ћу његове изврсне мисли/стихове који су истакнути
и у наслову књиге на свој начин појашњавати и тумачити. Мозак је стожер око којег се свет окреће. Мозак је Срце круга, он непрекидно пумпа мисли у микрокозму и тако одржава
душевну равнотежу. Он врти све(т) око малог прста. Земља се окреће око Сунца, Месец се окреће
око Земље, а све се то врти у Срцу круга.
У њему се као на разним рингишпилима на неком великом вашару окрећу људи,
(по)крећу се страсти, живи се, води се љубав, зидају се куће и гробнице,
сахрањују се људи... У њему се све врти све док се човеку не заврти. Ако се то
не деси, онда се мора променити круг, а не срце. У њему све бубња од илузија
„које он с мером пали и с мером гаси“, као што рече Хераклит[6].
И „с њим смо најдаље стигли/ и не знајући/ ни како смо до самих себе стигли“.
Стигли смо у средиште, у Срце круга
Ристе Василевског који нам га је подарио из свог и нашег Срца круга.
6
Добар број тзв. филозофема из књиге Отисци
свесног је уграђен у ове филозофске песме Василевског, тако да оне сада
постају тврди афоризми у којима су јасно изражени филозофски ставови који творе
оригиналну егзистенцијалистичку филозофију Василевског са ослонцем на
хришћанску доктрину, али и са уградњом сопствених мисли за које се никако не би
могло рећи да су спонтане, да су случајне и томе слично, јер су оне резултат
дубоких промишљања, свестраних, психолошких, књижевних, логичких и филозофских
анализа, али су једноставно изложене, што је посебан дар Василевског, тако да
изгледају једноставне и питке, а долазе из дубине и репрезентују ту дубину. Од Лаоцеа на овамо не видех бистрије, а дубље. Василевски је сваку (О)ду почињао (О)дом и завршавао (О)дом.
У завршној (О)ди (О)де није било
тешких речи, није било грубих речи, све је било без ласцивности, снажно, али с
мером, „апотекарска вага“ којом је Василевски мерио речи била је веома
прецизна.
Споменућу овде и да је велики филозоф и песник
Фридих Ниче био велики присталица афористичког писања. Овако је забележио: „...
моја таштина је у томе да са десет реченица кажем оно, што ће други рећи у
читавој књизи – што сваки други неће рећи у читавој књизи...“[7]
***
Еурека: Круг је човек! Ево и
реконструкције. Одавно већ медицина је установила да престанак рада срца не
означава смрт човека. Због тога је срце премештено у главу круга. Срце круга је мозак. Луцидно Ристо,
луцидно. Браво!
Снажне и честе ерупције у Срцу
круга Ристе Василевског избацивале су на видело златне (О)де, тако се круг
ширио, умножавали су се концентрични кругови. Неке (О)де су падале далеко, због њих су додавани нови кругови,
концентрични. Концентрација је бивала све већа. Браво, браво, браво! Каква
запажања. Феноменално, а још су боље (О)де
о њима. Круг је човек. Круг је парабола. Шта би на ово рекли математичари?
Ништа, јер сваки студент прве године математике зна да је парабола само тачка у
свом простору парабола. И круг је тачка. Занимљиво је да сви кругови, и мали и
велики, имају исти број тачака и сваки има само по једно Срце. Не верујем да ће некоме сметати моје откриће о бриљантним (О)дама, Ристе Василевског. А не бих
волео ни да се овај мој текст схвати као приказ књиге. Нећемо се погађати око
поезије. Од великог песника се увек још нешто очекује. Једва чекам.
3.7.2019.
Ниш
[1] Ристо Василевски, Срце круга, Смедерево: Арка, 2018.
[2] Лаоце, Чуангце, Конфуције,
Изабрани списи, избор, превод,
предговор и белешке Светозар Бркић, Београд, Просвета, 2006.
[3] Х. Л. Борхес, Паскалова сфера, Нова истраживања,
Београд, Паидеиа, 2018)
[4] Ристо
Василевски, Отисци свесног: филозофеме,
анотације, цртице, Смедерево: Арка;
Скопље: Матица македонска; Смедерево:
Newpress;
Подгорица: Ободско слово; Требиње: Херцеговина; Боград, Штампар Макарије, 2016.
[5] Фридрих Ниче, Књига о филозофу, Београд, Графос, 1984, стр.7.
[6] Хераклит, Фрагменти, Београд, Графос, 1985.
[7] Фридрих Ниче, Сумрак идола, Београд, Графос, 1982, стр.38. тачка 51.
