Мирко ИКОНИЋ:ЛИРИКА ЈЕСЕЊЕ СВЕТЛОСТИ

ЛИРИКА ЈЕСЕЊЕ СВЕТЛОСТИ

(Мирослав Тодоровић: ПонАД рукОписа, Ревнитељ, Ниш, 2019)

 

Мирко Иконић, песник

            У богатом песничком опусу (од двадесетак књига) има Мирослав Тодоровић једну збирку под насловом Божја визура  из 2015, која је по нашем мишљењу кључ за разумевање његове сложене поетике, нарочито њене духовне стране, каја једно богато животно и стваралачко искуство, синтетизује на меру јасног лирског говора, у којој су језик, биће песника и природа кључни знаци поезије коју ствара овај песник. Та пренаглашена веза Творца и песника, оваплоћена је у јединству рефлексивног и емотивног, која стваралачку магију обзнањује као лирски говор, једноставан и допадљив, чини онај стваралачки ефекат који је нарочито битан за уметнички доживљај првог реда. Дакако, реч је о зрелој и раскошној  поетици која поменути доживљај лако и убедљиво преводи у сфере одмереног и трајног, где је намерно избрисана граница између свесног и несвесног, стварности и илузије, а занос и усхићење лако успостављају везу са давно доживљеним и проживљеним, па управо  тај искон живота и света дају његовој поезији онај неодољиви шарм и лепоту битну и неопходну за лирски доживљај, односно песму, која попут кристала зрачи у свим правцима, како то ваљана уметност зна и уме.

            Ове неколике напомене биле су неопходне као увод у критички осврт на најновијуТодоровићеву књигу понАД рукОписа која је објављена крајем прошле године, а која као да је надградња Божје визуре, нарочито у стваралачком смислу, са јасном и прецизном естетском концепцијом, којој је светлост, односно просветљење, један од наглашених циљева, а његова значења  и зрачења могу се схватити и дубокои широко, управо онако како добра поезија и треба да буде схваћена. То значи да је реч о самосвојном и аутентичном песнику, који се нашао на сигурном стваралачком путу, односно да су лутања и странпутице одавно завршене, и да су креативни захвати сигурни и целовити у смислу стваралачке зрелости, где су идеје и науми успешно транспоновани у песничке рукописе, понад којих песник, свеједно, и даље стваралачки бдије. Зато наслов његове нове књиге треба схватити не само као стваралачку бригу, већ пре као наглашену везу са оном „божјом визуром“, заправо као својеврсни креационизсм, чија су духовна и материјална исходишта, како завичајни крајолици, тако и она „златна тишина“ коју лирски субјекат успешно супроставља „виделу јаве“.

            Први циклус у књизи је насловљен тако (Видело јаве), наравно и једна песма у њему, у чијој је основи она већ поменута светлост која исијава најчешће из завичајних крајолика (Манастир у Клисури, усамљено дрво у врлети, Малич, брдо, скулптура од крошње старе јабуке, ветрови понад завичајних гора и др.), а песник је изричит и поред тмуше и свих временских неприлика, да је само „песма видело“ и да „божја визура“ шаље ту светлост, која, уосталом, упркос свему, омогућује живот, бар онако и онолико колико  „песниково перо отвори“. Већина ових песама првог циклуса настала је у родној Трешњевици код Ариља, о чему сведоче напомене „понад“ песме, а ти „завичајни пејзажи ових стихова“ нипошто нису  књишки декор, већ знаци и значења универзалне спзнаје природе и бића, где је „дах светлости“ кључни знак или метафора нашег времена, у коме неспокојни песник пева своју песму , час горку и тужну, час пркосно јаку, као „ветар понад гора“, а све са „имагинацијом смисла“ из кога и натаје „песма искона“.

Песник иде и даље, као на пример, у сјајној песмо „О новцу што звечи“ или у“Стихови о штапвима што у златној тишини старе куће чекају мој повратак“ где „метафорама земаљских истина“ фиксира и нас и наше време које се могу схватити и као историја, или макар као  ретроспектива и перспектива, онако прецизно и уверљиво, како то већ снага песничке рречи уме и може.

            И наредни циклус „Заустављена светлост“ је, као што се јасно види, у знаку светлости која је овде конкретнија усмерена на појединце (сликар Ђуро Радоњић, песник Адам Пуслојић, песник Мирослав Душанић, књижевник Мирослав Лукић, песник Томислав Мијовић, сликар Видоје Романдић) са којим Тодоровић настоји да дешифрује „универзалну тишину о животној песми“ Управо, та универзална тишина и светлост искона добар су фон на коме је песник запевао снажно и моћно као у изванредној песми „Јесен у Трешњевици, јесен у мени“, где је све речено: и дах и уздах, и ветар и голо грање, и облак који видик заклања, и живот „спрам давно угашене лампе“. Елегично-баладични тонови нису пука поза времешног песника, него је то пре сетни глас животног и песничког искуства које се у стремљењу ка универзалном приближава свом неумитном станишту,

 уверен да је вечна тишина, баш као и светлост, у знаку оне већ речен „божје визуре“ која превазилази време и простор, а захваљујући песниковој имагинацији и даље зрачи и значи снагом моћног лирског говора. Зато кад песник напише „прошао живот...пропао живот“ не треба схватити као вапај за прошлим, него пре као пут ка тој „заустављеној светлости“, нарочито у етичком смислу (да смо живели како тако), па онда и естетичком одређењу времена и простора и песниковог бића у њему.

            Трећи цилус збирке насловљен је „После свега“,  као и једна ранија књига из 2005, је нека врста песникове стваралачке ретроспективе („у зимском дану прегледање фасцикле“, „сређујући полице са књигама и размишљање о „песми коју никад нико није написао“, а та  песма за једну стваралачку биографију требала би да буде „песма унутрашњег збивања“, без обзира  што је одавно знано „да све што ће бити већ је било“).

            У збирци понАД рукОписа Мирослава Тодоровића има неколико антологијских песама („Скулптура од крошње старе јабуке“, „О новцу што звечи“, „Стихови о штаповима...“, „Јесен у Трешњевици, јесен у мени“, „Песма коју никад нико није написао), али и оне друге, које нисмо овде поменули представљају озбиљан лирски говор који треба чути и коме треба веровати.

            Уместо закључка навешћемо неколико стихова из завршне песме „Док сунце залази“ који, можда, најбоље и најпрецизније одређују ову поезију, и наравно, песника, њиме самим:

„Нађе се песник на судњој стази

У милости светлости залазеће

Просветли усудном песмом

Док сунце залази“.

У Прибоју, 16. фебруара 2020.                                                   Мирко ИКОНИЋ

Стојан БОГДАНОВИЋ: ФИЛИГРАНСКИ ВЕЗ ЖИВОЈИНА ЋЕЛИЋА

ФИЛИГРАНСКИ ВЕЗ ЖИВОЈИНА ЋЕЛИЋА

            Живојин Ћелић[1] је велики српски сликар, песник и композитор. Ето шта све може да значи један велики човек, сликар, песник, композитор. Успео је да се ухвати правих тема, да о њима сведочи и да се објави. Реч је о истини. Сведочење о њој исто је као сведочење о Њему. Ћелићу је довољна само линија. Не мора да буде права, али и крива може бити права. Постоје такви простори, али он их није конструисао, није се трудио да буду тачни, уносио је у њих своју душу. Ћелић је велемајстор који при коришћењу боја суверено влада светлом. О њему се мало писало, није се по београдској чаршији дизала никаква халабука око његовог имена, а он је сликао. Одговарала му је тишина. Кад одложи сликање, лаћа се пера и пева, а зна и да засвира. Ренесансни лик који се бави апстракцијама. Објавио се апстрактним сликарством, на својим сликама филигрански везе и везује љубав и светосавље. О томе сам хтео да напишем неколико речи. Заслужио је и бољег критичара, али то није у мојој моћи. Уздајмо се у Бога!

             Сведочити истину значи сведочити о Богу. Али то могу само изабрани, срећници који су својом мишљу и својим делом успели да му се приближе. Слике маестра Живојина Ћелића су права сведочанства о томе. Јасно се види да се Ћелић приближио истини, штавише он и лепота су у загрљју и заједно сведоче о Господу. Толико су блиски да ми се каткад чини, гледајући слике, да су толико блиски да су на „Ти“.

Крштење Господње

            Крштење Господње је сложена композиција којом нам тај чин Ћелић дочарава тако да човек има утисак да и сам присуствује том узвишеном чину. Савршен вез. На другој слици, која је само истакнут детаљ са слике Крштење Господње на коме се види рука Светог Јована Крститеља положена на главу Исуса Христа, у лику Крститеља је уграђен крст,  и то двоструки, данас га зову патријаршијски, што човек и јесте по својој суштини. Сетимо се: „Тако створи Бог човека по свом лику, по Божијем лику га створи.“ [2] Човек је Крст. „Човек је земља која хода.“[3] Крст је апстрактан симбол једноставне конструкције,

Понад главе крст

 У чуду

 Шири руке.[4]

Духовни портрет Светог Саве

Крст представља човека, најчешће, а може представљати и мач. Човек је и мач. Крст представља и прозор. Кроз крст се види човек као светлост, као кроз прозор чија су стакла малочас обрисана. Крст је велики и Ћелић својим објавама то потврђује. На слици Духовни портрет Светог Саве Ћелић је извезао крстове као да их је узео са епитрахиља који је Свети Сава малочас одложио. А реч је о томе да је за аутора ове слике, а и за аутора овога текста, Свети Сава, духовни отац Срба, сав саздан од крста, од муке и од доброте.

             Ћелић својим сликама доказује да је цртеж каријатида слике, а да се бојама досликава душа уметника и истиче свечаност и тишина чиме се исписује порука,  Господ је лепота над лепотама, којој се уметник приближио до интиме користећи свој изврсни таленат и неспорно врхунску технику стварајући сопствену, препознатљиву текстуру филигранског веза. Да, да, он ствара текстуру.

            Његов филигрански вез се базира на идеји коцентричних кругова који се зависно од потребе, зависно од елемнта који се обрађује могу истовремено развући, истегнути, искривити као свака линија при великој брзини. Идеја изгледа једноставна. Као све велике идеје. Стрпљење се може наслутити на Ћелићевим сликама, али се може видети и при којим космичким брзинама се креће његова мисао, отуда је изникла и његова техника, његова реализација помоћу концентричних линија. Само се великим брзинама мисли може стићи до Господа. А ту способност, признали ми или не, нема свако.

            Слике су чисте. Потези су чисти. Чак и када су линије испрекидане оне творе пуну слику, јер се идејом слике надомешта празнина која се у ствари попуњава у глави гледаоца као ехо мисли сликара. У детаљима се концентричне линије појављују на сликама Мунка, Кандинског.... Али то није то. Ћелићева слика је сва тако саздана.

            Теме су библијске, проверене, а израда потпуно нова. Може му се. Иконописање има своје захтеве, углавном користи проверену подлогу. У сликарству би се то звало копија, плагијат! Код Ћелића је реч о потпуно новиом уметничком изразу, моделу концентричних линија које вас носе ка висинама као таласи и то докле год досежу емоција и мисао којима се уметник објављује пред Богом. Концентричне линије, кругови, елипсе, параболе, хиперболе замењују паралелне праве, као у моделима нееуклидских геометрија Лобачевског. И слика на којој су ређане  паралелне дужи у нијансама исте боје или у различитим бојама би свакако била досадна да јој Ћелић није уметнуо прозор који руши монотонију и ствара илузију код гледаоца да се нешто дешава тамо далеко. Мајсторски.

            Прозор је веома интересантан симбол и може имати разне облике. Може бити обична рупа, а за миша може бити и рупица. Прозор значи светло. За сужња прозор значи слободу. Не види се свет исто са обе стране прозора. Ћелића превасходно интригира онострано. Ако човек хоће да живи мора да измисли свој свет. Мора да отвори нови прозор. Да пусти да уђе свеж ваздух, свежа мисао. Ако не даје одговоре, бар да постави питања. Слика је свакако прозор у свет. Као и књига. У ствари, слика је отворена књига. Само треба читати и уживати. На радовима Живојина Ћелића слика је прозор и у будућност и у прошлост. 

            Налазим да је потку за своје слике које су апстрактне, али би боље било рећи стилизације, Ћелић налазио у српском народном стваралаштву, у српском наслеђу, у српској традицији. Тако његове апстракције указују на „крпаре“ које су се некада налазиле у српским кућама  на поду, на ћилиме (мислим, пиротске), што сада долази из подсвести аутора у којој су се од детињства таложиле чекајући расположење (емоцију) мага (мађионичара) које ће их покренути да би им он виртуозно окачио колајну звану илузија која опија и заводи гледаоца.

Духовни портрет Светог краља Стефана Дечанског

             Као у сваком апстрактном сликарству и у сликарству Живојина Ћелића доминантни су геометријски објекти: тачка, права и равана површ. Перпектива је искључена, али ритам није. Ритам Ћелић убрзава или успорава „сецкањем“ линија, коришћењем дужи рзличите дужине, али и валером. На великом броју његових слика уочљиво је коришћење валара и светла као што је то урађено на Духовном портрету Светог краља Стефана Дечанског или на Духовном портрету Светог Саве, и другде... На једној слици је по вертикали пут са којим се секу у истој тачки још два пута, један са леве стране, други са десне, тако да човека слика ненадано брзо повуче у даљину, до крстопутине, где се изнад хоризонта издже или спуста чудо, дирижабл или нови свет! Ритам је својство емоције уметника. Холандски сликар Мориц Корнелис Ешер (Мaurits Cornelis Eshera 1892-1972), који је био наклоњен коришћењу математичких објеката, чак из разних врста геометрија рекао је по питању ритма: „Оно што ми је лепо желим да се понови, опет и опет.“ А велики српски књижевник Милош Црњански (1893-1977) је говорећи о поезији рекао: „Ритам је екстаза.“[5] Ова се мисао Црњанског може уопштити на сваку уметност, па и на сликарство. Нема сумње да је на сликама Живојина Ћелића видљива екстаза. Видљиво је како он влада светлом. Као прави мађионичар у стању је да слуди гледаоца, који после пар тренутака мисли да може проћи кроз Ћелићеву прамиду као кроз светло у неком лајт-шоу (light show). Маестрално! Чак и у цртежу Преображење Господње

Преображење Господње

који је начињен „тачкањем“ чини се да је Ћелић у сваку тачку духнуо своју душу.

            Гледајући свеукупно стваралаштво Живојина Ћелића чини се да је свагда имао намеру да обожи сваку површину коју додирне, а то се не може постићи без улоге самога Бога који му је ту моћ и дао.            

---

[1] Живојин Ћелић (Ниш, 1954- ) је апстрактни сликар. Живео је двадесетак година у Холандији где је завршио Академију ликовних уметности AKI-Enchede, сликање и цртање у класи професора Карса Персона и професора Сипкеа Хаусмана. Познат је по својој оригиналној методи сликања названој Енергетске слике. Његове слике се налазе у разним колекцијама широм света. Имао је бројне самосталне изложбе у Холандији, Пољској, Сирији, Русији... Познати је српски песник.

[2] Свето писмо, Београд, Иконос, 2019. Постање, Почетак,1.27.

[3] Стојан Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.

[4] Стојан Богдановић, Зид, Београд, Апостроф; Ниш, Наис-принт, 2015.

[5] Милош Црњански, Есеји и прикази, Нови сад, Књижевна заједница Новог Сада, 1991. Стр. 14.

Стојан БОГДАНОВИЋ: НАШ АМЕРИЧКИ ЈАСТОГ (НАЈ)

НАШ АМЕРИЧКИ ЈАСТОГ (НАЈ)

            Читам ових дана књигу Узмимо јастога и други есеји покојног Дејвида Фостера Воласа. Волас је у есеју Погледајте јастога у овој књизи водио, рекао бих, успешну, расправу о томе како се поједина људска бића, која је Бог створио као и јастоге, како се та нека бића односе према јастозима. Да ли их једу или не једу, или јастози једу људе – код њих виртуелно, а код нас стварно.

            Историјски, јастози су на Косово и у друге крајеве Србије дошли у време америчког бомбардовања. Американци су у убацивању јастога у живе организме били, а и сада су, прави велемајстори, какав Боби Фишер, какви бакрачи.

            Јостог се у Србији не кува у специјалним лонцима какве је виртуозно описао Волас у књизи, рецимо,Узмимо јастога,нити ови наши могу да се својим штипаљкама (клештима) домогну врха ивице лонца у који га је гурнуо неки Воласов кувар, може да буде и аматер, како би се искобељао из лонца и из кљешта његовог бескрупулозног противника: човека.

            Наш јастог, кажем наш, а у ствари он је амерички, али они су нам га поклонили као помоћ у вези Косова, а поклону се у зубе не гледа!, лако подноси температуру до четрдесет степени, а циљ су му органи меких ткива, као што су џигерице, неважно је да ли је реч о белој или црној џигерици, он их успешно конзумира, а човек то осети тек када јастог порасте па због тога мора да почне да мења униформу – тесно је и њему. Не зато што је наш амерички јастог (кратко, НАЈ), него зато што је он изванредних патолошких могућности, хоћу рећи, способан је да за веома кратко време досегне сваки део човековог тела, да дође до сваке ћелије и то не само нас Срба него како су ескпертизе о његовим способностима показале и до сваке ћелије Италијана који су се у време бомбардовања затекли на Косову, иако су знали да то није Ломбардија.

            Нису од јастога настрадали само до зуба наоружани гости Италијани. Није им помогло никакво њихово оружје. Јастог је био бржи. Чудо невиђено. Неки Италијани су залази по српским манастирским црквама. Васпитани српски сељаци нису са оружјем улазили у цркву. Оружје су одлагали испред. Једино оружје које се могло видети у цркви било је оно на фрескама светих ратника. Али свет се мења. Чак су и окупатори постали ослободиоци. Једни су мислили да ће се тамо домоћи дроге, други су се надали иконама. Неки су се молили. Неки су се и крстили, шта их је ово снашло. А јастог је грабио. И оне који су уместо Срба изигравали домаћине. И њих. Када су то схватили Шиптари су у неколико наврата јурнули ка својој спаситељици Европи. Водили су са собом и жене и децу. Видећемо шта ће од свега тога направити јастог. НАЈ се не конзумира орално. Он конзумира. Његов лонац је човек. Тајна је шта се тамо кува за јастога. Наш домаћи јастог није као онај из Мејна, НАЈ је моћнији каже докторка Д. Г. А шта мисле српски сељаци?

*** 

            Многи Срби и Шиптари су потрошили силне паре не би ли се изборили са јастогом, а јастога нису ни окусили.  Никада у животу. Продавали су куће и имања. Бежали су од америчких бомби, али јастог их је стигао. Италијани су добили обештећење од своје државе. Италија им се одужила, а они су за узврат поумирали. И они нису окусили јастога. Да бисте осетили јастога морате се сродити са њим. Морате му ући у срж. А када он вама уђе у срж, онда је све готово, све је бадава. Ту се прекида сан.

            Обични ракови живе у бистрим водама. НАЈ рони по крвним судовима. За мезе једе црвена крвна зрнца. Американци у Мејну не знају за ту посластицу. Знају за јастога, а чули су и за кавијар. На Мејнском фестивалу јастога се препричавају ловачке приче. Уз пиво, за вино је потребно више духовитости. Чули су за Ф 22 и за Сухој 57, а за кавијар мисле да расте на високом дрвећу у сибирским тајгама, да је за садашње генерације америчких ловаца недоступан и да је зато скуп. А у Сибиру се до јастога не може доћи. Ова генерација Американаца није способна да га изручи. Многи становници Мејна мисле да је кавијар храна за руске медведе. Убеђени су да медведи љуште кавијар као мајмуни банане.

***

            Читам јутрос да онај јастог из Мејна воли топло море. Шуња се по дну и клопа све на шта наиђе. Не бојте се, не једе биље. Није вегетаријанац. Ако вода захлади, он се спусти ниже. Цитирам Воласа у вези Мејнских јастога: „А истина је да су морски ђубретари, јер једу цркотине.“ Морао сам овде да цитирам Дејвида Фостера јер је он као млад и веома талентован писац озбиљно схватио задатак који је добио од часописа Gourmet да представи крканлук на Мејнском фестивалу јастога. Текст је изврстан, а немам повратну информацију о томе какао су га примили читаоци поменутог часописа. Волас је после (из)имитирао Јуду. Дошло нешто човеку до гуше, тако да сада немамо компетентну личност коју бисмо питали за ехо Воласовог текста.  Овај НАЈ, који хара по Србији, није ђубретар као онаj мејнски. Овај једе само живе људе. Права посластица су му мала деца. Лекари са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, који су врхунски обучени, скупљају децу по Србији не би ли их сачували од јастога. Али сваког јутра са запрепашћењем констатују да им је НАЈ ноћом покупио децу као чума. Амерички амбасадор, Биг Скот, само се смешка и повремено промрси нешто на лошем српском. Али то није ништа чудно у Србији, јер већина Срба лоше говори српски језик. У ствари, чепе се на српском, а замишљају да је на енглеском. О писмености ћемо други пут.

***

            Ловци на НАЈ са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој до данас нису успели да улове ниједног од тих злотвора, не знају ни како изгледа, тако да ту нема збора о некој дилеми, као што постоји опасна дилема, тешка као туч, која ти не да да заспиш, која те притиска, која те мучи даноноћно: да ли  „моралност кувања јастога није само питање личне савести.“ И да ли би требало јести јастоге који умиру у страшним мукама у шерпама усред Мејнског фестивала јастога.

            А о мукама деце у Тиршовој и њихових родитеља повремено се појави понека кратка вест на некој телевизији и то поводом донације неког надобудног принца или принцезе, који их помази и нестане као онај амерички Милосрдни анђео.

            Није се још десило, а верујем и да неће, да се Биг Скот појави тамо на клиници. Јер Амери сматрају да су своју дужност испунили оног момента када су испоручили осиромашене јастоге и када су се уселили у туђе двориште којем су наденули име Бондстил. Дакле, дилеме нема. Да ли кувати јастога целог или у деловима, свеједно је. НАЈ којег су нам великодушно поклонили наши пријатељи Американци се кува у детету, умотан у плућну марамицу или у нешто слично,  на температурама од 40 до 43-44 степена. Зна се када је добро скуван, онда је све готово. Ништа ни да мрдне ни да трепне. Ни дете ни јастог. А около као украси, као бисери, сузе. И само сузе.

***

            Ако је јастог већи и ако је залутао у неко старо тело у старијег човека или у старију жену, онда због споријег метаболизма код старијих особа кување дуже траје, на свако кило додаје се три минута. Али, када се кување у том особном лонцу заврши бива као и код деце, и човек и јастог су скувани. И прича о осећају иманентности смрти у животу је готова, али осећаја није било. Све је и без Сиорана отишло до ђавола. Не сејем безнађе, без зајебанције, само примећујем. А изостала су и осећања људскости јер се политика води без осећања за људе. Свуда и увек.

***

            У систему западне демократије изгледа да је главна теза ОТИМАЧИНА. Друга теза би била што већа разарања. Подметачине и намештање свађа су везивно ткиво, потка. Нови јастог.

***

            У малој држави власт је као лимени певац. Ако се заглави – не окрене се према ветру, мало га подмажу и он настави да се врти, ако скроз зариба, онда дим истера сав народ из куће. Ако се снебивају, или се ускописте па неће да излазе, онда им пријатељи мало помогну, убаце им кроз оџак понеку бомбицу. Може и касетна. Тада побегну они који не погину и они који нису много осакаћени. Углавном, око огњишта буде мирно. Ако и буде преживелих то ће булдожери рашчистити. Само још кућа да се сруши. После свега повратка нема.

***

            Иначе прави јастог који разара државу јесте њена администрација. Јастог не може да ухвати здраву рибу. Он чека цркотину. Лешинар.  

***

            У нас влада мишљење да је јастог квалитетнији ако је увозни. На цени су били они који су паковани у Вашингтону. Сада има и европских, немачких, енглеских, француских... Сви их испоручују у касетама са најбољим конзервансом, осиромашеним уранијумом. То је сада европски и светски стандард. Још бољи је јастог ако му се дода плутонијум и то на захтев потрошача уз обавезну ургенцију добро плаћених домаћих политичара које смо раније звали домаћи издајници, а сада их називају борцима за нову демократију. Ммм!

***

            Они ракови из хороскопа, по причању једне сведокиње, није једина, али онa је убедљиво најискуснија особа коју сам срео, јебу и под старе дане. Знају и да зајебу када се најмање надате. И када се нико не нада. Не зезам се, него не постижем све. Зато што је тражња велика. Жене су се еманциповале, а ја сам сâм. Ракова нема у кинеском хороскопу. А тај који је у неком хороскопу није јастог, чак ни онај наш амерички што највише воли дечје паштете. Њега и није брига што није заступљен у хороскопима. Њему је најважније да се напапа, а једе само дечје паштетице.

Лесковац, Наше Стварање, 3/2019, 134-138

kla je Grujičićeva.