МИНОТАУР[1] НЕМАЊЕ РОТАРА
 |
| Немања Ротар, књижевник |
Поводом романа Минотаур, али не само о њему.
Одавно је негдашњи политичар Веља Илић говорио: „Ја сам ишао на Кипар, покушавао сам да уђем у траг парама, али нисам нашао ништа. Неко је пре мене био тамо.“ А пре Веље био је Млађан Динкић. Укратко, Минотаур ми личи на ову потрагу за новцем наше државе. Али ту је била и мајсторка за велику лову, Борка Вучић. И патрон је био бивши банкар. Роман Немање Ротара не завршава се као у Вељиној причи. Ротар је разочаране стране, комунисте и другосбијанце на крају романа поубијао, тј. дозволио је онима који су вукли конце да се међусобно убију, а злато је остало у сефу, док су се сведоци Меланија и Игор разбежали. Роман делује и моралистички, тј. сви актери су примерено кажњени за своја (не)дела.
Читаоцима је Ротар оставио загонетку са златом. Скоро сам се присетио једне изјаве руског политичара Дмитрија Рогозина. На питање новинара зашто српску политичарку Миру Марковић која као емигрант живи у Подмосковљу чува руска војска Рогозин је одговорио: „Донесите и Ви милијарде долара па ће и Вас чувати руска војска.“
Трагање за однетим златом је у традицији српског народа. Распредају се приче, бајке. Наслушао сам се прича о томе да је краљ Петар II бежећи за Лондон однео злато. После се испоставило да је злато мазнуо италијански официр у време рата у Задру, потоњи велики мајстор масонске ложе Пропаганда 2, Личо Ђели. Један део злата био је депонован у Америци, што иначе практикују државе, своје државне резерве држе у разним државама за које сматрају да су сигурне или да ће остварити профит. То је открио гувернер Драгослав Аврамовић који је био преводилац послератном гувернеру Обрену Благојевићу. Обрен је повео Драгослава у Вашингтон када су ишли по злато јер Обрен није знао енглески. Благојевић је злато вратио у земљу, али комунисти су о томе ћутали.
Немања Ротар је причу о потрази за златом привезао за митску причу о Минотауру.
„Мој долазак на Крит уредио је Сикимић. Држава ми је све обезбедила. Добио сам пространу вилу на једном од најлепших места у Хераклиону. Био је то златни кавез у који су ме затворили. Забранили су ми да се оглашавам. Имао сам послугу и двојицу људи који су обезбеђивали кућу. Био сам усамљен док се није појавила Меланија. Једина особа која је улазила у ове моје одаје. Све друго и сви други као да су били из прошлог живота. Био сам неко кога је требало држати под кључем. Много сам тога видео и знао. Много тога су ми натоварили на леђа они што су на власт дошли после Милошевића, иако с тим стварима, људима и догађајима нисам имао баш никакве везе. Био сам за њих чудовиште које треба јавно осудити и заточити. Тако сам постао заточеник, али не подземне ћелије већ велелепног дворца. Иако је Сикимић говорио да сам овде безбедан, био сам убеђен да ће једнога дана доћи по мене. Нисам само знао ко и кад. Једaнапут ми је Меланија испричала мит о Минотауру. То је било чудвиште с телом човека, а главом бика. Према древном хеленском предању, Минотаур је био син Минојеве жене Пасифаје и божанственог белог бика кога је створио Посејдон бог мора. Краљ Миној који је владао на Криту, замолио је свог занатлију и градитеља Дедала и његовог сина Икара да саграде џиновски лавиринт у коме би он могао да заточи Минотаура. Они су задатак обавили и чудовиште је било утамничено. Краљица Пасифаја је своје чедо назвала Астерион. Пошто је био получовек, полубик, није знао чиме да се храни. Док су Минојци градили лавиринт, убијен је један од синова краља Крита, Андрогеј. Миној је за то оптужио Атињане и у знак одмазде, одредио им да сваке године као жртву принесу седам атинских младића и девојака у лавиринт Минотауру који би и потом прождрао. Овоме је дошао крај када се велики атински јунак Тезеј појавио у Лавиринту и уз помоћ Минојеве ћерке Аријадне и њених нити убио Минотаура. Чудовиште је тако доживело свој крај. Верујем да ће једнога дана доћи час када ће у мој лавиринт ући неки нови Тезеј и ослободити ме. Ја то желим.“ Стр. 98 – 99.
Роман Минотаур Немање Ротара је већ спомињан у штампи, а и на порталима и друштвеним мрежама, и готово увек је окарактерисан као трилер. Не може се рећи да нема елеманата трилера: напетост, узбуђење, изненађење, стрепња... али тога има, или бар би требало да има у свакој драми. Овај роман се може третирати и као трагедија, али не лична, него као трагедија народа, иако је симболично изведена преко трагичног завршетка ликова у сукобу Денића и Сикимића.
Главни ликови су Синиша Денић, писац, и новинар Игор Бојовић. Роман и тече кроз две паралене приче, казивањем наратора Бојовића и Бојовићевим читањем књиге Денића. Бојовић по редакцијском задатку трага за Денићем, али за њим трагају и Удба, њени остаци, и нови актери који су из поземља доспели у политику. У ствари њих не интересује Денић, њих инетересује злато које се крије у сефу виле на Кипру, у којој живи Денић. Роман није тако тривијалан како би се могло учинити непажљивом читаоцу. Он је читава панорама, историја, једног периода у држави, и њена трагедија. Ротар често детаљно образлаже, помоћу расправе главних ликова романа, филозофију „првосрбијанаца“ и „другосрбијанаца“.
Ротарово откриће да је удбаш Сиви у ствари Сикимић, чији је циљ био да се домогне злата, борхесовски је изведено.
Мора се признати да је у текст вешто укомпонована грчка митологија која је Ротару послужила као модел за трагедију. Претходно се аутор позабавио Сократом како би могао да се позива на част, на етику.
Немања Ротар, добро је познат као писац неколико историјских романа и неколико књига есеја. Искористио је своје искуство и знања о историји и филозофији и веома успешно их је применио у конструкцији овог романа, а есеји као да су укомпоновани у роман, није реч о старим есејима.
Потка је митска прича о Минотауру и није ово први пут да се та методологија користи. Ротар је искористио Борхесову причу која се базира на Минотауру. Изгледа лако када се чита, а да ли је стварно тако то зна аутор. Једно је сигурно, за писање овакваог текста неопходно је велико знање, искуство и таленат свакако. За читаоца је важно да је штиво ненаметљиво и истовремено убедљиво и то је Ротар успешно остварио. Прича романа тече без проблема, а роман је крцат филозофијом, од старе Грчке до Глобалиста. Ротар је овде демонстрирао врхунско познавање друштвених и политичких односа који се односе на локалну средину, али и на Глоб.
Огорченост аутора распадом државе је видљива и пренела се и на мене, а можда сам то већ и поседовао, али ме је Ротар сада подсетио и указао на неке нове чињенице које нисам знао.
У позадини приче је дубока држава: „Та ваша дубока држава која је вазда мислила плитко и само како да државни новчаник претвори у свој новчаник.“ Дубока држава, тај минотаур који једе живу децу, јесте предмет романа. Смењују се режими, а дубока држава остаје. Минотаур је у роману ликвидиран. Али роман пружа и поруку да се Минотауру треба супотставити, макар и по цени живота.
Овај интригантан мит о Минотауру није промашио ни Чувеног Борхеса. Што се тиче Борхесове приче „Астерионова кућа“ Немања Ротар је искористио своје право писца и овако је протумачио:
„Минотаур код Бохеса није никакво чудовиште, већ биће које воли да се игра. Док весело трчи кроз лавиринт, он се нада пријатељу који је сличан њему. Ми видимо да он јесте дете и то врло свесно свог изгледа, своје другости, Астерион или Минотаур трчи својим жртвама у сусрет срећан што ће бар накратко бити мање сам. После сусрета са овим Борхесовим делом, нисмо у стању да минотаура посматрамо исто. Он више није страшан, није чудовиште. Он је Астерион, заточено, усамљено дете које се игра и које сањари. Тако га и памтимо, другачијег, новог. Ова прича није променила само мит, већ треба да промени и нас, како ћемо уместо да видимо чудовишта на сваком кораку и да подносимо тегобу живота, да од сваког дана начинимо магију.“ Стр. 100 – 101.
Ово тумачење Немање Ротара је сагласно са крајем романа чијии је завршетак писац препустио Бојовићевом читању последњег поглавља романа Синише Денића у коме писац романа сугерише да је за излазак из лавиринта душе и налажење среће мало потребно, „Мало сунца... очев загрљај...“
Роман овако завршава:
„Нећеш ми веровати, Аријадна – рече Тезеј – Минотаур није пружио никакав отпор.“
А тако је завршена и Борхесова прича „Астерионова кућа“[2].
Да, књига би била добар сценарио за филм, за трилер.
28.9.2022. У Нишу.
[1] Немања Ротар, Минотаур, Београд, Архипелаг; Панчево, Градска библиотека, 2022.
[2] У принципу сам против да писац тумачи своје дело, али Х. Л. Борхес није био тога мишљења. У једном разговору са новинаром Ричардом Бергином Борхес повлачи паралелу: он изједначава Минотаура, који жели да буде убијен, и Хитлера, који жели да изгуби рат.
Бергин: „Оно на шта сам хтео да укажем јесте идеја сажаљења, што је у суштини метафизичко сажаљење, које осећамо према нечијој неизбежној судбини. Та идеја се налази у многим од Ваших прича. На пример „Југ“ или „Астерионова кућа“. Када је реч о причи „Астерионова кућа“, разумео сам да сте ту причу написали за један једини дан.“ (Хорхе Луис Борхес, Ишчекивање и друге приче, превео Радивоје Константиновић, Завод за уџбенике, Београд, 1999).
Борхес: „Да. Написао сам је за један једини дан. Јер, био сам уредник једног часописа и требало је испунити три празне стране, а није било времена. Тада сам рекао илустратору да направи такву и такву слику, а онда сам написао причу. Писао сам до касно у ноћ. Сматрао сам да је поента у чињеници да се прича казује, у извесном смислу, по истој шеми као и „Облик мача“, али уместо човека приповеда чудовиште. И, такође, осећао сам да може бити истине у жељи чудовишта да га убију, у потреби да га убију, зар не? Знао је да нема господара. Хоћу да кажем, све време је знао да има нечег ужасног у њему, па тако мора да је осећао захвалност према хероју који га је убио.
За време Другог светског рата написао сам много чланака о рату, и у једном од њих сам рекао да ће Хитлер бити побеђен, јер је у дубини свог срца заиста желео пораз. Знао је да је читава шема нацизма и светског царства противна здравом разуму, или је можда осећао да је трагичан крај бољи крај од неког другог. Мислим да Хитлер није могао да верује у целу ту ствар око германске расе.“ (Ричард Бергин, Разговори са Борхесом, превела Габриела Арц, Дечје новине, Горњи Милановац, 1981).
Борхес у овом интервју каже да се чудовиште надало својој ликвидацији, чак да ју је прижељкивало, и да је у том смислу и његова прича! Да ли је мислио да је Хитлера гризла савест, те да је једва чекао да га нешто стигне? То је ординарна глупост, иако о Борхесу мислим да је био мудрац, и одличан писац, међу бољима, али омакне се и најбољима. Ваздан сам мислио да писац не би требало да тумачи своје дело.
Борхес је био наклоњен антикомунистима, антиперонистима, антимарксистима, и свима анти... и антинацистима. Али ово последње се може расправљати с обзиром на изјаву коју је дао новинару....
О томе да Хитлер није могао да верује у целу ту ствар око германске расе не може бити говора. О томе сведоче убиства 6.000.000 Јевреја у концентрационим логорима које је он основао. Борхес ту није у праву. Хитлер се крио у подземном склоништу, бункеру, из кога је дириговао до краја.
Управо се у Украјини дешава Борхесова прича „Астерионов дом“: „Један за другим падају, а ја не окрвавим руке.“ Американци су купили земљу, а и украјинске политичаре, и сада Америка глуми Астериона, чисти Украјину, а не крвави руке.
Има Борхес по констукцији и једноставнијих прича. „Облик сабље“, на пример. Учествују наратор и исповедник, онај који се исповеда, кога мучи савест, Џон Винсент Мун. Мун је на крају исповести ко бајаги истртљао покајање. А као што знамо покајање служи само покајнику.
Борхес се читавог свог живота борио како да изађе из лавиринта. Мислим да није успео, али приче су му добре.
