НИЈЕ СВАКА БРИТВА МАЧ
Има свакаквих освета. Постоје освете које не постоје. Постоје освете које се никада нису десиле. Човек се може осветити сам себи, као што може сам себи одсећи прст, уво… Као што може да се освети због љубави. Неузвраћене или закаснеле. Немојте одмах питати за разлоге, за мотиве, као истражитељи, као судије. И судија има свакавих, да те бог сачува. Већина судија не размишља да ли ће се и њима судити[1]. Суде за ситне паре. Занимљива је тзв. закаснела освета и многи се питају а неки ће се тек питати, мада има и оних који ће закаснити са питањима, питаће се да ли је то уопште освета. Има и оних код којих никаква дилема не постоји да је реч о самоосвети, само се осветиш, само себи. И ником ништа. Е, то вам се само чини. Зар не видите каква се фрка дигла око Хандкеове књиге Други мач у којој је он дао причу о освети, и то детаљно, Хандке уме да детаљише, а да није досадан, он воли „природну драматургију“, тако неки тврде, а не кажу шта они воле нити шта ми волимо, као да то и није важно, само им се чини. Најважније је шта ми мислимо. А још важније је да мислимо. Мада, руку на срце, већина људи мисли како да се напапа и да легне. Ово последње свако може и сам да изведе. А за оно прво потребна је храна. Неки једу претерано, психијатри кажу да је то из освете. Познати су људи који мало једу, али воле да пишу. Пишу и о освети и тако се свете. Другима и себи. И ви који читате о томе и ви сте жртве освете, и то само ако умете добро да читате, ако сте способни, оспособљени, да добро читате, ако имате нешто у себи да можете то добро да прочитате и да осетите. Ако сте неписмени, онда ништа од освете. За вас је нож, и то само онај којим се под јесен кољу свиње. Свињарски. Освета не тангира ни оне који су писмени, али су без душе. Они све осуђују, само да били у тренду. Освета значи, пре свега, суђење и извршење пресуде, без суда савести. Савест је тешка мука и тешком муком се од свести прелази на савест. О тим мукама, и о мотивима, узроцима који су до њих довели, о њиховим путевима имамо велекњигу Петера Хандкеа. Ако је успео да вас „насанка“ на размишљање о освети, онда је успео. А успео је. Потврђујем.
Можда сте мислили да сте ви који знате да читате у предности, али сазнањем за Хандкеову освету, односи се на свакога ко је сазнао, постајете саучесник. Ако мислите да сте у предности што сте сазнали за освету, онда ту има још питања. Да ли мислите да то поделите са још неким, да још некога увучете у ту „брљотину“? У том случају, ствари се могу разводнити, а може се све толико надувати тако да једног момента балон пукне и поплава је неизбежна, напуниће се лажима новине, телевизије, друштвене мреже, као у случају тзв. Хандкеове освете, освете без освете, или као у случају Трампа кога ће сменити после истека мандата. Или, мислите да сазнање о освети задржите за себе и само се ви сладите тиме, онда је освета тотална, она ће вас докрајчити. Зато постоје плаћени саучесници, психолози и психијатри који све олако схватају и за све нађу неко оправдање. Можете се њима обратити. Они ће вас замајавати све докле год им уредно плаћате. Чим вам понестану новци можете да се сликате. Можете да се ухватите за неки други „лек“, за чашу, за мач...
Дешавало се да историја намешта освету. То намештање каткад траје колико и историја. Најчешће од тога вајде само трговци који продају зјала, празне приче. Саучесници имају право да пресуде сами себи. У том случају хришћанска црква ће их мртве осудити. Њих за то, а и за све остало, није брига, али они који су живи они ће бити саучесници у осуди. Ако се неко од њих и измигољи, они други који се нису извукли, они ће му судити, а постараће се да то чине и њихови наследници. Тако ће настати предање. А оно је немилосрдно. А још је и лењо. Није склоно променама. И човек се тешко одриче ленствовања, макар да је досадно. Није ли ту у позадини нека освета?!
Постоје случајеви, а могу се измислити и нови, да је предање изгазило човека као крдо. Неки који су склони претеривањима, који имају бујну машту, тврде да су у стампеду погажени читави народи, читава цивилизација, да је погажена правда. Верујем да је то тачно. Верујем у Хандкеову освету. Па шта?
Досада се лечи и свађом. Зна се да ако човек почне да се свађа са собом неће му никада бити досадно. И освета неће изостати. Чувајте се. Чувајте се као од короне.
Освета зависи од мача. Освете се и разликује по модусу операнди. Од освете до освете различити су мачеви. Срећом није свака бритва мач.
Закаснела освета[2]
Најбоља освета је да будете другачији од онога ко вас је повредио, говорио је Марко Аурелије[3]. То што је говорио цар филозоф не значи да је у праву. Можда је био у праву када је у његовим рукама био мач. Али, „...сви који се лате мача-од мача ће погинути.“[4] Време је.
А сада да видите моју освету па ћу се вратити на Хaндкеову.
ОСВЕТА
Постоје гадне ситуације у животу свакога човека,
Па и у моме усраном животу, дабоме.
Волим га и не волим.
Да га не волим, решио бих га се.
Могао сам да га шутнем, али нисам.
А не волим га,
Стално ми се чини да мени припада нешто више.
Да имам право да имам.
Не морам баш да набрајам, али хајде.
Да имам кућу, шта ће ми.
Да имам своје дрво, шта ће ми.
Да имам песму, шта ће ми.
Па и своје сам дао другима.
Не верујем да су баш задовољни.
Зато их нисам ни питао.
Питао бих,
Али само када бих знао да су задовољни,
Да им се свиђају.
Овако, ћутим.
Овако, завучем се у рупу, у сандук,
И живим као мртвац.
Смишљам освету.
Освета је једна од најгаднијих ствари на свету.
Али ја не смишљам освету њима.
Смишљам, у ствари, гадну освету самом себи.
Помислим, каткад, не увек, да се повампирим.
А онда се уплашим да некога не уплашим,
И одустанем.
Тако копним и пуним се бесом.
Копним и гојим се.
Чекам да се распукнем.
У том чекању је освета.
Она је ту,
Врзма се,
Не узимам је за озбиљно.
Седнем на ивицу сандука да се мало одморим,
Видим у тренутку да сам на ивици кревета,
Чудим се зашто сам размишљао о тој гадној освети. Сав сам мокар.
Ознојио сам се од муке.
Није то за мене, тешка тема.
Није то ни за кога.
Зато одустајем у име свих који су били ја.
Пожелим да имам све што други имају,
А ја немам,
Па да то поделим онима који немају,
Као ја што немам.
Знам да је најбоље да поделим све што имам
И да уживам у томе што сам поделио.
Био би то најбољи начин да се осветим себи.
Надам се да ћу овим решењем бити задовољан.
И вама то предлажем.
Учините то одмах.
Нећете морати да се мучите као ја.
Из сандука сам изашао, али нисам сам.
Пошла је и она са мном,
Моја прича.
Видећемо шта ће бити до краја живота,
Чији крај не очекујем.
Бар не ускоро.
Сад је време када се спрема зимница.
О освети ћу поново у пролеће,
Када уместо мене окопни снег,
Кад кренем горе, у планину.
Можда је то освета, можда и није.
Видећу са Њим када будемо сели уз Големи Стол.
Надам се да ћу ухватити тренутак да будемо сами.
После бих вам причао о томе.
Причао бих вам и како је освета гадна ствар,
И да се манете ђавоља посла.
Човек не може бити индифирентан на лаж. Лаж погађа истовремено и у главу и у срце. Толико је лажи надруковано по разним белосветским новинама, телевизијама, а онда су као шлаг за лажове дошле друштвене мреже... Лаж ће и најтврђег човека натерати на размишљање, а то и није лоше, али временом ће то размишљање кренути низбрдо. Кренуће у сусрет освети. Макар да ће паметан човек брзо одустати, макар да ће покушати да та размишљања сузбије. Мисли се да су писцу довољне оловка и гумица. Али се мисао у глави не може избрисати. Она кињи свакога човека, а писца понајвише. А песник, он може и руку да подигне, не само глас. А ако се мисао о освети излије на хартију, онда може да загади цео свет.
Не би се могло рећи да је Хандке био уздражан. Пре би се рекло да је био уплашен и то плашио се својих мисли о освети и то је покушао да сузбије у тексту тако што је ублажавао ... или је чак одустајао од предлога и прекидао причу...
Ономе ко је и мало пратио догођаје око Хандкеа није непознато да се његова мајка заљубила као петнаестогодишњакиња у једнога ожењеног човека који је био војник, а да се да би дете имало оца удала за другога војника. Тек ту наивну блискост са двојицом војника Вермахта, која и није била тајна, ископала је једна новинарка и пласирала је као подметачину, као блискост Хандкеове мајке са нацистима?! О томе аутор у аутобиографском спису под насловом Закаснела освета у својој књизи Други мач износи следеће:
„Насиље у новинама, тиме што су, као једино исправне, знајући све најбоље, тумачећи све, судећи о свему, бивајући изнад ствари, дела и дана, својим писаним знацима плеле, навлачиле омчу, везивале је и повлачиле, било је, сматрам, највећа несрећа на земаљској кугли, а – било је то у природи таквог писања на даљину – беспомоћним жртвама наносила се неправда која се никад не може исправити.“ [5]
Може бити да је ово покушај објашњења због чега је предмет ове приче тако одурна особина позната под именом освета.
На корицама је истакнут Literary World:
„Хандкеова перфидна освета критичарима и уједно гозба за читаоце.“
Ово би требало да је оцена Хандкеовог дела. Али Хандке овде, ако је реч о освети и обрачуну с неким, уопште не спомиње критичаре, него новинаре који су бескрупулозни извршиоци и када се о њиховим подлостима и ниским страстима које су увек у служби нечасних моћника ради он плете сјајну причу која се може узети као врхунска поука да је освета гадна работа, те да је увек треба избећи, као што је то учињено и са новинарком која је изблатила његову мајку, а „на тој страници се поред чланка могла видети и фото-монтажа са веома увећаном сликом главе моје тада седамнаестогодишње мајке, убачене на Тргу хероја, или већ негде, који кличу „хајл“, или већ тако нешто.“ Може се устврдити да је наратор инсистирао на презиру злог гласа – новинарке, те да је одустајање од освете највећа освета. Зли новинари би уживали да је освета изведена, али Хандке је дошао до закључка да има људи који то не заслужују.
Мудар не значи перфидан.
Невероватно је да уредници београдског издавача Лагуна нису у Хандкеовом спису препознали Марка Аурелија. Победила је књижевност, Хандке се изборио са собом. Реч је о трактату против освете који је обучен у одело романа.
Други мач[6]
Ако и сањаш нешто ружно, онда „није ти преостало ништа друго него да се сместа пробудиш“[7]. (стр.117). Изванредно решење за сваки ружан сан. Наравно, ово се односи најпрво на онај сан који човек будан сања. Зашто да не? Неки људи се никада не пробуде, спавају целог живота, као да никада у том свом животу нису погрешили, нису згрешили, не постављју питање сагрешења, а они који претерују, поставаљају питања сагрешења, aли за друге, своје грехове не спомињу, изигравају Бога, Он о својим греховима никада није зуцнуо ни реч, не зна се ни да ли их има, цепидлаче, постављају питања само због једне црвљиве јабуке и то истрајавају на томе питању миленијумима, и тврде да човечанство мора испаштати због тога што је човек појео црвљиву јабуку.
„Није Лепо почетак ружног, него је ружно трагање за Лепим, упорно тражење, прислушкивање, похлепа за лепотом, жеља да се пошто-пото до ње дође.“[8]
Занимљиво да у овој Хандкеовој дефиницији, боље је рећи објашњењу, реч Лепо почиње великим словом. И ја мислим да је Лепо изнад ружног, а ружно је чежња за лепотом.
Већ сам негде упоређивао причу или роман са возом у чијим вагонима су смештени ликови или ствари са својим причама и тако се фабула романа усложњава. Ако је неки вагон претоварен, онда се може десити да тај исклизне са шина и да конструкција романа буде мањкава... Овде код Хандкеа имамо да се приче и буквално догађају у аутобусима, на станицама, у трамвају... у вагонима. Али, радња се не одвија линерано, на само једном колосеку, има више колосека, можда је добро рећи да се примењује поступак прикачивања модула. Његови вагони су крцати, због тога воз полако клизи, као теретњак. Драматика због тога не трпи.
Изгледа као да је у неке вагоне Хандке натрпао гомилу безвезних ствари, или да је то врста бекства од проблема, а његов проблем јесте како заштити покојну мајку, потпуно недужно опањкавану, а није његов проблем освета која је овде апострофирана. Хандке се све време рве са осветом. Може се рећи да је освету савладао тек када се осветио. Али није добро да читалац помисли да му је било лако или да је промашио циљ. Напротив, он се осветио и себи, што ће се десити свакоме ко се одлучи да размишљања о освети. Није спорно да је потпуно успео да дочара муке са осветом. Освета кињи човека, једе му џигерицу. Али он је истовремено дочарао и грижу савести што својој мајци тек сада износи своју љубав. То свакако спада у освету самом себи. Прича је дубља него што се човеку учини на први поглед, на прво читање.
На своме путу праведник-осветник-наратор среће разне ликове којима се бави, забавља, забавља и читаоце, измишљајући или цртајући њихове карактере и друштвену ситуацију у којој су. Тако на страницама 120-124. налазимо лик судије, кога је виспрени Хандке искористио како би се обрушио на правни систем. Обрачун са правдом која нигде не постоји, која је релативна и зависи од система, је жесток, иде дотле да је устврдио:
„Злоупотреба права; једини деликт који не само да не застарева него и никако не може да се ублажи! Али, не само у тим случајевима, друштво више не постоји. Не постоји више општи споразум а о volonté générale да и не говоримо. Можда га никада није ни било, али реч постаде тело и деловала је испод и мимо нас. Друштво више не постоји. Али можда ће ипак доћи до великог ослобођења.“[9]
Дакле, и „реч постаде тело и деловала је испод и мимо нас“. Значи „Друштво више не постоји.“ Постоји само тело, само материја. Општа пропаст. Свет је потонуо. Но, сва ова прича о судији, о правди и неправди, тај „вагон“ од неколико фрагмената који је натоварен до врха није ту случајно смештен, он је у најчвршћој вези са следећим инсертом у коме се појављује „клеветница“ мајке. И тако је током целе композиције, тријада мајка-клеветница-освета се као јегуља свуда провлачи. Овде се износи и дилема да ли би се наратор помирио са клеветницом. Он тврди да не би, али и да не би било освете. Па чему онда освета, не крије ли се ту јадиковка и ламентирање над пропустима узвраћања љубави.
Чини се као да се Хандке мачује са историјом, а историја је у ствари тај мач. Испашће да је реч о историји књижевности, јер реч је о историји случаја напада новинарке на мајку писца нобеловца и о намерама сина да своју мајку освети. Освета ће бити страшна. Иако је наратор новинарку успут називао свакаквим именима (нитковка, клеветница, злочинка, грешница...
„Она, грешница, они и такви као они нису припадали повести, ни овој ни било којој! Није у повести било места за њу. И то је била моја освета. Било је то довољно за освету. То је било довољно за освету. То је било довољно, и то је освета. Било је довољно за освету, амин. Не мач од челика, него другачији, други. (подвукао С.Б.)“[10]
Други мач не мора бити онај на који је мислио цар Аурелије, други мач може бити „мач Духа, који је реч Божија“[11]. Мач Духа се односи на мисао о истини. О истини је мислио и Хандке. А то се не може рећи за „клеветницу“.
Може неко помислити и да то и није никаква освета. Свако може користити то највеће природно право које поседује, да мисли. Нико никага није овластио да не мисли. Али није свакоме дато да то уме и уметнички да обликује то што (с)мисли. У томе се и разликује Хандкеова освета од гомиле других освета. Он користи други мач. Хандке је велемајстор за причу, а уме и да упакује слаткиш и да вам га тутне у главу. Нежно, као када вас мати испраћа и у џеп вам спушта последњу коцкицу шећера а да нико не види.
*
Немам обичај да се ослањам на поговоре у књигама које читам. Чак избегавам и да их коментаришем, коментар коментара увек ми је био одвратан. Није то полемика. Осим тога, неки су поговори тако написани да више истичу поговарача него дело и мисао аутора о коме пишу. Поговор Жарка Радаковића јесте душеван, пријатељски, и вероватно бих и ја тако поступио, али Хандке не би. Он би написао сурову истину. Истина је увек сурова, а лаж је одвратна. Сам Хандке се изјаснио, наводи Радаковић у Поговору, „желим природну драматургију“, „без дијалога и трикова фабуле...“. Не знам шта је Хандке подразумевао под фабулом? Ако је мислио на садржај, онда, опет, не знам на које трикове тога садржаја се мисли. Можда се односи на саму причу. А његова прича има садржај који је богато, детаљно, описан. Хандке иначе воли описивање. А Радаковићева тврдња је по моме мишљењу више метафорична будући да је његов поговор присан, пријатељски и да је написан са одушевљењем, у заносу, песнички.
Радаковић инсистрира на одсуство композиције, (мисли се на класичну композицију романа), у овој Хандкеовој Мајској повести, те да је задивљујуће то што је Хандке виртоуз у детаљима, описујући маргине живота. Композиција постоји и она је чврста од почетка до краја Хандкеовог текста и све време се креће на линији Мајка – клеветница – син, а реч је „о освећивању (мајке) и о освтнику (сину)...“ „У главној улози је Осветник, Син...“ записује сам Радаковић, а што је Хандке убацивао у текст модуле (вагоне) крцате занимљивим ликовима, које је успут скупљао или измишљао, и описима, све то било је у функцији дочаравања психологије мученика осветника. А то је свакако велики подухват јер је тема веома озбиљна, да не кажем претешка, и задавала је муке разним мислиоцима током историје, филозофима, психолозима, психијатрима, песницима, књижевницима... Хандкеов подухват потпуно је успео. Хандке је био мудар. Перфидност је ипак оставио другима.
[1] Еванђеље по Матеју 7, 1-5. Свето писмо, НСП, Београд, ИКОНОС, 2019.
[2] Петер Хандке, Други мач, Мајска повест, Београд: Лагуна, 2020. Стр.70.
[3] Марко Аурелије, Самом себи, Београд: Дерета, 2014.
[4] Види [1], 26: 52.
[5] Види [2].
[6] Види [2]
[7] Види [2], стр.117.
[8] Види [2], стр.119.
[9] Види [2], стр.124.
[10] Види [ 2 ], стр.147.
[11] Посланица Ефесцима 6, 17. Свето писмо, НСП, Београд, ИКОНОС, 2019.
