Бено БУДАР: ТРИ ПЕСМЕ

ГЕНЕРАЦИЈСКО ПИТАЊЕ

Бено Будар, лужичкосрпски  песник

Није ли то срећа
преживети авионску катастрофу
са десет хиљада метара
или земљотрес усред његовог епицентра
или операцију мозга после удара у дрво
или
није ли то срећа
уопште се родити
и то након последњег светског рата
и тебе имати
и све вас унаоколо

ДОЖИВЉЕНО

Још увек ми не иде у главу,
да ће ме моја деца сахранити –
као што нисам могао веровати,
да ће ме једном мајка требати.

НАШЕ ПАРЧЕ ЗЕМЉЕ

Ми нисмо телесно тако чврсти
као Ескими.
Ми нисмо тако лепо обојени
као Африканци.
Ми немамо такав светски језик
као Енглези.
Ми нисмо тако богати нафтом
као Кувајћани.
Ми немамо велике планине
као Аустријанци...

Али ипак имамо плодно парче
земље
и у њој своје корене.
Ту је наш дом,
ту је наш штит и наш кров,
ту нам расте хлеб,
ту је дедин гроб.
Ту је наш древни језик
и на њему наши спевови,
наше радоснице и керлуше (1).
Ту су наши преци,
који на нас мотре...

Ми смо тако малена фамилија,
ни за један рат
нисмо били повод
- вековима!

А да ли смо ми сасвим без греха...?
Кад нам нестају воде –
из нашег извора!

(Препев са лужичкосрпског: Мићо Цвијетић)

БЕЛЕШКА

БЕНО БУДАР (1946) истакнуто је име савремене лужичкосрпске књижевности. Студирао је и завршио славистику у Лајпцигу и Ростову на Дону. Обављао је различите књижевне и културне делатности, а сада је главни и одговорни уредник часописа за децу “Пломјо” (Пламен). Пише за децу и одрасле, аутор је драмских и прозних остварења, а бави се и преводилачким радом. Његова најпознатија књижевна дела су: Микус и Дајкус, У царству маркела, Спавати у мају треба забранити, Наше парче земље.

---

(1) Керлуше су лужичкосрпске црквене песме.