СЛИКА ЗА ЛИЧНУ КАРТУ
У Зрењанину је било књижевно вече. Дешавање је било негде на периферији. Било је више песника, међу њима и Брана Петровић. Организатори нису обезбедили превоз, али су обезбедили вечеру после књижевне вечери. Песници су завршили казивање поезије. Публика је била задовољна, па и организатори. Песници су кренули према локалној аутобуској станици. Требало је стићи у ресторан у центру, где је заказана вечера са неизбежним локалним политичарима. Већина нису ни били на књижевној вечери, нити они знају шта је то поезија, знају само да ждеру, пију и лажу. Песници су улазили у аутобус. Један по један. Тумарали су по аутобусу тражећи слободно место да седну. Неки су и успели да нађу место. Брана је улазећи у аутобус, одмах ту, тик до врата, угледао једног ћелавог путника. Човек је мирно седео. Може се рећи да је дремуцкао. Брана је у рукама држо новине у којима је била вест да је добио неку књижевну награду, или да му је изашла из штампе нова књига. На средини странице била је велика Бранина слика, са обавезном цигаретом у устима. Када је угледао ону ћелаву главу, брана га је звекнуо по ћели. Ударио му је ланкер. Човек је негодовао, али је више кукао и запомагао. Направила се гужва. Људи су почели да негодују. Неко је позвао милицију. За тили час створили су се милицајци. Аутобус је заустављен. Почело је испитивање. Брани је милицајац затражио личну карту. Он је из задњег џепа извадио неку дрљотину, личило је на личну карту, али се на слици која је била сва изгужвана и исцепана није препознавао лик носиоца личне карте. Брана је тврдио да је то он на слици, да је то његова лична карта. После дужег убеђивања Брана је отворио новине које је држао у руци и рекао милицајцу, друже, ево, ово сам ја. Милицајац је погледао огромну Бранину слику у новинама, скоро пола стране, насмејао се и рекао му, у реду је друже, само залепите ту слику у личну карту.
