Стојан БОГДАНОВИЋ: "ПРОЗРАЧНОСТ" БРАНИСЛАВА СОЛОМУНА

 ПРОЗРАЧНОСТ[1]  

БРАНИСЛАВА СОЛОМУНА

              Déjà vu. Знам да је то последње што је написано,  ту је стављено да би се то прво читало. Али на почетку је наслов књиге а истога имена и циклус, па и песма Прозрачност. Ту сам почео.

             Очито да је реч о аутобиографији. Шта је песника толико притисло да је сада после тридесет шест година морао све ово да излије на белу белегију. Рече: „...Три/ године нисам писао песме, и било ми је сасвим/ добро.“ Задатак је читаоца, да открије шта се десило.

            Мали је број зналаца који ће схватити улогу прелома стихова, али и без тога песме из Соломунове књиге се могу читати. У том случају то бисмо прогласили поетском прозом.

           Песме су суптилне и захтевају пажљиво читање јер овде се између редова може прочитати много више него што то изгледа. Читање „на први поглед“ овде ништа не вреди.

 

Из даљине звуци велеграда допиру до мене.

Болест, Београд, телефон, дрхтавица при

откривању, ведри глас пријатеља...

 

(„Безимена болест“, стр. 80)

Бранислав Соломун, песник

            Није могло проћи без ламента. Ни Црњански није издржао, па се нећемо чудити ни Браниславу Соломуну. Само ћемо се дивити стиховима и уживати, а, ево, и да их поделим са пријатељима.

 

... Моји пријатељи сад живе далеко. У

Берлину, Прагу, Риму, Јерусалиму. Лети се враћају

накратко у родни град. Доносе скромне поклоне.

Сваке године изговарају све мање речи, мада им је

акценат и даље савршено београдски. Ходамо

улицама и све чешће ћутимо. Срећемо се при

ретким заједничким вечерима и разговарамо о

другачијим животима, срећи. Након неколико

недеља напуштају град и враћају се „кући“.

Навикнути на нове обичаје, нови начин исхране и

располагање новцем. Онда прође пар месеци док

не стигне прво писмо или позвони телефон. И

њима је понекад , кажу, хладно и мрачно у ноћи.

Данима се сећам наших разговора, поново станем

на место поред књига, уз прозор. Прашину би

требало обрисати. Времена за читање је све мање.

Пријатељи ћуте.

 

(„Август“, стр.84)

 

            Можда су ми се ови стихови допали зато што сам ово доживео у Паризу, Хонг Конгу или Банкоку, па и у Нишу, Панчеву... Свуда сам био дођош. Нажалост, пријатељи се све ређе оглашавају. Лондонска магла се уселила у душу.

           Сећам се да сам се у Паризу „навукао“ на италијански еспресо. При повратку у Панчево донео сам два апарата за еспресо. А кафа за те апарате  је у Србији била мислена именица.. Кад је моја жена Гордана почела да вади ствари из кофера и кутија појавио се апарат за еспресо. Пита она: „Шта је ово?“ Апарат за кафу – кажем. Мало затим, извади она други апарат и, гледајући ме зачуђено, упита: „А шта ће ти ово?“ Замисли, молим те, да се један поквари. – одговрих, онако, озбиљно.

            А што се тиче „располагања новцем“, наша деца су схватила шта су то паре тек када су отишла  на студије у Италију и када су остала без новаца, а да паре неће да пристигну нити падају са неба. Тај наук им је можда и најваљанији. Нарочито када су почеле саме да зарађују. Ниси могао ни кинту да им избијеш из џепа.

           Надам се да нисам погрешно прочитао песму „Август“. Свака асоцијација зависи од доживљеног. Да није тога, рекао бих књига не ваља, а овако: КЊИГА „ПРОЗРАЧНОСТ“ ЈЕ ИЗВРСНА!

           Соломун пише о окружењу, неки би рекли о периферним темама. Он може да пише о свему, зна да наговести и да остави читаоцу отворену песму. У његовој песми наилазимо на гаћице са рупицом. Не рече песник да ли се кроз рупицу виде божури како цветају. Али у његовим песмама срећемо кухињску вилу, како укротити свирепу јесен, а можда је преко тридесет година чекања било баш због ових стихова:

 

... домовина није оно што мислиш да јесте.

разнели су је оловом. домовина је у теби.

домовина је сад твој рукопис.

 

(Младом песнику

Усамљеном

У соби новоградње, стр. 44)

            Центар књиге је последњи циклус, па и последња песма, која је у ствари потресна поема о путешествију људи без адресе. У њој су изложене све велике теме, о пријатељима, о родитељима, о отаџбини, о борби за опстанак, о људима који се увек роде у „Погрешно време“… Позајмићу термин из сликарства: Женски лик који је главни у поеми „Погрешно време“ Бранислав Соломун је насликао тачкастом техником. Он је дискретно, а то у овом случају значи ненаметљиво, али убедљиво маркирао тачке карактера, тачке у којима је лик боравио, базајући по Европи, деловима Азије и Блиског истока,  ту су, Пољска, Беч, Праг, Берлин, Сарајево, Сегед, па Галиција, Палестина, Одеса, Лођ, Кечкемет, те Бостон, Литва, Русија, до Бухенвалда и Аушвица, па од Хамбурга до Хаифе. На том путу су тачке страдања јеврејског народа. Соломун је изврсно кроз поему промако тачку по тачку, као кроз иглене уши, део мрачне историје човечанства.  На том путу срећемо имена којих волимо да се сетимо, а и она која не желимо да се сетимо. Та имена су симболи народа, симболи грозне истине, симболи судбине, а судбина је човекова непрестана борба за опстанак, или као у овој поеми од тачке до тачке, па ћемо се поново видети у Београду. Песник није поставио дилему да ли ту борбу, то страдање, треба поштовати. Волео бих да сам ја ово написао.

 

На Сретење, 2022.

---

[1] Бранислав Соломун, Прозрачност, Вршац, КОВ, 2021.

Милијан ДЕСПОТОВИЋ: НЕОПОЗИВО И ЗАВЕШТАЈНО

 

НЕОПОЗИВО И ЗАВЕШТАЈНО

Све што постоји има довољну сврху.

Добрило Ненадић

 

            Никад започети разговори не бивају завршени. Они су отворена врата времена, које се са нашим животима игра скривалица. Но, увек има добрих саговорника, чак и са тишином, у једном миру неопозивом. Отуда и одјек на књиге које отварају душе писаца и њихових саговорника. Такву једну удушност донела је књига Мирослава Тодоровића,¹ „Добрило Ненадић неопозиво“² у којој је наш песник и есејиста, разговарао са Добрилом романописцем, под окриљем завичаја и језика.

 

Мирослав Тодоровић, Мићо Цвијетић и Милијан Деспотовић

            Запажена књига, сасвим. Али, она није имала простора да донесе све разговоре, да проговори оно прећутано или казано одразом лица, махом руке, чему је, пре свега Добрило био склон. Критичан толико да излети у ставу, али исто толико мудар да се уздржи, кад то треба.

            Тодоровићева књига је кроз приказе отворила нове теме за светлоснике у животима ових саговорника из чега је настало и „Завештајно“³ сабиралиште виђења и мишљења, како о Ненадићу тако и о поезији Мирослава Тодоровића. Њих двојица су имали тих додирних тачкака мудости у формама које су неговали. Све то, на неки начин, провоцирало је њихове тумаче у покушају да опозову неопозиво или обрнуто. То је живот књиге и живот писца над књигом, или пак после њега. Трајање у језику, рекао бих.

            Мирослав Тодоровић у ма којој књижевној форми се изражавао, он је нескривено по вокацији песник, то је и Добрило Ненадић, мада се херметичког израза у поезији⁴ клонио а баналног одрицао. Његове књиге углавном историјске тематике, а историја тражи чињенице ослоњене на „стварносну прозу“.  Ипак, колико год се клели у књижевност као потребу, нисам сигуран да су људи данас после толико миленијума, достигли ту свест о чему говори овај дијалог:

            Мирослав Тодоровић: „Која је улога књижевности и да ли она собом може да утиче на живот и изналажење смисла живота?“

            Добрило Ненадић: „Књижевност може све и не може ништа. На сам квалитет живота имали су већи утицај изумитељи нанула, прашка против бува и шиваће игле од свих писаца који су икада живели, (...) а опет и без књижевности се не може, и она је због нечега важна мада ја заиста не могу да докучим због чега. Но она постоји.“ Можда и због самог „хода по мукама“, како писаца тако и њихових јунака, а муке се не одтурају, оне увек заскоче на плећа, највише немоћна. Тако је и са историјом и савременошћу.

            Мирослав Тодоровић запиткује и оно о чему зна одговор, али лакше тако тумачи оно између редова што чини „смисао живота“ који је поменуо у свом питању. Због тог између редова, „жив у нашим срцима и својим романима“ је и књижевник Добрило Ненадић,⁴ јер писцу нема умрети. Открио је Тодоровић много чега што ће подстаћи његовог читаоца да придода књизи „Завештајно“ кроз есеје и приказе. Све то, на неки начин подстиче продуховљеног читаоца да неопозиво у књигама Мирослава Тодоровића потражи тај мисаоно дијалошки смисао живота, кога није могуће, у овој мери, остварити без уметности. Другачији начин општења постаје безизгледан.

            Зато нам је књижевност неопходна. Она још увек уме да води трпељиве и безпоследичне разговоре. Добро је приметио др Мићо Цвијетић да „Мирослав Тодоровић, близу пола века страсно обликује песнички свет, у чему налази основни смисао свога битија“. Он је један од „племенитих калемаца“ језика, како то записује Цвијетић. Његова језичка искорачења прилог су дубинској структури лингвистике. Спуштајући се у та окна, сабраћа критичари књижевног дела Мирослава Тодоровића отворили су многе теме принципа певања особито оне рашчлањивости између језика и друштва, између природе и цивилизације. Никад се више није злоупотребљавао језик и природа, прво се извитоперава, покрштава а друго уништава. Увек из „нељудских разлога. Тако се подрива, гризе изнутра сама бит човека“ (по Сретену Марићу).

            А шта је то све Мирослав Тодоровић завештао читатељству? Пре свега књиге и њихова тумачења у којима се поклапају светлост и љубав, умственик је то из сагласности са  душом ствараоца а стварање је отварање тајни човеку намењених. Писцу Тодоровићу подршка су писци-читаоци-тумачи чије су креативне указнице нашле и овде своју завештајну потврду. Плејада угледних тумача дала је свој суд о стваралаштву овог ариљца, у више књига пре ове, и то је читав регистар имена од угледа и знања. Но, Тодоровићево стварање траје и још ће тога стићи у завештање од овог приносника нашој књижевној баштини.

            У Субјелграду,

               2. фебруара 2022.

            ________________

         1) Мирослав Тодоровић (Трешњевица, код Ариља, 1946), песник, прозаиста, критичар, колумниста, објавио је скоро тридесет књига. Живи у Нишу и Трешњевици.

          2) Мирослав Тодоровић: „Добрило Ненадић неопозиво“, Библиотека Ариље, 2020.

          3) Мирослав Тодоровић: „Завештајно о књизи Добрило Ненадић Неопозиво и поезији Мирослава Тодоровића“, у рукопису.

           4) Година је 2013. Радио сам припрему за штампу Добриловог романа „Доротеј“, двојезично, српско-енглеско издање (Библиотека „Антарес“), и заједно одлазимо у штампарију „Графос“ код Мирослава Мићовића у Пожеги. Добрило држи у руци књигу песама Јована Матовића и каже: „Хоћу овако добар повез али ми се у овој не свиђа садржај. Ја ти брате волим поезију коју не морам да преводим док читам. Ови млади пишу као да се боре да им нико књиге не чита.“

             5) Како то у песми „Добрило Ненадић“ записа Љубивоје Ршумовић.