 |
| Црква Св. Николаја у Великом Боњинцу |
Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,
Спомињу је при рођењу, на крштењу,
приликом венчања, на сахранaма
и у свим другим приликама и неприликама.
А и Малог Боњу су задојили цујком.[1]
Овај пут смо ишли преко Заплања, мој братанац Небоша, Аца Крстић Белопаланчанин из Београда, Небојшин пријатељ и комшија из Крупца. Идемо код протомајстора Гаге Милића у Велико Боњинце. Обнавља се кућа Богдановића. Виленимо. Сува планина је остајала с леве стране, посматрала нас је са чуђењем, као укопана, пред зиму, провејаво је мир, небо се веригама спуштало понад усијаних боњинских глава.
Није високо, али све је узбрдо до Равне Дубраве, ово село нема цркву. Није мало да не би могло да сагради своју цркву, али нешто није у реду, а шта, то не знам. Знају Дубравци и вековима о томе ћуте. Негде сам прочитао да Дубравци добијају аустријске пензије око двеста хиљада евра месечно. Ко зна можда су тамо у Бечу и околини саградили неку цркву, али они нису Црнотравци.
Сад се благо спуштамо до Завидинца, ту је манастир, скрећемо десно и улазимо у Велико Боњинце. Село је пропало, као и остала села по Југоисточној Србији. Држава се претвара у Београдски пашалук. Просто дође човеку да се чуди зашто су се Срби ослобађали од Турака! У Великом Боњинцу је обновљена школа, али ђака нема. Овде се обнавља и црква Светог Николаја. Сјајно изгледа. Није то она стара црквица која ми је ушла у душу, макар да ме је за време бугарске окупације крстио бугарски поп. Тако да ми у крштеници пише, рођен у царевини. Да сам рођен мало раније био бих рођен у Краљевини Југославији, а да сам мало закаснио родио бих се у Демократској Федеративној Народној Републици Југославији. На све то нисам имао утицаја. Немам ни сада, па ипак исправљам криве Дрине. У цркви која сада има мермерни под и стубове све изгледа изгланцано. У мојој глави је она стара. Запалили смо свеће за здравље нашим рођацима и пријатељима, споменусмо и наше покојне претке, а ето и наше непријатеље.
 |
| Стојан и Небојша |
Швабина кафана је одавно затворена. На ручак смо ишли у Свође, тамо нема цркве, али постоји Цацијево „Етно село Свође“. Изванредно. Телетина испод вршника (сач), јагњетина исто, сиреви козји, овчји, крављи, са разним зачинима... Ко би рекао да живимо у сиромашној Србији. Цаци објашњава да су свих десет бунгалова у сезони били пуни. Можда и због базена, али и природe. „Етно село Свође“ је на обали реке Власине. Посетиоци причају да ту преко лета и дању и ноћу шетају виле. Виле о томе ћуте због других вила.
 |
| Гага Милић и Стојан Богдановић |
Морам још пар речи о Цацију Стоилковићу. Не могу рећи где је набавио ракију, али била је двеста посто добра, или боље речено, није добра, него је одлична. Шљива. Док смо мирисали ракију Аца и ја смо приметили да има 38 кг. Није то било спочитавање, није био притисак, тек, после пар минута Цаци је као поклон донео сваком од гостију по једну флашу. Ко хоће више ове ракије која је најблиско до „Боњинке“ мора у „Етно село Свође“. Цаци ће му се одужити. А мој врли братанац је претио да чим обновимо кућу прелази на сађење шљива. Реч је ракији.
 |
| Небојша Богдановић и Александар Крстић, у "Етно селу Свође" |
22.11.22.
