САВЕСНО,
ОТИСЦИ СВЕСНОГ[1]
Добих недавно књигу са поднасловом,
Филозофеме, анотације, цртице. Одмах
сам се дао у потрагу за речима из поднаслова које су требале да ми појасне
наслов, и не само мени него свима који знају да читају ћирилицу, а наслов је
јасан, Отисци свесног. Најбоља од
понуђених речи јесте „цртице“, али и она је сувишна. Она друга може да значи
„белешке“, што у овом случају значи исто што и цртице. Реч „филозофема“ може
свашта да значи, и о томе се распреда на Википедији. Стари Вујаклија наводи
следећа значења: питање из области филозофије, филозофско учење (или: тврђење,
мишљење, посматрање). Речи „тврђење“ и „мишљење“ имају исто значење, а оно се
може подвести под метафоричним насловом Отисци
свесног. А Отисци свесног су
резултат свесног посматрања. Дакле, наслов је одличан, казује све.
Језик у књизи је избрушен, што би
данашњи критичари рекли исцизелиран, а та реч је што се српског језика тиче
потпуно непотребна.
Ја сам може бити по природи оштар
човек, па ми је и језик такав. Можда се некоме чини и да је поган. Али, обично
кад завршим текст покупим погане речи и бацим их у свемир. Нека иду бестрага! Надам
се да неће загађивати књижевну околину. Све се надам да ће погане речи сагорети њихова
злоба. Али то је само нада. Невоља је у томе што остане мисао. А од ње се не
могу отети. Ма, и језик сам свој заборавио, а други нисам научио.
Чепркајући по Отисцима покушавам да проникнем
у оно са друге стране. Чим почнем, чим зашиљим оловку и притснем њен шиљак
на неки отисак, одмах ме нешто штрецне, а
не смем много јако да притискам, бојим се да отуда не зине нека гадна мисао на
мене, нека ала коју нећу моћи да савладам, али путујући тако видим да је то
једна језичка питомина, па се питам да ли сам ово ја, или, где сам био досад,
да ли ја то добро разумем? А због чега сва ова питања? Зато што је све јасно
написано. Јасније и боље не може. Занимљиво је, и хвале вредно, да у обимној
књизи, 500 страна, нема оних грозних
речи из поднаслова књиге.
Ристо Василевски је нашао начин
како да изађе из себе. А мој проблем је како ја у све то да уђем а да се не
сударимо. Постоје многа врата, велики прој потхода, јер велика је разуђеност
идеја, интересовања. Како да нађем права врата, моја, на која ћу ући, проћи
кроз текст као кроз музеј кристала, а да при том ништа не оборим и не сломим.
Упркос томе што су та врата широка и уочљива из даљине тешко се улази јер док
ја стигнем, она буду затворена. Зато често почињем читање испочетка. И да се
похвалим, то ми причињава задовољство.
Текстови су питки – као старо вино
– обарају са задршком. Бацају читаоца у патос.
Неки су текстови брушени накнадно. Обично се у таквим случајевима изгуби
интима, топлина, осећајност, па и искреност. Добија се на чистоти, али нисам
сигуран да би због тога требало жртвовати осећања, тј. поетичност. Међутим, они
који нису читали првобитни текст, а неке делове неће ни прочитати јер су заувек
изгубљени, они неће ништа ни приметити. Они ће имати пред собом текст који је
умивен, дотеран и нашминкан. И сам Василевски је свестан тога да накнадна памет
може све да поремети. Он каже овако: „Свест мора да претходи сваком стварању.
Јер накнадна свест може све створено да поништи!“ Ово се може схватити и овако,
Створитељ се не каје, или Створитељ може у ходу преправљати, мењати, дотеривати
дело, а да ли се дешавало да своје дело поништи тога се заиста не сећам. Не
замерите!
Афоризам је богомдан. Треба стално
имати на уму да се код нас мисли о афоризму као о вицу. Афоризам није виц.
Афоризам је кратка форма. Најближи је поезији, или поетско-филозофском запису.
Ту способност, ту моћ да се изразе афоризмом има веома мали број људи. У
Отисцима Василевски се показао. То ћемо приписати песнику Василевском.
Другачијих записа у овој књизи и нема. Чини се да је садржај ове књиге одређен
ауторовим животом, што у литератури није први пут. Овде је Василевски изручио
што му је било на савести. Неке од тих чињеница су га дуго мучиле и оставиле су
Отиске који нам сада не дају мира. И
Ниче је писао да он није крив што многи нису способни да са мало речи кажу оно
што треба. Многима је тешко и да разумеју. Афоризам је привилегија. И да
поновим, афоризам није виц!
О савести и свести се може говорити
са позиција филозофије, психологије, социологије, права... У енглеском језику
се за ова два појма користи иста реч consciousness и
она зависи од контекста. У српском није тако. Василевски овако користи те две
речи: „Само они без савести могу уобразити да су свест неког
друштва.“ (подв. С. Б.) Савест је свест,
унутрашња свест. Е. Хусерл каже: „Свест је борба са савешћу.“ Дакле, савест је
борба са самим собом. Резултате те борбе читалац може наћи у Отисцима свесног Ристе Василевског.
Читалац ће свакако бити изненађен открићем да је Василевски изнео на видело баш
његову борбу, баш његове дилеме, баш његова размишљања о животу и о смрти.
Некада са подсмехом, а некада, богме, и са кајањем, са горчином, па и са грижом
савести. Свесно, наравно.
[1] Ристо Василевски, Отисци свесног: филозофеме, анотације, цртице, Смедерево: Арка; Скопље: Матица македонска; Смедерево: Newpress; Подгорица: Ободско
слово; Требиње: Херцеговина;
Боград, Штампар Макарије, 2016.
