Гордана ВЛАХОВИЋ: ПИШИ, НЕКО ЋЕ ПРОЧИТАТИ

Гордана Влаховић

 

ПИШИ, НЕКО ЋЕ И ПРОЧИТАТИ

(Мирослав Тодоровић: Добрило Ненадић неопозиво, Ариље, 2020)

Књига Мирослава Тодоровића Добрило Ненадић неопозиво у први мах учини се као низ интервјуа, размењених мејлова и писама. Али, пажљивим читањем уочава се да је то књига о пријатељству, заједничким сатима проведеним у мирису јесени, који одише из свега око њих (из ораха, небеске плавети, сухе траве, руја букове шуме); сатима бригом о злом времену за малинаре, (о радости, о зебњи, о тузи, о срџби, али и љубави према крају). 

Јесте Добрило Ненадић, неопозиво, јунак књиге. Али се кроз њихове разговоре сазнаје доста и о аутору, Тодоровићу, јер су им теме заједничке, однос према књизи, те и животу сличан, искуства наталожена годинама, а блискост интелектуалног промишљања искључује сваку сујету, загрижљивост и злурадост. Магија приповедања и писање као путовање кроз време их упућује на сусрете и безвремено ћаскање над небом Трешњевице и мирисом ариљских малињака.

Добрило Ненадић штампање првог романа Доротеј назива ходом по мукама. Романа који је доживео касније небројена издања и преводе, а у читаоцу усадио непролазно сећање на јунака романа Доротеја, узнебесеног и чарног познаваоца смиља и босиља, благости и исцелитељске моћи. Јер, чега се све дотакне, из њега зраче милошта и човекољубље. Кад о Ненадићу и лаик говори, он помиње Доротеја, па онда можда још по који од двадесетак Ненадићевих романа.

Добрило и Мирослав

Тог је Доротеја одбила Просвета, а Видосав Стевановић објашњава да је надгласан. Ненадић накнадно зна да је уредник у дослуху са партијским комитетом и државном безбедношћу. Да писац почетник нема шта да тражи у познатој издавачкој кући. Роман је објављен у издању Удружених издавача (1976) и постао је најчитанија књига код нас. Његов коментар је да често суд чланова жирија или редакција може да буде површан, погрешан, мерен некњижевним мерилима. На ово се надовезују и речи о писцу из унутрашњости, изван Београда; проблем Ненадић и Тодоровић називају "лошом адресом". Ненадић: "Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем бар три пута бољи да бих био једнак... Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај..." љут је што није добио НИН-ову награду за Деспота и жртву. (А, ипак, кад се погледа пишчев животни опус набројаће се десетак значајних, додељених му награда).

Борхес је неком приликом изјавио да је оно што је прочитао далеко важније од онога што је написао. Ненадић и Тодоровић прихватају Борхесову мисао. Каже Ненадић да чита сваки дан (од четвртог основне и Робинсона Крусоа), и тривијалну и елитну књижевност, налази задовољство у једном и другом, али зна шта је шта. Не упушта се у књижевно теоретска питања (о стварносној прози, постмодернизму, нити од којих ИЗАМА). После свега остаје прича а време је најбољи сведок. Истина је да постоји магија уметности, привилегија дара да се више поверује писцима него историчарима, иако писци измишљају (мада се морају испомоћи мноштвом истакнутих појединости) а историчари користе факта. (Нпр. Рат и мир, Тихи Дон, Доктор Живаго...).

Налазе се у књизи и објашњења за настанак Деспота и жртве (посета Смедереву и тврђави, и преписивање онога што види својим унутрашњим оком). Затим, сазнаје се откуд тема за Гвоздено доба (о расизму и шовинизму, о демонима неба и земље, о чопору и њиховом доминантном предводнику). Свако доба има своје нелагоде и стрепње, невоље и тескобе. Доказа за све нема, прошлост писац оживљава и парадоксом.

Ненадић је човек богатог животног искуства а Тодоровић уме да из писца извуче и оно што иначе не говори често. "Никад нисам имао потребу да се исповедам, јер сам васпитаван у атеистичком духу. Шта ћу да испричам је само моја слободна воља". Очигледно, за разговоре са Тодоровићем није недостајало воље. "...Оно што радим само је моја ствар. Нисам у најму ни код кога, могу да сведочим у своје име. Не дугујем ником ништа".

Два писца, који из милоште један другог зову Миркан, чика Доле, и сл. имали су још низ зајдничких тема (роман у нашој књижевности, историјске грешке Срба које нам се о главу обијају, о усамљености, старачким домаћинствима, нестајању села...). Најмилије су им теме књиге и малине. Али што Ненадић рече "Све је мучно и све је мука духу (рад, писање, посао, људи, живот). Трагају и један и други за архаичним речима које нестају са људима који их говоре. Али се трагати мора кроз "брда песка до зрнца злата". Тодоровић наводи (у Погледима из Трешњевице) речи своје мајке на скепсу о смислу писања: "Пиши, неко ће и прочитати".

Преписка је пуна духовитости, жељом за чешћим виђењима, бригом за здравље, знатижељом о обостраном стваралаштву. Разговори, размишљања, сагледавања, поређења. (Скоро сви текстови објављени у дневним гласилима).

И све тако до коначног одласка (августа 2019). Буњин поручује: "Све је исто само живот прошао".

Али прича остаје, рекао би Добрило Ненадић.

Милуника МИТРОВИЋ: ДОКУМЕНТАРНОСТ ИЗ ПРВЕ РУКЕ И ДРУГЕ СУПСТАНЦЕ ЈЕЗИЧКЕ МАЈСТОРИЈЕ

 

                                           Милуника Митровић                         

           

                          

                           ДОКУМЕНТАРНОСТ ИЗ ПРВЕ РУКЕ И ДРУГЕ СУПСТАНЦЕ ЈЕЗИЧКЕ МАЈСТОРИЈЕ

 

Мирослав Тодоровић: пОгледи из Трешњевице; Нишки културни центар, Ниш, 2020.

                                   

У најновијој књизи Мирослава Тодоровића пОгледи из Трешњевице ауторски глас, за разлику од неког Овидија наших дана, измештен је из урбаног врела и буке вољом властитог душевног послушања, управо на чистину  горја и црвених зрна завичајних корала села чудесно поетичног имена  - Трешњевица. Отуда, повезане ореолом обасјања истог надахнућа живописних видиковаца, стижу до нас ови марићевски умни „пропланци есеја“ као порука и сведочанство нашег времена. У форми особитих огледа и погледа ту је све  о свему што је видљиво и битно, да се зна и пропитује венaц уланчаних бројних апсурда и повезаности узрока и последица.

Слободу свога неспутаног духа и списатељско умеће Тодоровић усмерава ка оптици оног што јесте његова и наша најпреча рана  - тегобна обесмишљеност збиље посрнулог стања одумирања живота српског села. Са неком убојитом лакоћом, прецизно поткрепљен непосредним детаљима и знањем, проницљиви поглед хроничара нетремице скенира (не)идиличну стварност и њене драматичне рефлексе у себи, захватајући сећањем и ветрове времена минуле овим простором и народом. Као сведок и учесник савременог тренутка, Тодоровић не скрива своју зебњу пред будућношћу садашњости притиснуте налетом нових и свагдашњих коби, јада и борбе за голи опстанак и хлеб насушни  „обичних“ људи.  

 Разгрћући брда песка и остатке  запуштених крчевинa и окућница, за чим трага и која зрнца злата налази искуство говорљивог пишчевог срца  и пера – открива свака реченица мајсторски срезаних призора ове књиге дубоке оданости Трешњевици - своме роду и народу.  Пред читаоцем се роје разнолика вечна и текућа насушна питања, остајући често без наде и одговора. Ова вишеструко узбудљива писма су и vitae fragmenti дневника једне осаме и глухоће, која плене аромом егзотичне лепоте предела, у исти мах узнемирујући суморним сликама погубне реалности нашег менталитета и провинцијалног духа, који се тврдокорно опире „чуду“ књиге и опште културе. Наш писац, беспоштедно упорно подвлачи ту непосредну аргументацију, захваћену  из самог живота  где просвећеност није више врлина, налог  времена ни залог напретка.  

Упркос свему, Тодоровић  истрајава на  бранику темељних вредности људског духа и лучоноша мисли филозофа и песника: „Ако је историја озбиљна наука, за поезију се може рећи да је још озбиљнија: њена материја лежи дубље и простире се шире.“ Из позиције те универзалне куле осматрачнице,  иронијски горко и невесело, происходи питање за оне без душе, знања и књиге: „Шта је налог, овог, нашег  времена?“ Аутор унапред рачуна на читаоце који „у свом господству не читају ништа“,  обраћајући  се  само оној огромној мањини поетичних бића  која и даље жуде за магијом поезије и добром књигом. Као поуздан сведок, између осталог, зато предочава и поразни парадокс  овакве чињенице: „У домаћинским кућама православних Срба чешће ћете наићи на Лењинова сабрана дела него на Библију…“ Неспорно, пишчеву есејистичку потку на ову битну тему као и сваку другу која заокупља непрестанце његову пажњу, чини свакидашњица тежачког живота, одакле  искрсава визија апокалиптичног сумрака  будућности. И само  душу окрепе рајски призори невиности природе, која не хаје за изгубљене илузије, за  усуде нашег незадовољства и менталитета.

Свакако, „проклети занат“ налаже и овом писцу који попут Црњанског је „осетио сву нашу немоћ, сву нашу тугу“, да пита и одговори себи самом на сушто питање смисла писања, једноставно и истинито: „Нема избора. Пише,  не хаје за речи својих Трешњевичана  да „нема хлеба без мотике“, да је књига у Србији само за доконе и ђаке.“

 Упркос клишеа све наглашеније маргинализације аутентичних вредности културе и нарочито стваралаца изван центара моћи и политике,  понекад се ипак деси чудо да и „лоша адреса“ буде оно право место за писца. Такав пример показао је Тодоровић управо жаром свога  ангажовања  обликујући недавно изашлу књигу посвећену своме великом књижевном пријатељству „Добрило Ненадић неопозиво“. А сада овим пОгледима  из Трешњевице село Трешњевица улази дефинитивно у корпус важних митских топоса наше савремене књижевности. И чињеница, захваљујући можда само храбрости неодољиве чежње да се помилују завичајна далека брда, и „под старе дане“ донесе одлука да се чио и радознао писац врати на своју  зелену Итаку.  Из њених брда јасније се види и осећа цео свет,  сведочи шумор гора и запљускивање мора и снатри  чак Егеј и Суматра - „и сада далеко од свих, и после свега, самује. Слуша хуј ветра понад гора, чује Рилкеа („Удуби се у себе!), редове ове исписује…“   

Оваква врста документарности из прве руке живи је вез матерњег језика који повезује елеганцију поетске супстанце у жанровски јасно неомеђена штива у целину. Каткад блиска есеју, дневничкој мемористици, скици са жаоком колумне, песми,  или… Полемично, са иронијским оштрим или посредованим нијансама, увек уверљиво и провокативно нижу се тематски кругови и углови осветљени тачком погледа и магијом Тодоровићевог усталасаног стила, ритама и мисаоних бравура:  „Потписник ових редова све чешће бежи из, царског града, Ниша у родну Трешњевицу. Изађе на брдо, мотри све празније село, довикује се са облацима, виче, зове. Кога? Узвикује своје име: Мирославеее! Али пусто је и глуво, нико да се позном повратнику одазове. “Ту говорљиву боју“ душе родног тла писац добро зна,  осећа сва лица и наличја која измичу опису,  о чему говоре унутарњи монолози удвојеним гласом ауторског Ја. Тада, чујемо лирски понет а мисаоно уравнотежен нечујни вапај опомене осамљеника под немом капом небеском, загледаног сред ноћи и малињака, зрење и зној  земље којој човек сав и припада, а не она њему. Јер, на крају опстаје само нешто  тајанствено и бесмртно, ван  пролазности свију ствари и коби места и тренутка.

“Песма моја је мисао што с облацима понад шара земаљског плови. А вечерња румен, и ноћни видик, из којег читам ове редове, горским дахом све намирује…“. Тако казује песник, онај стари алхемичар речи нетремице  будан у Мирославу Тодоровићу, потврђујући да у документарном живи удобно и оно лирско.  

И  док крчећи завичајни коров уређује воћњак „есејистичког  говора запуштене земље“, или тихујући умује о јадима нашег менталитета и других авети,  букну пропласаји топли и утешни, сред тмуше наше јаве у леденој стварности збиље сваке Трешњевице.  Ако би  Мнемосина или која друга богиња сећања била милостива, сачуваће пОгледe из Трешњевице књигу за сваког будућег путописца кроз ове пределе. И пронаћи нас -  садашње читаоце.      

                                                            

                                                                               

      16. новембар 2020.                  

                                                                                               

                

Стојан БОГДАНОВИЋ: ДРВО

 

ДРВО

 

Дрво не може да хода,

Али оно ваздан дочекује

Људе, животиње, птице, бубице...

Оно свима радосно маше.

Под њим се човек одмара

Као на мајчином крилу.

Дрво непрестано дочекује

Путнике и испраћа године.

Дрво шири добро расположење.

 

Крушка, јабука, трешња, вишња, кајсија, малина...

Не ваља када трешња постане топ.

Сви су мислили да је то време прошло,

А оно тек долази.

 

Човек је створен да би се пењао уз родно дрво.

Дрво је створено да би изазивало чежњу за висином,

То најбоље знају мали створови,

Па и мали људи.

Сваки мајмун воли висину.

 

Постоје разне сорте дрвета,

Постоји дрво које цвета и мирише,

Постоји дрво у које неко забада нос

И отуд истерије бубице,

Постоји дрво на коме се птица одмара,

Постоји дрво на коме птица прави гнездо,

Постоји дрво на коме се птица скрива

Док пева.

Постоји дрво које храни црве,

Постоји дрво у коме веверица крије орахе,

Дрво постоји због људи,

Док постоји дрво биће и њих.

 

Умало не заборавих,

Постоји и Криво дрво,

Под њим сам пландовао,

А сада сам га дао људима на читање.

 

Постоји дрво за вешање,

На њему вешају веш,

Вешалице,

А каткад и невине.

Кајање ту не помаже.

Дрво за вешање није помогло

Да се људи опамете,

Без обзира на боју коже,

А још мање на боју очију.

 

Понеко дрво је имало срећу,

Постало је књига.

 

Велика је несрећа за народ

Код кога се књиге употребљавају за потпалу,

А дрво се жртвује ни за шта...

 

Дрво је извор живота,

Дрво је чувар здравља,

Дрво је запис,

Дрво је чувар сећања

На претке,

На дух народа,

На мит.

Дрво зна како да се претвори у крст.

Није криво дрво што су Христа на њему разапели.

Дрво је Крст Божји.

 

Дрво је весник,

Дрво најављује љубав,

Дрво најављује хајдучију,

Дрво најављује рат и мир.

Дрво показује тачно време

Све док човек не потегне секиру.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОГЛЕД НА (П)ОГЛЕДЕ ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ

 

ПОГЛЕД НА (П)ОГЛЕДЕ ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ[1]

              Мука  ми је од оваквог живота, мука ми је од свега. Добро прође док трепнеш, мука никада.[2] Мука је онај део живљења који се мери потрошеном мишљу, па самим тим и потрошеном енергијом. Троши се мисао, па и промисао, и свака концентрација мисли има своју муку. Свака песма има своју муку, па ту сам у ствари рекао две чињенице, да песма садржи муку као садржај, а друга чињеница је да се за исказ ове мисли потрошила мисао, односно енергија. Е сада разни распредачи распредају приче о различитим мукама. Ја не мислим да је мука онога што оре већа од муке оног који ствара песму, нити од муке онога који треба да реши неку једначину, нити од љубавних, тзв. слатких мука, нити... Свако има своју муку. Да ли се мука може мерити, то овога тренутка не знам, јер је то исувише комплексно, дотераће нас до бола, па сад, постоји физички бол, постоје душевне боли. И да би вука истерали на чистац, потребно је много нових појмова да дефинишемо, што за мене није незанимљиво, али није за ову прилику.

 

Мука чучи у тишини и чека тренутак.

Мука је кад си сам.

Мука је кад си досадан.

Мука је кад си ћопав, ћорав или блесав,

Мука је кад то само видиш.

Мука је кад си на десетом спрату, а не ради лифт.

Мука је када имаш затвор.

Мука је када си у затвору.

              Данима сам у недоумици у вези наслова ове Тодоровићеве књиге. Не бих могао да

потврдим да су то само пОгледи из Трешњевице. Ови тугаљиви пОгледи више ми личе на изливе љубави и бриге за ближње, за комшије, за сељаке, за мученике који малину пуне љубављу као би зарадили цркавицу и бар на задушницама засладили свој горки живот.

             О колумнама мислим као о поповању или о пљувању, псовању, ниподаштавању... Има људи који то читају, неке и познајем, а неке сам познавао. Прочитао сам неколико таквих текстова различитих писаца. Међу њима бејаху и неке веома познате личности. Не знам да ли су ми се допале две три колумне. Не могу да се сетим ни наслова, а камоли садржаја, и то је неки доказ о каквим је текстовима реч. Сад реших да читам књигу пОгледи из трешњевице Мирослава Тодоровића, издање НКЦ, Ниш, 2020. Зато што знам човека, одличан песник. Недавно сам и посетио Трешњевицу и Ариље. Чиста природа, све је подивљало, нетакнуто. Километрима не можете да сретнете човека. Одозго „из Трешњевице се види цео свет“, па и надалеко познати ариљски малињаци. Скоро да су познати као „српски Балзак“ Добрило Ненадић, о том виђењу је ова књига.  Он у Политици пише о свом разговору са Сретеном који скупља по Клисури ствари, најчешће пластичне флаше и кесе које људи бесомучно бацају не водећи рачуна о земљи, а о њој је каже он Сретену, индијански поглавица Сијетл 1854. писао америчком председнику Пирсу: „...земља не припада човеку. Човек припада земљи.“ „Није чуо Сретен за поглавицу, али осећа колико су важне ове речи. Зна колико је важна чистоћа у природи. Зна да је дрво жив створ, и зато сади, чисти. Каже: „Нисам школован вели, али сам паметан. Најгоре су школоване будале.““ Моје би питање било, а има ли других? О томе у књизи.

           Малине су за некога слатке. Али, Тодоровић у својим трагањима долази до невероватних резултата. Наиме, он открива колико људске муке може да се смести у једну малину, а тек у кило. За кило малина, не рачунајући претходну муку: сађење, копање, резање, ђубрење, наводњавање... потребно је да се човек суне три стотине тридесет и три пута. Он има велико уво за муке малинара, за муке обичних људи, које сваке године уцењују хладњачари, којима сваке године држава обећава да ће им догодине гарантовати цене... Кад малине убије град, онда оне постигну реалну цену, а од тога немају вајду ни малинари ни држава.

Мука је кад не роде малине.

Мука је кад прероде малине.

Мука је кад нема ко да обере малине.

Мука је кад малине обере град.

             Муку може схватити само човек који има душу. О томе колико је љубави изливено у овој књизи.

            Сећам се када сам са уживањем пио хладан сок од малина и то са содом, па ми прска бркове, али нисам размишљао коликом је горчином натопљена малина и  како се она на волшебан начин преобратила у тај слатки сок. О томе како се малина(р) види одозго из Трешњевице, а ту је близу и Ариље, у овој књизи Мирослава Тодоровића, песника, критичара есјисте, колумнисте: „Који је то напор може се само претпоставити када берач на тежини изгуби у време бербе до 10 килограма.  Боле мишићи, грчеви, одузму се руке. Женама сукње спадају, каже Милић, ископне од напора. Јер, бере се од зоре до мрака...“

            Текстови из ове Тодоровићеве књиге су углавном објављени у Политици. Политика је на радост читалаца препознала Тодоровићеву душу. У Политици од 17. децембра 2010. Под насловом Писац са лошом адресом Тодоровић пише о положају писца у нашој средини: „Српски Балзак“, Добрило Ненадић, каже:

„Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност...“

 Ако бих овде додао јоту, сигурно бих покварио намеру писца са адресом: ЗП ДИВЉАКА, ТРЕШЊЕВИЦА. Све се надам да Тодоровићу овај пут „Лоша адреса“ неће бити минус.

             Тодоровић није одолео да спомене речи и писца ових редова: „...на градском казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.“ „Стојан Богдановић, каже:

„...Они ти дају новце, а после ти узму душу, то је амерички специјалитет, узму ти све, и новце и душу, и градове, и целу земљу, после ти дају да ручкаш на кафену кашичку, цуцају те, закускују и уцењују, хајде ово, ако не узмеш то, нема ни оно...“

             Пишући о поплавама награда писцима у Србији Тодоровић каже: „...на свом Парнасу, у Трешњевици не хајући за књижевне марифетлуке зна да је само писање награда, божје послање...“  „Још од Вука Караџића, па ево до данас писци раде на ползу отечеству.“                  Тодоровић се непрекидно залаже за чистоту језика. И Вук је имао намеру да избаци турцизме, али је одустао, јер... Кад бисмо избацили све туђице из српског језика остали бисмо без језика! Брана Петровић: „Зар су српски властодршци били глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених грађана Србије.“ Дакле, ништа се није променило од времена Милоша, оца господара Србије.

            И у Старом Риму писци су били робови.

            Тодоровић током целе књиге указује на разне пошасти: похлепа, лоповлук... а често и како то сузбијати:

              Тодоровић је готово увек запитан како уградити муку у поетски део приче, а реч је, мора се признати, и о личном искуству како у вези са муком тако и у вези са њеном афирмацијом. У оба случаја Тодоровић је пером побеђиво муку. Тодоровић је велемајстор да муку удене кроз иглене уши у поетски део приче и када пише о малинарској муци и када говори о писцима који су по Јустинијану имали право да се хране на градски казан као и сва градска сиротиња. Користећи синтагме из народног говора он појачава динамику, илити драмски део приче, тако да читаоцу не дозвољава дремку ни за секунду.

              Тодоровић из живота читким рукописом преписује приче. Свака прича има своју муку. Није реч о његовим мукама, али може се рећи и да су његове, јер он осећа и туђе муке, а мука је та која уздиже трагедију и продубљује мисао. Ту срећемо муке малинара, сељака, радника, старих и напуштених људи, обесправљених, обогаљених, отпуштених, муке песника, пензионера... Ту срећемо размишљања о смислу живота и о пластичним флашама које на Трешњевицу падају с неба. Стотине мука које се и даље гомилају, сустижу једна другу, Бог свети зна докле ће... „Сваком је дану доста његове муке.“ (Мт.6.34). Можда ће некоме приче, (по)огледи, Тодоровића изгледати као жалопојке, али ја мислим да су оне последња упозорења попут поглавице Сијетла (1854):

„И, у већ пустој Трешњевици нема више сврака, креја, врабаца... све је мање зечева, веверица, све мање живота у потоцима, у Моравици нема више риба. Све је мање шумског народа. И тамо где помислиш да људска нога није крочила дочека те плсатична флаша. Као да је с неба пала, да те опомене, памети призове.“

 

Тодоровић наводи и шта су стари Кинези рекли о смислу живота и како да га човек постигне: „...да роди дете, напише књигу, посади дрво...“ и Бурич каже: „Не бој се будућности/ ње неће бити.“ Ово последње делује песмистички, али наводи на помисао да би сада требало живети. Уосталом, живот и нема други смисао осим да се живи.

             И ова књига јесте доказ да је веза земље и човека, „земља која хода“, најчвршћа веза човека и његовог завичаја. Она је неуништива. „Земља која хода“ је дух који се протеже на страницама Тодоровићеве малинарске књиге и ослобађа људе мука. После читања, осећао сам се боље.

             Људи старе, а свет се подмлађује и све је лепши! Живот је такав, то што вам се чини да је тежак, или да је леп, само вам се чини.  О томе у књизи Мирослава Тодоровића, пОгледи из трешњевице.           

 

Света Петка, 2020.

 

---

[1] Мирослав Тодоровић, пОгледи из Трешњевице, Ниш, НКЦ, 2020.

[2] Вера Цветановић, Добро пројде док трепнеш, мука никада.