Странице

среда, 27. октобар 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ДУША

ДУША

 

Стојан Богдановић

За душу, задушнице, на душу, душевно, бездушно, на моју душу, на твоју душу, душино, мајчина душица, душа моја, душичка, подушје, кад испусти душу, изеде му душу, растаје се с душом, напушта га душа, напаћена душа, неће душа, неће му га душа, душа се буни, моја душичка си знаје, мртва душа, бедна душа, продана душа, мрачна душа, руска душа, словенска душа...

              Овај текст неће бити компаративна анализа текстова о души којих има сијасет. Неће бити споменута мишљења Аристотела, Платона... Толстоја, Достојевског, Гогоља, Берђајева... Његоша, Дучића, Велимировића... Овај текст није ни теолошки, ни филозофски, ни песнички... Овде су мртве душе оне из наших бирачких спискова које праве ситне душе по налозима бедних душа. Овде ће душа бити третирана као бунт, она ће бити изливена у фрагментима, а у комаду, она ће бити означена као мучена душа, то је она душа која нас је одхранила, то је она душа која нас воли упркос мукама и болестима. О тој души, о души мислим.

             Срж душе је њен поетски набој.

             Душа је бунт.

             Песничка душа је буре барута!

 

1

Долазили су људи. Причали су о покојнику. Неки су искрено износили сећања. Неки су натезали приче. Неки су измишљали. Многи су ћутали. Гледали су у патос, кроз прозор, кроз друге људе, у фиксну тачку. Чудили су се како се онај не уразуми и не почне, ако му је то посао, и ако мора то да ради, мени је увек било најтеже то што се мора, а наши људи и даље говоре, Што се мора није тешко, зашто он не почне да одводи прво зликовце, прво бедне душе? Зашто?

 

2

Да ли то неко уме да објасни? Или је свим тим објашњивачима лакше да га правдају, да изналазе оправдања за њега, као није он за то задужен! Па које задужен, ако је све у његовој моћи, ако је све у његовим рукама? Благословен јеси, Господи, научи мја оправданијем Твојим.

3

Сумња у постојање Господа јесте крунски доказ о његовом постојању. Када се у човековом телу, које представља савршени систем суживота бактерија, вируса и других од стране мисли коју називамо човек још неидентификованих насељеника, поремети равнотежа, када избије рат, онда се тамо инфилтрирају разни криминални елементи који ратују пљачке ради, који подривају и руше тело, систем, када се једног момента намноже, наберу ти криминалци, и када заузму кључне позиције у систему, онда тај систем мора да се уруши, тада човек доноси одлуку да престане да једе, тада је у ствари донео одлуку да се пресели у други свет, само се чека моменат преласка, тај момент је премин, а када се то деси, онда кажемо да је човек преминуо. Испустио је душу! Човек то чини потпуно свесно. Друго је питање да ли ће то некоме и рећи. Најчешће нема коме да саопшти своју одлуку, јер нико ништа не разуме, нити је ико спреман да прихвати такву одлуку чак и онда када се призове да је све време о томе мислио. Многи тада призивају Господа и куну се у његову вољу. А воља је човекова можда као и у Господа.

4

Што нешто не учини и за оне добре? Као да су добри они који клече, који му се као моле. У ствари и они га псују, као и ми остали, кад год нас нешто зезне, а он оћути, или се прави да није ни чуо ни видео. А све је просто, он човек и не постоји, појели га црви, и то ако је постојао. Ако није ни постојао, онда и црви имају право да се љуте, и они су остали гладни, и што је сада њихова глад мање важна, него тамо некога, и што тамо када тај може да буде и овде...

 

5

Добро, манимо њега, него што се људи праве блесави? Који људи? Па ови људи, ако су људи? То је већи проблем, него нама је лакше да се бавимо питањем његовог постојања, а да заборавимо на комшије који се муче као и ми да савладају патњу на коју смо осуђени, не одмах по рођењу, него приликом зачећа. Још нико није установио, када се то десило, сви дају неке прогнозе, од-до, а нико неће јавно да каже када је и где то рађено и под каквим условима, као да су услови битни, а не сила која то чини, жива сила, то је сила, она може све да учини, све да надмаши, она може као мисао, као невиђена сила и бога да створи и бога да убије, може све.

6

Сви су у ишчекивању, чекају потоп. Кажу да се то збило, али живих сведока нема, а нема ни записа на камену. На камену обично остане црта од воде. Као она од прошле године. Показује докле је био ниво људи.

 

7

После су људи измислили рабош и ударају рецке. Затим су им рецке служиле и за нешто друго. За убиства. Све је то зато што им је то лакше него да науче да броје. А нису хтели ни да памте. Ако запамте, онда их то оптерећује, не да им мира, копка их да направе неко зло, веће него што су направили. Све је то под изговором да желе искупљење. Нема искупљења. Неће душа.

8

И покајање је веома сумњива работа. И оно ти је ко бајаги у циљу искупљења, а ако нема искупљења, чему онда лицемерно покајање. Можда због новца.

 

9

Уместо потопа, људи су почели њега да чекају. Почеле су да колају по вароши приче, као приче о куплерају, кога су комунисти затворили, јер су све сматрали да је заједничко, па им он није био потребан. А људи су смишљали све интересантније приче. Чак су смислили и дан његовог повратка. Нису баш рекли који ће то дан бити, него, после овога, после онога, па после... И маса се упецала на ту мућку као сом на бућку. Од тог времена, када се то десило, сви га чекају као згодитак на лотоу. Мисле да ће им он решити све проблеме.

 

10

Као да ће им лото решити све проблеме, а лото је лоповлук прве врсте, којим држава, односно власт, а то није држава, пљачка упорно и дугорочно своје, а и понеког туђег. Понеко и добије на лотоу, али после му то донесе силне гадости. Изгуби пријатеље, изгуби рођаке... А о доласку онога, о том згодитку, о тој згоди, нема ништа. Никада није ни било ништа. Биле су само приче.

11

На тај дан су дошли људи из свих наших крајева. Многи су дошли као људи. Саучествовали су у болу породице, фамилије. Уцвељени су били у трансу. Адреналин је радио своје. Нису знали где се налазе. Као да је тај свечани испраћај био само за њих. Прилазиле су разне личности, изјављивале су саучешће. Да ли је искрено или није, то сада и није важно. Важно је да су они дошли. Нису дошли због преминуле особе, дошли су због живих. Неки су дошли само да их виде. Било је и таквих који су носили црвене мајице. Од њих се нико томе није надао, али у нашем народу има свакаквих. Има тога и у другим народима, али код нас је то већ претерано. И нико то не осуђује. Све се своди на, Мани га, или, Ма то је будала, или, Јебига! Поп је пожуривао процесију, и он ради по учинку, а у нашој вароши има доста посла. То су нам омогућили натовци. Бедне душе. Набацали су нам осиромашени уранијум. Онако курвински, како само они умеју, са даљине и са висине.

 

12

Било је и музике. Посмртни марш је ледио крв у жилама и гурао људе у озбиљност, чак и на 50˚. Сви су на тој температури корачали снуждено, као барени. Рака је била спремна да прогута доброту. Отуда се излази помоћу буба. Једну сорту тих буба зову скарабеј. На њиховим крилима се успиње мисао звана душа, онај грешни део који је био под земљом. Један део душе је пресељен у главе живих сродника и пријатеља. Онај главни део је отишао својим путем.

13

Рупу затрпају гробари, а претходно сви баце покоји грумен земље на мрца. Кажу да је то неки католички штос, а ето одомаћио се и код нас. Уосталом са католицима смо живели у љубави читав миленијум, сада они кажу да смо ми однекуд дошли. Испод онолике тврде земље нико се није жив извукао, осим ако га нису откопали. Тако је било и са Господом. Он је био испод камене плоче. Тако кажу. Шта потом следи? Почиње нова ера. Бактерије, вируси, црви и разне бубе, златне или смрдљиве, дају се на посао да тело расточе и врате земљи. А душа падне на њихову душу, ако се не нађе одговарајући кривац.

 

14

У време нове ере, која је сваког дана све старија, али јој не мењају име да се не би зло повратило, сви гледају како што пре да им прође дан, а он би прошао и онако и овако. Долазе по неком распореду и кукају, моле се, пале свеће, пале се на глупости, пале за душу покојника, а он одавно није ту, а ни душа није ту, али ту је место и ту је мисао.

                 У одређене дане на гробље долазе и бездушници.

                 Чује се и песма. Знате већ каква може да буде песма на гробљу. Није то први плач!

                  А попови, Турци су их тако називали на грчком, они су као певаљке у кафани. Брзо смотају паре и нечујно се удаље од гроба, као певаљка од стола.

 

15

У нас се употребљава глагол преминути, а одговарајућа именица премин се негде загубила, преминула. Уместо ње се употребљавају одвратне речи смрт, мртав... које не описују стање, а стање би требало да буде мир, и сви траже мир, а када им се спомене смиривање помоћу неке од речи смрт, умрети, преминути... онда се сви умртве од страха од мира. Премин је у старом јзику означавао пролаз (прелаз), а то би значило границу. Ту се човек сели, прелази, из света у свет. И ко је тај што воли мир?! Па нека се тај смироше, а нас нека остави да на миру немирујемо. Мир је гадана работа и никада људи то неће схватити. Мир је оно гадно место на врху, које стално боцка човека. Да је мир добар, не би нам сваког дана обећавали његов повратак. Рекли би, Благо њему, бар се смиросао, као што кажу за нас. Мир боде. Мир води у жабокречину, у ништавило. Мир је добар само зато што те  жуља, што те тера да изађеш на светло. Мир је добар што те тера да се изујеш и да потрчиш. Мир је добар што имаш времена да размишљаш о лету птице. Ако је мир само мир, нека га ђаволу. Нама је потребан стални рат који ће бити наш мир. Душевни мир. Духовни мир. А то је рат. Душа је бунт. Она покреће свет.

16

Земља се промешкољи и све прогута. Остају само развалине поезије, које чекају да их нови песници открију као своје, и веровање у то нешто, у Бога... То је улога земље, а улога људи је да по њој ходају као преко ћуприје, све док су живи. Мозак ми се бори са танким и трулим мислима, негде се кидају па не може човек да их повеже, а и када их повеже, онда су чворови огромни, а преко њих не пролази живот.

17

Сунце диригује, осветљава, сажеже, ожеже, извлачи биљке, вуче их за уши да би порасле, изводи животиње из јазбина и то баш онда када су огладнеле, отвара очи, отвара цветове, отвара светове, суши баре, зауставља јата мушица, јата комараца, јата скакаваца, јата и јата, пије воду са земље, сваког јутра куца на прозор, пева гласовима гугутки, зауставља лавеж, и свашта још ради за душу човекову.

 

18

Душа је појам који се односи на карактер. За некога се каже да је бездушан. А за некога се каже: мек као душа.  Нећемо се враћати на Сократа, Платона, Аристотела, Ничеа, Толстоја, Достојевског... Нећемо се бавити историјом појма. Душа је мисао и она је материјална као и свака мисао. Јер мисао је енергија, енергија је материја. А човек је комплексан систем. Направљен је од сијасет мисли, које су најчешће опет комплекси. На пример, бактерија је један такав комплекс. Може се рећи да је бактерија независан комплекс од човека. Али постоје бактерије које су у човеку и без којих човек не би био тај комплекс о коме говоримо, не би био жив, јер заједништво-симбиоза,  тих бактерија и човека омогућава живот и њему и бактеријама. Душа се односи на личност човека. У хришћанској теологији и филозофоји, она је божанског порекла и станује у телу и чини његову покретачку енергију. На пример, бездушан човек јесте лик који је бескрупулозан, суров, свиреп, окрутан... Тако каже народ. Народ не мора да је у праву, али на дужи рок он исправља грешке или пропадне. Рецимо да није пропао, онда то потврђује егзистенцију бездушног човека, а то значи да душа може човека напустити за живота, или пак да постоје душе које су зле. За некога ко је близу премина а не успева дуже времена да премине народ каже, Никако да испусти душу. То значи, мучи се. А то значи да је био лош човек. Премин би требало да буде растанак са душом, али!  Мучена душа је нешто друго.          

                 Како је мисао енергија, а енергија је материја, то растанак душе и тела значи да је дошло до цепања комплекса мисли који је означен као (конкретан) човек. Један део тих мисли наставља као самосталан комплекс-душа, а други део се и даље разлаже, растаче, или чека прилику да би могао ући у неке друге комплексе мисли, као што су биљке или животиње... Вероватно ће због неједнозначности у расподели мисли и композицијама мисли у трагању за душом бити укључена фази-математика. Мора бити обезбеђено јединство тела и душе. У тој идентификацији нема једнакости. Јединство и не значи једнакост. Нити идентитет, него комплекс.

19

Кад су код нас долазили људи, говорили су нашој мајци, Благо теби Надице, ти имаш добру децу, а она им је одговарала, Моја душичка си знаје. Она је била душа од човека. А за оне на власти је говорила, кад ће ови да оду па да ми се душа смири. То је говорила за све који су били на власти. Била је у праву. Треба их чешће мењати. Кад се усампасе, онда је тешко.

20

Бог да му душу прости! Бог да прости! Бог да му опрости грехове-злодела, које је учинио другим људима. Људи то треба да учине у име Господа, ако је то уопште ствар у коју Господ треба да се петља. Да ли то значи да би Господ требало да буде Сашо Македонски, да раздреши чвор?

21

Парастос или Панихида, Даћа, Мртвило, Подушје, Задушнице... То би требало да буде подсећање на доброг човека, на његова добра дела, на његову душу... Имао је добру душу... Не значи да нема подсећања на зликовце. Често је то чак гламурозније подсећање. Нажалост.

                  Храну развлаче псета. На гробљима нико ништа не дели сиротињи. Као да сиротиње нема. Наша је држава постала гробље. Гробари њоме пуне торбе и носе је својим кућама да хране свиње. Гробља наплаћују бесомучно.

             Попови као да иду у бербу. Возе најлуксузније аутомобиле, а причају о  уласку Господа у Јерусалим на магарцу! Која иронија. Који цинизам. Бедне душе.

22

Ако се душа сели у други свет, то би онда могла бити само сеоба информације. Не сели се душа него се сели информација о подели мисли на тело и душу. Тело човека је, као и његова душа, божја творевина. Може се до танчина разложити тело свакога човека на саставне елементе, на оне од којих је састављено, из списка Мендељејева, али се од датих елемената, истих оних од којих је био састављен човек, не може саставити човек?! Чак ни Господ то не може! Проблем је душа. Нико досад није умео да направи душу. Умели су да је узму, да је отму, али не и да је направе. Душа.

 

23

Историја је пуна прича о задужбинама, мислим на српску историју, а и другде је слична ситуација. Штавише, тамо је била већа отимачина, већа су разбојништва, па су и задужбине веће. Појединци мисле да ће се искупити за своја недела-злодела, те подигну цркву, школу, пирамиду-гробницу... По правилу, новац за задужбину је отет од народа коме је задужбина намењена, али не и посвећена. Боље су задужбине врхунска уметничка, филозофска, књижевна или научна дела. Али то не може свако учинити. А и лоповлук не може свако учинити. Заиста, потоње генерације задужбинаре најчешће памте по тој некој грађевини, али то не значи да им је ико опростио злодела, да су се искупили. Неке су цркве продавале искупљења и дошле су дотле да се не могу никако искупити за бескрупулозне пљачке народа. Продане душе. Нити су се искупили они који су покајнице купили. Задужбина = За-душ-бина би требало да буде нешто чиме би појединац задужио народ, а народ или бог, би му опростио грехе-злодела које је чинио. На тај начин би се раздужио. Али он плаћа изградњу задужбине опљачканим новцем тако да се још више задужује. Чак и ако је задужбина успело уметничко остварење и генерације му се диве, увек ће се уз име задужбине споменути и задужбинар, наравно као лопов, као пљачкаш, као убица, већ шта је био, а најчешће је био лопов, пљачкаш, разбојник, убица... Подизањем задужбине задужбинар у ствари жели да себи купи душу, без које је живео свој бездушни живот. У богомољама које се подижу уз благослов цркве, па и највиших црквених великодостојника, обавезно се за исте паре, или уз минималну доплату, на зидовима насликају ликови задужбинара-пљачкаша, и његове породице, која ничим није задужила нити цркву, нити државу, нити народ. Црква тако учествује у промоцији цинизма, у промоцији праштања лоповлука, пљачке, разбојништва... А праштање као праштање, ако није из душе, није ништа!

24

Доносили су свеће, цвеће... Плакали су. Стискали су руке уцвељенима. Тапшали су их по рамену. Грлили су их. Саветовали. Врућина је била несносна. И споља и изнутра. Парафин је смрдео. Нема воска. Нема пчела, па нема ни воска. Све је изгорело. А када је цветало, онда је падала киша. Све наопако. Ништа не иде редом, па ни смрт. Музика, посмртни марш, леди крв! Поп кади. Крсти вином. Људи прилазе, збуњени, хватају покоји грумен земље и бацају преко сандука. Домаћин позива присутне у ресторан на подушје. Одмах преко пута гробља. Сада је то велики бизнис. Има већа сала горе и у подруму мања. Климатизовано. Све је чисто. Конобари уредни. Испеглани. А цене папрене. Али нико не пита за цену. Они који немају пара они и не сахрањују своје на градском гробљу. Возе их у село. Најбоље се наплаћује на људским мукама и тада се најбоље зарађује. То најбоље знају попови, каменоресци, гробари, продавци погребне опреме и сви они веома успешно користе тај прави моменат – премин!

           Поједоше панаију и нико не спомену покојника.

 

25

Поред попова, гробара, каменорезаца, продаваца погребне опреме... има и других професија које добро пролазе на људским мукама. Не знам да ли је то случај и у другим државама, али код нас доктори уживају, боље речено деру народ, а богме и богаташе. Глумце, глумице и лујке. Ове последње су нарочито занимљиве за пластичну хирургију. Исправљају им носеве, надувају им сисе, па у последње време и усне. Шта раде са толиким сисама бог свети зна. А усне ако су им дебље, онда вероватно боље могу да пуше. То се ради за дебелу лову, која најчешће није из џепа него из државне касе. Све је то у служби психијатрије. Лече им комплексе. Докторима као да је од Хипократа остала само хипокризија. А политичари су ваздан били курве. Наши сељаци кажу сви ће завршити на Милков дел. Али изгледа да ћемо ми пре, па то њихово нећемо видети. Душу нико не спомиње. А када издуше сисе, онда остане само пуздра!

 

26

Душа се спомиње и овако: „Е, баш ми испала душа за њега.“ Не знам да ли је то тачно, али је тачно да када вас живот изгужва, онда никаква пегла не помаже. Може само нешто да се замаже, али закратко. После опет зјапи. Има и рупа и рупица. Таман једну закрпиш, зине друга. А, богме, није ред да се у свет излази изгужван. О томе редовно брину душебрижници.

 

27

Примећујем да се многи позивају на приватност, кад год им споменеш родитеље.

Примећујем да многи од њих не знају ко су им родитељи. Не знају или се праве блесави.

Примећујем да родитељство одавно није приватна ствар. Није ствар, а није ни приватност.

Примећујем да држава плаћа некима да јој праве децу. У том послу највећу лову мазну посредници.

Примећујем да је наука доказала да је безгрешно зачеће могуће.

А шта је ту досад било (по)грешно?!

Да ли је и душа приватна ствар?

 

28

Живот није једносмерна улица, па цепај. Живот је велика раскрсница са кружним кретањем. Ко уђе у круг има право првенства, уколико га центрифуга не избаци или не иждимка. На раскрсници мора човек све да раскрсти. Има стани-крени, али нема кочења. Због ударања отпозади. Најгоре је кад те неко лупи с трага. На раскрсници човек мора све да раскрсти. Душа иде својим путем. Пречицом.

 

29

Да не греши душу, значи да не говори криво.

Да унесе душу, значи да се преда својим осећањима и да их следи.

Да је душа од човека, значи да је блажен и да никоме не жели зло.

Да је душеван, значи да је благе нарави.

Да му се смири душа, значи да се много мучио.

Да ради за своју душу, значи да прави нешто лепо. Испусти душу и не поздрависмо се...

Душо моја, каже се некоме ко вам је драг.

Драга душо, значи да има и друкчијих душа.

Да нема душу, значи да је зао.

Да су сродне душе, значи да су сличних осећања.

На његову душу, значи на његову савест.

Напаћена душа, значи да су човека током живота стизале разне муке.

Узме му душу...

Душе ми моје, то значи да се куне у оно што га највише боли.

 

30

Душа и човек су једно!

Самоћа је када човек није при себи.

Душеван човек никада није сам.

 

31

Песник испушта душу у песму!

Песничка душа је буре барута.

Песничка душа је бунт

 

32

Човек често тражи душу на погрешном месту!

 

33

Постоји душа пуна љубави.

Душа пуна љубави раскопчава пролеће.

 

Постоје душе пуне горчине,

Постоје гладне душе,

Постоје мртве душе,

Постоје продане душе...

 

Постоји бедна душа.

Бедна душа се храни туђим душама,

Бедна душа глође човеку душу.

 

Мрачна душа поједе човека.

 

Ситне душе служе као кусур.

 

Да ли баксуз има душу?

 

34

Песник би требало да простире стихове, као цвеће, као црвени тепих, којим би Бог прошао одлазећи недељом са оцем својим на јутрење. За своју, за твоју и за моју душу.

           Бранко Миљковић није рекао да ће сви писати добру поезију.

           Када прође поплава поезије, онда се мора избацити муљ, а неко ће морати и да посеје нове стихове. Мора се чистити. То историја и ради. Ствари се морају довести у ред да би поезија могла да дахне душом, да би могла да живне.

 

35

Душевна болница је погрешан назив за установу у којој затварају душевне људе. Са њима се тамо бездушно поступа, а тврди се да су у азилу. Тврди се да су заштићени. Од кога? Ако је мисао спаковала нову мисао којој је дато име човек, а која се састоји од две основне мисли, душа и тело, која то мисао има право да смисли азил за човека. Азил је највећа казна. Требало би свака мисао да је слободна, па и човек, свака жива душа.

 

36

Кад неко каже, Душе ми моје, то значи да се куне у оно што га највише боли. У ствари боли само мисао. Месо не боли. То доказују факири и јогини.

 

37

Душа ми је у носу!

 

38

Са њим никада ниси начисто. Не својом вољом, а не ни његовом. Нема искрених проповедника. Сви су распети. А њихове душе лутају. И то називају слободом. Таква је мисао. Она је луталица. Када је песник улови, закључа је у песму. Тада је она слободна као птица у крлетки.

 

39

Извињење је чин који се веома често упражњава. На томе инсистира савремана цивилизација. Извињење се сматра за врхунац достигнућа савремене културе. Траже се извињења и која од оних који дело нису починили. На пример, за почињене ратне злочине. Немачки канцелар се извинио за нацистичке злочине над Јеврејима. Јапански цар се извинио за злочине Јапанаца у Кини. Извињење је повезано са покајањем. Ако нема кајања, онда је извињење врхунац цинизма. А кајање је испрофанисано продајом црквених покајница. Још увек их продају. На шта личи извињење у оваквој форми: ритнете човека у цеваницу и кажете му, Извини?! Дешава се и ово, човек саветује другога, Шта те кошта да се извиниш?! Да би било извињење, оно мора потећи из душе. Извињење није само ствар културе, или васпитања, оно је саставни део карактера човека. Извињење које није саставни део човекове душе је лицемерје, оно је цинизам, оно је увреда.

Американци се нису извинили за убиства, расељавња, пљачкања, за употребу најмонструознијих средстава којима су уништавали читаве народе, а сада су на ивицу дотерали и планету-мајчицу Земљу. И када би се извинили, не би се покајали. Има ту нечега бездушног што се не лечи! Нажалост.

 

40

Злодело се не може исправити изјавом, него делом, али ни то није увек могуће.

           Код нас постоји и црква покајница. Она служи да се српски народ подсећа како је кум убио кума. Али није допринела да се то више не дешава. Нити је икоме олакшала душу. Напротив, терет је све већи.

 

41

Кум би требало да је важан целог живота.

Дошло је такво време да када човек каже кум, онда сви помисле на мафијаша.

Неки људи имају више кумова, а нису их све потаманили.

Не важи више стара изрека:"Кум није дугме." Сада кум није ништа.

Кум сведочи да је судбина запечаћена.

Кум је крунски сведок!

Куме изгоре ти кеса!

Куме пази да не испустиш дете,

једва смо га направили.

ЈОВАН ГА ЈЕ КРСТИО!

Реке су толико загађене нема човек где да крсти човека!

Крст није смишљен због крсташких (читај: пљачкашких) ратова!

Крст је човек, а он је мач!

Мач не значи мачо!

Шта ти значи крштена душа?

 

42

Туђа душа се носи наврх мача!

Колико душа се може сместити наврх копља понад ратне заставе?!

Погана реч распори сваку душу!

Тврда душа, тврда вера!

Душа се може прекопати, али се не може повратити!

 

Ових дана душа се може повратити само хладним пивом!

 

43

Растаје се с душом, тако кажу у мом селу, а и у вашем, за неког ко је близу премина. Ја мислим да га она напушта. Има и оних који тврде да је свеједно да ли је ово или оно. Због тога ја остајем при своме. 

              Нико од оних који су се растали са душом није ми потврдио да је растанак био болан. А песници трубе хиљадама година да је било страшно. Било је међу њима и правих трубадура, а било је и оних који су ишли траговима трубадура. Неки су само трчкарали около. За то време негде се кувала песма која је била прави мелем за душу, као кисела чорба после боњинске шљивке.

 

44

На мојој фејсбук страници сам почео да објављујем фрагменте из мог списа "Душа". Да су занимљиви уверио сам се тек када су почели да ме поткрадају.

                  Ипак, ако икако могу да поправим утисак о овом тексту то ће бити ако за крај наведем, а циљ ми је да вас заведем, једну изврсну песму Горана Ранчића:

 

шта чинити са изгубљеном душом

човече без душе
пази где стајеш

душа кита
је у телу мрава

душа дрвета
је у телу птице

душа ноћи
је у њеном цвету

душа камена
је на жрвњу времена

душа песме
је у истини
сада је ветар
доноси
у твоје очи

45

Добра душа постоји само у бајкама и на фрескама.

46

Ко никада није изгубио главу, тај нема душу, тај није ни живео.

47

Изгубљена душа.

48

А сад одох да одморим напаћену душу. Ставићу одмах наочаре кроз које ћу видети цео свет. Желим да свет ужива што га гледам, а не да се мршти на мене.

 

петак, 8. октобар 2021.

Мирослав ТОДОРОВИЋ: У СРЕДИШТУ ДВА КРУГА

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ
 
Мирослав Тодоровић, песник

У СРЕДИШТУ ДВА КРУГА
Над рукописом песничке збирке Стојана Бодановића:
Ода, О да

У простору, између два круга, одвија се животни и стваралачки пут песника збирке „О ДА“ („ОДА“). Из песничког круга песник Стојан Богдановић десетлећима доследно себи мотри, промиш- ља, записује, памти, заборавља, из заборављеног слуша одсјаје и гласове минулих времена, оне који га и у сну позивају да их помене у песми, да их „оживи“ на начин песме. Да чује невидљиво, и да напуни, Рилкеовим речима казано, своју „златну кошницу – невидљивог“. У тој кошници су збирке: биг бен (Београд,1977), одлазим а остаје нејасно (Крушевац - Књажевац,1990), зна се (Ниш,1991), црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш,2004) господар (Ниш,
2004) човек песма, (Врање,2007) Бдења и буђења (коауторска, Сврљиг-Књажевац, 2010) Трунке, збирка контемплација ово- земаљског са логосом песничке ауре (2011).
Оне потврђују изузетност песничког дела Стојана Богдановића, али због инертности критике када су у питању самосвојни ствараоци, и песници изван центра и котерија, ова поезија чека компетентне и поштене тумаче. Рачуна на време и његову непоткупљивост. Јер, потоњих деценија официјелна критика је протежирала поезију традиције, глорификације историје. Тематски токови су усмеравани у складу идеолошких промена и потреба, постмодернистичких гагања у магли. До јуче безбожници, хорски су се обраћали Богу, ридали за Косовом, певали у славу свог национа и за ту певанију прибирали одличја. Била је то мање више иста скупина „вејача овејане суштине“ певача конјунктурних тема, трендова, које не виде човека, не чују живот, који немају душе...Читаоци су одустали од такве поезије, отуда симболични тиражи, отуда и све мање „човека у човеку“. Јер, поезија је, по Хазлиту, она фина честица у нама која шири, разређује, прочишћава, уздиже читаво наше биће...Та фина честица је душа. Без те честице је на с/цени била
поезија курентног маниризма која је остала без читаоца. Ућутали су и глорификатори те поезије који нису хајали за временску дистанцу, ватра песничке сламе се угасила, остала је само пост- модернистичка тишина и заборав сушти...
Други, истински ток поезије као понорница је текао са светом тајном поезије, бременом овог времена и судбина, личних и колективних. У том току је и песништво Стојана Богдановића за које ће превредновања потврдити високо место које ова поезија има. Њој нису потребне ни похвале, ни покуде, данашње шаблонске књижевне критике. Све је дато и представљено њом самом. Речима песника Миљковића казано: Све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони... Нема питања, ни одговора, треба је проницати све док из њеног бића не чујемо и откуцаје сопственог живота, оне што именујемо као универзалне...
У досадашњим приказима истицане су карактеристике и вредности ове поезије: садржајност и оригиналност, лични печат у сублимацији искустава. Богдановићева „поезија дише на живот и ово време, карактерише је особен иронијски дискурс и хумор, епска бука у лирској души човека овог тла, звук судбине и историје проткан кроз животописе и ликове његовог породичног стабла, аутопоетички кредо снажне с/мисаоности изражен у стиховима дубоке сагласности са универзалном природом песничке речи, снажне симболике и метафоричне вишеструкости“.
Он је песник „особених језичких конструкција и хипо- користика“, „лукаво се окористио пооштреним поентама“ (Стојковић) у песмама – причама, изградио је властити „патент“ песме, он „маестрално визира егзистентне оквире у традицијском етосу“ (Ђуровић). „У универзална, озбиљна, дуговечна питања, на које често ни човек, а ни математика ни поезија, немају коначне одговоре – провлачи хумор иронијског дискурса, али само наизглед релативизујући их“... „и када се „шали“ позива на дубље тумачење света око нас“ (И. Косанић). „Стојан Богдановић, Песник = математичар, нас својом комплексном поезијом озбиљно
„забавља“ песничка реч његова је дубоко утемељена у Реч-и човек песма“ (Тодоровић)... „Богдановић и када говори о песми, говори о људима, о човеку, о сопственом и (у) предачком искуству, о пролазним и трајним појавама, све до множине феномена свакидашњице. Уз све то његов исказ је комплексан, наративно- лирски и свака песма је у неку руку мала приповест, интрига, анегдота, духовна зачкољица“ (С. Игњатовић): „... елем, пева се иронијски а озбиљно – о много чему. И када су то, на изглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијални“ (Р. Мићуновић).
И н/ова збирка смислено двоименованa „О ДА“ („ОДА“) је потврда песничке зрелости и зенитне позиције његовог певања. Онај, спољашњи тематски круг, захвата „хеленске теме“, али са суштинском одликом Богдановићеве поетике и његовог односа према стварности, према историји и феноменима данашње
„употребе историје“. У песме уноси комплексан „поглед искоса“ промишљања до-живљеног са личном филозофијом, сочног иронијско-хуморног дискурса, која је заштитни знак његовог певања. Скоро све песме носе одлике песникове природе и увер- љиво потврђују иронијски поглед у чијем се видном пољу находи хумор и парадокс, бритка мисао и особена, резимирајућа, поента.
У низу песама предочава аутопоетичке ставове, оне који су биле и окосница његове извансеријске књиге Човек песма која са збиркама Господар и Црна рупа представља комплексан песнички триптихон. Разуме се, они су и у осталим збиркама, али Човек песма је индетификовала песму и њеног творитеља, објавила се по лику и духу његовом, јер: сваки је човек друга песма / и само је човек песма / сваки је човек човек и жена / да се не лажемо / постоје различите ране. У једначини човек – песма сублимирани су садржаји његових певања и мишљења у којем је уметност Речи дошла до пуног изражаја.
О ДА = ОДА окупља 50 (По столећа) песама, прича у стиху. Већ у првој песми Акропољ је алегоријска прича луцидно ос- мишљена да заокружи промене еволуитивних токова „Да је човек од мајмуна постао свиња...“ са ироничном опсервацијом
свињске памети која „...може у огледалу да препозна свињу – благо њој. / Није речено да ли дотична свиња види да је свиња / Или само види свињу. / Већина свиња које свакодневно срећемо не би одушевило то огледало...“ Песник је вешто „скројио ову песму – причу“ сатиричног преплета што подстиче на разми- шљање, и сугерише друге подтекстуалне токове. У песми је и тема о женама и гускама која указује на песникову луцидност да кроз хуморну оптику песме прикаже и ове ликове.
У даљем току нарације је поглед у прошлост, на оне који су водили ратове, и „Кроз небеску тријумфалну капију...“ отишли у историју. Ко? „Ти, како их називају лордови, султани, дуждеви,
/ Сви редом имали су превелике уши. / Не, не могу рећи да су били коњи.“ У хармоничниј синтези сублимирана је историја у хуморно-иронијски обојено певање са дубинским поимањима поетске суштине. Али, овај мајстор поенте, у конкретним призо- рима за повод песми, исписује завршне стихове ширећи тематске оквире казује како „...два – три дорска стуба, два крндеља.... стрпљиво стоје у ред, не дирају никога, / Као ветерани у Србији испред продавнице хлеба.“
Ево како овај песник уноси у „хеленску тему“ српску ствар- ност – причу. Како један призор слику пореди (надопуњује) са другом чиме садржајни план умножава бојом српске егзи- стенцијалне драме оличене у песниковом виђењу српских ве- терана испред продавнице хлеба. Она је, као и низ других песама потврда умеђа да се прошири тематско поље песме, творећи особену симбиозу виђеног и знаног, српског и хеленског.
У песми „Повратак из Грчке“ Бранислав Петровић пише:
„Небесна душо! Плаче / Онај ког неспозајно таче.“
Песник Богдановић је неспозајно такао, спознајно испевао, кроз сиже песме-приче, у песму је призвао и Перикла. Јер, ту где он стоји стајао је Перикле, и како увек Руља не види ништа. / Водичи такође, не виде да се песник преобразио у Перикла. Али, то је био само сан, тренут када се песник сањарећи „обрео“ у обличју Перикла. Мотив сна у Стојановој поезији је у функцији
промене песничких планова – визура... Значајан, са стајне тачке певања је битан, јер „Са Акропоља се види цела Атина. / Са трема на Сувој планини / Види се цела Србија.“
Из спољашњег тематског круга песник се враћа у средиште, да уз своје огњиште промишља и поручи, али, на његов начин: Кад боље размислим, / Да није сунце / Ви не бисте ни постојали... Па, ја сада не бих био Перикле. / Пржи ли пржи
Овим завршним стихом „објашњава“ се медитација о улози сунца (Врелине) у његовој трансформацији у Перикла. Богданов- ић припада оном реду уметника који, Андрићевим речима казано,
„изненаде читаоца познатим“. И доиста, његова песма, и стих, у темама, мотивима, ликовима и ситуацијама у којима се налази: У хладовини једне атинске теверне..., / Одавде из таверне дивим се сунцу.../ С оне људске стране недостаје много стубова из грчке историје... има поред садржајности и мисаону концизност, непредвидљивост са парадоксом и способношћу да кроз ре- минисценције на хеленски теме изрази и „личне“ ововремене у духу своје поетике. О томе песма Дорски стуб:
Надица је била дорски стуб, Носила је фамилију на леђима
Да је она сад ту, не би падао град. Она би се са Господом договорила, Макар на кредит,
Мали би јој био жирант.

Из средишта два круга, животног и тематског, песник усаглашва античке мотиве са подацима из властите биографије. Повезује и пореди прошло са ововременим, непосредно собом аутентично казује о животу и менталним особеностима народа и поднебља. Отуда у овој поезији: Богови, Енглези, Надица, цар Душан, Цвеће, Милосрдни анђео, Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Кум Радоња, Пегаз, Гатара, Бабићи, Мати...Краљ и престо... са завршном терцином која поручује:
Живот је као плави лептир, Не притискајте га,
Покварићете му боју.

У њој је проговорила душа песникова потврђујући да је поезија оно што мисли душа. Ова велика минијатура о животу са дахом зена је као суза радосница на лицу горштака. Суза у чијем се бисеру види цео живот. Песма је лирска синтеза искуства и сензибилитета у којој лептир као симбол лепоте и кратковекости предочава лепоту живота и његову крхкост, док боја која га краси подстиче и друге аспекте промишљања живота. Исидора Секулић каже: Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија.
Стојан БОГдановић кроз супстанцијалне теме предочава свеколику повезансот живота и песме. Сведеношћу и економијом у изразу он кроз „личну причу“ указује и на епику овог тла, на српску фатумску жилу куцавицу, постојања, страдања и певања.
У песми чија тема казује о позиву песнику да принесе песму за зборник (поменик почившем песнику) сижејни план песме надопуњује промишљањем у којем се укрштају погледи на живот и вредновање стваралаштва (дела) ...И озбиљно сумњам, брате / Да ће покојник постати већи писац / Ако му баш ја песму посветим. Песма с поводом подстиче на размишљање и о другим аспектима односа песника и песмом казаним. Али све је то у песми, њеној просторности и подтекстима које ова тема инспирише отварајући и друге семантичке релације.
Песник који каже ја мислим песму је стваралац посебног кова. Он мотри споља, а казује изнутра о чему недвосмислено говоре и песме које кроји уводећи у личну причу и ликове из историје чиме сижејност песме постаје обухватнија, дубља са универзалним кругом значења.
Доследан свом песничком концепту кроз Неухватљиву мисао у миљеу његове песме ће се наћи и Клеопатра, чича Живомир, рундов Рапча...док одвија свитак песме (Мисао је неухватљива / као да је она Бог, а не ја.) ниже слике са животним искуствима. У лично сплиће спознајно, промишља теме изражавајући соп- ствену поетику мисли у којој се његова песма разграњава и
представља својеврсну „причу“ о „певaњу и мишљењу.“ У ви- дном пољу Богдановићевих тема је и Вучић („Вук и Европа“, Трмка, Певање...с одликамa које га репрезентују као атипичног, оригиналног, песника са осећајем да у лирске унесе наративне нити, наративне обоји хуморном иронијом својственом његовом поимању песме која ... мора да буде, мора да зна,.. и наравно све мора да се запржи... А како се песма сама пише (Борхес) тако је и овај песник вођен песмом испевао антологијске песме, а тамо где је настојао да буде господар песме написао је садржајно занимљиве песме умешно повезујући наративне нити у фабулу песме саздану од конкретних слика до метафизичке слутње вечности (Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Он и кум Радо- ња...).
Богдановићева песма зна, држи се песниковог приниципа да треба да има мисао, да садржајем искаже супстанацијалне теме. Кроз биографске чињенице предочене су универзалне вредности колико певања толико и садржаја. Асоцијативне претпоставке симбола и слика с оплемењујућим иронијским дахом надопуњују нијансе значења. Оне доприносе њеном колориту. У овој поезији се налазе гномски искази: О настанаку песме (Треба то да ме погоди / Или да ме је погодило, / Па ме још гађа, / И са собом ме свађа), о мислима ( Пусти мисао да иде својим путем / Ионако је дошла без тебе...), о певању (Певање је најбољи лек за добро здравље...), али, Господ је људима подарио гласне жице / Да би се чуо Глас Божји, / А они се умислили).
Овај песник се није умислио кроз њега збори време и ово тло с искуствима историје и поезије дубоког памћења. О ДА, испевао је ОДУ пуним гласом животног песничког искуства, ослушкујући живот и време, живећи, мотрећи и промишљајући све(т) око себе, на начин песме из које је чуо, у свом гласу, звук судбине овог тла, своје претке и Глас Божји.

Поговор у збирци Ода, “Апостроф”, Београд; Књижевни клуб
“Бранко Миљковић”, Књажевац 2013.
(САВРЕМЕНИК, Београд, 210-211-212/20013, 120-124)

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...