ДУША
Стојан Богдановић
За душу, задушнице, на душу, душевно, бездушно, на моју душу, на твоју душу, душино, мајчина душица, душа моја, душичка, подушје, кад испусти душу, изеде му душу, растаје се с душом, напушта га душа, напаћена душа, неће душа, неће му га душа, душа се буни, моја душичка си знаје, мртва душа, бедна душа, продана душа, мрачна душа, руска душа, словенска душа...
Овај текст неће бити компаративна анализа текстова о души којих има сијасет. Неће бити споменута мишљења Аристотела, Платона... Толстоја, Достојевског, Гогоља, Берђајева... Његоша, Дучића, Велимировића... Овај текст није ни теолошки, ни филозофски, ни песнички... Овде су мртве душе оне из наших бирачких спискова које праве ситне душе по налозима бедних душа. Овде ће душа бити третирана као бунт, она ће бити изливена у фрагментима, а у комаду, она ће бити означена као мучена душа, то је она душа која нас је одхранила, то је она душа која нас воли упркос мукама и болестима. О тој души, о души мислим.
Срж душе је њен поетски набој.
Душа је бунт.
Песничка душа је буре барута!
1
Долазили су људи. Причали су о покојнику. Неки су искрено износили сећања. Неки су натезали приче. Неки су измишљали. Многи су ћутали. Гледали су у патос, кроз прозор, кроз друге људе, у фиксну тачку. Чудили су се како се онај не уразуми и не почне, ако му је то посао, и ако мора то да ради, мени је увек било најтеже то што се мора, а наши људи и даље говоре, Што се мора није тешко, зашто он не почне да одводи прво зликовце, прво бедне душе? Зашто?
2
Да ли то неко уме да објасни? Или је свим тим објашњивачима лакше да га правдају, да изналазе оправдања за њега, као није он за то задужен! Па које задужен, ако је све у његовој моћи, ако је све у његовим рукама? Благословен јеси, Господи, научи мја оправданијем Твојим.
3
Сумња у постојање Господа јесте крунски доказ о његовом постојању. Када се у човековом телу, које представља савршени систем суживота бактерија, вируса и других од стране мисли коју називамо човек још неидентификованих насељеника, поремети равнотежа, када избије рат, онда се тамо инфилтрирају разни криминални елементи који ратују пљачке ради, који подривају и руше тело, систем, када се једног момента намноже, наберу ти криминалци, и када заузму кључне позиције у систему, онда тај систем мора да се уруши, тада човек доноси одлуку да престане да једе, тада је у ствари донео одлуку да се пресели у други свет, само се чека моменат преласка, тај момент је премин, а када се то деси, онда кажемо да је човек преминуо. Испустио је душу! Човек то чини потпуно свесно. Друго је питање да ли ће то некоме и рећи. Најчешће нема коме да саопшти своју одлуку, јер нико ништа не разуме, нити је ико спреман да прихвати такву одлуку чак и онда када се призове да је све време о томе мислио. Многи тада призивају Господа и куну се у његову вољу. А воља је човекова можда као и у Господа.
4
Што нешто не учини и за оне добре? Као да су добри они који клече, који му се као моле. У ствари и они га псују, као и ми остали, кад год нас нешто зезне, а он оћути, или се прави да није ни чуо ни видео. А све је просто, он човек и не постоји, појели га црви, и то ако је постојао. Ако није ни постојао, онда и црви имају право да се љуте, и они су остали гладни, и што је сада њихова глад мање важна, него тамо некога, и што тамо када тај може да буде и овде...
5
Добро, манимо њега, него што се људи праве блесави? Који људи? Па ови људи, ако су људи? То је већи проблем, него нама је лакше да се бавимо питањем његовог постојања, а да заборавимо на комшије који се муче као и ми да савладају патњу на коју смо осуђени, не одмах по рођењу, него приликом зачећа. Још нико није установио, када се то десило, сви дају неке прогнозе, од-до, а нико неће јавно да каже када је и где то рађено и под каквим условима, као да су услови битни, а не сила која то чини, жива сила, то је сила, она може све да учини, све да надмаши, она може као мисао, као невиђена сила и бога да створи и бога да убије, може све.
6
Сви су у ишчекивању, чекају потоп. Кажу да се то збило, али живих сведока нема, а нема ни записа на камену. На камену обично остане црта од воде. Као она од прошле године. Показује докле је био ниво људи.
7
После су људи измислили рабош и ударају рецке. Затим су им рецке служиле и за нешто друго. За убиства. Све је то зато што им је то лакше него да науче да броје. А нису хтели ни да памте. Ако запамте, онда их то оптерећује, не да им мира, копка их да направе неко зло, веће него што су направили. Све је то под изговором да желе искупљење. Нема искупљења. Неће душа.
8
И покајање је веома сумњива работа. И оно ти је ко бајаги у циљу искупљења, а ако нема искупљења, чему онда лицемерно покајање. Можда због новца.
9
Уместо потопа, људи су почели њега да чекају. Почеле су да колају по вароши приче, као приче о куплерају, кога су комунисти затворили, јер су све сматрали да је заједничко, па им он није био потребан. А људи су смишљали све интересантније приче. Чак су смислили и дан његовог повратка. Нису баш рекли који ће то дан бити, него, после овога, после онога, па после... И маса се упецала на ту мућку као сом на бућку. Од тог времена, када се то десило, сви га чекају као згодитак на лотоу. Мисле да ће им он решити све проблеме.
10
Као да ће им лото решити све проблеме, а лото је лоповлук прве врсте, којим држава, односно власт, а то није држава, пљачка упорно и дугорочно своје, а и понеког туђег. Понеко и добије на лотоу, али после му то донесе силне гадости. Изгуби пријатеље, изгуби рођаке... А о доласку онога, о том згодитку, о тој згоди, нема ништа. Никада није ни било ништа. Биле су само приче.
11
На тај дан су дошли људи из свих наших крајева. Многи су дошли као људи. Саучествовали су у болу породице, фамилије. Уцвељени су били у трансу. Адреналин је радио своје. Нису знали где се налазе. Као да је тај свечани испраћај био само за њих. Прилазиле су разне личности, изјављивале су саучешће. Да ли је искрено или није, то сада и није важно. Важно је да су они дошли. Нису дошли због преминуле особе, дошли су због живих. Неки су дошли само да их виде. Било је и таквих који су носили црвене мајице. Од њих се нико томе није надао, али у нашем народу има свакаквих. Има тога и у другим народима, али код нас је то већ претерано. И нико то не осуђује. Све се своди на, Мани га, или, Ма то је будала, или, Јебига! Поп је пожуривао процесију, и он ради по учинку, а у нашој вароши има доста посла. То су нам омогућили натовци. Бедне душе. Набацали су нам осиромашени уранијум. Онако курвински, како само они умеју, са даљине и са висине.
12
Било је и музике. Посмртни марш је ледио крв у жилама и гурао људе у озбиљност, чак и на 50˚. Сви су на тој температури корачали снуждено, као барени. Рака је била спремна да прогута доброту. Отуда се излази помоћу буба. Једну сорту тих буба зову скарабеј. На њиховим крилима се успиње мисао звана душа, онај грешни део који је био под земљом. Један део душе је пресељен у главе живих сродника и пријатеља. Онај главни део је отишао својим путем.
13
Рупу затрпају гробари, а претходно сви баце покоји грумен земље на мрца. Кажу да је то неки католички штос, а ето одомаћио се и код нас. Уосталом са католицима смо живели у љубави читав миленијум, сада они кажу да смо ми однекуд дошли. Испод онолике тврде земље нико се није жив извукао, осим ако га нису откопали. Тако је било и са Господом. Он је био испод камене плоче. Тако кажу. Шта потом следи? Почиње нова ера. Бактерије, вируси, црви и разне бубе, златне или смрдљиве, дају се на посао да тело расточе и врате земљи. А душа падне на њихову душу, ако се не нађе одговарајући кривац.
14
У време нове ере, која је сваког дана све старија, али јој не мењају име да се не би зло повратило, сви гледају како што пре да им прође дан, а он би прошао и онако и овако. Долазе по неком распореду и кукају, моле се, пале свеће, пале се на глупости, пале за душу покојника, а он одавно није ту, а ни душа није ту, али ту је место и ту је мисао.
У одређене дане на гробље долазе и бездушници.
Чује се и песма. Знате већ каква може да буде песма на гробљу. Није то први плач!
А попови, Турци су их тако називали на грчком, они су као певаљке у кафани. Брзо смотају паре и нечујно се удаље од гроба, као певаљка од стола.
15
У нас се употребљава глагол преминути, а одговарајућа именица премин се негде загубила, преминула. Уместо ње се употребљавају одвратне речи смрт, мртав... које не описују стање, а стање би требало да буде мир, и сви траже мир, а када им се спомене смиривање помоћу неке од речи смрт, умрети, преминути... онда се сви умртве од страха од мира. Премин је у старом јзику означавао пролаз (прелаз), а то би значило границу. Ту се човек сели, прелази, из света у свет. И ко је тај што воли мир?! Па нека се тај смироше, а нас нека остави да на миру немирујемо. Мир је гадана работа и никада људи то неће схватити. Мир је оно гадно место на врху, које стално боцка човека. Да је мир добар, не би нам сваког дана обећавали његов повратак. Рекли би, Благо њему, бар се смиросао, као што кажу за нас. Мир боде. Мир води у жабокречину, у ништавило. Мир је добар само зато што те жуља, што те тера да изађеш на светло. Мир је добар што те тера да се изујеш и да потрчиш. Мир је добар што имаш времена да размишљаш о лету птице. Ако је мир само мир, нека га ђаволу. Нама је потребан стални рат који ће бити наш мир. Душевни мир. Духовни мир. А то је рат. Душа је бунт. Она покреће свет.
16
Земља се промешкољи и све прогута. Остају само развалине поезије, које чекају да их нови песници открију као своје, и веровање у то нешто, у Бога... То је улога земље, а улога људи је да по њој ходају као преко ћуприје, све док су живи. Мозак ми се бори са танким и трулим мислима, негде се кидају па не може човек да их повеже, а и када их повеже, онда су чворови огромни, а преко њих не пролази живот.
17
Сунце диригује, осветљава, сажеже, ожеже, извлачи биљке, вуче их за уши да би порасле, изводи животиње из јазбина и то баш онда када су огладнеле, отвара очи, отвара цветове, отвара светове, суши баре, зауставља јата мушица, јата комараца, јата скакаваца, јата и јата, пије воду са земље, сваког јутра куца на прозор, пева гласовима гугутки, зауставља лавеж, и свашта још ради за душу човекову.
18
Душа је појам који се односи на карактер. За некога се каже да је бездушан. А за некога се каже: мек као душа. Нећемо се враћати на Сократа, Платона, Аристотела, Ничеа, Толстоја, Достојевског... Нећемо се бавити историјом појма. Душа је мисао и она је материјална као и свака мисао. Јер мисао је енергија, енергија је материја. А човек је комплексан систем. Направљен је од сијасет мисли, које су најчешће опет комплекси. На пример, бактерија је један такав комплекс. Може се рећи да је бактерија независан комплекс од човека. Али постоје бактерије које су у човеку и без којих човек не би био тај комплекс о коме говоримо, не би био жив, јер заједништво-симбиоза, тих бактерија и човека омогућава живот и њему и бактеријама. Душа се односи на личност човека. У хришћанској теологији и филозофоји, она је божанског порекла и станује у телу и чини његову покретачку енергију. На пример, бездушан човек јесте лик који је бескрупулозан, суров, свиреп, окрутан... Тако каже народ. Народ не мора да је у праву, али на дужи рок он исправља грешке или пропадне. Рецимо да није пропао, онда то потврђује егзистенцију бездушног човека, а то значи да душа може човека напустити за живота, или пак да постоје душе које су зле. За некога ко је близу премина а не успева дуже времена да премине народ каже, Никако да испусти душу. То значи, мучи се. А то значи да је био лош човек. Премин би требало да буде растанак са душом, али! Мучена душа је нешто друго.
Како је мисао енергија, а енергија је материја, то растанак душе и тела значи да је дошло до цепања комплекса мисли који је означен као (конкретан) човек. Један део тих мисли наставља као самосталан комплекс-душа, а други део се и даље разлаже, растаче, или чека прилику да би могао ући у неке друге комплексе мисли, као што су биљке или животиње... Вероватно ће због неједнозначности у расподели мисли и композицијама мисли у трагању за душом бити укључена фази-математика. Мора бити обезбеђено јединство тела и душе. У тој идентификацији нема једнакости. Јединство и не значи једнакост. Нити идентитет, него комплекс.
19
Кад су код нас долазили људи, говорили су нашој мајци, Благо теби Надице, ти имаш добру децу, а она им је одговарала, Моја душичка си знаје. Она је била душа од човека. А за оне на власти је говорила, кад ће ови да оду па да ми се душа смири. То је говорила за све који су били на власти. Била је у праву. Треба их чешће мењати. Кад се усампасе, онда је тешко.
20
Бог да му душу прости! Бог да прости! Бог да му опрости грехове-злодела, које је учинио другим људима. Људи то треба да учине у име Господа, ако је то уопште ствар у коју Господ треба да се петља. Да ли то значи да би Господ требало да буде Сашо Македонски, да раздреши чвор?
21
Парастос или Панихида, Даћа, Мртвило, Подушје, Задушнице... То би требало да буде подсећање на доброг човека, на његова добра дела, на његову душу... Имао је добру душу... Не значи да нема подсећања на зликовце. Често је то чак гламурозније подсећање. Нажалост.
Храну развлаче псета. На гробљима нико ништа не дели сиротињи. Као да сиротиње нема. Наша је држава постала гробље. Гробари њоме пуне торбе и носе је својим кућама да хране свиње. Гробља наплаћују бесомучно.
Попови као да иду у бербу. Возе најлуксузније аутомобиле, а причају о уласку Господа у Јерусалим на магарцу! Која иронија. Који цинизам. Бедне душе.
22
Ако се душа сели у други свет, то би онда могла бити само сеоба информације. Не сели се душа него се сели информација о подели мисли на тело и душу. Тело човека је, као и његова душа, божја творевина. Може се до танчина разложити тело свакога човека на саставне елементе, на оне од којих је састављено, из списка Мендељејева, али се од датих елемената, истих оних од којих је био састављен човек, не може саставити човек?! Чак ни Господ то не може! Проблем је душа. Нико досад није умео да направи душу. Умели су да је узму, да је отму, али не и да је направе. Душа.
23
Историја је пуна прича о задужбинама, мислим на српску историју, а и другде је слична ситуација. Штавише, тамо је била већа отимачина, већа су разбојништва, па су и задужбине веће. Појединци мисле да ће се искупити за своја недела-злодела, те подигну цркву, школу, пирамиду-гробницу... По правилу, новац за задужбину је отет од народа коме је задужбина намењена, али не и посвећена. Боље су задужбине врхунска уметничка, филозофска, књижевна или научна дела. Али то не може свако учинити. А и лоповлук не може свако учинити. Заиста, потоње генерације задужбинаре најчешће памте по тој некој грађевини, али то не значи да им је ико опростио злодела, да су се искупили. Неке су цркве продавале искупљења и дошле су дотле да се не могу никако искупити за бескрупулозне пљачке народа. Продане душе. Нити су се искупили они који су покајнице купили. Задужбина = За-душ-бина би требало да буде нешто чиме би појединац задужио народ, а народ или бог, би му опростио грехе-злодела које је чинио. На тај начин би се раздужио. Али он плаћа изградњу задужбине опљачканим новцем тако да се још више задужује. Чак и ако је задужбина успело уметничко остварење и генерације му се диве, увек ће се уз име задужбине споменути и задужбинар, наравно као лопов, као пљачкаш, као убица, већ шта је био, а најчешће је био лопов, пљачкаш, разбојник, убица... Подизањем задужбине задужбинар у ствари жели да себи купи душу, без које је живео свој бездушни живот. У богомољама које се подижу уз благослов цркве, па и највиших црквених великодостојника, обавезно се за исте паре, или уз минималну доплату, на зидовима насликају ликови задужбинара-пљачкаша, и његове породице, која ничим није задужила нити цркву, нити државу, нити народ. Црква тако учествује у промоцији цинизма, у промоцији праштања лоповлука, пљачке, разбојништва... А праштање као праштање, ако није из душе, није ништа!
24
Доносили су свеће, цвеће... Плакали су. Стискали су руке уцвељенима. Тапшали су их по рамену. Грлили су их. Саветовали. Врућина је била несносна. И споља и изнутра. Парафин је смрдео. Нема воска. Нема пчела, па нема ни воска. Све је изгорело. А када је цветало, онда је падала киша. Све наопако. Ништа не иде редом, па ни смрт. Музика, посмртни марш, леди крв! Поп кади. Крсти вином. Људи прилазе, збуњени, хватају покоји грумен земље и бацају преко сандука. Домаћин позива присутне у ресторан на подушје. Одмах преко пута гробља. Сада је то велики бизнис. Има већа сала горе и у подруму мања. Климатизовано. Све је чисто. Конобари уредни. Испеглани. А цене папрене. Али нико не пита за цену. Они који немају пара они и не сахрањују своје на градском гробљу. Возе их у село. Најбоље се наплаћује на људским мукама и тада се најбоље зарађује. То најбоље знају попови, каменоресци, гробари, продавци погребне опреме и сви они веома успешно користе тај прави моменат – премин!
Поједоше панаију и нико не спомену покојника.
25
Поред попова, гробара, каменорезаца, продаваца погребне опреме... има и других професија које добро пролазе на људским мукама. Не знам да ли је то случај и у другим државама, али код нас доктори уживају, боље речено деру народ, а богме и богаташе. Глумце, глумице и лујке. Ове последње су нарочито занимљиве за пластичну хирургију. Исправљају им носеве, надувају им сисе, па у последње време и усне. Шта раде са толиким сисама бог свети зна. А усне ако су им дебље, онда вероватно боље могу да пуше. То се ради за дебелу лову, која најчешће није из џепа него из државне касе. Све је то у служби психијатрије. Лече им комплексе. Докторима као да је од Хипократа остала само хипокризија. А политичари су ваздан били курве. Наши сељаци кажу сви ће завршити на Милков дел. Али изгледа да ћемо ми пре, па то њихово нећемо видети. Душу нико не спомиње. А када издуше сисе, онда остане само пуздра!
26
Душа се спомиње и овако: „Е, баш ми испала душа за њега.“ Не знам да ли је то тачно, али је тачно да када вас живот изгужва, онда никаква пегла не помаже. Може само нешто да се замаже, али закратко. После опет зјапи. Има и рупа и рупица. Таман једну закрпиш, зине друга. А, богме, није ред да се у свет излази изгужван. О томе редовно брину душебрижници.
27
Примећујем да се многи позивају на приватност, кад год им споменеш родитеље.
Примећујем да многи од њих не знају ко су им родитељи. Не знају или се праве блесави.
Примећујем да родитељство одавно није приватна ствар. Није ствар, а није ни приватност.
Примећујем да држава плаћа некима да јој праве децу. У том послу највећу лову мазну посредници.
Примећујем да је наука доказала да је безгрешно зачеће могуће.
А шта је ту досад било (по)грешно?!
Да ли је и душа приватна ствар?
28
Живот није једносмерна улица, па цепај. Живот је велика раскрсница са кружним кретањем. Ко уђе у круг има право првенства, уколико га центрифуга не избаци или не иждимка. На раскрсници мора човек све да раскрсти. Има стани-крени, али нема кочења. Због ударања отпозади. Најгоре је кад те неко лупи с трага. На раскрсници човек мора све да раскрсти. Душа иде својим путем. Пречицом.
29
Да не греши душу, значи да не говори криво.
Да унесе душу, значи да се преда својим осећањима и да их следи.
Да је душа од човека, значи да је блажен и да никоме не жели зло.
Да је душеван, значи да је благе нарави.
Да му се смири душа, значи да се много мучио.
Да ради за своју душу, значи да прави нешто лепо. Испусти душу и не поздрависмо се...
Душо моја, каже се некоме ко вам је драг.
Драга душо, значи да има и друкчијих душа.
Да нема душу, значи да је зао.
Да су сродне душе, значи да су сличних осећања.
На његову душу, значи на његову савест.
Напаћена душа, значи да су човека током живота стизале разне муке.
Узме му душу...
Душе ми моје, то значи да се куне у оно што га највише боли.
30
Душа и човек су једно!
Самоћа је када човек није при себи.
Душеван човек никада није сам.
31
Песник испушта душу у песму!
Песничка душа је буре барута.
Песничка душа је бунт
32
Човек често тражи душу на погрешном месту!
33
Постоји душа пуна љубави.
Душа пуна љубави раскопчава пролеће.
Постоје душе пуне горчине,
Постоје гладне душе,
Постоје мртве душе,
Постоје продане душе...
Постоји бедна душа.
Бедна душа се храни туђим душама,
Бедна душа глође човеку душу.
Мрачна душа поједе човека.
Ситне душе служе као кусур.
Да ли баксуз има душу?
34
Песник би требало да простире стихове, као цвеће, као црвени тепих, којим би Бог прошао одлазећи недељом са оцем својим на јутрење. За своју, за твоју и за моју душу.
Бранко Миљковић није рекао да ће сви писати добру поезију.
Када прође поплава поезије, онда се мора избацити муљ, а неко ће морати и да посеје нове стихове. Мора се чистити. То историја и ради. Ствари се морају довести у ред да би поезија могла да дахне душом, да би могла да живне.
35
Душевна болница је погрешан назив за установу у којој затварају душевне људе. Са њима се тамо бездушно поступа, а тврди се да су у азилу. Тврди се да су заштићени. Од кога? Ако је мисао спаковала нову мисао којој је дато име човек, а која се састоји од две основне мисли, душа и тело, која то мисао има право да смисли азил за човека. Азил је највећа казна. Требало би свака мисао да је слободна, па и човек, свака жива душа.
36
Кад неко каже, Душе ми моје, то значи да се куне у оно што га највише боли. У ствари боли само мисао. Месо не боли. То доказују факири и јогини.
37
Душа ми је у носу!
38
Са њим никада ниси начисто. Не својом вољом, а не ни његовом. Нема искрених проповедника. Сви су распети. А њихове душе лутају. И то називају слободом. Таква је мисао. Она је луталица. Када је песник улови, закључа је у песму. Тада је она слободна као птица у крлетки.
39
Извињење је чин који се веома често упражњава. На томе инсистира савремана цивилизација. Извињење се сматра за врхунац достигнућа савремене културе. Траже се извињења и која од оних који дело нису починили. На пример, за почињене ратне злочине. Немачки канцелар се извинио за нацистичке злочине над Јеврејима. Јапански цар се извинио за злочине Јапанаца у Кини. Извињење је повезано са покајањем. Ако нема кајања, онда је извињење врхунац цинизма. А кајање је испрофанисано продајом црквених покајница. Још увек их продају. На шта личи извињење у оваквој форми: ритнете човека у цеваницу и кажете му, Извини?! Дешава се и ово, човек саветује другога, Шта те кошта да се извиниш?! Да би било извињење, оно мора потећи из душе. Извињење није само ствар културе, или васпитања, оно је саставни део карактера човека. Извињење које није саставни део човекове душе је лицемерје, оно је цинизам, оно је увреда.
Американци се нису извинили за убиства, расељавња, пљачкања, за употребу најмонструознијих средстава којима су уништавали читаве народе, а сада су на ивицу дотерали и планету-мајчицу Земљу. И када би се извинили, не би се покајали. Има ту нечега бездушног што се не лечи! Нажалост.
40
Злодело се не може исправити изјавом, него делом, али ни то није увек могуће.
Код нас постоји и црква покајница. Она служи да се српски народ подсећа како је кум убио кума. Али није допринела да се то више не дешава. Нити је икоме олакшала душу. Напротив, терет је све већи.
41
Кум би требало да је важан целог живота.
Дошло је такво време да када човек каже кум, онда сви помисле на мафијаша.
Неки људи имају више кумова, а нису их све потаманили.
Не важи више стара изрека:"Кум није дугме." Сада кум није ништа.
Кум сведочи да је судбина запечаћена.
Кум је крунски сведок!
Куме изгоре ти кеса!
Куме пази да не испустиш дете,
једва смо га направили.
ЈОВАН ГА ЈЕ КРСТИО!
Реке су толико загађене нема човек где да крсти човека!
Крст није смишљен због крсташких (читај: пљачкашких) ратова!
Крст је човек, а он је мач!
Мач не значи мачо!
Шта ти значи крштена душа?
42
Туђа душа се носи наврх мача!
Колико душа се може сместити наврх копља понад ратне заставе?!
Погана реч распори сваку душу!
Тврда душа, тврда вера!
Душа се може прекопати, али се не може повратити!
Ових дана душа се може повратити само хладним пивом!
43
Растаје се с душом, тако кажу у мом селу, а и у вашем, за неког ко је близу премина. Ја мислим да га она напушта. Има и оних који тврде да је свеједно да ли је ово или оно. Због тога ја остајем при своме.
Нико од оних који су се растали са душом није ми потврдио да је растанак био болан. А песници трубе хиљадама година да је било страшно. Било је међу њима и правих трубадура, а било је и оних који су ишли траговима трубадура. Неки су само трчкарали около. За то време негде се кувала песма која је била прави мелем за душу, као кисела чорба после боњинске шљивке.
44
На мојој фејсбук страници сам почео да објављујем фрагменте из мог списа "Душа". Да су занимљиви уверио сам се тек када су почели да ме поткрадају.
Ипак, ако икако могу да поправим утисак о овом тексту то ће бити ако за крај наведем, а циљ ми је да вас заведем, једну изврсну песму Горана Ранчића:
шта чинити са изгубљеном душом
човече без душе
пази где стајеш
душа кита
је у телу мрава
душа дрвета
је у телу птице
душа ноћи
је у њеном цвету
душа камена
је на жрвњу времена
душа песме
је у истини
сада је ветар
доноси
у твоје очи
45
Добра душа постоји само у бајкама и на фрескама.
46
Ко никада није изгубио главу, тај нема душу, тај није ни живео.
47
Изгубљена душа.
48
А сад одох да одморим напаћену душу. Ставићу одмах наочаре кроз које ћу видети цео свет. Желим да свет ужива што га гледам, а не да се мршти на мене.
