Странице

недеља, 7. новембар 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: "СУНЦЕ ПОД ЈЕЗИКОМ" ЈОВАНКЕ СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ

 

СУНЦЕ ПОД ЈЕЗИКОМ[1] ЈОВАНКЕ СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ

Јованка Стојчиновић Николић, песникиња

 

               Поводом књиге, а не само о њој.

              Идућ поред Нишаве према тврђавској пијаци, Нишлије знају да је то најбоље шеталиште на свету, само да је Сунца, непрестано сам размишљао о Сунцу које су нам подарили Јованка и наш Господ. Човечанство је прокњижило разна сунца, чак је и један краљ био Краљ Сунце, неки цареви су били Синови Сунца, други је догурао до титуле Цар земље излазећег Сунца. Постојао је и Бог Сунца. Тих је богова било ко кусих паса. Значи, мало. Куд се деде тај, ђаво ће га знати. Било је и Богиња Сунца... Свашта је било. Јашта.

              Ми имамо наше Сунце под језиком. Ово важи само за оне који имају свој језик. Ми Срби имамо неколико језика, а производимо и писма. Само, нема ко да лепи марке. За тај посао потребна је језичина до пупка. А нису сви рођени са таквом говорном маном. Ако је суђено, онда да признам, огрејало ме је Сунце под језиком и то српским, оним који је лизнуо плаво небо које „Гром штити“, који је у раној младости спознао горак укус слатког земаљског живота.


 

Само да савршенству језика

Који научио пред крај живота

Смрт не дође главе.

 

(„Јесењи јаворов лист

(Смрт језика)“)

 

             Док сам био професор на Универзитету у Новом Саду упознао сам професора Жику[2] који се бавио соларном енергијом. Када ме је један академик САНУ представио професору нагласио je његова истраживања речима, ово је професор Жика, он хвата Сунце у шерпу. Те професорове хватаљке су тада, седамдесетих година прошлога века, служиле за подсмех. Данас су то гласовити соларни панели. Сада други вуку шерпе и то по прашњавим крововима и нико им се не смеје.

             Толика сунаца, а мени западе Сунце под језиком.

             Стално ми је на врх језика, а још се чудим. Вративши се са пијаце, уместо да оперем поврће које сам скупо платио и једва довукао до стана, седам уз компјутер да бих написао нешто, као да ће ми Сунце побећи. Не смејем се, још се чудим како неко може да напише овако добру књигу. Чини ми се као да ту нису чиста посла, да је Бог умешао своје прсте, а онда долазим до закључка, нема другог, љубав је у питању, Љубав је зрнце свјетла, љубав је то зрнце којим сјајимо „Као да смо живи“, а то зрнце било је довољно песникињи Јованки Стојчиновић Николић да сачини и да нам дарује Сунце.

               Све ће изаћи на сунце. Кад-тад.

               Не постоји ниједна друштвена заједница у историји човечанства у којој није истакнута обавеза поштовања родитеља. Нису случајно највеће теме у уметности, а и у животу, о оцу, о Богу Оцу, о мајци, о Мајци Божјој, о родитељима, о отаџбини, о љубави. Нема безвезне љубави. Постоји љубав према родитељима, према браћи и сестрама, према отаџбини, према Богу...

             Спомиње се и пријатељство. У основи пријатељства је љубав. Али та љубав не подразумева, као ни друге љубави, да се човек треба одрећи родитеља, браће и сестара, отаџбине, заради неке друге љубави. Напротив, та би нова љубав морала бити радост за све, иначе није реч о љубави. Сва су славља, славља љубави, и наравно никада нико сам није успео да прослави нешто, нити да се сам прослави!

             Видећу касније шта ћу са насловом. Песници обично имају проблем са насловом, а труде се из петних жила да вас насловом повуку за нос како бисте се насукали тамо где они желе. Али ако песник чита песника, а обично је то случај, други људи ретко читају песме, или готово никада, онда се он може измигољити и прочитати и нешто што песник писац баш и није желео. Срећом има много песника, или бар оних који се издају за песнике, или оних којима се чини да су песници, па понеки од њих прочита понешто и што је песник писац баш хтео. Ту се јавља један тежак проблем: не знају људи да читају поезију. За читање песме потребно је знати најмање два језика: „језик којим песник пише и језик саме поезије“.

 

Узми моју патњу Тежу од смрти

Тек тада ћеш сазнати

Колико мало Свјетлости

Треба за живот

 

(„Мало“)

 

             Кад загусти ја под језик стављам Zorkaptil који ми брзо с врата скине притисак и тада се осећам као да ме је Сунце огрејало. Видећемо како изгледа Сунце наше песникиње.

            Живот је тежи од смрти. Знам, иако нисам све пробао. Очито је да тек сада почиње патња. Откуда ја знам о смрти кад је нисам пробао, или сам пробао, а не знам када ни како. Кажу да песници то осећају. Остаје да верујемо, док се не уверимо. Док се не појави искрица. Она може изазвати велики пожар. То знате. Таква је душа.  „Свако ће имати своју болест – Своју омчу око врата.“  У „позним годинама“, ову сам синтагму често сретао, ево је и овде.

             Морам да признам да имам проблем са временом, не разумем шта је то време и нисам једини, штавише, мислим да нико не зна шта је то време, али га људи осећају, а и виде га, и поред све технологије време се види на кожи. Не помаже ни ботоксирање. Оно баш сугерира човеку да обрати пажњу на време које се надуло на образима, па чак и на гузици. А моја песникиња у ламенту за животом, који неумољиво пролази, који лудо жури у сусрет смрти, каже: „Ох како бих вољела да умјесто жала носимо сјећање“. И ја бих волео, признајем, „(Јер) све сам у теби од неба и земље преотео“, а друкчије и није могуће. Свет је овај, а и онај, саздан од истих елемената. Знамо и до којих, али нам то није од помоћи, је смо ми, свако од нас, свет за себе. И

 

Свако јутро када устајем и видим папуче

Које си ми уз кревет оставио

Сјетим се тренутака...

 

(„Од неба и земље преотето“)

 

            Дођосмо и до насловне песме првог циклуса: Насукани на спрудове (Између земље и свемира). За људе се све дешава између земље и свемира. Човек је земља која хода, рече једном један песник. Да не околишим, у овој саврешеној песми испричана је стара заводљива љубавна игра, снажан доживљај је мајсторски преточен у песму тако да се неопрезном читаоцу може (у)чинити да није реч о еротској песми. Знам да ће сада неко помислити да ја имам „покварену машту“. Знам ја те, то су они који немају никакву машту. Поједини критичари знају да се окоме на еротске песме као о нечем неприродном, а ако је еротика природна појава, зашто би певање о њој било неприродно. Ствар је у томе да ли је то певање вулгарно или је певање. У овој песми ауторка је нашла и овакво решење формуле љубави и љубавне игре: „Горе је љубав што од сунца траје дуже“. А „Одозго на смрт и љубав Нашу птице надлијећу...“.

             Не бих се усудио да тврдим да је ово вапај, пре бих рекао да следећи стихови изражавају снагу, да је реч о захтеву.  Добро је и ако грешим, али волим да буде онако „Као да смо живи“:

 

Љубав је зрнце свијетла које ноћ из душе помјера

Обећај ми то зрнце да сјајимо као усред дана

Као да смо живи

 

(„Зрнце свијетла

(Као да смо живи)“)

 

             Ламент илити жал за животом, нису смислили Милош Црњански нити Бора Станковић, они су само то песнички осмислили да бисмо се сетили свога, а и туђих, живота, јер ништа, кажу, није вредније од живота, а можда је боље рећи ништа лепше није од живота. Знам да ће неко помислити па и рећи као што је неко рекао кад год се спомене реч „лепа“ одмах се мисли на жену. Али жена је живот и то његов центар. Но, као што „Сунце огледа своје тијело на стакленој/ Вази...“ тако и песникиња стоји пред огледалом, али за разлику од Сунца она поставља питање, чуди се животу, који је чудо које се огледа у времену:

 

И питала се зашто сам као пред судијом

Стајала мирно као да чекам пресуду

Као да ће ми саопштити тврде ријечи

Бацити право у лице ватру година

Да ме опрље и доврше

 

(„Као поља ражи

(Огледала)“)

 

И „како вријеме пролази/ Све више се питам“, а не знам што ми то треба.

               Сад прелазимо на велике теме, о родитељима. Преписаћу овде елегичну песму Породична (Претпразничко вече). Одмах да кажем када сам прочитао ову песму она ми је толико убедљиво дочарала Претпразничко вече  да сам се осећао као кум, као да сам тамо био присутан и да сам се големио што ме тако дочекују. Вала толико топлине нисам скоро осетио. Нема клишеа, а нема ни „уобичајених“ баналних фраза, атмосфера је потпуно дочарана, упечатљивим сликама уткан је и стари обичај како би требало дочекивати кумове, у првом циклусу можда где – где и провејава обузетост собом, у овој песми тога нема. Овде је гола песма са све „сунце(м)м испод језика“. Ова би песма могла послужити као пример како се време може огрнути лепотом и тако зауставити. Ова песма јесте и доказ да душа постоји, иначе не бисмо знали откуда ова сјајна звезда, ово сунце. Толико је љубави уткано у ову песму и она не спада у кратке песме, али то не значи да у овој, као и у другим песмама ове књиге, распеване Јованке има празног хода. Напротив, изванредне поетске слике су поређане тако умешно да вас маме, призивају, да наставите читање и уживање, и да не осећате да сте у грчу иако сте журећи скоро остали без даха. Ето шта може поезија.

 

ПОРОДИЧНА

(ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ)

 

Отац је ставио на сто флашу ракије

Нажутјелу од дудовог бурета

Које му је одлазећи оставио његов отац

А мој дјед Теодор

 

Мајка је припремила шољице за кафу

На тацни добијеној од тетке из Новог Сада

Која блиста као позоришна сцена пред премијеру

 

Изгледало је да спајају два радосна дана

Попут Андрића

 

Онда су за тренутак отац и мајка нестали

Затворивши за собом врата сусједне собе

 

Отац се појавио преобучен у ново одијело

Намирисан колоњском водом

Вежући уску кравату око врата

И прслуком са свилом на леђима

Који је тек мало прелазио преко панталона

С коцкицама Тамне И свијетле боје

 

Потом би мајка с осмијехом на лицу

Изашла из собе глачајући ситне наборе

На сукњи купљеној за посебну прилику

 

Са зида који дијели кухињу од спаваће собе

Сат је откуцавао подне пружајући звуком отпор

Крупним капима кише

Које су под присмотром вјетра мијењале ритам

Па се чинило као да су каткад уситњено и згуснуто

Забадале попут борових иглица трагове на прозорима

 

О Домаћинеееее... На тренутак отац ослушну

 

Онда напуни чашицу ракијом Изађе на веранду

А за њим и мајка

 

Ми смо иза њихових леђа провиривали

Пребирући Свјетлећим очима драгоцјености

Гледајући у мрежасти цегер кумова

Са добро упакованим крушкама зимницама

 

Стишала сам радио у соби

И подигла сунце испод језика

Којим и данас гријем сјећања из младости

 

             Подигао се ниво поезије, од прве песме, и плима се не повлачи, на њој Стојчиновина зида „небодер породичног стабла“, песникиња се хвата за небо из њених „пјесама живот се оглашава/ И не престаје / Свијетом да путује“. Дирљиве су песме о мајци и оцу, али то није пуста патетика. То су гласови младих, оних који су отишли „својим послом“, из дубине да се оцу „од тишине Срце не поцијепа“.

             И игру домина је Јованка огрнула плаштом љубави. Величанствена љубавна игра. Због ње сам одустао да идем у шетњу, нисам хтео да гледам утакмицу, нисам седео уз ТВ, нисам отишао на концерт, нисам нигде, ту сам остао да довршим читање љубави и да сазнам ко се „о моју душу огријешио“. Да не бих читаоце ускратио за (по)нешто, или да не бих случајно извадио неки стих као када зубар човеку извади погрешан зуб, пренећу овде целу песму.

 

ВЕЧЕРЊА ПЕСМА

 

Помало се смркавало

И сва се Свјетлост у ноћ повлачила

Да мрак своје звијезде пронађе

 

Отац ће мајци

Хајдемо једну партију...

 

Просуше се Црне Домине по столу

 

Мијеша мајка разговоре

Увлачећи оне с краја у средину

Оне из средину на други крај

Па опет Поново и Поново...

 

Изнутра Обазриво рука крене па застане

Као да их ућуткује или преусмјерава

(Гледајући Оца право у очи)

 

Он поглед спушта надоље као на Велику тајну

Пратећи своју забиљежену (домину) у очима

Важну као Држава са шестицама у оба поља

 

Напокон у рукама је оружје од пет домина

 

Црне им се леђа међу искривљеним облицима

Родитељских прстију

 

Ко излази

Мајка ће

 

Онај ко има дуплу шестицу

 

Шта ако нико нема Опет ће мајка

 

Отац подиже обрву и руку

Заустави дисање да му покрет не оспори

Стави Дванаест црних тачкица на сто  као Стожер

По шест на обје стране

 

Мајка ћути... Гледа у своје руке као у

Помирљиву празнину

 

Опет си се о моју душу огријешио

(Или ме то живот искушава)

 

             И када мисле на Сунце људима је оно потребно само да би могли на видело муку своју да изнесу. И Сунце под језиком, као и сва друга сунца, игра ту улогу, чак и онда када нам се чини да оно само због нас трепери.

 

Бојим се јутра

У којем ничег новог

Сем сунца нема

 

(„Страх

(Унутрашња ноћ)“)

 

 

             Када сам био студент, један колега ми је за време писменог из аналитичке геометрије упорно, скоро плачући, тражио да му добацим задатак како би преписао и, наравно, положио. Смилујем се и када је дежурни асистент био окренут на другу страну, ја ономе добацим свој концеп. Он не проверавајући ништа, препише свако слово и сваку бројку па концепт проследи даље, тако да је цео ред у „Сали хероја“, њих шеснаесторо преписао концепт у коме сам ја при крају трећег задатка нешто мало погрешио. Наравно прегледачу није било тешко да уочи безвезну грешку код толиког броја студената. Сутрадан су резултати окачени на огласној табли. Испод списка била је напомена: Следећи кандидати су дисквалификовани, па под редним бројем један моје име и презиме. Умало не прецркох од срамоте, али ово ме је уверило да ако ђак нешто не зна, онда он не зна ни да препише. Ја ћу овде преписати нешто из једног свог ранијег текста, а читалац ће просудити да ли сам погрешио. Реч је о Сунцу, мада, најбоље је да човек преписује од свог живота како је то учинила наша поетеса Јованка Стојчиновић Николић. Тако се човек објављује као човек. И још више, ако својом мишљу успе да пригрли емоцију, онда је та објава песма. Мало сам продужио причу, а сад користећи копи пејст ево шта сам наумио, јер нисам успео нешто боље да смислим:

 

„Човек као концентрација мисли зрачи. Можемо га сматрати неком врстом сунца. Његово зрачење утиче на развој света, околине, као што је током своје егзистенције чинило Сунце, и још чини. Али се ствари мењају у корист човека. Пресађиваће се мисао. Човечанство постаје центар свег света. Полако преузима своју улогу, која му је давно намењена.            

 Камен се не окреће према Сунцу, него око Сунца.           

Човек је концентрација мисли. Зато је он луча која осветљава космос. Ни Бог се не сналази у мраку.[3]

            И добро је што нам је Јованка Стојчиновић Николић упалила Сунце под језиком. И ова књига потврђује правило да бол пише најбоље песме.



[3] Стојан Богдановић, Грозница, Ниш, НКЦ, 2021.

 

5.11.2021. У Нишу        



[1] Јованка Стојчиновић Николић, Сунце под језиком, Београд, Српска књижевна задруга, 2021.

[2] Живојин Ћулум (1911-1991), физичар.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...