Мирослав ТОДОРОВИЋ
 |
| Мирослав Тодоровић, књижевник |
СУДБИНА
О књижевном стваралаштву песника и
филозофа Стојана Богдановића
Само те мисао може спасти
Сунца понад главе и
Земље за петама.
Мисао је Мајка Божја
А Песник је Бог Отац
С. Богдановић
Стојан
Богдановић (1944, Велико Боњинце,
Бабушница. Доктор математичких наука[1].
Песник. Прозаиста. Филозоф. Есејиста… Припада братству песника који живи и ствара
изван тзв. културног центра. То опште место на овом простору
одређује књижевну судбину за живота ствараоца,
која се одражава на критичку рецепцију и валоризацију дела. „Морам да будем барем три пута бољи да бих био
једнак са онима који живе и стварају у
Престоници“, казивао је својевремено Добрило Ненадић.
Стојан Богдановић је
у престоници 1977. објавио прву књигу песама биг бен у издању Књижевне омладине са својих, и Христових, 33 године. Награђена на књижевном конкурсу најавила је песника који ће ићи песничкиом стазом. Та прва објављена
збирка је лична карта Богдановићеве поезије, па и књижевног стваралаштва. Опис
песника се годинама дописивао новим књигама, ширио животним и сазнајним
искуствима, потврђивао зрелошћу написаног.
У приказу ове књиге
Момчило Параушић, у тексту Поетска
вредност парадокса[2]
пише: „У поезији Стојана Богдановића
најзапаженија су песникова настојања да
искуша поетски афинитете мисаоно-језичких целина које су превасходно логичке природе“.
Указао је на парадокс као њен знак, елиптичност и философију на „достојанство
чињености и конкретности“. На
иронију, сарказам, „поглед искоса“. „Богдановић се младалачки храбро одупире
препознатљивости досадашњих певања“[3],
пише Јованка Вукановић. Са песничке
стазе Богдановић је прелазио на математичку
(и животну) што је условило да
следећу збирку Одлазим а остаје нејасно
објави 1990.
Тематски круг се проширио, мисао је постала бриткија, сарказам је бојио поезију, депоетизација сводила у наративну
мрежу песме. Песник је
„окренут против лажних вредности и комформистичког незајажљивог духа“. Следила је збирка Зна се 1991. Редукован исказ, иронијски приступ, обраћање Господу
„јер сви смо ми преварени / да измишљамо оно што волимо“. Подтекстуалност се
отвара, оглашава хуморно са иронијским погледом „из мрачног периода“. Тај мрачни период се завршио страшним
десетлећем „Века вукодава“ (Мадељштам). У књизи зборнику Отворена књига против агресије Стојан Богдановић прилаже Писмо Пријатељима. Писано душом, све
сажето као у камен урезано, завршава се реченицом: „У цркви светог Ђорђа молим за спас
ваших душа“. У том времену није објављивао књиге, али у његовом бићу, и души мировала је песма, чекала своје време. „Стварност
је мука, зато постоји уметност!“,
записао је песник. И као Кавафи у уметности
налазио уточиште.[4]
Зрила је Реч, сумирала
у стих догађаје. И живот. Искуства су се кристалисала у ненаписане песме као сталагмити у утроби земље. Ехо доживљеног
се уткивао у његово дело.
Рилке у роману Записи Малтеа Лауридса Бригеа говори о потреби упознавања света и
живота да би се могла написати песма. „... тек онда се може десити да у једном
веома ретком часу прва реч једнога стиха искрсне међу њима и потече из њих“. И реч, и стих песника Стојана Богдановића је плод оног о чему Рилке пише. Он сублимира, слуша из себе, пише јер мора. За песнички чин каже: „Поштено, нисам срео песника
који зна то да објасни. Знам за наклапања неких песника да је то ово, да је
оно, али ниједан од тих „паметних“ одговора није ми се допао. Неке нисам ни
разумео! Најприхватљивије објашњење чини ми се да је следеће: Тера га неки
ђаво!“ И песника је ђаво стварања потерао.
Изнутра је еруптирало. Објавио је три
антологијске збирке песама са сликама Драгослава Живковића: црна рупа (2003) Господар (2004), Човек, песма
(2007). И као да се у тим збиркама објавила божја реч, из њих, и после њих је
настао, и објављен циклус књига.
Песничких, прозних, есејистичких, афористичких… Обједињени су битни дискурси
писања. Под сводом Речи овог луцидног умника, ироника и циника што гледа „из другог угла“ рађала су се бројна дела. Реч је потекла у
прозу, мисли – трунке духа, афоризам, есеј, поеме… и… Стојан Богдановић је
остварио богату и значајну књижевну тековину.
Период који је претходио појави ових књига,
време распада Југославије, „драматично и трагично“ и ово у којем су објављене
књиге, и време што траје, названо „транзиција“, „либерални капитализам“ је
оставило културу, а посебно, стваралаштво на маргини. Ваља имати у виду да је и књижевна критика у
том времену, а и данас, изгубила значај
и простор где би се објављивала. Угашени су бројни часописи, а бављење
књижевношћу постало је „саможртвени“
и „узалудан посао“. Настало је доба
забаве за масе док су праве вредности скрајнуте.
Књижевна критика је протерана из листова, и из медија,
остала је само у часописима који
нередовно излазе. Београдизација књижевног стваралаштва је оставила писце у
унутрашњости без рецепције и награда иако
су српску књижевност створили писци унутрашњости. Зналац стања у српској
култури Душан Стојковић пише: „Клановска критика се с генерацијском дружи.
Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није њега готово
у књижевности нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата“.
Песник Стојан
Богдановић није „куцао на та врата“, он је имао отворена божја врата речи. Реч
се оваплотила у песми, песма иако безмерна постала је космички мала за његове
мисли. И оно што га „Тера изнутра“ да пише. Да стави свој живот у стихове. Да се суочи са оним у себи и оним што
усудним кодом у свом бићу судбински носи.
Да се нађе над празном белином
папира. О томе Матија Бећковић пише на вратима
његовог Зида:[5] „Чист папир је једино бојно поље које је
још преостало, перо једино активно бојно копље, а једино јунаштво оно које се
показује на празном листу хартије. Зато су и највећи данашњи јунаци они песници
који своју храброст показују на том пољу с
тим оружјем. Стојан Богдановић је један од неустрашивих јунака који
излазе на то поље и окомоћеном руком се лаћају тог оружја, пишући и певајући
без мане и страха о чему хоће и како хоће. Таква слобода постаје поезија само
по себи, као што сведочи ова најновија зиданица од цигли-речи“.
Четири поговорна текста
(Борис Лазић: Од неверице до смеха,
Радивоје Микић: Песничка одбрана света и
живота, Ранко Павловић: Ко нађе себе, нашао је све, Мирослав Тодоровић: ПроМисао)
указала су на бит ове свепоезије и на личност песника. Лазић: „Богдановић је,
француски речено, „Poete de la dérision“ - Песник подсмеха.“
Додао бих: „Оног којим се бранио од глупости и баналности свега“.
Микић: „Реч је о песничком остварењу
које иза привидне шалоозбиљне интерпретације низа појединости и догађаја скрива
једну дубљу забринутост за
судбину свега што је од истинског
значаја за човека и његову судбину.“ „Стојан Богдановић је у сталном дијалогу с пјесмама које пише“ (Ранко Павловић).
„Сатиричне и иронијске нити са циничним назнакама успостављају везу са
сатиричном поезијом прошлих времена“ (Тодоровић).
„Стојан Богдановић је
песник чије се песме лако читају, а тешко заборављају“ (Душан Стојковић). О Зиду још није писано колико ова књига -догађај
завређује. Превелики залогај за анемичну критику, у времену када нема
ауторитета који би се студиозно бавили
књижевним делом, када је и озбиљна књижевна критика изгубила значај, у времену наметнуте
забаве и деградације вредности.
Пишући о Зиду
Иванка Косанић с правом каже: „Различите
одреднице откривају песника снажне
потребе да се поиграва између озбиљности
и (под)смеха, трагичности и ведрине, баналности (света) и духовности,
досадности и занимљивости, мењајући угао посматрања од лирског, помало идеализованог чак и нежног
виђења смисла света и живота до опорог, па хуморног, сатиричног,
чинећи их на тај начин парадоксално богатијим, песнички оригиналнијим, језички снажнијим“.
„Песник Богдановић уме да доскочи историји и
да је стави на преиспитивање“, каже Милица Вучковић. „Обраћајући се „великој историји“
Стојан Богдановић не заборавља ни ону „малу“, домаћу, као што не запоставља ни
завичајну, лично, у понечему чак интимистички
зделану „митологију“. Он спомиње локалне називе и топониме, људе из
породичног и домаћег видокруга, лови окрајке изворног и готово „документарног“.
Све то, циглицу по циглицу, уграђује у
своје лирске зиданице. И сам Господ је
колико његов (повремени) сабеседник, толико и добри Бог спреман да у разним
ситуацијама иде на руку Богдановићевим лирским „јунацима“, пише Срба Игњатовић
у есејистичком тексту Лирска казивања
Стојана Богдановића.
Његови
сабеседници су се нашли у песмама,
причама, записима. Разговарао је са Мајком Божјом, певао Оде Господу, огласио: Радујем се што нисам Бог…
Достојевски у
писму брату Михаилу (1838) каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа
одгонета Бога“. Песник Богдановић има
мноштво песама у којима се објављује Бог, и он у њему. Његош каже да је Бог
песник: „Шта је скупа ово свеколико / до општега Оца поезије“. Богдановић пише
„Човек не може да не верује. Човек и Господ су још увек у загрљају“.
Он је „Песник који је измислио
Бога, / да људи не би помислили/ да сам са собом разговара“, седи са
Богом и својим и заједно мезете.“
О томе се може
писати само у студиознијем гонетању
његове поезије.
Још од прве објављене збирке, до ових дана, у стих је сплитао причу, есеје, мисли… Цигле од речи које су се јављале и тражиле да их узида у Зид своје животне и стваралачке судбине. Његово песничко дело је расло из године
у годину, мисао била све пунија и снажнија, а прича гушћа. Мисао је ватра која
је обсјавала свог творца и читаоца.
Она
је посебност његове духовности. Она пуцањ чији ехо одјекује у његовим творевинама.
О томе читав циклус књига под насловом Обзнане.
У њима се налази кључ за разумевање
филозофије овог песника. Богдановић каже: „Поетска дела , шта год о њима говорили или
мислили, па прећутали аутори, јесу највећма (ауто)биографска“.
У свеколико српској култури скоро да нема ствараоца
таквог формата. За њега „Поезија
је усуд. Од ње се песник не може отети. А то је срећа за човечанство.“ Овај верник песме пише: „А најтежа болест
јесте поезија. На срећу не лечи се.“ Остварио је импресиван опус тематски разуђених дела која повезана чине
целину отворену за критичко сагледавање како високих уметничких вредности тако
и песничког доживљаја овог времена и судбинског „хода историје на овим
просторима“.
Судбина ми је подарила да
Богдановића познајем деценијама и да
читам његова књижевна дела. Да присуствујем
тренуцима луцидности и изван
написаног, оним што га издвајају и чине посебним. Подсећа ме на Шоа који је на
питање како успева да у сваком тренутку буде мудар казао: „Ништа лакше помислим на
нешто најглупље и кажем сасвим супротно“.
Објавили су се у њему многи мудраци прошлих времена, ехо њихових
мисли се чује и у његовом делу. Зна се.
Тако гласи и назив једне од
његових збирки. Оно је: Мудро и духовито.
Посебно. Изван токова и изама. Занимљиво.
И то је песничка судбина. Под сводом појма Судбина која именује књигу о његовом књижевном
стваралаштву налазе се 64 критичка
текста. Али они не
„објашњавају“ дело већ износе доживљај читања
својих аутора. Јер, свако дело има онолико верзија колико и читалаца.
„Све је у самој песми, али
тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко
не уме да зарони“[6]. И зато треба заронити у
овај космос речи. И тражити…
Слепи Едип каже Човек мора да поднесе оно што му одреде
богови.
Песник, и филозоф[7],
Стојан Богдановић је поднео, и испунио, своју судбину. О томе зборник Судбина
и његове књиге отворене за студиознија промишљања и гонетања.
Она ће показати
да је Стојан Богдановић битан песник (књижевник) овог времена чије дело ће бити
изазов за књижевне критичаре.
Оно је и својеврсна оставштина за будућност.
Амен.
[1] Оснивач
нишке школе за алгебру и информатику. Објавио преко стошездесет научних
радова у најпознатијим светским часописима из теорије полугрупа,
теорије аутомата и фази скупова; неколико монографија из области математике
информатике и више уџбеника…
за покушај
да се, Маштом и Речју, ублажи бол.
