Милуника Митровић
ДОКУМЕНТАРНОСТ ИЗ ПРВЕ РУКЕ И ДРУГЕ СУПСТАНЦЕ ЈЕЗИЧКЕ МАЈСТОРИЈЕ
Мирослав Тодоровић: пОгледи из Трешњевице; Нишки културни центар, Ниш, 2020.
У најновијој књизи Мирослава Тодоровића пОгледи из Трешњевице ауторски глас, за разлику од неког Овидија наших дана, измештен је из урбаног врела и буке вољом властитог душевног послушања, управо на чистину горја и црвених зрна завичајних корала села чудесно поетичног имена - Трешњевица. Отуда, повезане ореолом обасјања истог надахнућа живописних видиковаца, стижу до нас ови марићевски умни „пропланци есеја“ као порука и сведочанство нашег времена. У форми особитих огледа и погледа ту је све о свему што је видљиво и битно, да се зна и пропитује венaц уланчаних бројних апсурда и повезаности узрока и последица.
Слободу свога неспутаног духа и списатељско умеће Тодоровић усмерава ка оптици оног што јесте његова и наша најпреча рана - тегобна обесмишљеност збиље посрнулог стања одумирања живота српског села. Са неком убојитом лакоћом, прецизно поткрепљен непосредним детаљима и знањем, проницљиви поглед хроничара нетремице скенира (не)идиличну стварност и њене драматичне рефлексе у себи, захватајући сећањем и ветрове времена минуле овим простором и народом. Као сведок и учесник савременог тренутка, Тодоровић не скрива своју зебњу пред будућношћу садашњости притиснуте налетом нових и свагдашњих коби, јада и борбе за голи опстанак и хлеб насушни „обичних“ људи.
Разгрћући брда песка и остатке запуштених крчевинa и окућница, за чим трага и која зрнца злата налази искуство говорљивог пишчевог срца и пера – открива свака реченица мајсторски срезаних призора ове књиге дубоке оданости Трешњевици - своме роду и народу. Пред читаоцем се роје разнолика вечна и текућа насушна питања, остајући често без наде и одговора. Ова вишеструко узбудљива писма су и vitae fragmenti дневника једне осаме и глухоће, која плене аромом егзотичне лепоте предела, у исти мах узнемирујући суморним сликама погубне реалности нашег менталитета и провинцијалног духа, који се тврдокорно опире „чуду“ књиге и опште културе. Наш писац, беспоштедно упорно подвлачи ту непосредну аргументацију, захваћену из самог живота где просвећеност није више врлина, налог времена ни залог напретка.
Упркос свему, Тодоровић истрајава на бранику темељних вредности људског духа и лучоноша мисли филозофа и песника: „Ако је историја озбиљна наука, за поезију се може рећи да је још озбиљнија: њена материја лежи дубље и простире се шире.“ Из позиције те универзалне куле осматрачнице, иронијски горко и невесело, происходи питање за оне без душе, знања и књиге: „Шта је налог, овог, нашег времена?“ Аутор унапред рачуна на читаоце који „у свом господству не читају ништа“, обраћајући се само оној огромној мањини поетичних бића која и даље жуде за магијом поезије и добром књигом. Као поуздан сведок, између осталог, зато предочава и поразни парадокс овакве чињенице: „У домаћинским кућама православних Срба чешће ћете наићи на Лењинова сабрана дела него на Библију…“ Неспорно, пишчеву есејистичку потку на ову битну тему као и сваку другу која заокупља непрестанце његову пажњу, чини свакидашњица тежачког живота, одакле искрсава визија апокалиптичног сумрака будућности. И само душу окрепе рајски призори невиности природе, која не хаје за изгубљене илузије, за усуде нашег незадовољства и менталитета.
Свакако, „проклети занат“ налаже и овом писцу који попут Црњанског је „осетио сву нашу немоћ, сву нашу тугу“, да пита и одговори себи самом на сушто питање смисла писања, једноставно и истинито: „Нема избора. Пише, не хаје за речи својих Трешњевичана да „нема хлеба без мотике“, да је књига у Србији само за доконе и ђаке.“
Упркос клишеа све наглашеније маргинализације аутентичних вредности културе и нарочито стваралаца изван центара моћи и политике, понекад се ипак деси чудо да и „лоша адреса“ буде оно право место за писца. Такав пример показао је Тодоровић управо жаром свога ангажовања обликујући недавно изашлу књигу посвећену своме великом књижевном пријатељству „Добрило Ненадић неопозиво“. А сада овим пОгледима из Трешњевице село Трешњевица улази дефинитивно у корпус важних митских топоса наше савремене књижевности. И чињеница, захваљујући можда само храбрости неодољиве чежње да се помилују завичајна далека брда, и „под старе дане“ донесе одлука да се чио и радознао писац врати на своју зелену Итаку. Из њених брда јасније се види и осећа цео свет, сведочи шумор гора и запљускивање мора и снатри чак Егеј и Суматра - „и сада далеко од свих, и после свега, самује. Слуша хуј ветра понад гора, чује Рилкеа („Удуби се у себе!), редове ове исписује…“
Оваква врста документарности из прве руке живи је вез матерњег језика који повезује елеганцију поетске супстанце у жанровски јасно неомеђена штива у целину. Каткад блиска есеју, дневничкој мемористици, скици са жаоком колумне, песми, или… Полемично, са иронијским оштрим или посредованим нијансама, увек уверљиво и провокативно нижу се тематски кругови и углови осветљени тачком погледа и магијом Тодоровићевог усталасаног стила, ритама и мисаоних бравура: „Потписник ових редова све чешће бежи из, царског града, Ниша у родну Трешњевицу. Изађе на брдо, мотри све празније село, довикује се са облацима, виче, зове. Кога? Узвикује своје име: Мирославеее! Али пусто је и глуво, нико да се позном повратнику одазове. “Ту говорљиву боју“ душе родног тла писац добро зна, осећа сва лица и наличја која измичу опису, о чему говоре унутарњи монолози удвојеним гласом ауторског Ја. Тада, чујемо лирски понет а мисаоно уравнотежен нечујни вапај опомене осамљеника под немом капом небеском, загледаног сред ноћи и малињака, зрење и зној земље којој човек сав и припада, а не она њему. Јер, на крају опстаје само нешто тајанствено и бесмртно, ван пролазности свију ствари и коби места и тренутка.
“Песма моја је мисао што с облацима понад шара земаљског плови. А вечерња румен, и ноћни видик, из којег читам ове редове, горским дахом све намирује…“. Тако казује песник, онај стари алхемичар речи нетремице будан у Мирославу Тодоровићу, потврђујући да у документарном живи удобно и оно лирско.
И док крчећи завичајни коров уређује воћњак „есејистичког говора запуштене земље“, или тихујући умује о јадима нашег менталитета и других авети, букну пропласаји топли и утешни, сред тмуше наше јаве у леденој стварности збиље сваке Трешњевице. Ако би Мнемосина или која друга богиња сећања била милостива, сачуваће пОгледe из Трешњевице књигу за сваког будућег путописца кроз ове пределе. И пронаћи нас - садашње читаоце.
16. новембар 2020.
