Странице

уторак, 30. јун 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТАМО-АМО ПО ПАРИЗУ

ТАМО-АМО ПО ПАРИЗУ

Стојан Богдановић, песник и математичар

 

Главни разлог што сам потегао за Париз био је што се

Из жабље перспективе

Не види суседна бара.

Мислио сам да би ваљало одскакутати до неке друге баре,

Па и преко баре, ако треба,

Те да ћу после лакше освојити Београд.

Отишао сам да тражим човека,

А да ли сам нашао ђавола

Још ћемо видети.

Тешко је наћи себе.

 

У Паризу сам видео многа достигнућа цивилизације,

Белосветски лоповлук,

Национално богатство се састојало од опљачканих уметничких творевина.

Све чему су археолози потврдили вредност,

Французи су отели и преселили у своје музеје.

Импозантна су човекова достигнућа.

Видео сам много лоших ствари,

Био сам задовољан.

Париз је био пун бурдеља,

Курве, а било их је разних сорти

И мушких и женских.

Најважнији су били макрои.

 

Срби су радили у дубоким подрумима,

То у Србији нико од њих не би ни пробао,

Било је неколико хиљада архитеката,

Нико се није бавио архитектуром,

Неки од њих су шетали кучиће париских дама.

 

Било је и доста наших сликара,

Срео сам Владу, Уроша, Љубу, Беришу,

Спира се хвалио да ради код Далија у атељеу,

Дали се потписивао...

Још су били на почетку каријере,

После су њихове слике дошле у Ваљево,

Београд, Нови Сад, Ниш...

На каталозима је писало да су славни.

Бериша је постао препознатљив по коришћењу локалних

Националних мотива, фресеке, иконе и накит из Призрена.

Аферим!

 

Познати српски песник Драган Колунџија радио је у југословенској школи,

Подучавао је српскохрватском језику децу

Српских радника који су кулучили диљем Француске.

И после неколико година боравка у Паризу

Није знао ни да бекне француски!

Али, да не грешим душу, песме на српском су му одличне.

 

Амбасадом су дрмали Диздаревићи и Биљановићи,

За њих су сви били шпијуни, сви су били сумњиви.

Културни центар је водио лекар Александар Прља,

Његов благајник био је један Чокалија,

Заставник са лепљивим прстима.

Прља је само смишљао коме ће шта превести,

Сањао је да ће Титу преводити у Паризу,

Али, Париз до данас није постао Алжир.

Прља је напустио Париз са Хомеинијем,

Преко Техерана, стигао је до Народне скупштине Србије,

Па и до амбасаде у Шведској.

 

Резиденција југословенског амбасадора била је

Краљева кућа на Трокадеру са погледом на Ајфелов торањ.

Ниједан амбасадор у Паризу није имао такав дом,

Макар да су многи од њих дошли из шуме,

Као и Нијаз и браћа.

Из те краљеве куће Немци су однели уметничке слике,

Оне сада представљају немачко национално културно благо,

Представљају доказе шта је и како стварала немачка нација.

Немци су заједно са Американцима обезбеђивали рушења српских Манастирских цркава на Космету.

Шиптари су скакли по крововима српских светиња као мајмуни,

Ломили су крстове.

После их је то стигло,

Ако није, стићи ће!

У истим црквама Турци су српским свецима вадили очи,

А српски комунисти су од њих правили коњушнице.

Толико о стварању националног културног блага и о старању нације.

 

Црногорског принца сам сретао недељом

Преко пута румунске цркве

У бистроу „Балто“.

Сви су га се клонили, био је полицијски доушник,

А издавао се за преводиоца.

Био је снисходљив и слаткоречив,

Прави љигавац.

Од њега су бежали и четници и партизани,

А Французи су га шутирали као крпењачу.

 

Где год човек шета по Паризу мора да пази

Да не нагази неко пасје говно,

А може да нагази и на земљака.

(Земљаци, то су ти Балканци!)

Ако се то и деси, не дај боже,

И тај се некуда жури,

Знајте да се негде добро увалио, снашао се.

Ако почне да се снебива, онда се спрема да вам нешто тражи,

Паре, до сутра ујутру,

Или да негде преспава, ноћ-две.

Ако га сутра сретнете, тражиће поново.

Било је случајева и да вас запричава док мерка како да вам нешто мазне.

Раније је човек могао да сретне и понеку нашу Циганку,

Сада их нема, размилелеле су се оне из Румуније и Бугарске,

Не траже ништа, само пруже руку.

Нашинци су се изгледа стационирали у Немачкој.

 

Сретао сам земљаке и на париским универзитетима.

Кад год сам их позвао на пиће, одбили су ме,

Били су заузети, или су мислили да они треба да плате,

Што и не би било тако лоше.

У оперу нису ишли,

А ја нисам ишао на отворене концерте,

Због шуге, а и због крпеља.

Било их је и на Монмартру,

Тамо су све туристичке агенције доводиле туристе због сликара,

али њих тамо није било.

Било је много изузетно добрих галерија слика.

Ишли смо само да гледамо.

Лувр је одлична локација.

 

У париским бистроима су долазили гости као на пиштаљку,

Тако су и одлазили, жвакну кроасан и бришу.

Није било целодневног седења као у српским кафићима.

Шта ради тај свет цео боговетни дан?

Ако не штрајукују, припремају се.

 

Право да вам кажем, волео сам да седим у бистроу и по цео дан.

Каткад понесем и књигу.

Мало читам, пијуцкам и зверам около, гледам пролазнике,

А било је и лепих жена,

Чинило ми се да су све лепотице света ту, надохват,

Пред мојим очима.

 

Мал не заборавих,

Реч „бистро“ је у Париз донео руски цар Александар I,

Када је 1814. пао Париз,

Годину и нешто дана после Москве.

 

Обилазио сам, наравно, и књижаре.

Волео сам да седнем у књижару и прочитам нешто,

А онда ставим у књигу потрошену картицу од метроа.

Тако да сутра знам до које странице сам стигао.

У Београду су у то доба књижаре биле без клупица,

Али су књиге биле јефтине,

Нарочито руске.

Сада је код нас све скупо.

Најјефтинији је живот.

Срби, иначе, воле да одлазе у српске кафане.

Једу пасуљ са сувим ребрима и сарме,

У друштву са Црногорцима који немају своје кафане,

А ни цркве.

 

Ред је да Вам кажем неколико речи о свом професору

Жан Луј Кривину.

По презимену рекло би се да је неки његов предак

Дошао у Париз са руским царем Александром I,

Или је био белогардејац.

Био је у то време можда и најбољи логичар на свету

Бавио се аксиоматским теоријама скупова.

При нашем првом сусрету,

Дао ми је једну своју књижицу.

Мувао сам по њој месецима,

Било је тамо и формулисаних проблема,

А ја ни да опепелим.

Позовем га телефоном да га замолим за пријем,

Консултација ради.

Кажем му да сам тамо бургијао по неким проблемима из књиге, али не иде.

А он, Па то нису проблеми за студенте трећег степена,

Него формулишите Ви свој проблем,

Али, тако да можете да га решите.

Кад решите, ако сте незадовољни,

Проширите проблем и опет решите.

И тако, док не дођете до проблема

Који не умете да решите.

Дотле су ваше могућности.

Тако ми је Жан Луј Кривин отворио очи.

Велико хвала, драги мој учитељу.

 

Никад нисам разумео, и сада не разумем,

Зашто се Французи куну у лузера  

Који је у Палату инвалида дошао као вампир,

Директно из затвора, 1840. године.

Сина му је касније довео лично Адолф Хитлер.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...