Савременик плус
282-283-284/2019.
Једначина: Чехов = Кратко и јасно,
је наизглед једноставна за решавање, али до данас нико није дао њено опште
решење. Сви знају разлог томе, Чехов је громада. И ми ћемо се бавити неким
парцијалним решењима ове суптилне, интересантне и веома тешке једначине. Aли, ништа није немогуће. Можда ми се посрећи.
 |
| Антон Павлович Чехов (1860-1904) |
Антона Павловича Чехова одавно
познајем. Ишли смо заједно у школу. Учитељи су га много хвалили. Био је сјајан
момак. Имао је лепе манире. Лепо је причао. Приче су му биле веома занимљиве,
сви су га нетремице слушали. Био је увиђаван, дружељубив, искрен. Свима је
помагао да докуче тајне бивања. Као што се то обично дешава, неки су одмах
схватили, а неки нису никада. Неки су се правили да су схватили. Неки су
прећутали живот. Сви су га волели. Често је одлазио у будућност и отуда нам је
слао кратке поруке. Редовно сам их читао и то са великим уживањем. Неке сам
читао и више пута и увек сам нашао нешто ново. То није била бездушна техника.
То је било живо штиво, са душом. Спремао сам се одавно да нешто напишем о
Чехову и о томе, али никада нисам био довољно спреман, а сада ми истиче време.
Бојим се затвориће капију и погасиће светла па нећу моћи одавде да изађем. Због
тога сам одлучио да то завршим овде и сада. Кратко, наравно. Искрено.
Кратко,
јасно, ехо
Чеховљева филозофија писања би се могла сажети у две речи: КРАТКО И
ЈАСНО! А сада би надугачко требало ово објаснити. Уз краткоћу иде (пре)кидање
приче. То значи да би требало знати када завршити причу. Чехов је остављао
приче и незавршене. Није се бавио поповањем. Остављао је читаоцу да сам
довршава причу, да изводи закључке. Уопште, писцу би требало да је важнији ЕХО
од радње. Ехо и митски значи да када је муза раскомадана њена музика још звони
у ушима. Нема разлике и када су приче, песме или романи у питању. Може се ово
уопштити и на друге уметности.
*
Неки тврде да су нас кратке приче довеле до твитер прича.Твитнеш, као
кад трепнеш. Зачас засветли и убрзо нестане. То није кратка прича, јер кратка
дуго мирише, дуго као дуња на шифоњеру. Упије се у памет и подсећа на
(не)правду или вас стално засмејава као оне Чеховљеве, па кад се некад тргнете,
онда вас помало и мучи. А Чехов је баш то и хтео. Има данас и уредника који
траже што краће текстове. Скоро ми се жалила једна уредница. Каже, дугачке
текстове нико не чита. Она је мислила на свој часопис. А ја сам приметио да ако
је текст добар читају људи чак и на Фејсбуку, макар да је дугачак! Чехову није
сметао Фејсбук, али су му сметале глупости.
Чехов
и жене
Надам се да ме читалац неће криво
схватити што ћу овде навести мишљење Чехова о женама: „Завршавам причу – пише
Авиловој – веома досадну, пошто у њој нема ни жена ни љубави. Не могу да
смислим такве приче, а ову сам написао случајно, непромишљено.“ Када сам ја
писао о мојој комшики, многи су ми замерали, чак су тврдили и да сам претерао
са комшиком, а Чехова нису ни читали, па му нису ни замерали, јер нису
приметили да у понекој његовој причи нема женског лика. Штавише, Чехов је
саветовао Грузинског: „Жене треба да описујете тако да читалац осећа да сте у
раскопчаном прслуку и без кравате.“
Антон Павлович Чехов се једном и (о)женио.
Чехов и песници
Антон
Павлович је износио став о појединим питањима или о личностима тако што је
усред приче кроз уста неког јунака изнео своје мишљење. Тако је обелоданио и
своје високо мишљење о песницима, па и о поезији. Навешћемо
један убедљив инсерт из приче Откриће:
„Ту се Бахромкин узгред сети догађаја из своје далеке младости... Његова
мајка, нервозна, ексцентрична жена, идући тако једном с њим срете на степеништу
некаквог пијаног, неугледног човека и пољуби га у руку. „ Мама, зашто си то
учинила?“ зачудио се он. „То је песник!“ одговорила је она. И она је, по
његовом мишљењу, била у праву... Кад би пољубила у руку генерала или сенатора,
то би било улизивање, самопонижење, а ништа се горе за једну просвећену жену не
може замислити, а пољубити у руку песника, сликара или композитора то је
природно...“
Чехов је иначе писао врхунску поезију која се води под именом, Кратке
приче.
Као да је био помало љубоморан на славу песника. Чехов је био већ славан
и добро је зарађивао, био је угледан, добијао је престижне награде. Када је
уочио да песници ипак не живе од славе, штавише, лоше живе, његова љубомора је
брзо спласла.
Чехов, почетак и крај
Ако продужимо средину приче, тзв.
разраду, онда се може дести да прича личи на дугачку композицију вагона
претоварених глупостима које код читаоца неминовно изазивају досаду. А може
изгледати и као гомила јела које би читалац морао да прогута, у том случају он
би постао неки шкембоња који је претоварио стомак и не може тај садржај никако
да свари. Мука. И подригивање. Зато је Антон Павлович инсистирао да прича има
само почетак и крај.
У краћим текстовима се теже могу
поткрасти глупости, а слојевитост се постиже мајсторством и талентом. То што је Чехов био писац реализма
не значи да би други који то нису требало надугачко и нашироко да разглабају
глупости. Требало би писати о
глупостима, а не глупости.
Чехов,
драма и психолошки притисак
У причама Чехова уочљива је драма, а и психолошки притисак на читаоца!
Да ли је то код Чехова било уграђено током студија медицине или је реч о
таленту, тек он је током сваке приче вршио психолошки притисак на читаоца.
Драма и психолошки притисак на читаоца су константе у текстовима Антона
Павловича. Он није дозвољавао да прича буде досадна. О том његовом умећу говори
и Корнеј Чуковски: „Чехов је умео, као нико други, да нагна читаоце да
преживљавају туђи бол као свој.“ Чехов и даље то ради.
Не попушта.
Чеховљева Клиника број 6.
Није ми јасно на основу чега неки, међу
њима има и тзв. озбиљних критичара, тврде да је Павиљон број 6. илити Клиника
број 6. најбоље Чеховљево дело. Вероватно ми се неће ни појаснити јер је
питање најбољег бесмислено, а и они не образлажу своје тврђење тако да ми нису
ни од какве помоћи. Срећа је да ја знам и без њих да је дело
психолошки толико дубоко да га тешко може досегнути и најбољи „ронилац“.
Познати тршћански психијатар др Франко Базаља (1924 – 1980) је поставио питање, Да ли је луд заточеник или онај што га је
заточио? Др Базаља је у Италији водио покрет који је приморао државу да измени
закон којим се знатно побољшава положај психијатријских болесника. Убеђен сам,
сто посто, да је др Базаља читао Клинику
број 6.
Краткоћа је сестра талента
Одувек су ме импресионирали
Чеховљеви назори о писању који би се могли сврстати у технику писања, али није
у питању гола техника. О тим назорима је писао наш велики слависта Витомир
Вулетић који је у свом изванредном есеју Антон Чехов и поезија свакодневнице
уочио Чеховљев принцип краткоће: „Тако је он и дошао до естетског принципа да је краткоћа сестра талента и да писати треба тако да речима буде тесно,
а мислима пространо.“[1]
Други део овог исказа налазимо и у Поговору
Милосава Бабовића за књигу Најлепше
приповетке[2]
А. П. Чехова. О томе је шармантно писао и Зоран Божовић у свом предговору под
насловом Краткоћа је сестра талента у књизи Изабране приповетке А. П. Чехова[3]. Он не
цитира Вулетића. Нисам успео да проникнем зашто?! Чехов је то препоручивао
углавном за писање прича, а ја мислим да су те његове препоруке корисне при
писању било којег текста, чак и не само уметничког. Зоран Божовић је уочио
следеће Чеховљеве принципе: Потпуна објективност, истинит опис лица и предмета,
максимална краткоћа, једноставан језик, смелост и оригиналност, искреност. Углавном
су то принципи реализма које је Божовић образлагао на основу увида у Чеховљеву
преписку, коју је и преводио, и на основу прича које је изабрао. Занимљиво је тврђење Буњина које је чуо од
Чехова: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми белетристи
највише лажемо.“ А у писму своме брату Александру, Антон Павлович га упозорава, „лаж у причи је
много досаднија него у разговору.“ Краткоћа Чеховљевих прича намеће човеку
помисао да је реч о вицу. Не може се негирати да је у великом броју његових
прича потка неки виц. Зато су му приче афористичне. Али, изненађење које је
карактеристика вица јесте метод који је својствен и драмској радњи. Чехов као
драмски писац је то осећао и обилато користио како би насмејао свог читаоца.
Богме, често се и подсмевао. Чак и када исмева некога, дакле
суди му, и тада Чехов то ради веома
пажљиво и жалостиво. Као да каже, врло је једноставно бити човек, али је много
тешко! Или, како каже наш нобеловац Иво Андрић: „До једноставности се треба
уздићи!“
Милосав Бабовић је чак Чеховљев
смех изједначавао са лепотом. Веома интригантна је мисија Милосава Бабовића као
аналитичара, али и његови преводи су ме одушевили. Он је, брате, толико дубоко
ушао у руски језик и у руску мисао да је право чудо како се на том путу није
негде изгубио. Дивим се. Он каже: „Човек и животна ситуација, то је Чеховљева
трајна преокупација...“, даље, „Смешно у животу постаје равнозначно лепом,
узвишеном и трагичном, и чешће је од њих.“[4] И то је
сушт Чеховљеве поетике.
Чехов, душевност и милосрђе
Антон Павлович Чехов био је на
позицији душевности и милосрђа. О томе се читалац може подробније обавестити у
изванредном есеју нашег познатог слависте Витомира Вулетића из чијег текста
овде наводимо следећи фрагмент: „Чехов је изразито душевна и благородна
природа, већина његових јунака су људи слабе воље, па се често мисли да је он
песник слабих и немоћних. У његовој душевности садржи се огромна животна
енергија. Организацијом приповедања, згуснутошћу текста он је своје неодољиво
интересовање за биографије људи, за њихове професије и нарави, сугерисао
саосећање са слабима и безвољнима и будио жељу у читаоцу и гледаоцу да им
помогну. Он је многе своје јунаке обдарио својом душевношћу.“1
Толстој о Чехову
Када je 1904. Чехов умро, Лав Толстој је за лист „Русија“
изјавио: „Чехов је ненадмашан уметник... Да, да!... Управо ненадмашан! Он је
био искрен, а то је велика врлина; писао је о ономе што је видео и како је
видео... И захваљујући тој искрености, створио је нове, потпуно нове књижевне
форме, које су, по мом мишљењу, од значаја за цео свет. И тврдим, без лажне
скромности, да ме је у техници писања знатно надмашио“.
Чехов и искреност
Искреност је веома компликова особина и за зналце као што су психолози,
психијатри, потом књижевници и филозофи, а тек за обичне људе. Не каже се џабе
у нашем народу: Искреност је почетак краја... Е, том особином је био обдарен Антон
Павлович. Он је хватао особине људи, ударао им свој лични печат искрености и
паковао у своје елегантне приче. Искреност је бит реализма. Због тога ћемо овде
направити један излет до искрености. Надам се да се читаоци неће много љутити
због његове дужине.
Искреност је бургија која б(р)уши
љубав. До срца. До милине или до плача, њој је свеједно.
Искреност је моћ. Али како победити страх од искрености. Исповедање није решење. То човек мора решавати
сам. Да, да, решавати, јер се не може решити.
Само се искреношћу у разговору са собом може
стићи до песме. У том разговору морају учествовати:
Велике
уши: Мора песник чути сам себе,
Велике
очи: Песник мора видети Бога,
Велики
нос: Песник мора намирисати (младу) песму,
Велика
уста: Песник мора да прогута сву муку човечанства...
Кожа
мора бити затегнута као на бубњу да би могла да региструје сваку вибрацију...
Ни највићи песници нису могли да изађу на крај са
самим собом. Неки су дигли руку на себе, неки су хулили на Бога, а многи су се
усрали схвативши каква је ала тај живот! Било је и таквих за које је чаршија
говорила да лепо живе. Али нико није видео таквог песника. Видела су се само
(не)дела. Већина је писала у туђе име и за туђу славу. Све што су постигли било
је, изгубили
су главу.
Искреност је
тешка као туч.
Од искрености
најчешће оболевају песници.
Они су искрени и када лажу.
Они су искрени и када лажу.
Искреност се
може наћи у озбиљним есејима,
али њих избегавају да читају.
али њих избегавају да читају.
Искреност
је носећи стуб пријатељства.
Искреност води у пакао.
У паклу све искрено гори!
Пакао је
жива ватра.
Рај је углавном зелен.
Рај је углавном зелен.
Искреност
може и да нашкоди!
Искреност се
тешко негује.
Каткад се мора заливати и сузама.
Каткад се мора заливати и сузама.
Искреност
буди наду.
Искреност
скида са душе и најтеже камење.
Искреност зависи од узраста.
Деца су
искрена из незнања, а
људи из (са)знања!
Заљубљеност
је очарана искреношћу!
Искреност је
ретка болест, али
опасна.
Људи воле
када су други искрени.
Стално
доказивање искрености је робија.
Стално
доказивање искрености је сизифовски посао.
Искреност је кад му скрешеш у
брк.
Постоји само искрена сумња!
Сумњало је у ствари хејтер!
Искреност подразумева веру.
Искреност се може заливати и
вином, а ракија брзо истерује ствари на чистац. Ракија је крвава. И Боњинка. Чак и она.
Искреност не обезбеђује
егзистенцију као сумња.
Децу можете да лажете, а деду не!
Опали, после ћемо се крстити!
Петар Кочић: „Ко
искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као
Бог, а презрен и гладан као пас.“
***
Код Чехова нема неологизама, нема
архаизама. Све је чисто, мекано
и топло.
Нема искакања, залитања. Све је очишћено и изгланцано. Чеховљевски. Али, може
се приметити да тога нема ни код наших слависта, мислим пре свих на Милосава
Бабовића, Витомира Вулетића и Зорана Божовића, који су се њиме бавили. Као да
их је Чехов обузео. Ако њих није, мене јесте. Чеховљевски.
Недавно сам се жалио мом пријатељу
Цонету, У „Побединој“ улици, код оних букиниста између стубова нема Чеховљевих
књига. Насмеја ми се, као да је он Чехов, и рече, Нема, дабоме, кад је он
изузетан. Знам ја да Чехов није „уличар“, него мислио сам да је неко можда
решио да се понови, а данас су књиге скупе, па да би то учинио, онда мораш
нешто и да продаш. Књиге продаје само сиротиња. Богаташи су и у време Антона
Павловича продавали паре.
Мислим да свакодневно свима недостаје Антон Павлович Чехов.
У Огрозду је Чехов колосално испричао причу о духовном сиромаштву
Николаја Иванича које га је на путу бекства од стварности довело до
бескрупулозности. Али Чехов није пропустио прилику да и овде засади оптимизам:
„Обично се каже да су човеку потребна само три аршина земље. Но три аршина су
потребан за леш, а не за човека. Код нас се сада, такође, говори да је добро
што нашу интелигенцију привлаче земља и салаши. Али ти салаши су такође три
аршина земље. Напуштати град, борбу, животну вреву, одлазити и скривати се на
имању – то није живот, то је егоизам, лењост, то је својеврсно монаштво, али
монаштво без подвижништва. Човеку нису потребна три аршина, нити салаш, него
цела Земаљска кугла, сва природа, да би на том простору могао да испољи све
своје особине и особеност сопственог духа.“ Прича Огрозд је објављена у Руској
мисли 1898. године, а бекства од стварности су остала нетакнута. И данас
људи чине исто оно што је Чехов давно оверио. Али, Чехов је видео да су човеку
мало три аршина земље, мали му је и салаш, а сада се види да му је мали и читав
земаљски шар. Човек може побећи само у илузију, али и она је стварност. Космос
широм отвара врата људском духу. Мислим да нас Чехов неће оставити. И он ће са
нама у космос. Кратко, приликом посете будућности Чехов је дошао до закључка, човек
нема где да бежи, а, ако је човек, нема ни ту потребу. Био је искрен. Надам се
да је јасно!
2019724.
У Нишу
Нема коментара:
Постави коментар