ЖИВОТ ОСВЕТЉАВА ВАСЕЉЕНУ
 |
| Стојан Богдановић, песник и Драгослав Живковић, сликар |
Поводом педесет година стваралаштва знаменитог сликара Драгослава Живковића, како се наводи у књизи „по мишљењу многих познавалаца ликовне уметности једног од најзначајнијих српских сликара данашњице“, а и по мишљењу аутора овог текста дело овог великог уметника превазилази национални значај, излази, одавно већ, изван граница Србије, у организацији Завичајног музеја у Књажевцу, а под руководством кустуса Милене Мицић Милошевић, музејске саветнице, историчара уметности, потпомогнута од стране Министарства за културу Републике Србије и општине Књажевац ових дана се појавила велелепна монографија великог српског сликара Драгослава Живковића (1955) из Књажевца. Поред обимног текста једног од најзначајнијих српских песника и врсног познаваоца ликовне уметности Драгана Јовановића Данилова монографија садржи текстове или „изводе из најреферентнијих текстова неких од најзначајнијих ликовних критичара и теоретичара данашњице попут Бранка Кукића[1], Ђорђа Кадијевића[2], Дејана Ђорића[3], Стојана Богдановића[4], Миодрага Павловића[5] и других, посебан сегмент монографије чине песме књижевника и песника, попут Мирослава Тодоровића[6] и Томислава Мијовића[7], које су директно инспирисане Драгослављевим стваралаштвом или су настале у корелацији са његовим сваралаштвом.“
Каталог обухвата укупно 594 уметничка дела, приказанa хронолошки, и по групама, зависно од технике и материјала: цртежи, графика, пастели, акварели, уља... Све је сјајно, просто човек не зна одакле да почне причу. Још је већи страх да се прича случајно негде не заврши. Али, од мог првог текста у Народним новинама прошло је тридесет година, а ја сам тек на почетку.
Драгослав Живковић је човек који хода на прстима, који осећа тишину, који живи тишину и који успева да тишину пресели на платно. До сада су људи само слушали тишину. Сада је и виде. На сликама свакоднeвни објекти: чиније, тањири. Углавном празни. Лежe, чуче или се наслањају један на други. Тишина. Као када је Бог створио свет. У моћи је овога велемајстора да влада светлом и да помоћу њега укроћује стварност и сели је у тишину, а тишину полаже у својим сликама. Да не буде забуне, па да неко помисли да је на његовим сликама видљиво неко мртвило. Напротив, има живахних слика у којима су уткани елементи завичаја, посебно митске приче, религијског, али и историјског карактера. Споменућу нека од његових дела која хватају за очи сваког ко је имао прилику да их види: Покладе, Литије, Појање прстену, Икона Пресвете Погородице са Христом, Ктиторска породица, Ecce homo, Књажевац, Алхемичар...
Импресивна су његова платна великог формата рађена угљем. Она би могла бити предмет озбиљнијег изучавања стручњака, а и заљубљеника у ликовно стваралаштво. Она су занимљива због технике, али из због тема које су презентоване у црно-белој варијанти, а ту, зна се, као нема великих могућности за доказивање уметника, што се у случају Драгослава Живковића показало нетачним. Ту због оскудности боја, боје су бела и црна, у ствари подлога је бела, а боја је само црна, због тога долази до изражаја врхунско мајсторство. Наиме, Живковић је својом савршеном техником успео да надомести све недостатке црно-беле варијанте и да сатвори божанствена дела која запањују гледаоца и својом, често, веома сложеном композицијом. На крају свог обимног текста у монографији Драгослав Живковић песник Драган Јовановић Данилов наводи: „Он гради сликарство сложене архитектуре, имагинацију која зарања дубоко, свет у коме откривамо интуиције вечних истина и у коме се реално разуме као нешто неодвојиво од инвенције. Позовимо се још једном на опажање Дејана Ђорића, једног од највећих зналаца савременог фантастичног сликарства: 'Можда је само Драгослав Живковић у новијој савременој српској фигурацији успео да споји невиност с мистицизмом, наивност са искуством, шарм једноставности и оностраност, сликарство и испосништво.'“
Мнографија носи наслов "Драгослав Живковић", испод наслова је име Драган Јовановић Данилов, али у импресуму он је наведен само као један од аутора текстова који су објављени у монографији. Видљиво је да је требало експлиците навести аутора, а то би свакако била Милена Милошевић Мицић, музејска саветница, историчар уметности, ауторка два текста из ове богате монографије од којих је један каталогизација, несумњиво најбољи познавалац дела Драгослава Живковића.
Оне жене иза Исуса, (на слици „Ecce homo“), као да их препознајте, србијанске сељанке које се за време задушница повлаче по српским гробљима. А анђели су деца са луткама. Куд ћеш лепше?! На другој слици Исуса, "Распеће", су жене из комшилука. Ту лепоту може само Живковић да нам дочара зато што она излази из дубине његове душе. Ако су анђели у коптским црквама црни, ако је Исус из Рсоваца ћелав, ако анђели на сликама Милића од Мачве имају шајкаче, онда не би требало да буде чудно што Живковићев Исус личи на неког нашег доброг комшију, на добрицу.
Живковић је један од најбољих акварелиста у историји српског сликарства. Историја није завршена. Дакле у досадашњој. Али тешко га је превазићи. Није погрешно рећи и да је најбољи, него се бојим да ми случајно није промакао неки аутор. На акварелима преовлађују мртве природе и пејзажи. Мислим да је Живковић оценио да тој техници оговарају ти мотиви. Ако је тако, он је у праву. И да није тако, акварели су блистава остварења. Водене бојице, како их народ назива, код маестра Живковића су чаробне боје чаробним умећем измешане са чаробном водицом. Чаробно. На акварелима једноставно нема прелаза из боје у боју. Има, али се не виде. Све је компактно. На сликама пејзажа је уденуто понеко дрво. Оно би требало да симболизује живот, дуговечност и трпељивост, али на сликама Драгослава Живковића дрво спаја земљу и небо. Штавише, дрво на својим плећима носи небо, чак и када је оно тмурно. На акварелима мртве природе, се истичу облине којима је одсјај карактеристика. То није само код Живковића, срећемо то и код других сликара, али код њега чаше, флаше, тањири звецкају. Слике звоне и подстичу ваше усхићење и уживање.
Светлост је мајсторски савладана до тишине, а иза дрвета, иза куће – пожар. Осећа се топлина. Гори живот. Ето, ви гледате слику, а чује се како ватра пуцкета. Живот ради своје: осветљава Васељену. Дакле, реч је о ставу да живот на својим плећима носи читаво небо. Небу је Драгослав Живковић обезбедио чврст ослонац. Подметнуо му је живот. Он сад носи све. И све трпи...
Слика. Слика је ту, виси на зиду. Ако ми се не свиђа, виси ми над главом. Ако је волим, онда стално разговарам са њом. Гледам ја њу, гледа она мене. Пазимо се. Временом постанемо рођаци. И то блиски. Сродимо се. Једанпут се затресла зграда. Камиончина. Пала је. Са њом је пао и челични ексер. Остала је рупа. Зјапи. Немам други ексер, а овај се сасвим искривио. Ако покушам да га исправим пући ће. Још и викенд. Појео сам се. Ко ће да чека понедељак. А слика чучи поред мене. Пази на мене.
Неке слике никако не могу да избијем из главе.
Дрвце на Живковићевој слици подупире небо. Живот подупире небо. Небо само тако и постоји и опстаје.
Када се Живковићу неко не свиђа он га искриви, пресавије га и стави у задњи џеп. Дешавало се да га казни неком грозном казном, и то вечитом, пусти га да стално виси на зиду у пузећем ставу. Да буде пузавац.
Неке слике никако не могу да избијем из главе.
Слике Драгослава Живковића нису производ лаке руке, него тешких мисли. Реч је о координацији руке и главе, али руком се диригује из главе. Према томе, слике су дело главе. Када сам рекао „тешких мисли“ мислио сам на њихову сложеност, те су због тога за неке тешке и претешке, а за неке су лаке и покривају слике божанским велом, испод кога се сасвим јасно виде облици. Облик је једна од суштина Живковићевог сликарства, и то онај геометријски. Његове слике, које је открила његова мисао, којима се Живковић објавио, привлаче пажњу и производе усхићење и код оног гледаоца који није нарочито ликовно образован као што и музички необразовани људи препознају лепоту песме славуја. У осталом, песник рече: „Мисао је Мајка Божја.“ Како би онда могло бити друкчије са сликама Драгослава Живковића? Никако. Напротив, његова снажна мисао је мајка његове слике, његовог чеда.
Свака се уметност (по)рађа у грозници. То је та тзв. стваралачка грозница. Тако и код Живковића имамо грозницу која се можда најбоље види на цртежу оловком на папиру кат.број 16.[8] Наизглед је пред нама жврљотина а реч је о аутопортрету. Преко лика су упадљиве линије као да је аутор хтео да прецрта портрет, види се и одређена количина „беса“, чак је аутор при дну слике и написао: „Мрзим оловку.“ Портрет је овим „жврљотинама“ помало утуљен, замрачен. Слично „незадовољство“ се манифестује и на аутопортретима кат. број 133. и 136. Реч је, без сумње, о последицама „грознице“. Оловка и хартија, то је двокомпонентни лек против грознице. Тај чувени лек лечи грозницу само правих уметника[9] какав је и наш Драгослав Живковић. „Ако човек успе да мисао пресели на хартију, грозница попусти. Лакне му.“[10]
Тишина није мир.
У њој се припремају ратови.
У тишини се,
на тихој ватри,
Крчкају највеће подвале.[11]
Наравно да се у овом стиху реч „подвала“ може тумачити на разне начине, а тек реч „ратови“. Најтежи су ратови које човек у тишини води против себе. Нико не зна да ли је онај други добио неки од тих ратова. Не зна нико која се оружја користе. Неки су и сами осетили како севају муње, како им бубња у ушима, како им пуца глава. У тишини се најбоље чује своје срце. У тишини се појављује нова мисао, потпуно гола као песма. У тишини се снажније осећа мирис сликарске боје. Битке су безбројне и свакодневне. Изузетни ствараоци какав је наш Драгослав Живковић нису поштеђени таквих ратова. Напротив, они су стално на ветрометини, а о исходу рата сазнамо када се појави његово ново дело. То онда значи да је успео себе да надмудри, себи да подвали, да надигра себе и да се коначно објави. Он је увек умео да искористи тишину, да је савлада. Људи мисле да је тишина наивна, мирна и добра. Мисао је у стању да избуши тишину и кроз те рупе се виде разни светови. Човек не мора да путује, али његова мисао може да досегне сваки кутак Васељене.
1.5.21. Ниш
[1] „Све се у сликарству Драгослава Живковића спустило у тишину. Његов видик је усамљено дрво, усамљена кућа, неколико остављених и заборављених здела на столу у напуштеној кући. Над овим видиком време се спустило у тишину, а тишина је окаменила и време и свет."
Бранко Кукић, Заборављено у сликарству Драгослава Живковића, каталог изложбе Драгослава Живковића – Избор из дела, Модерна галерија Ваљево, 2006.
[2] „Готово да је тешко поверовати да се у класичној техници акварела могу постићи овакви резултати, какве постиже Живковић. Ја не бих говорио о атрактивности његове акварелске технике, о вештини његове руке, о свему ономе што лако можете сами да видите. Ја бих, пре свега, изразио своју фасцинацију феноменологијом метафизичке тишине о којој покушавам нешто да кажем, подстакнут мртвим природама Драгослава Живковића...“
Ђорђе Кадијевић, Метафизичка тишина, са отварања изложбе “28 варијација“, Галерија 73, Београд, априла, 1998.
[3] „Драгослав Живковић је идеално изнивелисао однос између личних и уметничких захтева. Судећи по његовој честитости и доследности, он је не само испосник, апсолутни сликар који сав свој живот ставља на олтар Уметности, већ и узорни стваралац који се уздигао изнад овог времена и средине. Његови цртежи, а каварели, пастели и уља као да су досегли естетско савршенство...“
Дејан Ђорић, Стварност уметности – увод у студију реализма, Београд, Беокњига, Барти, 2008, 25.
[4] „...Светлост је мајсторски савладана до тишине, а иза дрвета, иза куће – пожар. Осећа се топлина. Гори живот.“
Стојан Богдановић, Живот носи небо, Ниш, Народне новине, 9. 6.2006.
[5] „Али сопствени сјај емајлираног лима и појединачних порцеланских предмета, сугеришу неку архитектуру ни на небу ни на земљи.“
Миодраг Павловић, Кухињски призори Драгослава Живковића, Ниш, Градина, 1(1987), 97-98.
[6] И У ОВОМ ДАНУ
Године пролазе
Речи старе
Окаменили се гласови
Белина листа зјапи
На све четир' стране
Боја што уста не отвара
Ал казује
Изненада у спису тачка
Земље два метра
Слика се увећава
Као душа дрвета
У цртежу угљеном овим
Из сенке мрака
Из ноћног знака
Спрам обриса неба
Усамљено дрво је видик
Преобраћа се у крик
Ал нагло се смркава
Празну белину листа
Заклањају томови хладне таме
Мирослав Тодоровић, Земаљско и небеско, Ниш: МБ графика, 2004, 61.
[7] Све више си са оним што је нестало
а јавља се као да постоји
из неке своје или твоје таме
празнине или изгнанства
као сан који се сања више пута
.................................
Томислав Мијовић, Из протицања у протицање, Сабране песме 3(2010), Зајечар, ЦКЗ; Београд, Апостроф, 197.
[8] Драгослав Живковић (мнонографија), Књажевац, Завичајни музеј, 2020. Стр. 81.
[9] Лазар Трифуновић, Сликарски правци XX века, Београд, Просвета 1994. Према Трифуновићу, прави уметник је: „Повучен, отпоран према ћудима трговине и критике, доследан себи и потпуно предан сликарству, он делује као нека узнемирујућа и непријатна савест која није потонула у кошмару уметничког бизниса. Његов друштвени положај је данас скроман, а он без утицаја. Међутим, морална снага његове изолације и потиснутости је тако велика да једино од ње треба очекивати да покрене нову ренесансу и врати веру у хуманистичку мисију уметности.“ Стр. 148.
[10] Стојан Богдановић, Грозница, Ниш, НКЦ (у поступку издавања)
[11] Стојан Богдановић, Радујем се што нисам Бог, Ниш, Наис-принт, 2017, стр. 52.
.jpg)
.jpg)
