СвеПоезија љубави, бола и певања
Читање поеме Ранка Павловића ПЈЕСМА КОЈУ НИКАДА НИСАМ НАПИСАО
Да се песма пише сама[1] и да је песник медиј преко кога се она саопштава потврђује поема ПЈЕСМА КОЈУ НИКАДА НИСАМ НАПИСАО песника Ранка Павловића. Изненадни одлазак животне сапутнице, бол и сучавање с неминовношћу је еруптирао у поему. Поема настала да буде спомен, да казује о Супрузи Славици,отишлој у будућност... Испевана је емоцијама што говоре универзалним језиком људског рода. Мировала у песниковој души та ненаписана песма се објављивала у свему што је песник писао и живео. Неименована у свему била, над свиме бдила. Као стихови јаства и штаства које песник сплиће у причу поеме коју је целог живота носио у себи да би је сад записао. Основа певања је доживљено које обезбеђује својеврсну документарност, „стављања живота у стихове“, казује о посебности теме и њене поетике.
Песник је од 1. до 9. децембра провео на Очној клиници у Бањалуци. Тамо су настале песме насловљене као Записи из болесничке собе 351. Као што су Раичковићеви Записи о црном Владимиру написани у болничкој соби. Ове Павловићеве „личне“ песме имају „вредносне висине“ какве само песма од живота отета може да има. Која суочава човека са страхом и стрепњом од исхода лечења. Потврђује да се песма не пише за столом. Већ се јавља изненада, и када она хоће. Песнику је дано да је запише. Кроз душу пропусти, са искуствима живота и умећа певања.
Ове записне песме тематизују песников поглед „Кроз болнички прозор“ у чијем опису „Чичак на бријегу“ насловљава песму. У погледу су сензације које боје тему са опомињућим „застрашаујућим опиљцима цивилизације“. Који ће се јављати у мислима и призорима, васкрсавати из сећања. Раскрилиће се асоцијације, чудо песме ће дочарати како „У светачки ореол / одјену се руке / које мијесе хљеб насушни.“
Упесмљен је излазак из болнице, са асоцијативним пропламсајима што богате тему, садржајним нитима које хилиндарско око види. Хоће тај стих у свијет је битна чињеница Павловићеве песничке одисеје. Да песма као птица прхне и нађе читаоце. Оригиналнсти настанка збирке допринели су и они који су читањем на фејсбуку пратили настанак поеме. Значење је допуњавано искуствима читања које се утискивало у песму преко коментара. Што је омогућило да има ауру читалачког даха.Утискивали су се у прочитано као што је песник из свог бића истискивао све што је вредело да се нађе у бићу песме. С осећањем за обликовање песме, и песничком радошћу што као песма остаје да траје.
Песниково унутрашње око свет посматра тако да се сушт виђеног у стиху објављује. Kao Овидије овај песник „све што заусти у стих спусти“. Ни смрт супруге Славице, иако „није дан за поезију“ не спречава да бол и тугу изгрца у песму „Расипање“. Све се слило у стихове:
Све се расуло, драги мој
господине Професоре,
који си говорио да су најчвршћи зидови од књига,
а најтоплији од осмијеха укућана који се
у тјескоби сударају с другима, собом и својим сјенкама.
Све се расуло и све се још расипа, залудни му зидови;
за расипање они нису никаква брана.
Само знам да ће ми вечерима,
мјесечином обасјаним, Она што је данас отишла
причати шта се догађа тамо гдје ме чека.
Песничка визура открива фреску живота који је прошао, са реминисценцијама што казују о животу, о ћеркама које су отишле у своје станове, књигама које су нашле станиште у легатима, о супрузи отишлој у будућност да тамо чека свог животног сапутника и песника. Ова поезија није за критичку рецепцију, већ за читање које ће омогућити да значење песме да читалац. Онај који ће разумети да је песма коју песник изнедрава из душе намењена оној која је била његова песма. Као изказ изнутра, „као продукт имагинације, рефлексије, вербалне јаве и версификаторске вештине?“ Запитаности „како Пјесми може да се напише Пјесма./ Ти си била моја Пјесма./Ти си остала моја Пјесма.“
„Ње више нема – то је био звукˮ, каже Бранко у поеми Туга и опомена. У Ранковој поеми она је ту, прибрала је расуту породицу, подстакла песму. Са визијом у којој је Она птица која ће ући (бити) стих који слиједи. Песник говори, она ћути. „Најбољи начин апсолутног говора је ћутање“, гласи индијска пословица коју приписују Тагори. Песник чује кроз песму коју пише и кроз коју види истину спознаје да је виђено у жељи оног ко гледа. Објавиће се у његовој песми и древне приче да укажу на магију песме, и моћ песничке речи да их прикаже као лични доживљај („Шеиков лов“, „У козојој кожи“). „Љепота ни у старачком погледу / не губи младалачки глед“. Песник чује глас оне која је песма коју пише. Отуда стихови:
Хватам се пера. Нисмо ли остарјели за
љубавну лирику?
Љубав је увијек млада, одговараш
самоувјерено.
А негдје горе високо, нека небеска
харфа,
просипа нове акорде по осунчаним
сазвјежђима.
Акорди који су речи песама
испеваних дахом у даху. Универзум и лично су се сплели у песму, са значењем универзалног. Истина живота и истина
певања су се слили у песму, потврдила да
љубав свему превасходи. Павловићево
„Слово љубве“ надилази тему и поста-је метафора свеколиког певања о животу и болу због изгубљене
драге.Оне која се обја-вљује као
песма. Ту песму унутрашњег исказа допуњује
песников запис (21. 12. 2023).
„Јутрос, нешто прије 11 сати, када смо посјетили гроб супруге, мајке, баке Славице, да јој принесемо свијеће и испричамо новости које није чула, на сусједном споменику дочекала нас је једна једина птица – голубица прекрасне сиве боје, са бијелим линијама на крилима. Била је на сусједном споменику, гледала нас је мирно, нарочито мене.
Онда је настала мала драма. Долетјела је, загактала и голубицу хтјела да улови врана. Залудна јој је била намјера, и када се све завршило, голубица се вратила и слетјела на дио споменика изнад главе заспале наше Славице. Било нас је више тамо, али она се окренула према мени, у жељи да ми нешто саопшти, пренесе поруку (фотографија 1).
Дуго смо се тако гледали, „слушали“ једно друго, а ја ево још одгонетам и догонетам шта је хтјела да ми и од кога пренесе голубица...“
Стих „Ти си сада птица“ се појавио у сцени која се збива на гробљу. Призива друге теме, сугерише тајанство песничког
чина и неизрецивост коју ћутање само посвећенима открива. Које божанско
и земаљско кроз стихове објављује. Због чега је она о којој пева-ју постала песма. О чему се може студиозније писати, дочим ову поема треба гонетати у конетексту
целокупног Павловићевог дела.
Оригиналности ове поеме и садржајној
пуноћи доприносе приношења: записи и
стихови посвећени оној која је отишла да
би постала песма.
Ниш, 29. 12. 2023.
