БУДУЋНОСТ ЈЕ ИЛУЗИЈА
Данас када се каже илузорно, то значи немогуће, излишно, беспредметно, бесмислено, апсурдно, неумесно, неозбиљно... А да није било илузије не би се могло разговарати о степенима развоја друштва, или неког алата. Свако кретање, па и кретање мисли, у функцији je стварања или рушења. Све је створено на рушевинама. А имамо илузију да има неки нови темељ. У овом кратком осврту на илузију нећу се освртати на њено кретање током историје филозофије. Ако некога од филозофа и споменем то неће бити историјски осврт, пре ће бити исправљање криве Дрине.
1
Све почиње ноћу па и дан!
Да би ствари изашле на видело потребна је велика мука, а неки је зову љубав.
Илузије су најмоћније по мраку. Само затворите очи.
Илузија је мотор. Али и мотор има свој век.
Имам илузију, али од ње немам ништа. Све морам нешто да чекам.
Понекад се расправљам са илузијом као са собом. Увек изгубим.
Илузија је зло без којег се не живи.
Деца се праве и дању и ноћу, а човек тешко.
2
Ваздан сам имао илузије о неким женама, а имао сам утисак и да су оне гајиле илузије. И ко сада има право?
Имао сам своје илузије. Имају их и други. Тешко је борити се са илузијама зликоваца.
Илузија може да буде и подвала. Најгоре је када човек сам себи подвали, а не осећа ништа.
Без илузије нема уметности ни науке.
Будућност је илузија. Не шалим се. Иако ме не видите, ту сам, мртав озбиљан.
Размишљам данима да напишем нешто о човеку. Тешко ми иде. Много је мојих пријатеља отишло. То не значи да више нема људи.
Не постоје људи без илузије.
Када нестану илузије, нестаје човек и наступа ништавило (пропаст).
Иза онога, Сутра ће бити боље, као каријатида, као носећи стуб, стоји илузија.
За доручак, ручак и вечеру, илузија, и тако сам надживео себе.
Латини су илузионисти. Најбоље их је окарактерисао Његош: „Латини су старе варалице.“
Илузија зна да буде опасна као она да се човеку чини да све може сам.
Неки се толико умисле да су свемоћни. Чини им се да су достигли Бога, па чак и да осим њих других богова и нема.
3
Један је асистент имао илузију да ће постати стоматолог. Стигао је и до магистратуре. Али професор, ментор, никако да прегледа рад. Једнога дана дође код мене отац асистента, он је такође био професор, дошао је вели да ме замоли да питам ментора где је запело. Прихватио сам. После сам се покајао. Али шта је ту је. Одем код ментора, били смо добри пријатељи, те сам мислио да могу директно да га питам, да не околишим. Тако сам и учинио. Уследио је одговор: „Тај мали је много безобразан. Али то није једини разлог што он никада неће постати стоматолог.“ Изненадих се, али ментор настави: „Он је левак.“ Па! започех чуђење, али ме ментор прекину: „А инструменти нису прављени за леваке.“
4
Није да се нисам никада молио. И ко зна коме се нисам молио. Мислио сам да је најбоље почнем од оних најближих. После прочитах у Великој књизи да смо сви браћа, што би значило да смо сви ближњи. Право речено, ако смо сви браћа, онда су ту и наши непријатељи. Е, проблем је што не могу замислити да ми брат буде непријатељ! Када сам најзад стигао у ове луде старачке године схватио сам да ми је најближи Он. Крстио сам се и када треба и када не треба. Одлазио сам и у цркву. Стајао сам пред иконама. Разговарао сам са њима. Али одговор на било које моје питање није долазио ни откуда. Морао сам сам да одговарам. И то сам чинио. Само зато што сам одговоран. То се прочуло. И шта се десило? Почели су прстом да показују на мене. Ја сам имао илузију да су моји одговри билу сувисли. Али људи су мислили другачије, једни су мислили да сам будала, а други су мислили да сам луд. Да сам знао да ћу довде стићи не бих журио. А шта Ви мислите?
5
Људи у ово време иду у бање. Нису тамо отишли да се лече од Украјине. А многи су запели, па на море. Ја се још увек бавим илузијама. Размишљам о томе зашто се некима чини да је и математика религија? Аксиоме им личе на догме. Математика је априорна наука. Немам илузију. Путуј игумане...
6
Велики број људи се неозбиљно односи према смрти. Чак има и таквих који о њој ништа не мисле.
Смрт је озбиљна ствар и заслужује озбиљна промишљања о томе у каквој су вези смрт и истина. Борба против истине је тешка као и борба против смрти. Нико не зна да објасни због чега људи воде те две изанђале борбе. Некима то личи на игру. Као фудбал или тенис или... Већина људи тврди да се бори за истину. У ствари, они лажу. И то масно.
Игра је доказ живота, то је јасно, а шта је доказ смрти?
Мишљење је такође игра.
И Декарт је мислио и сумњао. Ако у све сумњам куда ће ме то одвести? Постаћу сумњало, па и њушкало. Имам такве комшије, у комшијским наукама. У све сумњају и док то расправе, оде свет. То је тврдио и Хераклит. Било је неких који му нису веровали. Такви и данас постоје.
Мени је занимљиво питање, како човек, не мора баш да буде човек, може да буде и нечовек, или нека ствар, како то нешто које није супротно од ништа (ни од чега!), него од нечег другог, може истовремено да буде на два различита места? Како квантна механика производи илузију? Да сам трговац прво питање било би, пошто је?[1]
7
Кад смо већ у могућности да постављамо питања, то нису питања за власт, ево још једно: Ако оном што истовремено постоји на два места, укинемо једно место, за које мислимо да постоји, да ли ће оно и даље постојати на оном другом месту, за које имамо илузију да постоји, и да ли је овде реч о једној илузији?
8
Да ли је смрт одлучујућа за егзистенцију илузије?
У двовалентном систему илузије о животу би морале бити равне илузијама о смрти, равнотеже ради. Равнотежа је важна и при кретању, у животу, живот и није ништа друго до кретање. То кретање може бити и у унутар самог система. Не мора све живо да има ноге. Не мислим на змије нити на глисте...
Равнотежа у смрти би требало да је природна ствар.
9
Да ли постоји полуживот? Да ли постоји полусмрт? Недавно сам у једном тексту наишао на следећи појам: полупесник?! Још раније сам код Слободана Јовановића срео полуинтелектуалца.
10
Западна цивилизација третира живот и смрт као супротности. Смрт би требало да карактерише поништавање живота. А супротно од живота може бити само неки други живот. Не може супротно од живота бити ништа. Зато и постоје доктрине које заговарају тај други живот. Ту би требало тражити пар животу. А смрт ће остати усамљена. Као нула. Живот је мост. Он спаја рођење и смрт. Сасвим је искључено да смрт може бити координатни почетак. И ја сам писао да су живот и смрт двојац, уређен пар, да су живот и смрт близанци.
Завео ме Хераклит, поверовао сам му, али време је да се каже онако како треба, СВЕ ТЕЧЕ ДОК ТЕЧЕ. И ово је тврђење у односу на човека.
11
Воде се ратови, видљиво је то код свих животиња. Људи то упражњавају на исти начин. Само су средства другачија. Она техничка средства. А нико не зна ни један прави разлог ни за ни против. Остаје да кажемо да је рат иманентно својство људи. Зашто се онда борити против рата? И та борба против рата је ратовање! Постоје ратови код којих главни циљ јесте смрт тзв. противника и они ратови против убијања, против смрти. Ово друго је очито апсурд. А смрт је иманентна. Смрт је есенцијално својсто живота. Без смрти ни живот није ништа. Пре свега био би само живот. Смрт је главни зачин животу. Она производи страх. Та стална стрепња, између осталог чини смрт есенциалним додатком том најслађем јелу које се зове живот. Смрт је главна мирођија у животу, у тој папазјанији која би требало да буде проста, а није.[2]
12
Илузија је основ сваке вере. Илузија је и оно када мислимо да ће сутра бити боље, а никада нисмо тачно дефинисали шта је боље. Илузија је када неко мисли отићи у рај, као што је илузија и да нема раја, те да нико не може отићи у рај.
Наводно сви знају за пакао. Чак и Данте.
Људи сами стварају пакао.
И рај су људи измислили, као што је песник измислио Бога.
13
Свака нада је илузија. Неке се и остваре. Чак су људи измислили разне теорије вероватноће како би били сигурни приликом коцкања да ће им се илузија и десити.
14
Све зависи од гравтације. Тамо где као нема ваздуха, у тзв. безваздушном простору, наводно се брже путује, јер нема никаквог отпора. Али гравитације има. Она зависи од масе. А уверили смо се да корпулентнији људи нису и паметнији. Маса се може и заобићи.
15
Такозвана демократија је илузија која вековима покрива подвале о праведном друштву.
16
Индијанци нису имали илузију, они су знали да ће алавост Англосаксонаца докрајчити свет, али то никоме није било од помоћи.
17
Човек може побећи само у илузију, али и она је стварност.
[1] Овде морам навести коментар песника МО: „Невероватан си! Често кренеш оном оштром страном, а не спотичеш се!“ А сад и реплику: „Идем оштром страном зато што сам настран. То није никакав проблем. Тај је решив. Одувек је било оних који нису исправљали страну него су људима исправљали кичму. И све што су је више исправљали, она се више савијала. Тако смо ми дотакли мајчицу земљу, а они су дотакли дно. Неки кажу, дно дна.“
[2] Стојан Богдановић, Трунке, Књажевац, Књижевни клуб ,,Бранко Миљковић”, 2011.
