Милијан ДЕСПОТОВИЋ: СПАС ОД ИЗОПШТЕЊА

СПАС OД ИЗОПШТЕЊА

Стојан Богдановић, ЕХО, Ниш, НКЦ, 2019.

Есеј[1] као књижевно – научна форма стваралаштва одавно није феномен, он је потреба да се на филозофски начин, кроз више теза дође до одређених мисаоних тумачења и закључака у приликама које притискају појединце или друштва које су га довеле и даље воде у трагедију. Изабела Константиновић сматра да је првотни есеј био „привлачна игра духа“, но мислим да је есеј данас добронамерна и озбиљна ревност пред невољама које се само општом мудрошћу могу изопштити из живота.
            На том путу је Стојан Богдановић[2] у својој књизи есеја Ехо[3]  која у основи има

промишљања о „разорном еху трагедије“. Књигу отвара песма „Мини-есеј о поезији“ у којој је исписао настојање милитаната да успоставе живот силе и сломе сваку мисаоност удаљавајући се од природе у којој човек треба да осећа своју стопљеност и блискост једних према другима. Богдановић је завапио: Култура! И само култура. Његова мисленица у том смислу могла би бити бити вечити мото људски окренутог човека а она гласи: „Култура би морала да живот, мишљење, снове, илузије жеље приближава природи. Оним облицима који су сагласни са природом, који извиру из природе, које подстиче сама природа (...), мислим на усаглашавање спољашњег и унутрашњег света и то у сваком појединачном свету који се већ састоји из великог броја светова. Мислим пре свега на сталну градњу хармоније света и на хармонију градње света човека као физичке јединке и као личности. Тиме и као актера културе, као ствараоца и као конзумента.“

Милијан Деспотовић, књижевник

            Може ли се свет људскости и природности градити док постоје они који мисле да су и подвале поезија а да их само „интересују бомбе“?
            Да би дошао до валидних закључака Богдановић је кроз ехо искуства изнео своje разлоге за потребу другачије анализе духа, и бездушја у које нас уводи не само глобал, сада и глобал интернета, него и неке основне поставке које промовишу жртве, у коначном свако решење погрешно води до одбацивања живота. Међутим, наш писац је уверљив симболичком логиком увида и закључивања „да човек као свет ће се успешно бранити својом културом, као уосталом и народ.“ Да ово не била била утопија, јер није, писац настоји да великом филозофијом језика појасни функције људског значења јер, човек је, нечувеним заблудама, сам себе изопштио из људества. И тако од Гилгамеша, од Шекспирове Офелије трагедија тражи жртве и њој су „потребна изненађења“, није ли онда трагедија чудо или се може културом доћи до променљивости смисла, питање је сад?[4]

            Треба неговати пријтељство али при томе знати, како каже Богдановић, да „релација пријатељство није транзитивна (...), да пријатељство није преносиво.“[5]  Култура пријатељства у историји се качила и за погрешне изборе али то не значи да  се тог пута треба одрећи. Ове теме су се дохватиле многе области науке и уметности па и политике која пријатељство признаје само из интереса. Ово последње може бити тема неке друге анализе а нас занима поука, мудрост, умност какву су исказивали неумрли мудраци попут Дучића. Богдановић анализира његов текст О пријатељству као „океан мудрости и лепих израза“. Он, Дучић има свој кључ, нама остављен: „Иза горких речи остају горка уста.“ Богдановићева књига је, у неку руку ехо заветне Дучићеве мисли. На њеном темељу су настале и бројне мудрости у овој књизи које ће помоћи читаоцу да и у овом „отвара врата спаса како се не би удавио у океану који је пун нелогичности.“ Али, док је љубави међу људима свет неће пропасти јер „то је једина алтернативна медицина,/ од ње се праве пријатељи.“[6]
             Стојан Богдановић је коначно теорију душе поставио на ноге! Дозволио јој да прохода собом, поред милиона погрешних тумача. Он каже: „Срж душе је њен поетски набој. Душа је бунт. Песничка душа је буре барута“. А човек? „Човек јe земља која хода“. Он је материја предата души, а душу један другом узимамо. Хоће ли једном доћи време да добре душе стварамо да њих сејемо, да ничу? Извлачећи закључке из појава код сакралних и црквених обреда Богдановић указује „на промоцију цинизма“, јер, „ране на души се затрпавају земљом“.  Ја тужних ли нам обреда одласка са овог света: Онај очита, не помену умрлог, негде свака част, „поједоше панајију и нико не помену покојника.“ Смрт нема речи али има онај који је њена жртва. То треба поштовати. И душу његову.
            Наш мислилац је исписао овде сијасет домислица на изреке о души и оне су благо, на крају се пита: „Да ли баксуз има душу?“ Како тумачити његово извињење ако до тога дође. Како је Иво Андрић у Eh pontu био реалан према Немцима фашистима, тако је Богдановић, не очекујући нову увреду бар кроз извињење, записао о оним непоменицима који „се нису извинили за убиства, расељавања, пљачкања, за употребу најмонструознијих средстава којима су уништавали читаве народе, а сада су на ивицу дотерали и планету – мајчицу Земљу. И кад би се извинили, не би се покајали. Има ту нечега бездушног што се лечи!“
            Живот и време су посебне димензије ове књиге есеја и све је податкано примерима из поезије. Песма је проговорила класичним стихом, мисаоним фрагментима али је показала да је управо она преносник добра и памћења његовог негативног облика из једног времена у друго. Све то захваљујући језику који „за свашта може да послужи“ јер га користе људи. А добронамерна је Богдановићева опомена: „Само да знате, најтеже је са људима.“
            Скоро да нема важније животне теме која мучи човека данас, али и одвајкада које се овај мудрац није дотакао. Кратки филозофски бисери плене читаоца, остављају га задивљеним пред истином и оним што је неко коначно рекао. Књижевност овим Ехом добија култну књигу, књигу која отвара полемику, али са ким? Неукусно је само одобравати. Просто ово је из народа, можда глас некадашњих мудраца са планине на планину, Богдановић их је генетски добро чуо а он то нама преноси као спас док „нека белосветска будала није гурнула земљу низбрдо“. Питамо се колико још имамо времена и има ли разлога да се све ово пише. Ако је га је нашао Бела Хамваш који је умео да употреби задршку „без разлога се нико не смеје“ онда по Богдановићевим стиховима ствар је много јаснија:

БЕЗ РАЗЛОГА

Нико не пева без разлога,    
Нико не плаче без разлога,
Нико не кука без разлога,
Нико се не смеје без разлога,
Нико не пише без разлога,
Нико не лудује без разлога,
Ни разлог није без разлога.
Нико није луд,
Сви се праве блесави!

Без разлога не пише ни овај писац! Ехо Стојана Богдановића се не чита само, ова књига се научава, њој се мора прилазити обазриво као што је он прилазио свакој теми. Читати је пажљиво, грех је шта изоставити јер, и оно испред и оно иза, све је мудрост која нам одавно недостаје. 

У Нишкој Бањи
4. новембра 2019.

---

[1] Есеј (франц. essai - покушај). Сматра се да је есеј као форму утемељио француски  књижевник и филозоф Мишел де Монтењ, објављивањем из 1580. Године.

[2] Стојан Богдановић (Великo Боњинцe, 1944, код Бабушнице), пише поезију, прозу, афоризме, есеје, објавио је 30 књига. Живи у Нишу.  

[3] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, Нишки културни центар, 2019.

[4] Шта је потребно за довођење свега у склад, има ли гриже савести, има ли бојазни за криви ток ствари? Бодановић подсећа на једну арапску пословицу која каже: „Сви се боје времена!“

[5] Вечна је мисао Стојана Богдановића: „Пријатељство зависи од љубави, а сродство од крви“, упркос томе што неки заблудели мисле да је од крви и језика важнија вера и тако су изгубили свој идентитет или су прешли у мржњу да би га прикрили.

[6] Стих из песме С. Богдановића који је у тексту Пријатељство објављен у нишкој Градини 2017. (бр. 76-77, стр 314-321). Њен ехо се нашао и у овој књизи као мелем стању да „свет се изметнуо./ Све је наглавачке“.