Странице

недеља, 23. јануар 2022.

Славица ГАРОЊА: НЕОПОЗИВО, О ДОБРИЛУ НЕНАДИЋУ

 


 

НЕОПОЗИВО, О ДОБРИЛУ НЕНАДИЋУ

          Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.

Никад нисам имала част да га лично упознам.

 Славица Гароња, књижевник

Али, док сам читала драгоцену књигу интервјуа - Добрило Ненадић, неопозиво, захваљујући преглачаком труду његовог пријатеља, песника Мирослава Тодоровића, упознала сам човека, волумен Личности, јер, кроз разговоре се тек упозна човек – и то, када га већ нема.

Сви смо расли уз његовог Доротеја – највољенију књигу и јунака седамдесетих (па још у филмској адаптацији Здравка Велимировића, који је верно пратио велику књигу кроз оваплоћење Доротеја у лику Гојка Шантића – баш као у великом свету, јер се подразумевао тај културни стандард, да се одмах сними филм по одличном роману - а нисмо схватали да је то тада – не само у случају Добрила Ненадића, већ био инцидент и искорак, који се више није поновио. (Добре књиге и класична дела се одавно не читају, још мање (поготово одмах!) не екранизују, а ако се и екранизују, боље да нису).

И ова књига М. Тодоровића сведочи - и већ сада се може рећи (када је опус Добрила Ненадића неповратно завршен) – да је реч о писцу ВЕЛИКОГ ФОРМАТА (и не само по броју објављених романа), већ по тематских захватима, вредносно уједначених дела и, пре свега, по језичког квалитету.


Феномен Добрила Ненадиће је тешко објаснити у времену и средини, где је остварио свој монументални романескни опус. Ова књига аутопоетичких исказа много тога нам открива и објашњава.

Чињенице саме по себи говоре: роман Доротеј, први и истински бестселер ондашње Југославије, верујем да би био и светски, да је имао достојну мрежу агената и подршку из наше средине (данас, виртуелно, упознати смо у овој књизи - он то већ јесте). Већ овај неупитан статус донео би му значај култног писца у једној земљи (и све што уз то иде – поготово што је ускоро снимљен и споменути, одличан филм). Напротив, следећих 17 година, као да је овај свепознати писац почињао испочетка: низао се роман за романом, подједнако занимљиве тематике и литерарних квалитета, а скоро без икаквог одјека! Парадокс се прекинуо поново истинским узлетом до самог врха домаће књижевне сцене: Деспот и жртва (1998), где му је за један глас (како то код нас бива), измакла, тад најважнија, НИН-ова награда. Добрило Ненадић је наставио плодно да обделава свој врт новим романима, све до краја животног века – али се ова два успеха нису поновила.

            Иако је негде од двехиљадитих, његов опус, читаност, књижевни значај и присуство препознато, па су уследиле и значајне књижевне награде, потом и два научна скупа о његовом делу (Трстеник и Билећа), па је чак доживео и своја Сабрана дела - ОНАЈ ТРЕНУТАК као да је неповратно пропуштен. Види се и у овим интервјуима извесна озлојеђеност писца и поред свих наведених (закаснелих) признања.

            Чињеница је да Добрило Николић није добио за живота МЕСТО  у српској књижевности које одавно заслужује, и чега је био свестан. Тај „неспоразум“, такође може да се објасни кроз неколико, за ову средину „непремостивих грехова“, што су наше типичне менталитетске особине.

            Пре свега, углавном, књижевни естаблишмент (ако га имамо?) је то свео на предрасуду, да само у Београду пишу велики (важни) писци, а овај „измештени“ писац који ствара у „тамо неком“ Ариљу и не мисли да га напусти, је, благо речено, ван тих шаблона, и стога „неприлагођен“ и неподобан.

            Друго, такође, збуњујуће и „недопустиво“: па он није завршио књижевност, код њега равноправно егзистирају две професије, и то тако далеко једна од друге (или баш, суштински најблискије?): агроном (по струци) и писац (по вокацији) – е, то не може!

            Трећи „грех“ је – његова невероватна продукција за ове културне прилике: 18 романа за 35 година рада. Неко једва, за живота, „исцеди“ 2-3 романа, па буде „велики писац“, све до академика. Дакле, опет нешто нетипично, у најмању руку, вредносно сумњиво. Толики романи, па да сви буду добри? Културна средина (па чак и професионлци који мало читају), напросто није могла да апсорбује чињеницу о толикој количини подједнако добро написаних страница из главе само једног човека.

            Неоспорно, у публици вољен, читан и поштован (без монтираних бестселер- листа, што је данас пракса), Добрило Ненадић је својим издашним опусом пробудио још једну „сумњу“, што је синдром везан за још једног нашег писца (Мому Капора): велика читаност је дуго била синоним за „лаког писца“, а онда (бар тада) то је значило - збогом и НИН-у, али и САНУ.

            Све у свему, имао је Добрило Ненадић и те како права на горко разочарањее. Али је увек, и пре свега, СТВАРАО.

            Такође, још једна наша (менталитетска) предрасуда: кад почне са једним „фахом“, писац мора само да настави с њим – у овом случају, име Добрила Ненадића аутоматски је везивано за српски средњи век. А када је почео да пише и романе са неким новим темама (из новије српске историје, потом савремене, па чак и футуристичке), јавно мњење је реаговало прећуткивањем, јер, како би неки рекли – како се усуђује! - сматрајући да он овим улази у „туђи забран“.

            Наравно, то ће се тек сада увидети из његовог опуса – када га нема. Да је Добрило Ненадић, пре свега био изворни наративни ТАЛЕНАТ – који је потребан свакој уметности, а књижевности поготово – где се тек у уметности речи види мајстор приповедања, из чије реченице врви раскошна лексика, синтакса, изворни приповедачки дар, лепотa исказа, слике, мисли, емоција, најзад и  – незаборавних ликова и мајсторских сижеа – таленат, који се не може научити. Потичући из краја где су сви природни приповедачи и лексички мудраци, Добрило Ненадић је само сажео сок гена својих литерарних предака, ко зна из колико претходних генерација.

            У књижевности, нарочито савременој, данас је много писаца-ителектуалаца, писмених људи, али без талента – који мисле и „циљно пишу“, а најчешће зарад варљивих одлика књижевног „успеха“: награда, позиција, медијска пажња, стварајући дела која се, ма како рекламирана, забораве истога часа чим се прочитају, без икаквог дубљег утиска.

            Добрило Ненадић је ово добро знао и био горак због ове неправде. Живи класик, који је описао различите историјске тренутке и судбину Србије од 13. века до НАТО-бомбардовања 1999. (па чак и један роман из праисторије на овом тлу, а један из футуристичке перспективе!), био је ПРЕВИШЕ за ову културу! Јер је и његова продукција, фацинантна за ове прилике, коју су многи прогласили за инфлаторну, па га задуго склонили из свих озбиљнијих разматрања о савременој српској књижевности, била превише за њихов културни видокруг. Време је сада (нажалост, постмортем) да се његово дело сагледа свеобухватно – из свих перспектива, и верујем да би посебан симпозијум у његовом родном Ариљу, кроз бројне увиде о његовим темама и јунацима, нама и нашој култури, дали изненађујуће и подстицајне резултате.

Он је, неоспорно, настављач плодне линије нашег историјског романа и ту је заорао једну класичну бразду (уз историјске романописце 19. века, преко романа Славомира Настасијевића, све до савременика Ненадићевих, што би била једна од захвалних тема за скуп). О њему се може писати и као о неозаобилазном писцу стварносне прозе, најзад, панорамски се може сагледати његов допринос тематици НАТО-бомбардовања Србије, где су већ дати крупни уметнички резултати (С. Велмар-Јанковић - Нигдина, М. Мићић Димовска - Мрена, Г. Ћирјанић – Кућа у Пуерту, М. Капор – Леп дан за умирање, М. Кнежевић Керн – Фумарола и многи други), као и компаративни увиди о приасторији, односно футуризму (рецимо, у односу на Зорана Живковића). Тек ће се онда сагледати његов несамерљив значај, његова светска кореспондентност – јер, да су само његова три-четири одабрана романа својевремено преведена на важније светске језике, слика Србије била би много респектабилнија, комплекснија и упечатљивија, пре свега као слика потпуно НАША о нама самима, а не као удворичка и оно што се (и кроз разне домаће структуре) о нама данас пласира у свету. Добрило Ненадић је то добро осећао и пратио, вајкајући се и хуморно примећујући, да се на Западу бестселер писац третира као „света крава“, док армија агената ради на његовом промовисању, уговорима, преводима, филмским адаптацијама, танитијемама и уговарањем будућих дела. Каква стварност за наше (књижевне) прилике и живот писца, који се граничи с научном фантастиком!

Јер, овде писац – сем писања – где даје често најбољи део свог времена, живота, отимања од одмора, породице – све мора сам. И буквално: од „пропаганде“ (ношења и слања књига, новинарима, жиријима), до контаката од издавача до издавача (срећан да не мора сам да финансира своје дело), а о хонорару није пристојно овде ни да се пита (уместо њега добија своје књиге и онда ствара магацин од сопствене собе).

Добрило Ненадић је био свестан значаја свог дела / опуса, и у томе су га подржавали малобројни посвећеници, али је он ипак био жртва несистематичности у овој култури, произвољне културне политике (и њених перјаница на позицијама моћи) и то га је, судећи по овим исказима између редова – дубоко тиштало.

Он је радио посао (пардон, два посла) – подједнако света (пољопривреда, звање агронома, од кога је и живео) и књижевности, као дубоке духовне потребе и уметничког нагона. Ова два посла била су подједнако његово послање, за који га је Бог послао на овај свет и он је то доследно и часно испуњавао, читавог свог живота. Није се бавио у књижевности „ванкњижевним“ околностима – где би га у срећнијим друштвима, један здрав систем вредности избацио у сам врх. Навикли бисмо се да га спомињемо уз неке (пре)цењење савременике, јер је креативно књижевно богатство из њега просто извирало: теме, јунаци, језик...Био је послушник свог талента (какав је мало ко на овом језику имао) и што је најважније – то је и ОСТВАРИО – тј. оставио је целовито ДЕЛО, опус иза себе, које ће се тек тумачити, док буде српске књижевности и језика. Са његовим романима ћемо се једном можда подичити и у свету.

Успомену на Добрила Ненадића, по чему треба да је Ариље познато, као што је например, Врање по Бори Станковићу – требало би да краси бар један његов споменик и његова спомен-соба (у библиотеци или родној кући), а сем споменика њему, оно што предлажем (и што је виши степен културе и у свету), био би и споменик Доротеју, том фасцинантном књижевном јунаку, који је постао заштитни знак не само књижевног дела Добрила Ненадића, већ и оваплоћени симбол оног најлепшег што је у српском народу кроз његов језик изнедрено. 

19. јануара 2022.

среда, 19. јануар 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: "СТРАШНИ СУД" САВЕСТИ РАНКА ПАВЛОВИЋА

 СТРАШНИ СУД САВЕСТИ

РАНКА ПАВЛОВИЋА[1]

 

            И овај пут ће ово моје писање бити поводом књиге, a не само о њој. Реч је о Страшном суду Ранка Павловића кога највише знам као песника, а он се бавио разним врстама књижевности и сви га својатају. Једни као дечјег песника, други као романописца, трећи као критичара... Недавно сам видео и библиографију овога врсног ствараоца. Имресивно. Да се човек само чуди да ли је могуће, или, како је то могуће урадити у само једном кратком животу, за краткоћу је одговоран други, као што је за све крив неко други.

          Страшни суд изазива страшне асоцијације. Одмах сам помислио на оне казне из средњег века кад се морало вадити врело гвожђе, или када се из вреле воде... А да ли је  увек тако? Да видимо шта о томе говоре Павловићеве приче.

          Критичари су гадна фела. Један амерички песник пише овако: „И Гомбрович се питао како то да добри студенти разумеју романе и песме (Не знам, зашто су овде изостављене приче, прим. С. Б.), док књижевни критичари углавном говоре глупости.“ Још горе је када критичари траже у неком делу неке пророчке речи, као проналазе нешто из будућности, а будућност је у прошлости. То је схватио наш омиљени писац, мудрац Ранко Павловић. Будућност је у детињству.

            „Духовник“ је прича о последицама рата и предлогу како се може лечити бол који изазивају последице погибије целе породице... Павловић се приклонио доброчинству.

             Да се вратим Страшном суду, наш писац је уметнуо причу о застрашујућем невремну и одмах је ту био и упит: да ли је то страшни суд. Није добио одговор. Морао га је сам потражити и:

 

„Деценијама касније, у којима је гробље неосјетно али упорно нагризало њиву на кјој сам чувао овце, у доба када су невидљиви вируси короне с космоса на раменима кренули у пријетећи поход на људски род, у једном сну, увјерио сам се да нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осећања, већ да је то страх.“[2]

 

"Политика", Културни додатак, 5.2.2022.

             Одговор је Павловић тражио свуда, чак и у Беснилу, а одговор није био ни у сну, решење је: страх. А подлога за ову причу је, наравно, из детињства, као и за претходне две. Дакле, будућност је у детињству, а када ће се опет појавити, у каквом облику, у које доба дана, ноћи, године, горe или доле...


            Прошлост вам је увек за петама, као смрт. Ако вас стигне, онда сте и ви прошлост. А прошлост је само прошлост. Чудна је та појава да се човек стално враћа прошлости. Можда је разлог томе што је прошлост темељ свега. Слушајући приче или читајући књиге, свеједно, и једно и друго човеку откривају прошлост, или се човек (при)сећа разних дешавања и разних догодовштина из детињства, из младости, из протеклог, и тако прошлост постаје садашњост. Да ли је то пут до свести? Ако човек дође себи, то би значило да се освестио. Тада улази у простор савести. Кажу, прорадила је савест. И то се дешава. Мада,  кажу и да има људи без савести, у шта је тешко поверовати. Но, да не продужавам причу која води у агонију трагања за суштином савести рећи ћу овде да савест може потпуно да изгризе човека. Да га обезглави. Да га уништи. Може и да побенави или да подетињи. Због ње човек може доспети у тешка психичка стања. Разрешење је да се то некако избаци, да се истресе из главе. А како се то може реализовати? То је тешко питање и сваки се случај решава посебно. Свако мора наћи себе. Свако ко жели да се спаси мора изаћи пред страшни суд (своје) савести.

            И без живота будућност се никада не би вратила. Будућност поједе човеку сав живот.

           Павловић наводи чега се човек све боји. Списак није коначан. Није га ни затворио нити некоме брани да наводи друге страхове. Ту сам погодност искористио па сам овде додао страх од самога себе. Тај страх уређује човечанство. И други су страхови у функцији уређивања односа међу људима. Томе смо сведоци свакодневно. Власт која руководи државом стално прети, утерује страх у кости, како би каналисала кретање друштва по својој вољи. Да се разумемо, власт није држава, а још мање је отаџбина. А савест је суштина, база, сваког цивилизованог живљења. Када постанемо свесни већа је шанса да ће прорадити савест.

            „Свест о незнању приближава нас Богу.“[3]

            „Сав човек је сабијен у то мало душе.“[4]

            И наслови прве три приче из ове Павловићеве књиге: Духовник, Створитељ, Страшни суд, говоре о сећањима на давнашње, библијске догађаје, а приче говоре о томе да је прорадила савест, да су еруптирала сећања на родитеље, на браћу, на догађаје, на питања која траже од читаоца да заједно са аутором пронађу, ако не одговоре, онда бар утеху. Павловић смирује ситуацију. То излази из његове душе. Његова душевност се протеже диљем његових дела.  Он говори да је онај Арапин „који је на позив заблудјелих и острашћених дошао у сасвим непознат крај да брани оно што ни сам није знао шта је...“.  Павловић је Црном Арапину нашао и олакшавајуће околности, а и онима који су Арапина позвали, они су "заблудјели"... Још мало па би га Павловић и аболирао. Срећом ту су читаоци који са аутором и чине симбиозу која књигу одржава у животу. Без читаоца свака је књига мртвац. У ствари, Арапин је дошао да напада и да убија. А зашто? Погађате, због недостатка савести.

  Богојављање, 2022. Ниш.



[1] Ранко Павловић, Страшни суд, Бања Лука, Удружење књижевника Републике Српске, 2021. 

[2] Стр. 23.

[3] Стојан Богдановић, Бог је лудило, Ниш, Наис принт, 2018.

[4] Стр. 7.


петак, 14. јануар 2022.

Душан СТОЈКОВИЋ: ВЕЛИКИ ПЕСНИК О ВЕЛИКОМ РОМАНСИЈЕРУ

 

ВЕЛИКИ ПЕСНИК О ВЕЛИКОМ РОМАНСИЈЕРУ[1]

Душан Стојковић, књижевник

          Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.

         Дуго се чекала и најзад дочекала: књига великог песника о великом романсијеру. Као што је наша официјелна критика, иначе прилично инертна и махом „преписивачка“ у том смислу што се бави онима којима су се бавили и они који су се пре ње занимали за одређене писце и њихова дела, а притом понављајући углавном оно што су ти претходници већ записали – није у довољној мери уочила како је, и колико, Тодоровић значајан, и незаобилазан, српски песник, иста та критика је с муком, уз огромне резерве, прихватала како наша књижевност без Добрила Ненадића не може. Двојица писаца, са „лоше адресе“, радила су свој посао: писали су како су једино знали и остварили трајне опусе. Песник је проговорио о свом пријатељу романсијеру, тако што је сам прибележио шта о њему мисли, подастро нам писма која су размењивали, подсетио нас на неколике интервјуе које је са Ненадићем имао, донео његове беседе поводом награда које је заслужено стекао. Откривајући романсијерову поетику, не ретко, говорио је и о својој. Добили смо тако, најзад, двојицу великих писаца на длану, или – на оба длана. Омогућено нам је да завиримо у њихове књижевне радионице: ако су нам и досада били блиски (а такви су били за све, без разлике, који су било шта од њих прочитали, пошто је то читање било сусрет са правом, а не лажном – владајућом, не само на нашим просторима, већ диљем читавог света – , књижевношћу), од сада, након читања ове пажљиво исцизелиране, годинама стваране и слагане, књиге, постало још много ближи. Неопозиво, незаборавни.

Књижевно вече Мирослава Тодоровића.

          „Лошу адресу“ увео је у игру највећи српски прозни писац ван сваке сумње – Милош Црњански, универзални бездомник. Њени станари сви су они који се за престоницу нису ленгером привезали већ стварају ван ње, најчешће у свом родном крају у којем, захваљујући њима и сама литература станује. Ненадић није хтео да се придружи „провинцијалцима који су се усидрили у Престоницу“ (55).Тако у Ариљу и Вигошту, и једино тамо, Добрило Ненадић и може да се оствари као „српски Балзак“ (стр. 54), онај ко је, поред једне повести, написао осамнаест романа и постао, по свему судећи, најпродуктивнији српски романсијер уопште. Могли бисмо га назвати у том смислу и модерним Милованом Видаковићем, оним ко је, после, поред и више од њега – Атанасија Стојковића, и „родио“ српски роман. Но, у његовом случају, квантитет није прекрио/засенио квалитет. Ненадић је аутор више неспорно антологијских романа, иако се највише памти по првом који га је у међу велике писце и лансирао.  Доротеј, међутим, нипошто није лако угледао светлост дана и његов аутор, с разлогом, свој текст у којем о голготама његовог штампања збори насловљава „Ход по трњу“. Прихватили су га и објавили 1976. године на конкурсу Удружени издавачи који су у одабране за штампу уврстили, поред њега, још четири романа: Како упокојити вампира Борислава Пекића, Рат је био бољи Миодрага Булатовића, Смрт господина Голуже Бранимира Шћепановића и Касни ораси Славка Лебединског. Сви се памте, али, иако је конкуренција стварно жестока, Доротеј управо највише. Нимало случајно, постао је најчитанији наш савремени роман уопште. Мирослав Тодоровић је зато и могао да прибележи: „ … овом свету и људском роду увек ће бити потребан његов Доротеј“ (стр. 5).

          Но, то је, несумњиво, друге романе Ненадићеве задржало, не ретко, у незаслуженој сенци. Наш писац се није, као неки његови претходници, држао само историјског романа већ се указује као један од најразноврснијих тематски, ако не и стварно најразноврснији, српски романсијер. Предмет његовог тематског захвата простире се од пећинског доба до утопијске футурологије.

          Ненадић открива писце које радо чита и у извесном смислу за своје претече узима: Жил Верн, Карл Мај, Александар Дима отац, Хенрик Сјенкјевич, Сервантес, Зола, Балзак, Толстој, Достојевски, Кафка, Хемингвеј, Пруст, Пастернак, Џемс Џојс. Посебно, Данијел Дефо и његов Робинсон Крусо. Сматра како „Писање је одбрамбени рефлекс“ (11). Не прихвата здраво за готово оно што је постало опште место нашег (не)критичког мишљења. По овоме, Косовски бој је био битка над биткама наше историје. Ненадићу, међутим, „Смедерево је директна негација косовског мита“ (93) и зато се оно и прећуткује. Иако смо ми олако, и непоштено, пребрисали Обреновиће, посебно трагичног Александра и краљицу Драгу, Ненадић то не чини. Одужује им се ванредном романсијерском тетралогијом: Сабља грофа Вронског, Победници, Мрзовоља кнеза Бизмарка и Хермелин. Разликујући „прокишовце и антикишовце“ (24), не жели да пресуђује у спору Данило Киш – Драган Јеремић. У овоме и нема јагњета и вука, и најпоштеније и јесте заузети средњу позицију. Није само један писац, ма колико се огромна група кишобрана трудила тако да буде, био ђаво, а други анђео. По Ненадићу, „нико“ није у овом спору био у праву (23).

          Неколики поетички ставови Ненадићеви могли би се узети за кључне: „Све има своју цену, а слобода највећу. Највише се плаћа независност духа и то се најмање прашта“ (111); „главно оруђе“ романа је „парадокс“ (146); „Писао сам искључиво због тога што сам у томе уживао“ (167); већина писаца „преписује, у ствари, оно што види неким својим унутрашњим оком. Има ту неке магије…“ (94). За разлику од Михаила Лалића или Мирка Ковача, „не пада“ му „ни на крај памети да поправља(м) оно што је једном објављено“ (106). Своје писање, једнако као и живот, види као шуркање. И иначе, своја дела „снабдева“ изузетно великим језичким богатством и наши лингвисти и језикотворци имају шта да избунаре у његовим књигама. Спас, за човека и писца види „у дигитализацији“ (162). Иако не би волео да буде у обавезној школској лектири (48), није успео у намери да му се то не деси. Његов Доротеј је коначно и од просветних власти уочен као роман који итекако шта може да понуди школској омладини. Уз пут, он би могао да буде и увод у читање других пишчевих романа и надам се да ће се то, веома брзо, и десити.

          Колико се занима романима које пише, толико воли малине које гаји. Као и у своје романе, и у њих је, по Мирославу Тодоровићу, „уткао своју душу“ (9). Као што он без малина није могао, није могао без њих ни онај ко је о њему писао и остварио књигу о којој пишемо њему у част – Мирослав Тодоровић. Њено језгро разговори су који су водила ова двојица писаца (називају се међусобно Добрица, Доле, чича, Лорд Добрило, односно Миркан) и налик су на оне чувене које је Бранимир Ћосић давно водио са нашим писцима, на оне које Љубомир Јандрић са Ивом Андрићем уприличио или оне које је Предраг Матвејевић с Мирославом Крлежом имао. Наравно, и на оне који као да су и зачели овај жанр, најчувеније – Екерманове с великим Гетеом. На разговоре се надовезује избор из мејл преписке двојице наших писаца. Онај ко сјајно прича, не задовољава се причом, већ на роман, (да ли проширену причу?) јуриша, Ненадић, лепотом језика којим се служи као да нашу језичку земљу обделава. Онај ко га пажљиво слуша и умна му питања поставља, Тодоровић, не задовољава се улогом секретара/записничара. Он који своје лирско ни у прозним коментарима ове књиге не крије – навешћемо само један, упечатљив, пример: „Мирис јесени из пејзажа; шума запахнута дахом зрелине, рујно руно букове шуме са благим обрисима боје младе ватре, светли чудесно у тијом шапату сутона“ (37) –  Добрила Ненадића као своје друго Ја,  литерарног двојника доживљава. Открива нам се како би изгледао Тодоровићев роман под условом да се он лати да га створи. У књизи имамо не једног, већ двојицу „јунака“. Неопозиво!

          У књизи су и Ненадићеви цртежи. Она подсећа на чувену француску едицију која је била насловљена Писац њим самим. Овде самом писцу други писац који самог себе огледалски осликава, припомаже.

          Добрило Ненадић нам открива како је у стању, попут великог Борисава Станковића, да каже и оно што је прећутано.

          Француски историчар књижевности прибележио је како сваки велики писац има „књигу матицу“ која је у срцу свих осталих његових књига. Када је Ненадић у питању, то је, сумње нема, ипак (том „заградом“ се, на питање ко је најзначајнији песник француски уопште, послужио Андре Жид, опредељујући се за Виктора Игоа), Доротеј, нека врста наших Хадријанових мемоара. Ненадић је, међутим, једнако као што је своје наредне књиге палимпсестно писао преко свог романсијерског првенца, покушавао да се помало од те своје књиге удаљи. Мислио је да је то могуће и могуће да се није варао сасвим. Наша књижевна историографија, бар засад, не прихвата тај отклон.

          Мирослав Тодоровић учинио је све што било у његовој моћи да уобличи једну бесцену књигу. Успео је у томе. Успеће још више ако она, коначно, Добрила Ненадића, једног од најбољих романсијера које српска књижевност уопште има, приближи читаоцима више него што је то био случај. А то ће се збити само ако наша читалачка публика почне да чита и друге његове књиге исто онако како са великим и непомућеним задовољством Доротеја „гута“.    

 

                                                                                            



[1] Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...