Стојан Богдановић
 |
| Стојан Богдановић, песник и математичар |
РОБИЈАМ,
НИ КРИВ НИ ДУЖАН! (ПЕТИ ДЕО)
Пола
сата ропства на слободи
У Библији се среће реч стадо, она тамо означава
вернике који су следили Христа, а после смо дошли дотле да су људи ишли, или су
морали да иду, за својим пастором као паства, или за својим свештеником, од
јереја до архијереја као овце. Стадо може бити оваца, коња, коза, крава, а јато
је реч резервисана за птице и рибе.
Сада, у време короне, појављује се реч крдо. Кад је реч о имунитету
чујем на телевизијама, говори се о имунитету крда. Мисли се на колективни
имунитет, на имунитет већег броја људи у оквиру једне државе, па и на имунитет
свих становника те државе, што је немогуће. Реч „крдо“ сам сретао и још док сам
био мали, у каубојским филмовима. Тамо се њоме означавало крдо говеда, коња или
бизона... Да ли ће корона која је зауставила велики део света успети да промени имена народа? Да ли ћемо ми Срби које
су често третирали као овце, као стадо, постати крдо Срба?
Ако се у тексту некоме не допада реч Срби, нека уместо ње упише име
своје нације. Измена назива неће битно утицати на тумачењa Библије.
Занимљиво је како ће се крдо понашати након укидања „(из)ванредног
стања“ = „(из)ванредног срања“. Претпоставка је да ће се понашати као крдо, те
да ће се радовати и веселити када им хазјајин допусти пола сата ропства на слободи.
Након тога, крдо ће наставити задовољно да мрциња!
У финалу, свакој јединки крда Срба, није реч о личностима, реч личност
је у Србији чиста измишљотина, хазјајин ће даривати 100 евра и крдо ће
омамљено, намамљено, јурнути ка изборима. Урааа! После ће се годинама ударати.
Али јбг! Још ће бити убеђени да су оних 100 евра добили због короне, а не због
избора.
Фејсбук
пријатељи
Многи моји Фејсбук пријатељи су ме између два Божића напустили. Неки од њих не својом вољом. Нису имали воље да се одупру Господу. Ако кажем да ми их је жао, наћи ће се и они који ће моје жаљење оспоравати. Свет је чудо и са друге стране. Морам пред собом признати да ми их је жао. Понекад седим поред прозора, иза завесе, све ми се чини да ме они тада не виде, и размишљам о њима. Ако ништа друго, пребројавам их. Не могу ни имена свих да се сетим. Али знам како изгледају њихове фотке. Знам њихове стихове. Знам њихове муке. Неки од њих су отишли, а сваког дана разговарам са њима. Пребирем по писмима. Преврћем поруке. Читам са сваке стране. Често се чудим шта је пријатељ хтео да каже. Знам поруку напамет, али не знам шта значи. А немам кога ни да питам. Болујем.
За пријатељство није потребно лично
познанство. Добро је, али није нужно. Имао сам неколико таквих пријатеља.
Тугујем. Као мени је тешко, али знам да је њима тамо теже.
Изанђале приче, о рају, које још
протурају разбарушени и задригли попови, који се због своје гојазности једва
искобељају из мерцедеса, у сиромашнијим праохијама возе ауди, не држе воду.
Нарочиту одвратност изазивају приче о магарцу и слами које се причају из
култног мерцедеса, коме не личи да се поред крста кочопери и да се бадњаком и
Христовим именом кити.
Неки Фејсбук пријатељи су ме
напустили својом вољом. За поједене, веома мали број – епсилонтика, успео сам
да установим њихове разлоге, копкало ме је, зашто су отишли од мене без
поздрава, понекад је то била једна реч, а понекад и читава реченица, али то ћу
ипак оставити њима на душу. Они су у праву. И због њих тугујем. Знам да им није
лако.
О неким Фејсбук пријатељима никада ништа више нисам сазнао.
Само су штукли. Распитивао сам се. Не могу да кажем да нисам. Али ништа. Нек
иду с милим Богом.
Занимљиво је да су неки од мојих
негдашњих Фејсбук пријатеља однекуд изронили после неколико година. Једни су
написали нешто немушто као оправдање што се нису појављивали на Фејсбуку. А
нису ни морали да се правдају. Фејсбук није судилиште. На Фејсбуку сви
одлучују, сви гласају, зато никада и нема одлуке. Други су били болесни. И то
су документовали фоткама. Објашњавали су широком Фејсбук аудиторијуму нашироко
како су их сецкали, шта су им хирурзи и психијатри извадили из бубрега, односно
из главе. Размотавали су своја црева. Стискали су сфинктере да им не би прича
изашла на нос.
Више жалим своје непријатеље. А још
више непријатеље који су ми били пријатељи. Непријатељи су ти као мирођија. Без
њих је све бљутаво. Шта бих ја без њих?
Битанге
Према рекацијама Фејсбуковаца видим да у
Србији постоји велико интересовање за битанге. Битанга је
мађарска реч, а мангуп је турска. У нашем језику су синоними. Не могу да не
приметим, мора да су постојали добри разлози да се ове две речи одомаће у
Србији.
БИТАНГЕ
Почех јутро са битангама по Србији,
па ко велим да не претерам, направих
паузу.
Сад кад сам се вратио установим,
има више него што сам мислио.
Иако сам доста путовао
по свету, нисам их тако запажао тамо.
Али отуда се ове наше још боље виде.
Као крмаче.
Као масне мрље на белом чаршаву.
Као карцином на јетри
који само ултразвук региструје.
Подгризају државу.
Подгризају ми душу.
Битанге једне!
Битанге очерупаше Србију
као покислу кокошку!
Битанга није мелем!
Битанга није псеудоним!
Битанге које су на власти мисле да су
арома.
Битанге су обично у затвору.
Србија никада
није оскудевала у битангама. Србија је богата
држава, погледајте какве све битанге
издржава.
Отимачина је
стара колико и човечанство. Она се појавила одмах чим су се појавила жива бића.
Одмах када и глад. Временом је мутирала и потпуно је независна од глади. Везала
се за карактере који су познати под називима: Лопови, хохштаплери,
разбојници... У међувремену се појавила изврсна човекова особина згрожавање. Не
могу рећи да је ова особина угрожена. Она нестаје. Ретко се среће, а отимачина
се размножава и усавршава. Битанге раде!
Хазјајин припрема Србију
за историјски споразум са Шиптарима. За предају Косова. Али они се неће на томе
зауставити. То су овејане битанге.
У Србији постоји
велико интересовање за битанге. То није никаква тајна. Ја сам мислио да сам им
јуче много пажње поклонио, али јутрос видим да оне не одустају од отимачине, а
и неће, ако се ми не уразумимо. Битанге на власти може уразумити само народ. За
то је потребна одређена количина беса. Да ли се то накупило?!
Пустили су и кишу
Синоћ сам изашао да робијам пола сата на слободи. Било је занимљиво
видети, пустош, нигде никога, све затворено... Ни за време бомбардовања 1999.
није тако било. Пустили су и кишу.
Сећам се када сам ишао на војне вежбе, не
као министар војни, јебеш Вулина, него као нишанџија, увек је било лоше време.
На вежбе смо одлазили као војници, а враћали се као свиње. Још не могу да се
оперем!
Корона полако одлази, најбоље би било да и он оде!
Избори
О изборима би
требало разговарати тек када лопови буду на сигурном, у затвору!
22.4.2020.
Гасна комора
Кад смо добили оно пола сата да робијамо
на слободи, после полицијског часа којим
вас лече истакнути српски епидемиолози, већина су излапели, а који је трајао
84 (и словима: осамдесет и четири) сата,
кренем ја, узгред да кажем, пустили су и кишу, обучем јакну, а преко јакне
кишну кабаницу, ставим шал и капу, узмем и рукавице, не хируршке, обичне
зимске, било је 7 ͦ , и кренем. Рекли ми да идем степеницама, јер, ко зна,
можда се у лифту задржао неки вирус. У то сумњам. Лифт је страшно прљав. Смрди.
Права гасна комора. Комшије које изводе кућне љубимце, мислим кучиће, заслугом
власти не изведу их на време тако да чим се куца докопа лифта одмах подигне
ногу, а понека и чучне. Лифт је толико
штрокав и тамо никакав вирус не може да издржи полицијски час који је прописан
за људе.
Е, неће га мајци!
У време када није било корона
вируса лифт је био у још горем стању. Радиле су кафане. Знате шта је кафана, да
вам не објашњавам, то је једна од најзначајнијих институција у Србији. Није
кафана српска измишљотина, али кад се нешто добро појави у свету наши људи који
су по природи бистри, можда и најбистрији на свету, брзо то уоче и одмах то
донесу у отаџбину. Тако је било и са кафаном, па потом и са кафићима. Дакле, у
радно време кафане, и уопште у радно време, понеки комшија, млађи, раније се то
дешавало комшијама средњих година, са пословним пријатељима сврати у кафану и
поштено се ошљема. Зато што се много курчи, иначе не би био Србин, па на гладан
стомак опали неколико вискија, не знам колико, нисам бројао, па тек кад се
подгаси, он онда као нешто једе, у ствари трпа у мешину као у канту за смеће.
Тако натоварен, притисне ту храну неким лошим вином и у то доба дође и фајронт.
Комшија крене кући. Издржи некако до лифта и кад уђе у њега, некако притисне дугме,
није сада важно да ли је погодио спрат, лифт се заљуља и нагло тргне, те
комшији подигне стомак и овај избљује све оно што је попио и појео, а ви
мислите да ће ту опстати некакви вируси. Е, неће га мајци!
Пуковник устукну
Само што сам сишао до приземља,
имао сам намеру да успут погледам у сандуче за пошту. Рачуни долазе и када је
корона на снази. Кад отуд комшија. Маскиран, али сам га познао, пуковник. Није
др Кон[1],
човек је у пензији. Др Кон и није пуковник, али покушао је да устукне. Време је за пензију. Др Лаза није доживео! А стићи до пензије је велика
привилегија - говорио је др Паравина, негдашњи професор Правног факултета у Нишу. Од Наполеона[2]
на овамо нисам видео мањег пуковника. Угледавши ме он се трже, устукну, врати
се уназад неколико корака. Видим, човек се уплашио. Укопчах да је то због тога
што ја нисам имао маску. Прецепио се. Није ме познао. Није се човек уплашио од
мене. Али, одузео се. Нисмо се ни поздравили. Узех свој рачун за грејање, код
нас се грејање плаћа и када те нас не греју. Одох да протегнем атрофиране ноге.
Напољу ромиња, нигде никога, ни трага од короне. Не сећам се да је Ниш некада
био чистији.
Познајем још једног пуковника
који је мали. Дружили смо се док смо били млади. Али њега само зову пуковник.
Мислим се, могли су га звати и генералом. Ја сам га звао Кинси, и он мене. Др
Алфред Кинси[3] је давно већ био мртав када
смо се Кинси и ја упознали. Јбг, има разних пуковника. У оно време као да није
било вируса. А било је. Свачега је било. А да није било секса, нико се др
Кинсија не би ни сетио. Ко је бре, тада имао времена да мисли на вирусе. Јебеш
вирусе!
2.4.2020.
***
Постоји
и ратна поезија,
па и ратна музика.
Борбене песме,
Маршеви...
Марш, бре!
па и ратна музика.
Борбене песме,
Маршеви...
Марш, бре!
Писци и
читаоци есеја
Ствари су све изврнуте, а неке су и
уврнуте, и да бисте их видели онако како треба морали бисте да све видите
наопако.
Ако је реч о есеју, онда човек мора
да избечи очи. Ако пак чита свој есеј, то је потпуно губљење времена, макар да су и други писали глупости. Боље је учити
се на туђим мукама.
Есеј мора да је луцидан. Писац есеја
би требало да буде бар мало луцкаст. А читалац есеја би требало да буде
закерало, џенабет, тврд и загуљен. А пожељно би било и да буде образован.
Мислим на обојицу. Писцу је највећи непријатељ добар читалац. Зато
га писац и воли.
Ако је писац образован, а читалац
није, онда тиква одмах пукне. Али, може се наћи неки други читалац. Не треба
журити. Ко жури пре добије боре. А и тешке мисли га савладају. Увек пред крај
колабира.
Ако је писац необразован, а читалац
јесте, онда читалац може кад је расположен да утиче на писца, али му неће
написати дело. Најчешће читалац и не чита такве писце. Мада има поводљивих
читаоца. Нарочито оних који читају само на плажи. За ту прилику потребне су
лажи.
Веома је добра комбинација,
необразовани и писац и читалац. Онда могу водити расправу до бесвести. Тако им
и треба.
Одлична комбинација је неписмен
писац и неписмен читалац. Читалац може бити неписмен, а да зна да чита. Неки
знају да читају мисли. Тако се причало по селу. Нико нема за то доказе. И сада
се прича. Мој деда је био писмен човек, а баба га је читала
као буквар.
Најсрећнији су они који не знају ни да читају ни да пишу. Они су увек јебена странка у спору. Њих
сви јебу и прејебу! Њих се есеји и не сматрају.
