СРПСКИ САФАРИ МИЛИВОЈА АНЂЕЛКОВИЋА
Миливој Анђелковић, књижевник
Поводом књиге Српски сафари, али не само о њој.
Допаде ме књига Српски сафари[1]. Богме, уплашио ме наслов. Одмах сам помислио на оне идоте који са баснословно скупим снајперским пушкама и џиповима праћени буљуком Африканаца базају из обести и из досаде Африком, то се ваљда зове сафари, трагају за слоновима којима би одузели кљове. Голишави и боси, изгладнели Африканци наоружани копљима и бубњевима ту су да дижу дреку како би однекуд истерали животињу, не знајући да ако се животиња не појави да ће се газде устремити на њих, те да би неки од њих могли заглавити у зоолошким вртовима Европе као у време белгијског краља Леополда Другог.
Ових дана се воде и распр(ав)е о филму Сарајево Сафари злурадог Мирана Зупанича. Не знам да ли је стварно реч о документарцу. Више ми личи на подметачину. Не наводе се имена актера, учесника сафарија, нема докумената, нема фотографија, камоли филмских записа, што иначе прати сваки сафари, само приче тзв. сведока. Свеједно, језа ме је подилазила од помисли да се та врста сафарија, лов на недужне људе, примила и код нас. Сафари су примењивали и Шиптари. Ловили су Србе по Косову и Метохији да би им у жутим кућама вадили џигерице, бубреге... које су потом продавали на Западу као што су они из афричких или индијских сафарија продавали слонове кљове. Албанска мафија сада организује сафари на капиталца, на мети је Дик Марти који је открио Жуту кућу.
Стегнем се и кренем на сафари. Не могу сада рећи да ли сам кренуо у лов на нешто крупно, или само да нешто видим или да видим и да фоткам па после да препричавам пријатељима, а ако се изметнем у постмодернисту можда нешто и „позајмим“. Под позајмљивањем се подразумева ординарна крађа, али да се не би лопов увредио ми кажемо да је позајмио. У нашем случају сафари не значи луњање, него продирање у дубину књижевног дела, у филозофију аутора, у његове методе... Реч сафари би овде означавала и уживање, и обогаћивање, јер, не дешава се свакодневно да се човек домогне овакве књиге. Мени се посрећило.
Прва прича је „Сенка Византије“, а мото: „Колика треба да буде велика сенка која прекрива миленијум европске историје?“ Мото је аутор Сафарија узео из своје приче. И овде имам „некоректну“ асоцијацију. Код мене ова реченица, која може имати више филозофских тумачења, изазива, наравно подстакнута тренутном ситуацијом у Европи, одијум. Помислио сам, колика би требала бити сенка која би покрила све европске злочине током миленијума? Тако ми се чинило, а Анђелковићева прича ми је и потврдила да је било робова и то британских и словенских, а да је све на крузеру шминка којом се покрива богата историја Византије, шминка која форсира причу о великом цару Запада, као да историја почиње са њим, и како рече врсни приповедач Миловој Анђелковић „све је истинито – осим саме приче“.
Ова Анђелковићева строго интелектуална прича јесте, као и цела књига, сафари кроз историју, а „историја почиње са краљем Карлом франачким... а завршава се са „Карлом Великим““, коју је аутор приказао преко уређења ентеријера крузера „Карло Велики“ током којег се открива:
„Ромејско царство недостаје! Пет стотина година његове претходне и још толико потоње историје! Прича о Карлу Великом треба да замени десет векова византије, да прекрије хиљаду година које су сачувале материјални и духовни континуитет Европе од античке Грчке и Рима до Ренесансе. И зато данас „Карло Велики“, као негдашњи краљ франачки, обходи Средоземље све до Александрије, Кипра и Константинопоља, не би ли поверовали да је то његова забачена и заблудела бискупија.
У бродској хагиографији о великом цару Запада све је истинито – осим саме приче...“[2]
Овде откривамо „Све замене, проневере и крађе историје просениле су слику, остале су само још сенке да сведоче.“ Миливој Анђелковић нас води на сафари да између тих сенки ловимо истину о византијском плавом.
„Око од плавог тиркиза“. Српски сафари се наставља женидбом деспота Стефана Лазаревића па се преко надреалног магичног троугла у који се слива само Време, долази до „Слова љубве“ и до „плавог ока“ којим су опчињени милиони туриста који посећују Истанбул, негдашњи Константинопољ.
„Спинозино око“. Очито је овде расправа о форми и њеном односу према суштини. Не знам из ког је периода живота аутора ова прича, али старо је питање да ли форма одређује суштину? Није могао побећи ни од Канта нити од Хјума...[3] Али је дошао до тога да би поглед каткад морао бити уперен према унутрашњости. Требало би откривати себе, а ако је веровати песнику „ко нађе себе нашао је цео свет“[4]. До тога ће доћи сваки прави уметник, може бити вајар, али и књижевник. Два ока виде више, а оно склопљено још и више. Може бити и Спинозино. Можда бисмо ово око могли звати и унутрашње. Иако су многи негирали да се етика може извести аксиоматски, дедуктивно, нико се није овајдио неким доказом.
„Српски сафари“. Нема сумње да ова прича има и аутобиографски карактер, као и оне у којој се говори о црној рупи „Машине за рециклажу“. Она садржи префињене детаље о раду редакције издавачког предузећа у Србији које може бити и у своје време једна од моћнијих издавачких кућа у Београду, „Савремена администрација“. Главни лик Станоје представља сналажљивог мангупа који се поред своје улоге заменика глодура бави и трговином маркама (није реч о некадашњој немачкој валути!) и старим стварима, а за ту врсту посла потребно је предузимати, повремено, каткад и чешће, сафари, обилазити мања места, где се јевтиније могу наћи старе атрактивне ствари које би касније биле продате скоројевићима по Београду за озбиљно велике паре. Српски сафари је морао да решава и проблеме издавачког предузећа у коме је Станоје заменик глодура, који је истетовирао на длану слово А, што је било почетно слово од речи антиквар. Када су се у Србији појавили копир-апарти издавачи су се нашли у проблемима јер су скупи уџбеници, каткад је цена била и надувана, сада јевтино копирани. Станоје је ту да реши проблем. О креће у потеру за штампарском бојом која ће онемогућити копирање. Боју је набавио у Турској, али је са кутијом боје једног дана нестао. Последњи пут се јавио из Париза писмом које је написано бојом из кутије коју је понео са собом. Писало је плавом бојом:
Све вас поздрављам. Овде српски сафари чини чуда.
Станоје
„Писмо је одмах убачено фотокопирку и изашао је чист, нетакнут, бео лист.“
..................................................................................................
„Тек недавно, после много година, један од наших је донео сабласну вест.“
..................................................................................................
„... на ољуштеном делу стуба појавио се људски длан... са словом „А“ на средини.“
Аутор је изабрао Српски сафари за насловну причу. Ову хуморну причу аутор је закључао трагичним, криминалним крајем, без објашњења. Ако неко мисли да то није у реду, вара се, књижевно решење је изврсно. А да ли ова прича у којој се такође спомиње плава боја може да покрије византијско плаво у то баш и нисам сигуран. Дозвољавам и другачија читања. Сложоћемо се да прича, како је у „Поговору“ приметио Срба Игњатовић, има чеховљевску ноту, што јој је велики плус.
***
Мислим да се Анђелковић подсмехнуо сафарију, а нисам сигуран да је требало. Сафари се усавршава. Имајте на уму Украјину, увежбавања сафарија су у току. Сафари ће се преселити у Космос, ако већ није. Сафари се може упражњавати и у самом човеку. Може се тражити у човеку и оно што не постоји. Може се тражити у глави човека. Чак и када је празна. Сафари може открити човека. Он због тога може страдати. Можда га може спасти прича или песма. ДНК сафари не открива душу. Да ли је душа она Анђелковићева Сенка која је пратила Атанасија Николића. Свакога човека је напустила његова душа. Некога пре некога касније. Научници покушавају да измере човекову душу. Душа је огромна, али је немерљива. Душа се не мери на кило. Биће ту још сафарија. Да ли ће душа успети да избегне одстрел. Да ли ће техника сахранити овоземаљски свет? Све сам ближе уверењу да ће свет нестати одједанпут, тада ће проблем сафарија бити потпуно решен.
Осећам се као да учествујем у Анђелковићевом Сафарију, а можда саучествујем!
***
Поједине приче ми личе на научне радове из историје. У ствари то је сафари кроз српску историју. А шта смо уловили? Уловили смо себе у покушају лова на истину, али истина је релативна, она зависи од погледа на свет, од космоса у коме се дешава, а нарочито се та зависност појављује у оним расправама које се тичу историјских истина сукобљених страна у појединим ратовима. Ратови се не воде само физичким оружјима и оруђима. Рат се води главом. Сада су на сцени тзв. хибридни ратови. Анђелковић користи своју огромну ерудицију да би нам кроз причу, кроз свој сафари кроз српску историју, открио своје мишљење о конкретној истини у вези са неким догађајем, или са неком личношћу из српске историје, што не значи да је она српског порекла. Фрањо Зах, на пример.
***
Анђелковић је преузео улогу Карла Густава Јунга да би бриљантно обрадио личност Атанасија Николића, министра унутрашњих послова код Илије Гарашанина. Ондашњи министар унутрашњих послова се није бавио само полицијом и криминалом, или како кажу јавним редом. Тадашњи министар унутрашњих послова се бавио проблемима привреде, просвете, трговине... и другим проблемима организације државе. Гарашанина је обрадио у претходној причи. Његов сан о Србији је садржан у Начертанију – План.
Сећам се једног нашег председника који је јавно признао да није читао Начертаније, а није имао никакaв свој план. Гарашанин је имао план па још и Атанасија Николића.
Атанасију је Анђелковић прикачио Јунгову Сенку. Тако је комплетирао причу о сафарију Атанасија Николића који је ловио за оно време фантастичне мисли и у врту званом Србија и поред Сенке = баксуз = малер = усуд = зла коб = судбина = заборав =... која га је у стопу пратила успео да засади дрво звано Универзитет које својим плодовима освежава српски дух и још увек даје плодове који освежавају српску нацију.
Слична претходној је прича о министру фининасија Лазару Пачу. Модел је исти, а прича друкчија, помало и патетична. Кроз овај сафари је промакнута историја припрема за рат.
***
Последња прича из овог поглавља о српским громадама је о Николају Велимировићу. Да бих дочарао о каквој громади је реч послужићу се овде ауторитетом Скерлића. Почећу са једним цитатом из предговора у књизи Еп. Николај, Религија Његошева[5].
„Чак и веома строги Јован Скерлић, који је био веома критичан према религиозној мисли како Његошевој тако и Николајевој, имао је веома ласкавих речи за др Николаја, рекавши између осталог: ''Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике.''“
Овај цитат потврђује избор Анђелковића, тј. његово опредељење да напише портрет Николаја што није нимало лако. Текст обилује мноштвом цитата из књига и говора владике Николаја. Анђелковић нам предочава врхунско образовање владике, два доктората у Швајцарској, један на немачком, један на француском, школовање у Русији и у Енглеској, затим његова мисија у Америци где је до изражаја дошао његов изванредни таленат за говорништво. Његова мисија је довела из Америке 5000 добровољаца, што га је код Енглеза окарактерисало као „трећу армију“. Овај ерудита био је и песник. Претпостављам да је то имало нарочитог утицаја да Анђелковић напише овај поетски текст и истакне величину српског владике који је здушно бранио православну мисао истичући и њену не малу улогу у одбрани Европе. Анђелковић је, нема сумње, у свом сафарију вешто изловио кључне моменте и мисли великог Николаја које ће обогатити сваку душу која се суочи са Анђелковићевом књигом.
Анђелковићу није одурно да примењује постмодернистички поступак. Напротив, он је у овој скаски, а и другде, користио прегршт цитата Николаја и њиховим комбиновањем и надограђивањем успевао је да постигне завидан нови семантички ниво. Коначна прича је била потпуно нова.
Анђелковић наводи размишљање владике Николаја из његовое беседе у коме је сажета читава филозофија православља.
„Не мање него десет врста глади осећа сваки прави човек у овоме животу, и пашти се да их засити. И то су:
1. глад за познањем истине,
2. глад за правдом, победоносном,
3. глад за чистотом,
4. глад за утехом,
5. глад за радости,
6. глад за љубави,
8. глад за миром,
9. глад за животом,
10. глад за Богом.
Као што видите, ми смо гладнија бића него што се споља чини: десетострука глад мори душу нашу...“
Шта све може глад, као одговор на ово питање, а и као допуна списку владике Николаја навешћу песму:
ГЛАД
Глад је гадна работа
Глад управља мозгом.
Глад уме да буде изнад Бога.
Глад не бира шта ће појести.
Глад би могла појести човечанство.
Глад врти у стомаку,
А човеку се чини да је у глави.
Због глади човек не може да спава,
Због ње је способан и да убије.
Због глади већина животиња
Преваљује километре,
А биљке вену.
Људи су као вукови,
Викендом пређу стотине километара
Да би нашли ресторан у коме ће ручати,
Да би следеће недеље,
Целе недеље причали о ручку.
Највећу корист од глади имају трговци.
За крај портрета навешћу још један цитат из Сафарија да би се видела мудрост песника владике Николаја:
„На крају Дргог светског рата, после ослобођења из логора Дахау, одлази у Америку. Патријарху Дожићу је сликовито објаснио: „Кад кућа гори, она се гаси споља.““
***
Анђелковићеви портрети ме подсећају на портрете које је писао Слободан Јовановић, с тим што је Јовановић, који је био одличан стилиста, умео да истакне и негативно у карактеру лика који је обрађивао. Пишући о Светозару Марковићу тврдио је да је Марковић све преписао од Маркса, али је заборавио да препише оно што је најважније, а то је оно о економији. Можемо приметити да то, да ли ће бити и негативних оцена при портретисању одређене личности зависи пре свега од избора личности. Анђелковићев избор је изврстан. Није се бавио маргиналцима.
***
Анђелковић није мого да заобиђе ни студентске демонстрације, ни „Стару чегрст“. Присећао сам се тих догађаја као да сам у свима учествовао, а нисам, само у неким.
***
Анђелковић је у причи „Миленијум пред камерама“ организовао драму. Радња се дешава у ТВ студију. Ликови су: водитељ, игуман Сава, учитељ Бхава и доктор наука Петар. Округли сто. Међурелигијска расправа о срећи уз присуство научника. Ако сам добро схватио, а и ако нисам, циљ расправе био је испирање мозга. ТВ и нема другу улогу. Надметање учесника о предностима религије коју заступају је на високом нивоу. Свако се држи својих уверења. Аутор приче је у овој изванредној драми заједничко решење нашао код научника. После нестанка струје у вези са дојавом да је подметнута бомба Петар каже: „... Нема ме, и зато сам безбедан.“ Али, право решење за човека неће бити сакривање у мини димензију. Сигналистички, решење је: „БуууУУУмммМММ!“ А када? То је Анђелковић препустио читаоцу. Да ли је то решење, или је пуцањ у празно? Драма је изврсна, а сафари је завршио без улова јер су сви његови учесници нетрагом нестали.
Могу рећи да се крај систематски припрема и разрађују се нове методе уништења. Нико више не верује да су научници неке добре чике којe раде у интересу човечанства, да то што раде раде из љубави. Атоми су потпалили машту. Дими се на све четири стране, али и одозго, и одоздо... Док ми бројимо димензије, свет нестаје...
Прича „Изасланици наших дана“ може се схватити и као наставк претходне приче. Овај пут има мање ликова. Али прича није сиромашнија. Дат је уживо судар вајара и трговца. Вајар се наслањао на Христа, а трговац на Мухамеда. Христ и Мухамед су изасланици, први Оца, а други Свевишњег. Изгледало је као да су се сложили са науком: „Све што је настало у бљеску Великог Бума нестаће у Буму великог свемирског ватромета...“ Да додам, све ми се чини да ће и људи мало помоћи овај процес не марећи ни за Христа ни за Мухамеда.
***
У последњем поглављу Анђелковићеве приче су добиле нови тон. Стилски се значајно разликују од оних из првог дела књиге. Разликују се и тематски и по садржају. На писца је утицала новија књижевност, па и догађаји који су мењали свет, као што је пандемија короне, па с тим у вези и пандемија страха. Анђелковићево приповедање је модерније, лепршавије, има чак и благе ироније, али не и мање занимљиво.
У „Црној боји истине“, која је посве модерна прича, са елементима сигнализма налазимо нешто што би могло бити кључ за промене у Анђелковићевом приповедању.
„Била је то лаж. Једна од оних на које је навикао јер на њој почива читав живот ове планете. Моштво ситних лажи које граде неколико крупних, оних темељних. Те лажи су одржавале стабилност, моју такође, мислио је, све ове дане, месеце и године. Оне су помагале да време сношљивије пролази.“
Ову је причу аутор затворио тоталним песимизмом: „Светлост је варка, у црном је истина.“
Нисам предочио садражај приче, очекујем понешто и од читаоца, а Анђелковић је за сваки случај поставио и слику, и то црно-белу. Сигналистичке манире виђамо и у другим Анђелковићевим причама, у овој књизи истиче се „Господар прича“.
У последњој причи Анђелковић је савршено дочарао нестајање једног света, али и нестајање људи, и појаву новог света, нових људи, новог размишљања и чуђења затеченим променама.
„Откако је почела корона нико није умро од старости. Списак несталих и несталог био је огроман и све више постајао неважан – то је резултат првих нивоа животне игре.“ Не може се овде порећи ни Анђелковићева „жал за младос“.
...................................................................................................
„Корона је освајала свет. Хиљаду заражених за један дан, дванаест хиљада, сто и више хиљада... Између кревета оболелих са цевчицама у ноздрвама и устима, из чијих очију се панично ковитлало Мунково очајање и најјачи крик, онај без звука, дефиловале су колоне свемираца у заштитним оделима којима се ни очи нису виделе.
Онај дрчан, самоуверено хаотичан и леп свет тонуо је у немоћ и страх. Нестајали су људи. Улице су биле пусте...“
Сад после Анђелковићеве „Вазе од чешког кристала“, несумњиво антологијске приче, чекам непознатог који ће ме поново саставити. А ваза се може саставити ако време почне да тече у супротном смеру, али за то изгледа није довољно да сказаљке на сату померате супротно од досадашње навике. Ваза се може саставити и у глави. Једини проблем је наћи куглу на којој се то може изводити. Човечанство трага за њом. Та илузија засад савладава страх од великог праска малих атома.
Молимо се Земља да нам буде жива јер горе нема места осим за Једнога.
***
Српаски сафари се може схватити, и то не би било погрешно, и као лов на слике догађаја из српске историје, а и из личне историје, из историје искуства приповедача, из историје мењања филозофије живљења једнога народа, кроз призму сопственог мењања, одрастања и старења, па и застаревања. У Сафарију је Миливој Анђелковић успешно уградио у приповедачку литертуру мноштво идеја, филозофских и искуствених, које често и надилазе нарацију и поетику, или је можда боље рећи, које су мудршћу и знањем аутора поетику ове књиге подигле на виши интелектуални ниво.
„Најзад, могу чиста образа да се сетим своје младости...“
22.9.22. У Нишу.
