ШТА БУДЕ, НЕКА БУДЕ!
 |
| Перица Донков, Чича отвара изложбу Перице Донкова, 1992. |
Ретко шта од онога што сам написао
не бих сада написао другачије, али за тај озбиљан посао морао бих поново да се
родим. С обзиром да је то немогуће, јер нисам будист, онда то морам препустити
другима. Знам да ће неки забрљати док се труде, али и њихово ће проћи као и
моје.
Можда је боље било да ништа нисам написао, али
сад је касно за било какву кукњаву, зато што, ево да признам, ја то нисам ни
писао, то је онај ђаво кога сам раније спомињао, а сад је и он нестао, зна он
врло добро да бих му извукао уши, да би морао боље да слуша, зато је потражио
нову траву, зелену. Од канабиса су се некада правиле гаће. Сад га само пуше. А
после, добра је и заветрина. Ту може да се размишља. Као у манастиру.
Може
човек да замишља Богородицу у милион слика, у разним позама, како држи малог
бату у наручју, како му нутка сиску, може с њом да разговара, може да мисли шта
год хоће. Може човек да замишља себе као Исуса, као бога. Једино не сме никоме
то да каже. Страх
од чаршије је апса из које је ретко ко побегао. Мали број људи то решава бекством из
чаршије. Али, чаршија је свуда. Већина се утопи у чаршијску мочвару. Она мала групица која мисли да се уклопила, за кратко време почне да кашљуца, да трокира. Већи је проблем што нема
коме да каже. Неки су чак и у таквим условима
понешто записали. Ја нисам, једно време нисам имао оловку, кад сам се домогао
оловке, била је то посебна хемија, онда није било хартије, није било простирке,
свуда је било тврдо, и кад ми се усија оловка, гребем по зидовима, гутам слова,
прескачем реченице, лако као негда тарабе, брже мислим него што пишем, сад и ја
мислим да сам многе мисли прескочио. Шта је ту је, гребањем по зидовима ћел(иј)е она се иступила
и није више за употребу. Остаје ми, дакле, да се прострем по хартији, а то сам
већ урадио!, и да чекам следећи век. Па
шта буде, нека буде! Ако човек не уме да влада собом, онда њиме владају други,
они који су се заиграли и заборавили на
Бога.
