ПРИЈАТЕЉСТВО
Има много текстова о пријатељству. Ретко је који филозоф или књижевник
пропустио да се огласи у вези ове теме. И Гилгамеш, древни сумерско-вавилонски
еп, настао пре око 4000 година, представља оду пријатељству. А и обичан свет
свакодневно води расправе на ту тему. За овај спис мене је изазвао текст О пријатељству великог српског песника
Јована Дучића.
1
Неки моји пријатељи су ваздан знали да кључеве држим под отирачем и када сам понекад, и несвесно, кључ ставио под саксију, они су се наљутили, а разлог ми нису саопштили, нити сам икада сазнао зашто су били љути. Били су љути и када сам подигао саксију и показао им кључ од своје душе.
То би требало да значи да пријатељство подразумева значајан губитак слободе, губитак дела личности и да пријатељи мисле како им пријатељ ваздан нешто дугује, и да мора све карте да баци на сто како би „игра“ пријатељства могла да се игра. А то није пријатељство. То је обичан егоизам, обична жеља за поседовањем туђе личности и ништа више.
2
Колико само има примера да су и поред тзв.
пријатеља многи умрли од глади. Да ли су имали пријатеље? Мислим да нису. И
Питагора, творац античке филантропије, човекољубља, и поред свих пријатеља умро је од глади. Па ово
је заиста одурно. Може се из Питагориног краја закључити да није имао
пријатеље. Јер ако човек јесте некоме пријатељ то не значи да је и онај други
пријатељ првоме. Математички прецизно, релација пријатељства није симетрична.
Као што љубав није увек, најчешће није, обострана. А пријатељство је пре свега
љубав. Конфуције је апострофирао реч „реципроцитет“
која би могла послужити као принцип понашања у животу. Ја мислим да је реч о симетрији.
3
Пријатељство није преносиво, а није ни заразно. Ако је неки човек пријатељ другоме, а овај трећем, онда не значи и да је први човек пријатељ трећем. Дакле, релација пријатељство није ни транзитивна. Није чак сигурно ни да је сваки човек пријатељ самом себи. Ако је тако, онда релација пријатељства, у општем случају, није ни рефлексивна. У српском народу има оваква изрека за једну сорту човека: „До подне мрзи самог себе, а од подне цео свет!“ Ова се изрека односи на онога који није из скупа рефлексивних елемената када је о релацији пријатељства реч. Ова се прича односи на пријатељство уопште. Наравно да има примара када за пријатељство важи свака од поменутих особина, рефлексивност, симетрија и транзитивност.
Пријатељство зависи од љубави, а сродство од крви.
4
Шарл де Гол је за канцелара Конрада Аденауера рекао: „Ко њега има за пријатеља, непријатељи му нису потребни“. Ових дана прочитах да је то руска изрека. Де Гол је рекао још и да човек може имати пријатеље, државник не. Сад се чудим одакле оном Вучићу онолики амерички пријатељи, немачки пријатељи, кинески пријатељи, руски пријатељи... И шта ће му све то?
Кинески државник Си Ђинпинг цитира српску пословицу: „Пријатељ је цвет једног тренутка и плод времена“. Он, такође, цитира великог кинеског мислиоца Менција, Другог мудраца, војводу од Чоуа: „Суштина дружења је његова врлина“. А кинеска народна пословица тврди да велика удаљеност пријатеља не утиче на њихово пријатељство.
Рећи ћу овде да за оно мало рођака и пријатеља са којима се нисам посвађао заслуга је њихова. А можда сам и ја понекад нешто прећутао. Иначе, пријатељство је као дух, стално ти је негде у глави, али треба да изађе кад год је густо. Ако дуго и непотребно чучи, заболе га ноге и дође у искушење да оде. Ако оде, то и није било пријатељство.
Пријатељство са великим бројем пријатеља је немогуће. Осим тога, пријатељство подразумева и храброст. Мој пријатељ Милорад Бабић испричао ми је овакву причу из његовог краја, из Старе Бање: „Отац је имао сина пустахију који се хвалио да има много пријатеља. Чак је оцу замерао што има само једног пријатеља. Но, деси се сину велика несрећа за коју је он био крив, а била је и глава у питању. Сви његови пријатељи се окренуше од њега. Једни због тога што су га сматрали кривим, а други једноставно што су били кукавице. Остаде му отац, те се он њему и пожали. Отац позва оног свог јединог пријатеља, те овај поможе да се случај реши и да се надобудном пустахији спаси глава.“
5
Ниједан есеј не може се написати штапом и канапом, или да буде јасније, не може се написати средствима, категоријама, самог система коме то дело припада. Мора се све то погледати искоса, и одозго, и одоздо. И наш велики мислилац, песник Петар II Петровић Његош, кроз уста владике Данила каже: „Ко на брду ак' и мало стоји, више види но онај под брдом.“
Есеј би требало помало да буде научни текст, помало филозофски, са елементима дидактике, а ако је предмет есеја уметничко дело, онда мора бити и уметнички. Владан Десница иде и даље, он каже да у књижевном делу свака реченица мора бити уметничка. Управо такви су есеји Дучића, они су превасходно уметнички.
Фрагменти есеја су у низу, али их он ређа у редове, као на шаховској табли тако да се могу видети све фигуре и беле и црне, и са сваке стране, и одозго. Да то није случај морали би фигуре, по неколико, стављати једну преко друге. То би уносило смутњу код играча-читаоца, што је Дучић лакоћом низања превазилазио у свакој ситуацији.
Његова огромна ерудиција, а често и лично искуство, су му помагали да до танчина савршено изложи историју проблема пријатељства анализирајући поједине филозофе и поједине филозофске школе почев од антике. Могао би се читалац замислти и упитати, што би било сасвим на своме месту, да ли је текст који чита писао филозоф? Знамо да је реч о песнику, али подсетимо се шта је о песнику и филозофу рекао такође велики српски песник Бранислав Брана Петровић: „...Јер шта су друго до рођена браћа/ филозоф и песник – два голаћа...“
Дучић је филозофске проблеме посматрао уметнички, а уметничке проблеме
филозофски. Ту је, дакле, био онај искорак из система.
6
Теме које Дучић обрађује у фрагментима есеја О пријатељству су већма из етике и из психологије. Дакле из филозофије. Анализе су рађене на основу примера из књижевних дела. Коришћени су текстови и изреке преко 120 имена, Софокла, Хомера, Хорација, Шекспира.... Исте су теме и у поезији. Уосталом у поезију се све може сместити, само треба умети.
О жени говори као објекту. Каже: „...одузима новац... жену.“ Као да је жена нечије власништво. Интересантно да овако велики песник чија се филозофија поезије ослања на лепоту жене, и то не само на физичку, него и на духовну, јер он и каже да је код жене најважнија добродушност, није могао да прескочи дух времена у коме је живео, а у коме је жена у животу највећма била само објект. Овакав приступ доказује да знање и умење нису зависни од садржаја, јер познато је да је Дучић био велики мајстор и један од најбољих стилиста у српској поезији, а можда и у европској. Није чудо да када је реч о пријатељству он каже да жена није велики приврженик пријатељства.
Да ли је хришћанска теорија, а можда више Велика књига (Павлова посланица Ефесцима), где пише да би жена требало да буде покорна своме мужу као Господу – мора безусловно да слуша мужа, угушила Дучића? Зна се да су још у старом веку (у Риму, у Атини и другде) поједине жене играле, и одиграле, велике улоге. Судбоносне, по државу, па и по човечанство. Али су оне у то доба једноставно биле власништво мужа. И Дучић наводи те примере. Али то навођење је историјско. Када се разгрне историја, закључак му није био друкчији него хришћански. Хришћанство је задржало своје постулате, а човечанство се променило.
Песник Мирослав Лукић, из Мишљеновца, овако пева:
„Добра је жена златан плуг у кући.
И такав један дивни плуг
смрт се спрема да обрише гумицом,
као замрљан цртеж дечак.
Добра жена се рађа за друге,
и рађа друге и будућност,
а
умире за себе!
Жена је мушкарчев дом,
јер он није нигде код куће
осим кад је уз своју жену.“
Тешко да се овом тексту Лукића нешто може додати. Али и овај текст говори да се човек везује за реч, а песник за срце. А о пријатељству нема речи. Њега би требало осетити.
7
Дучићу није сметала љубав. Напротив, волео је жене и за превазилажење досаде .... препоручивао је људима, (не би се могло рећи и женама), да мењају земље, жене и књиге. Са чиме то велики песник упоредио жену? Да ли је то у духу времена? Да ли је на позицијама хришћанства? Да ли је... Ни на једно питање одговор није потврдан.
Дучић тврди да је жена увек и свуда у лажном положају и да због свог положаја у систему не може бити искрен пријатељ. Да ли је положај жене у систему довољан разлог за овакав ригидан став о изостајању пријатељства код жена? Мислим, не.
Дучић је искрен до бола када признаје порекло свога мишљења, оног који је саставни део његовог дела, које је последица проживљеног и отплаканог, потом опеваног. Он се не либи да каже: „Песници су толико усамљени на свету да и не виде ништа него оно што су сами отпатили, нити опевају друго него што су сами најпре оплакали, а тек после тога остали људи налазе како су песници изразили на божански начин и оно што је сваки од малих људи истински проживео и у своме личном животу.“ Дакле, он је платио горчину коју излива у тексту када говори о карактеру жене. Није реч само о предрасудама, о стереотипима епохе и утицаја система него је превасходно реч о личном искуству (са женама). И то баш у вези пријатељства жене.
8
Композиција Дучићевог текста О пријатељству је изванредна, није линерана, напротив сложена је са многобројним модулима-фрагментима, који поткрепљују основни текст, основну мисао, а са друге стране и сами модули чине веома интересантне целине, које могу и саме за себе бити својеврсни трактати, и у њима су дискретно уткани мишљење и ставови аутора. Он често наводи име личности (песника, мислиоца, мудраца...) која предстваља, која је апострофирана у историји књижевности, филозофији, или уметности, као симбол некога мишљења, или неке школе (Питагора, Платон, Аристотел... ). Та би личност снагом свог ауторитета требало да помогне прихватање Дучићевог става о пријатељству као феномену или о категоријама којима се оперише при објашњавању овог феномена. Значи да читалац најчешће неће добити укусно јело на тањиру него га мора на основу Дучићеве анализе и сугестија (често у назнакама) сам сецкати, каткад и на најситније могуће комадиће, пре него га стави на тањир да би га конзумирао. Тањир на коме се ставља текст великог Дучића би морао бити бар златан.
9
Дучићев текст О пријатељству је океан мудрости и лепих израза најумнијих људи западне цивилизације, тек понегде је споменута нека реч о Индији и Буди. И прво читање одмах показује да за разумевање текста није довољно минимално предзнање из филозофије и књижевности од антике до данас. Кључ за читање је дао сам Дучић. Тај моћни кључ који би могао послужити као упутство, али и као опомена читаоцима, али и писцима гласи овако: „Иза горких речи остају горка уста“. Овај златни кључ је велики песник Дучић стално држао у рукама и током шеснаест фрагмената са необичном лакоћом откључавао читаоцу врата спаса како се не би удавио у океану који је пун нелогичности, прави песнички текст – а као да у љубави има логике. Пријатељство и јесте само љубав и ништа више.
10
Никакви силни институти не могу проникнути у суштину љубави. Ни Фројд, ни неофројдовци, ни... Пријатељство је саставни део свете тајне која нема свој број а која се зове љубав.
Дучић јој се приближио. Уосталом он пише: „Сви велики песници били су апостоли пријатељства.“ Е, о томе хоћу нешто да кажем, о овој последњој реченици. Одмах иза ње Дучић наводи пример Дантеа који је био велики песник, али није био апостол, јер је потписао акт изгнанаства против свог пријатеља песника Кавалкантија. Али ако се узме у обзир чињеница да су апостоли сви одреда изневерили пријатеља, онда би Дучићева тврдња могла делимично и бити тачна. Било је доста оних међу великим песницима који су веома много ценили пријатељство. Али поређење са апостолима није умесно. Због апостола. Због њиховог неверства. Покајање им није оправдање.
11
Пријатељи су ту да вас воле и да вас боле. (С.Б.) Пријатељство зацељује најтеже ране, рупе у души, затвара јазбине у којима се вуцарају аветиње, које би да човеку одузму разум. Пријатељство се маже танко као маст на лебац. Непрекидно. Оно не дозвољава да се ране инфицирају, да се загаде. О феномену пријатељства моја видарица Биљана каже да је пријатељство више од свих лекова, па и читавих апотека, мелем на рану. Оно је, такорећи, пола здравља. Пријатељство нема цену и вреди више од свих новаца у сламарицама и у банкама.
12
Знам шта треба, а опет, данима не знам како да то напишем. Хвата ме мука. И одједном спасоносно решење, наиђем на одличне песме. Ухватим се за њих. Обузму ме. Већ неколико дана читам и уживам. У свакој паузи се чудим због чега људи беже од књига као од куге. Ако је књига ту и пријатељство је ту. Можете са њом да размењујете мисли. Можете са њом да разговарате као са собом. До миле воље и да никоме не будете досадни. Можете да читате своје мисли и да се чудите ко је то написао. Када и зашто. Књига је чудесан пријатељ. Можете пријатеља да ставите у џеп и да прошетате поред Нишаве. Књига је чудо. А књига поезије тек!
13
И жалне песме су песме, ђаво да их носи (С.Б.), али ћу у закључку овог списа о пријатељству навести једну песму о пријатељству. Мислим да јој је ту место.
ОТПИС НА ЈЕДНО ОДВРАТНО ПИСМО М.Б.Д.
Пре неколико дана добих писмо од пријатеља.
Одвратно писмо.
Чудите се како писмо пријатеља може бити одвратно.
Па може.
Пише ми детаљно о својој болести.
Она најтежа.
Са метастазама.
Како је коју споменуо ја се пипнем на том месту.
Улазио сам у своја и у његова плућа.
Пипао сам кичму.
Свуда ме је болело.
Болео ме је и ваздух који удишем.
Лежим поред њега у болници.
Селим се, где он ту и ја.
Носим га ваздан са собом,
Ходам на прстима.
Грчим се у столици поред његовог кревета,
Чекам да отвори очи.
Разговарамо о свему.
Разговарамо непрекидно.
Даноноћно.
Невезано.
Скачемо са теме на тему.
О селу, о цркви, о мајци, о оцу, о деци...
Он разговара са животињама,
а ја са птицама.
У неко доба пипнем кревет поред себе,
а он празан.
Жена је одавно отишла.
Нисам чуо када је два пута окренула кључ.
Замислих се.
Нешто са мном није у реду.
Не верујем у писмо.
Како човек може да верује у то одвратно писмо.
Још ми пише,
онако смирено,
да верује у Господа.
Ја више не верујем ни у себе.
Ето, не верујем ни да ми је пријатељ написао то писмо.
Можда сам сањао.
Писмо је одвратно.
Чак и да сам сањао,
одвратно је.
И боли ме.
Не знам више шта да мислим.
Свет се изметнуо.
Све је наглавачке.
Зар тај Господ није наш заједнички,
Зар он постоји само за непријатеље.
Ако је успео за тако кратко време да створи свет,
што не учини нешто и за нас,
за мог пријатеља и за мене.
Срећом мој пријатељ је песник па се сам лечи.
Он ствара свој свет,
Он је измислио Бога,
На њега се ослања небо,
Он справља лек од травке
која расте на највећим висинама,
од љубави.
И то је једина алтернативна медицина.
Од ње се праве пријатељи.
Агиа Триада/Ниш, 2016.
(Пријатељство, Ниш, Градина, 76-77/2017, 314-321. )
