Странице

четвртак, 30. јун 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАСПРАВАЉАЊЕ РАНКА ПАВЛОВИЋА СА ПЕСНИКОМ РАНКОМ ПАВЛОВИЋЕМ

 

РАСПРАВЉАЊЕ РАНКА ПАВЛОВИЋА СА ПЕСНИКОМ РАНКОМ ПАВЛОВИЋЕМ

 


             Овај текст је писан поводом књиге Варљиве висине[1], али не само о њој, биће речи и о страху, али не и о акрофобији. О страху надничара, о тескоби, о томе како се сакрити „од цијелог свијета“. Ту нам мајстор прописује лек: „напиши пјесму/ и завуци се крадом/ међу њене стихове“[2].

            Расправљање Ранка Павловића са песником Ранком Павловићем траје шездесет година. Свака му част, дивим се и чудим се да је човек тако издржљив. Ја бих вероватно бацио копље у трње. А ево имам част да читам расправе и да у њима проналазим себе. Павловић каже, „Идем да потражим себе“[3], па мало даље у истој песми, „ни са самим собом дуго нисам био“[4], а пред оним што не знамо шта је „бјежимо у себе“ да би се „пјесник и тишина“ сити на миру изразговарали. Павловић нам доказује овом књигом да је величина песникова то што он може да се завуче „у тишину, у књигу“. Они други обигравају около. Кевћу.

             Кад се спомене реч висина одмах помислим на Њега, а шта је то што Га је натерало да оде горе? Да ли је побегао? Због чега је напустио рај на Земљи? Да ли Га је преварила висина? Шта Га је привукло? Космос је реч која у обичном говору замењује реч небо, или реч бесконачно, или станиште Бога.  Павловић пева о онима који хоће горе, што више, што даље, спомињући и оне које жеља не вуче у висине, оне ближње од чијих се тела праве мердевине помоћу којих хоће горе. Осећа се у песми горчина, па може се рећи бес против оних који остављају људе који их нису следили да се безглаво батргају. Песма има социјалну ноту, она је истовремено бунт против оних који рушећи све пред собом,/ гурајући свакога ко им се нађе на путу,/ срљали у висине[5]. Један се попео и још није сишао, хришћани Га миленијумима чекају. Павловић указује и на такве који не силазе да кажу/ шта су, остављајући себе, нашли у висинама[6]. Није тешко погодити да је реч о онима који су се домогли власти, који су изневерили себе, па никако да сиђу са „висине“.

            Трговци све избуше. Сваку границу. И моја је стрина говорила, а била је бистра жена, у време Првог светског рата знало се који су нам непријатељи. А сада се ништа не зна. И Павловић тврди да су наши „часно с њиховим очевима гинули“. Није лоше споменути да је Прудон одавно тврдио да тамо где почиње трговина престаје морал.

            Страх је гадна напаст. И када човек бежи од страха он га носи са собом. Страх ваздан мешетари по човековој глави. Не каже џаба наш народ, Кога уједе змија он се и гуштера плаши. Дакле, страх остаје да заводи ред. Да није страха свет би потпуно подивљао и поништио сва достигнућа човечанства. Ево рата у Украјини. То није рат између Русије и Украјине. То је рат између Русије и НАТО-а. И једино их страх од атомске бомбе спречава у својим монструозним намерама. Страх од оних америчких бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки још није исчилио. Одавде гледано, то је срећа, иначе ко зна шта би данашњи идиоти, (читај, политичари!) могли учинити. Страх, брајко, „гутамо као пилуле против главобоље“[7]. По том питању нисам „разапет на крсту сумње“[8]. Можда је срећа да сваки човек носи свој крст. Ранко Павловић се и другде бавио феноменом страха. Он каже: „Увјерио сам се да нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осећања, већ да је то страх.“[9]

            Ранко Павловић „сам са собом разговара,“[10], води расправу о односу човека и космоса, о односу два и/ли више космоса. Он пева: „Сав космос у човјеку./ Човјек ни тачка у космосу.“[11] Зна се да је Мисао Мајка Божја. Песмом Улицом иде човек Павловић ме је озбиљно уздрамао. Он испушта душу у песму. Негда сам тврдио: Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да пригрли цео свет.[12] А и њој је лепше у песми која је из душе.

             Сада код Павловића видим да је мисао човјек велика као и (про)мисао Господ:

 

Улицом иде човјек,

сам са собом разговара.

 

Улицом иде цијели космос

и ко зна с ким разговара.[13]

                                                                                                                                                             Мисао може да пригрли цео свет, и ми који читамо поезију учимо бруј, човек изневјерен себе тражи[14], и то грозничаво.  А ко нађе себе нашао је цео свет.[15]

            Човек без Њега не постоји, а ни Он без човека. Верујем да је све мисао. То је суштина. Сваки је човек један свет, али мисао уједињује људе у једну мисао, у једног Бога. Мисао објављује човека.

            Мисао је жива ватра. Може да буде запретана миленијумима и да се изненада разгори, да букне и направи неко чудо, неки белај. А може и да миленијумима осветљава путеве другим мислима.

          Шездесетогодишње искуство Ранка Павловића, животно и књижевничко, код њега се то не може раздвојити, допринели су да ова књига буде крцата филозофијом, а ипак је реч о поезији.  Признајем његове мудрице ми одузимају време и стимулишу уживање, те спорије читам, ваљда је то њихова главна улога.

            Навешћу овде текст једне целе Павловићеве песме да би се могла испратити реплика на њу:

Позоришна представа

Подигла се завјеса,

Публика је дуго аплаудирала,

Нико није излазио на сцену,

Па се све утишало.

 

Пролазили су минути,

сати, дани, године,

ништа се није догађало.

Није било ни сјенки,

ни карађоз црним оком

није покушаво

да омађија гледаоце.

 

Онда је из публике

изашао човјек и дуго,

ћутећи, шетао позорницом.

 

После годину,

можда двије,

изашао је други човјек,

па су, изгубљени,

стајали и освртали се,

као да неког чекају

(Годоа, можда).

 

Позориште је живот!

 

То је викнуо онај

што је први изашао.

 

Дајте ми нож!

Крв мора потећи

прије него се спусти завјеса![16]

 

                Читам "Варљиве висине", дабоме, све висине су варљиве, а песници се упецају на оне душевне. Упоредих песму са оном која је била објављена на Фејсбуку и установих да у књизи недостаје претпоследњи стих који гласи: "Крв мора потећи". Велемајстор је проценио да је исувише сиров, оштар, али за реплику он ми је неопходан. Слажем се да читалац изостави тај стих као и реплику. 

После Позоришне представе маестра Ранка Павловића

Знао сам да је живот позориште,

Каткад ми се чинило да је циркус,

Онда је на позорницу изашао трећи човек,

Уместо крста подигао је мач

И прогласио пандемију.

Ону двојицу који су пре њега изашли

Понапоље пождерали су вируси.

Позорница је остала чиста,

(Можете почети да се смејете),

Публика ће доћи касније.

Полицијски је час,

Није смешно,

Није!

„Дајте ми нож!

Крв мора потећи

Прије него што се спусти завјеса!“

 

*

Oд маестра Ранка Павловића позајмио сам

Песнички нож,

Видећу шта ћу с њим,

Биће крви

До колена песме.

             *

Волим крваве песме.

 

            Кад човек те величине разговара са Господом, он  му може поставити и овакво питање:

 

            Господе, упитах се,

            Коме је овде потребна поезија?[17]

 

А одговор можемо дати и ми мали који не сумњамо у Господа као ни у поезију: Нама песниче, нама малима, потребна је поезија да бисмо кад-тад порасли.

           Ранко Павловић изучава, тражи себе и препевава Ранка Павловића. Ту нема промашаја, оригиналност је загарантована. Реч је о поштеној поезији, искуственој. Језик је стандардни, све је избрушено, стилски дотерано и питко. Видели смо у песми „Позоришна представа“ како је песник строг, има метлу и нож и секиру, и зачас брисне стих како би песми олакшао, као да јој пушта крв. Павловић стиховима бије у срце и у главу, а оно о варљивим висинама је за нас смртнике. За њега је висина природна, он се са својим стиховима лако пење, чак лети,  и изазива дивљење, а мене издају ноге, а крила немам. Већина ствари на Земљи су за мене недостижне.
Ако бих се попео горе,
можда би се боље виделе. Али, шта ће мени то? Мени је довољна поезија. А сад идем да потражим себе.

На Видовдан, 2022.

(Бања Лука, Нова стварност,  12-13/2023, 99 - 101)

[1] Ранко Павловић, Варљиве висине, Бања Лука, Арт принт, 2022.

[2] Стр. 21.

[3] Стр. 22.

[4] Стр. 22.

[5] Стр. 7.

[6] Стр. 7.

[7] Стр. 10.

[8] Стр. 11.

[9] Ранко Павловић, Страшни суд, Бања Лука, Удружење књижевника Републике Српске, 2021. Стр. 23.

[10] Стр. 5

[11] Стр. 5.

[12] Стојан Богдановић, Грозница, Ниш, НКЦ, 2021. Стр. 353.

[13] Стр. 5.

[14] Види [1], стр. 5.

[15] Стојан Богдановић, Зид, Ниш, Наис-принт, 2015. Стр. 40.

[16] Стр. 17.

[17] Стр. 72.

уторак, 28. јун 2022.

СРПСКИ АФОРИСТИЧАРИ

СРПСКИ АФОРИСТИЧАРИ

ПРИРЕДИО ЖЕЉКО МАРКОВИЋ

УЗ АСИСТЕНЦИЈУ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА 

Александар Баљак

 

-Ако је премијер први међу једнакима, то значи да у влади нема горег од њега.
-Американци бране своју отаџбину где год се она појави.
-Иако је свака жена могла боље да се уда, ниједна то није урадила.
-И ја знам да ништа не знам, али не правим од тога филозофију.
-Најбоља сатира настала је у ружним временима, а за савремену долазе бољи дани.
-Пошто ђаво никако није долазио по своје, морали смо ми да одемо до њега да видимо где је запело.
-Поука о правном леку: ко правду тражи на суду, тај и треба да се лечи.
-Секс је могућ и у стотој, али ко би се тога сетио?
-Србија је много лепа земља. Који год део да узмете, нећете се покајати.
-Србија треба да буде уређена земља. Да се не брукамо сваки пут кад нам дође окупатор.

Александар Баљак је рођен 1954. године у Црвенки. Пише афоризме. Објављене књиге афоризама: “Убедили сте бога у мени”, “У границама демократије”, “Крвави повод”, “Сумњиво окупљање речи”, “Рат је први почео” и “Зидови на хоризонту”. Живи у Београду.

Бојан Љубеновић

 

-Има оних чији се професионални углед толико срозао да свако вече гостују на телевизији.
-Наш председник никад не иде на одмор. Не може да допусти да други нешто забрљају.
-Некада смо се пљували преко плота. Данас се пљујемо преко новина.
-”Ниједан појединац није јачи од државе!”. Рече диктатор.
-Нико тако ревносно не извршава наређења као наш врховни командант!
-Осумњичене - имамо. Оптужене - имамо. Осуђене - немамо! Не можемо ми баш све да имамо.
-Срушише нам тендер. А, таман смо га наместили.
-У Влади Србије у току је акција ПРОДАЈМО ДОМАЋЕ. Акција траје док трају залихе.
-У нашој породици криза је толика да ће нам прошлогодишње фотографије са летовања важити и ове године.
-У нашој фирми само је чистачица нестраначка личност. А и њу ће да почисте.

Бојан Љубеновић је рођен 1972. године у Београду. Пише афоризме, приче и романе. Објавио је преко двадесет књига, а међу њима су књиге афоризама: “Писма из Београда”, “Поцепани сунцобран”, “Београд, ливе”, “Смејалице”, “Љубав за понети”, “Трн у оку”, “Шлајфна без карактера”, “Противотров” и “Откачена школа 5”.

Бојан Рајевић 

 

-Бајке почињу са био једном, а предизборна обећања са биће једном.
-Зашто се краде накит са умрлих? Зато што је све живо већ опљачкано.
-Здрав човјек има хиљаду жеља, а болестан само једну: да побиједи на изборима!
-Злочинац је првостепеном пресудом осуђен, а другостепеном ослобођен. Нико не може да буде два пута кажњен за исто дјело.
-Кад умре овај диктатор, изабраћемо новог. Нико није незамјенљив!
-Како да опремите затворску ћелију? Одлучите се за нашу владајућу гарнитуру.
-Ко лаже, тај и краде. На њега пада цијела организација посла.
-Нема потребе да се бринемо за цијене. Нису више мале!
-Предсједник је већа непогода од поплаве. Спорије се повлачи.
-Улице у којима се налазе важне државне институције су увијек чисте.  Ту се редовно скупља смеће.
 

Бојан Рајевић је рођен 1988. године на Цетињу. Пише афоризме. Објављене књиге афоризама: “Маратон на кратке стазе” (коаутор), “Бродоградња у боци” и “Путокази за недођију”.

Братислав Костадинов

 

-Ако не миришете власт, то смрди на издају.
-Ако старлета жели у владино јато, прво мора у министрово крило.
-Као на покретној траци. Ето како се радници отпуштају.
-Ко верује у црно-белу истину, вероваће и у шарену лажу.
-Не потцењујте мајмуне! Њихови потомци су направили атомску бомбу.
-Одстранили су вам мозак? А у којој странци?
-Седма уметност је некада била осмо светско чудо, а данас је девети круг пакла.
-Србија је привредно чудо. Чудо је да још увек има привреду.
-Стајали смо на танком леду, а онда нас је огрејало сунце.
-Стално смо на ивици ножа. То је оно што нас коље.

Братислав Костадинов је рођен 1975. године у Крушевцу. Пише афоризме. Објављене књиге афоризама: “Воштена интелигенција” и “Девети круг спектакла”.

Далиборка Шишмановић Кепчија

 

-Вести из земље су крајње оптимистичне. Ако их пратите преко сателитског програма.
-Данас се многе историјске личности оправдано величају јер су својевремено остале краће за главу.
-Европа не може без нас. Најтраженији су генијалци и физикалци.
-Жути и црвени не могу заједно, али у политичком мраку се све боје слажу.
-Знате ли ко има стварну власт: левица или десница? Имате право три пута да погађате.
-Ко каже да смо запоставили уметност? Поседујемо највећу галерију лопова.
-Лако је волети отаџбину. Тешко је живети у њој.
-Лакше је заменити радника него машину. Машина мора да се плати.
-Остављена жена је неутешна. Можда би јој лакше било да је пре корпе добила ташну.
-Старлете су озбиљна претња за земљу, јер се пластика споро разлаже.

Далиборка Шишмановић Кепчија је рођена 1974. године. Пише афоризме. Објавила је књигу афоризама “Представа о животу”. Живи у Цириху.

Дејан Тофчевић


-Влада је обуставила рад и резултати нису изостали.
-Влада ништа не препушта случају, она све сама упропасти.
-Док сам био млађи гутао сам књиге. Сада немам шта да једем.
-Извозимо памет али чувамо сировине. Сад оне паметују.
-Историју би писали поражени да не морају да спашавају живу главу.
-Какви су то лопови! Оставили су ме без текста.
-Крвна слика је такође портрет, али изнутра.
-Наша привреда никада овако добро није стајала.
-Полиција бије народ као стоку. Неће да му крши људска права.
-Суд историје се огласио ненадлежним за злочине које су починили победници.

Дејан Тофчевић је рођен 1971. године у Ужицу. Пише афоризме, кратке приче и поезију. Објављене књиге: “Црно на бело” и “Предсказање прошлости”. Живи у Подгорици.

Драган Миљковић

 

-Ако им дозволите да вас сломе, свима ће рећи да сте пукли.
-Вама је полиција за петама, а ви од мене тражите савет? Идите бестрага!
-Вечност је и онај тренутак који никада неће доћи.
-Морални закон не дозвољава човеку да краде и лаже. Закон који прописује држава даје веће слободе.
-Од оних који су купили дипломе већи су криминалци они који су их запослили као дипломиране купце.
-Предсказују смак света. Ништа од свега!
-Све пролази, само праве вредности не могу проћи.
-Странци плаћају домаће издајнике. Србија не плаћа ни патриоте.
-Усијане главе често искључују мозак.
-Царство небеско је у нама. Око нас је материјално и духовно сиромаштво.

Драган Миљковић је рођен 1975. године у Сурдулици. Пише афоризме. Објављене књиге афоризама: “Праведна казна”, “Почетак краја”, “Прете ми досијеом”, “Ћути и гласај”, “Ни говора о ћутању”, “Извините ако сам претерао”, “Слушајте и када вам се говори”, “У инат страху” и “Тачка црта круг”.

Горан Иванковић 

 

-Ако не знате ништа да радите, идите у политику. Она вапи за таквим кадровима.
-Био је човек без грешке. То му је једина мана.
-Видео сам поштеног човека. Пука сиротиња.
-За лажно сведочење иде се у затвор. За лажна обећања у политику.
-Избори су били поштени. На њихов исход нису могли да утичу ни бирачи.
-Купио сам диплому и радно место. Још да купим радни стаж, па да идем у заслужену пензију.
-Наша сиротиња није настала сама од себе. Она је системски стварана.
-Не може више лоповима да се гледа кроз прсте. Мораће да се зажмури.
-Нису сви криминалци исти. Они који раде за власт су бизнисмени.
-Ова влада је урадила доста више од претходне. Зато је и штета доста већа.
 

Горан Иванковић је рођен 1962. године у Љигу. Пише афоризме. Афоризми су му објављени у зборницима и антологијама.

Игор Дамњановић ДИБ

 

-Влади је овај народ добро познат. Већ га је пљачкала у претходном мандату.
-За писање сатире морате имати ону ствар. Мозак!
-Логично је да ће мртви гласати за владајућу странку. Она их је сахранила!
-Написао је роман против власти, али га није објавио. Мора још да одлежи.
-Наш народ је патриотски растројен.
-Овде се зна шта се не сме. Не сме да се зна!
-Од писања тренутно не може да се живи. Од тога се живи вечно.
-У њиховој странци има и стручних људи. Један се јуче попео на бандеру да окачи плакат.
-Хоћемо у Европу по сваку цену. А то ће скупо да нас кошта.
-Храна у скупштинском ресторану продаје се јефтино. Баш као и они који се њом хране.

Игор Дамњановић ДИБ је рођен 1989. године у Београду. Пише афоризме, песме, приче, драме и хаику. Објавио је књигу афоризама “Ништа лично”.

Јован Зафировић

 

-Да бисте некажњено уништавали Србију није вам потребна дозвола, него функција.
-Емисије штетних гасова и телевизијске емисије спаја само једно. Тровање људи.
-Знам људе који су још увек добри. Коме требају, може да их искористи.
-Кад устану Срби, одговарају увек.
-Млади улазе у политику са идејом да промене неке ствари. И кад уђу обавезно промене мишљење.
-Народ нема пребијене паре. Код нас их само политичари млате.
-Радници се више не третирају као робови, већ као потрошни материјал.
-Само завршите факултет, посао вас чека. Свуда се траже волонтери.
-Само председник зна ко ће бити мандатар. Њему су једино рекли страни амбасадори.
-Студенти упадају на буџет кад положе све испите. Остали најчешће кад падну из достојанства.

Јован Зафировић је рођен 1997. године у Доњим Кормињанима код Косовске Каменице. Пише афоризме, кратке приче и поезију. Објављене књиге: “Три божура” родољубива поезија, “Шта ћеш да будеш кад порастеш” приче за децу и “Драги дневниче” поезија за децу.

Лела Милосављевић

 

-Вежи коња како газда каже. Газда најбоље зна где има да се пасе.
-Звали ме из кућног савета, да обележим сандучиће. Неко им рекао да добро пишем.
-Једном кад постанеш пензионер, од тебе ће зависити и породица и друштво.
-Кажу да нам судбина зависи од гласа, изгледа да немамо слуха.
-Код нас се сировине не прерађују, то нам је готов производ.
-Лепо је бити велики у својим очима, али не заборавите да и други имају очи.
-Моја породица је сачувала наследство још од прадеде, сви имамо зелене очи.
-Од лопова не може да се живи, осим ако се удаш за једног.
-Подршка је била искрена, све док су се надали неуспеху.
-Синдикат, то је она група што нам свира о правима.

Лела Милосављевић је рођена 1966. године. Пише приче и афоризме. Објављене књиге прича: “Трагови босих стопала”, “Плес међу свицима” и “Ревакцинација”. Живи у Ужицу.

Марина Раичевић

 

-Ако је нормално лагати и красти, нама фале ненормални људи.
-Брзом акцијом надлежних органа све је заташкано на време.
-Држава није ставила тачку на криминал. Ставила је три, за сваки случај.
-Заљубљени у власт осећају евриће у стомаку.
-Ко два пута плати исту грешку, трећи пут заслужује гратис.
-Колективно слепило биће излечено када прогледа сваки појединац.
-Народ, који лако наседа на лажи, тешко устаје.
-Перјанице власти черупају народ.
-Политичка партија је предузеће у коме се згрће тимски, а краде индивидуално.
-Са службеног положаја, лако је нанишанити приватне циљеве.

Марина Раичевић је рођена 1968. године у Пироту. Пише афоризме, сатиричне приче и песме. Објављене књиге афоризама: “Афоризми и још понешто” и “Лалилинт”. Живи у Бору.

Марко Миљковић

 

-Зидају куле у ваздуху. Морају бити добро обезбеђени.
-Кад се отвори атомски кофер, људи могу да се пакују.
-Можда наша скупштина нема горњи и доњи дом, али посланици имају дуплексе...
-На телевизији је увек боља економска ситуација. Зато гледамо да преживимо.
-Ниче зграда. Залива се у катастру.
-Отказ је најчешћа несрећа на раду.
-Равноправност нам је родна. Али не даје плодове.
-Тирани су припојили Приштину.
-У сеоском дому културе кандидат је поздрављен стајаћим овацијама. Обећао је да ће им купити столице.
-Цвећарство се исплати ако узгајаш дан и ноћ.

Марко Миљковић је рођен 1986. године у Крагујевцу. Пише афоризме и кратке приче. Објављене књиге: “Мозгањања” афоризми и “Азбука и урнебес” приче.

Миладин Берић

 

-Када нула постане број један, онда то није математички већ друштвени проблем!
-Косово, као најскупљу српску ријеч, продали смо за два слова. ЕУ!
-Логично је што све мање користимо ћирилицу. Кад смо ми то тежили савршенству!
-Наш предсједник је посјетио америчког. Да види куда идемо!
-Нема честитије државе од наше. Онима који су дали ногу за отаџбину, отаџбина је узвратила истом мјером.
-Паметну државу не брани НАТО, него наталитет.
-Посљедњи у ланцу је, најчешће, први у ланцима.
-Постоје и они које ни Устав не може да устави. Они су код нас закон!
-Постоји простор за повећање плата али то није наш простор!
-Чувајмо слике с изборних плаката. Требаће нам једном за потјернице.

Миладин Берић је рођен 1962. године у Бања Луци. Пише поезију, прозу и више сатиричних форми. Објавио је двадесетак књига, међу којима су књиге афоризама: “На европском путу”, “Хага о Србима”, “Изборни слоган”, “Самоусправљање” и “Корективни имунитет”.

Милан Пантић

 

-Кад дјеца оду, неће имати ко, да испрати њихове родитеље.
-Кад питамо кад ће нам бити боље, морамо тачно да знамо ко смо ми.
-Кад ћутим, или разговарам са шефом, или се свађам са женом.
-Народ жели промјене, зато посланици мијењају партије.
-Не мораш рећи шта си мислио, па нисмо се посвађали!
-Они који су нас задужили, сад могу да живе од камате!
-Подмићивање је кажњиво, кажњени су сви који то не чине.
-Расподијелили смо послове по кући, ја читам, а жена ми броји.
-Сеоска имања обрађују дједови, синови не знају међе, а унуци ни дједове!
-Сиромашни су у огромној већини и увијек изаберу власт у којој то и остану.

Милан Пантић је рођен 1963. године у Локању код Зворника. Пише афоризме и кратке приче. Објављене књиге афоризама: “Знам за јадац”, “Ситно самљевено” и “Сметнуто са ума”.

Милан Р. Симић


-Бог би и даље чувао Србе, али нас више не види у нашем мраку.
-Држава одумире, ми ћутимо. Ми одумиремо, држава ни да бекне.
-Живимо никад боље, али нико паметан нам не завиди.
-Измишљамо нова радна места. Боље су плаћена од старих.
-Многи помињу две Србије. Ја не видим ниједну!
-Наравно да се и ми питамо! Неко мора да одговара на ултиматум.
-Не окрећи се, сине! Може мајка да ти буде!
-Посао доброг афористичара је да цитира народ који ћути.
-Приватизовали су закон. Нови власник је диктатор.
-Сваки афористичар се пита: ако је Лец први, ко је трећи?

Милан Р. Симић је рођен 1959. године у Великој Плани. Пише афоризме, приче, романе и драме. Поред осталих објавио је књиге афоризама: “Чизма режим чува”, “Гласаћемо се још”, “Ено секире, камо га кум”, “Зовите ме Аристотел”, “Жуљ на жуљ” и “Капа доле”.

Милан Тодоров


-Где си комшија? Не може човек пушком да те нађе!
-Да су сутра избори, народ не би знао за кога да гласа. А већ прекосутра би знао.
-Енглези традиционално пију чај у пет. Дотле су већ порадили по свету шта су хтели.
-Моле се грађани да не скачу са новог моста, јер он још нема употребну дозволу.
-Од наше земље нема лепше надалеко. Можете да идете и тридесет километара од Београда, али нема лепше!
-По говору бих рекао да нисте одавде. Овде нико не сме да писне.
-Правду ћу потражити на суду. Можда је тамо залутала.
-Председник је посетио угледно српско домаћинство и домаћину уручио хуманитарну помоћ.
-Редовно обављам грађанске и брачне дужности. Свакодневно идем на неко гласање, а сваке четврте године спавам са женом.
-Чим судија осети да риба смрди од главе, за њега је предмет застарео.

Милан Тодоров је рођен 1951. године у Банатском Аранђелову. Пише афоризме, песме, приче, романе и драме. Објавио је књиге песама: “Боца под притиском” и “Претакани Срби”, књиге прича: “Ухом за крухом”, “Безброј наших живота”, “Не могу овде да дочекам јутро” и “Телефонски именик мртвих претплатника”, романе: “Лек против смрти”, “Редослед једноставних ствари” и “Пристаниште”, књиге афоризама: “Црвени и плави”, “Сиротињска забава”, “Острво без блага” и “Покори се и почни”.

Миленко Миро Шарац

 

-Богати љетују. Сиротиња би да презими.
-Будале су на овим просторима увијек у предности. Играју на домаћем терену.
-Будите лојални својој банци. Толико сте јој дужни.
-Више није негативац. Постао је нула од човјека.
-Да није ових један посто богатих, свијетом би завладало опште сиромаштво.
-Дијелимо се на издајнике и патриоте. Ја се издајем за патриоту.
-Нисам продао глас. Платили су ми да ћутим.
-Све је више лопова. Изгледа да и поштени краду.
-У мојој држави нико није низашта крив. Боже, опет је, изгледа, до тебе!
-Читавог живота је јурио папире. Једино га је читуља сачекала.

Миленко - Миро Шарац је рођен 1959. године у Пљевљима. Пише поезију, сатиричну поезију, хаику поезију, кратке приче и афоризме. Објављене књиге поезије: “Позни откоси”, “Кућа на далеком брду”, “Повратак кући”, “Умножавање страха” и “Ноћ у којој се вратила Санела” и афоризама: “Рафална паљба”, “Пописивање жртава”, “Пријеки суд” и “Условна казна”.

Миодраг Стошић

 

-Бити радник у Србији је част! И овог месеца сам частио фирму што радим.
-Избори су празник демократије. А зна се да Срби за празник остају код куће.
-Имаш високо образовање? Е, ти ћеш на скелу!
-Ја да узмем мито? Ма дај.
-Какву смо цркву направили. Нећете веровати!
-Ми смо толико уназађени да сатове не морамо да враћамо наредних тридесет година.
-Наши политичари се деле на оне који краду и ове који краду.
-Поштен човек успео да трајно реши стамбено питање. Слава му!
-Репортажа о пензионерима није емитована. Због сцена голотиње.
-Сви кредити наших банака су готовински. Који год да узмеш готов си.

Миодраг Стошић је рођен 1982. године у Владичином Хану. Пише афоризме, приче и песме. Објавио је књиге песама: “Мис мокре очи” и “Грбаве танге”, књигу прича “Мачка без једне ципеле” и књигу “Како сам смршао 60 кила”. Живи у Београду.

Нада Караџић

 

-Да ми је један девизни деда, па да га бог види.
-Добром човеку не треба ништа замерити. Довољно је кажњен тиме што је добар.
-Етикету вам увек залепе они који не могу да вас купе.
-Кад жена каже немам речи, бежите! Почиње вербална паљба.
-Људи који немају лични печат спремни су да овере оне који га имају.
-Наталитет у Србији опада, јер младе маме шетају псе, а млади очеви јуре кучке.
-Некада је на телевизији стајао миље. Сад мустра до мустре.
-Само у Србији се ланцима везује канта за ђубре. Сво остало смеће је на слободи.
-Учили смо да се не бисмо мучили. Сада нас муче они што нису хтели да уче.
-Чувајмо своју земљу да је не бисмо после правили од блата.

Нада Караџић је рођена 1961. године у Мостару. Пише афоризме, поезију, кратке приче и епиграме. Објавила је књигу афоризама “Доказано недоказана” и књигу сонета “Немири душе”. Живи у Београду.

Нинус Несторовић

 

-Више не живим псећим животом. Подвио сам реп.
-Гласачки листићи се броје ноћу. Док поштен свет спава.
-Експеримент је морао да буде урађен на народу. Пацови не могу да издрже толики бол!
-Жена је законодавни орган власти у кући. Муж извршни.
-И душом и телом сте уз вођу?! А где вам је мозак?
-Колико има људи без крова над главом? Само небо зна!
-Ко овде од родитеља наследи само памет и поштење, тај ни својој деци неће ништа друго оставити!
-Лекару обавезно понесите поклон. Не заборавите: Ваше здравље је у вашим рукама!
-Неко је полицајац, неко криминалац, а неко мора да ради оба посла да би преживео!
-Џабе ми је што волим да једем. Од љубави се не живи.

Нинус Несторовић је рођен 1965. године у Смедеревској Паланци. Пише афоризме. Објављене књиге афоризама: “Изгужване мисли”, “Сизифе, Србине!”, “Нераскидива веза”, “Војна тајна”, “Ћути и пливај” и “Боже, упрости нам”. Живи у Новом Саду.

Перица Јокић 

 

-Вјерујем у загробни живот. Од овога сам дигао руке.
-Демократија нема милости према нама, дозвољава да нас води свако кога изаберемо.
-Држава брине за наш миран сан. За почетак нам је обезбиједила мрак.
-Жена не воли да се понавља. Увијек говори једно, а ради друго.
-Зна се побједник. Још само да изаберемо жири који ће да га изабере.
-Какав парадокс. И за одличан и за недовољан успјех у школи користе се исти уџбеници.
-Лако је обиљеженим криминалцима, њих полиција не дира. Она хапси само сумњиве.
-На спрегу мафије и власти, полиција има задатак да будно гледа - кроз прсте.
        -Ништа ми одавно не пада на памет да бих знао да ли је још имам.
-Прије него што пође кући, одговорни директор провјери да ли је затворио све погоне и да ли је угасио фирму.

Перица Јокић је рођен 1962. године у Витини. Пише афоризме, приче, романе и драме. Објавио је књиге афоризама: “Паметнији попушта” и “Строго за јавност”, прича: “Причам ти причу”, “Искуства Роберта Ниманија”, “Огледи Роберта Ниманија”, “Изразито добре приче”, “Сазнања Роберта Ниманија” и “Приче”, романе: “Ти си мој геније”, “Свемирски дневник” и “Маскенбал на жицама”, драме: “Доручак за Ему” и “Лифт” и антологију радио афоризама: “Тачно у подне”. Живи у Беранама.

 

Предраг Ђаконовић Ђакон

 

-Ако хоћете ред у држави, која је у хаосу идите на шалтер.
-Да га ауто није покупио, не би стигао на гробље.
-Извршитељи позивају народ да изађе на улицу.
-Карактерни људи старе али се не мењају.
-Лењост је најтежа болест јер не можеш да је прележиш.
-На имовинској расправи свако је рекао оно што има.
-Онај ко се прода више ништа не вреди.
-Плата се диже чим легне.
-Професор ме превише испитује, изгледа сумња да нешто знам.
-Тамо где има се краде, а нема где се не краде!?

Предраг Ђаконовић Ђакон је рођен 1980. године у Панчеву. Пише афоризме. Афоризми су му објављени у зборницима и антологијама.

Радивоје Бојичић


-Ако хоћете да знате шта је писац хтео да каже, посетите га у затвору.
-Ако хоћете да ишчупамо репу, нека се, уместо бабе, за деду ухвати нешто млађе.
-Захваљујући гравитацији и ми нечему тежимо.
-Ја сваки дан радим до три. Јен, два, три и - одем!
-Код нас је пут до човека толико једноставан, да ни метак не може да залута.
-Није важно што си Урош Нејаки, ако ти је отац Душан Силни.
-Онај којем је неопходна операција мозга овде је, најчешће, мозак операције.
-О њему само у суперлативу. Све најгоре!
-Сабили су нас у ћошак и наредили да седнемо за округли сто.
-Тржиште рада! То је пијаца робова.

Радивоје Бојичић је рођен 1949. године у Беранама. Пише афоризме, приче, романе и драме. Објавио је преко тридесет књига међу којима и афоризме: “Африка за петама” и “Превише тачно”. Живи у Београду.

Станислав Томић


-Зимовање је много скупље од љетовања. Зато љети купујем дрва.
-Између мене и газде влада солидарност. Кад он мене није пријавио, нећу ни ја њега.
-Кад се роди нова нација, умјесто мајице цијепа се држава.
-Комшија је посијао пшеницу, а ја дуван. Волио бих да испиши, више него хљеба јести.
-Ми смо незаобилазни фактор. Све иде преко наших леђа.
-Немам времена да читам књиге. Не могу да стигнем на сто страна.
-Не тражим више дјевојке са великим грудима. Нашао сам себи равну!
-Нећемо никада признати стварање нове државе на нашој територији. Дајте већ једном да то разграничимо.
-Погазили смо своје ријечи, да бисмо ишли утабаном стазом.
-Фотографије се праве због успомена. Зато наши људи све чешће сликају шта једу.

Станислав Томић је рођен 1986. године у Тузли. Пише афоризме. Објављене књиге афоризама: “Зло, наопако и обрнуто”, “Хватање мисли”, “Висина дубине” и “Умњаци израстају касније”.

Владица Миленковић

 

-Имамо вођу великог формата, нема тог билборда којег не може да прекрије.
-И ћутање ће бити записано.
-Једном се живи! У Србији и не би ваљало више.
-Кад полиција спроводи анкету, испитаници дају одговоре на сва питања.
-Код нас је важно којешта, а не ко је шта.
-Наши истакнути државници су заслужили посебно европско одличје - орден за слуге.
-Наш напредак тече филмском брзином, јер имамо одличне глумце.
-Они су владали! Они владају! Они ће владати! Такве су промене у Србији.
-Полицијски час је давна прошлост. Сада полиција чека својих пет минута.
-Прескочио сам ручак. Ухватио сам залет од доручка.

Владица Миленковић је рођен 1973. године у Параћину. Пише хумористичко-сатиричне форме и поезију. Објављене књиге афоризама: “Критична маса”, “Досије фенИКС”, “За сваки случај” и “Књига године или Чујте, сатиричари, чувајте се себе!”.

Жељко Марковић

 

-Закупио сам једну фиоку у суду. Тамо годинама стоје моји предмети.
-Златно доба. Нигде жуте банке.
-Јунаштво је бранити државу од непријатеља, а чојство од самог себе.
-Кад све ставимо на папир, нама не остаје ништа.
-Какав смо шодер изабрали, ни камен на камену неће остати.
-Нормално је променити власт, а не државу у којој живимо.
-Папир трпи све, а човек слободу на папиру.
-Писма нико не шаље, а коверте сви примају.
-Сви смо на броју - јављају испод једне шљиве.
-У суштини свега је обрт. Неко окреће милионе, а неко пише афоризме.

Жељко Марковић је рођен 1961. године у Мазочу код Фоче. Пише афоризме, кратке приче и хаику поезију. Објављене књиге афоризама: “Истина о нама”, “Народе, извини!” и “Живот на овим просторима”.

Жељко Желе Јовановић

 

-Како је растао телевизор, тако су расле и лажи на њему.
-Можеш да рачунаш на прсте или дигитрон, али не и на људе.
-Наш вођа је увек уз народ. Овако лаковеран народ тешко још негде може да нађе.
-Наши преци су се голи и боси борили за слободу. Ми смо исти такви, само се не боримо.
-Не могу да се отмем утиску да отимају.
-Пао је договор мене и шефа о повећању плате. У воду.
-Политичари нас лажу за наше добро. Наша истина је неподношљива.
-У већини земаља вози се десном страном, у појединим левом, а код нас се вози оном страном где има мање рупа.
-Уместо малог, затвореног простора, овде добијају широк простор у медијима.
-У нашој фирми плата увек леже на време. И деца увек лежу на време, али зато што су мала.

Жељко Желе Јовановић је рођен 1989. године у Трмбасу код Крагујевца. Пише афоризме, сатиричну поезију и прозу и поезију за децу. Објавио је књигу афоризама “Оставите нешто апокалипси”

Зоран Додеровић


-Дезинфиковао сам телевизор. Да се зараза даље не шири.
-Држава нам је отета. Имена отмичара позната су свима.
-Иза успешног народа стоји систем. Испред неуспешног Вођа.
-Јахте су упловиле у мирну луку када је закон о пореклу имовине потонуо.
-Кад се правосуђе потопи у воду, на површину исплива политика.
-Кад сузавац штипа за очи, грађанске слободе су за плакање.
-Млади су отишли најдаље у спровођењу реформи. Неће да се врате кући.
-На слепом колосеку најбрже напредује рђа.
-Политика није нека наука, али је исплативија од сваке.
-Укидањем вредносних судова створен је преки.
 

Зоран Додеровић је рођен 1960. године у Новом Саду. Пише афоризме, кратке приче и хаику поезију. Објавио је књигу афоризама: “Слепи колосек”, кратких прича: “ПреЗЕНт анегдоте” и хаику поезије: “Раскршће ветрова”. 

Зоран М. Јовановић


-Бирани с коца и конопца, доведоше нас до штапа и канапа.
-Везали смо коња где нам је газда рекао. Сад ће да јаше нас.
-Данас су задушнице. Обишао сам оца, деду и бабу у кампањи “сигуран глас”.
-За озбиљне ствари, још увек, немамо критичну масу. Фали нам грам памети.
-Ко на брегу ак
и мало стоји - стоји по партијској линији.
-Наш вођа је рођени вајар. Он масу обликује речима.
-Нема за Рајка капа! Постао је голема глава.
-Не мењају се времена, мењају се људи. Време им служи као изговор.
-У животу добијамо разне понуде. Оне које прихватамо одређују колико вредимо.
-У Србији се живи никад боље. Славимо сваки нови дан.

Зоран М. Јовановић је рођен 1969. године у Лесковцу. Пише афоризме, поезију и приче. Објављене књиге поезије: “Нит”, “Нада” и “Зов”, афоризама: “Прст судбине” и кратких прича на лесковачком дијалекту: “Вика ми Лејка” и “Еве ги па”.

Зоран Т. Поповић

 

-Дотакли смо дно уз помоћ врха.
-Жена никако не сме да сазна да је варам. За мене је брак светиња!
-Јако сам се уплашио кад се мама разболела. Мислио сам да ће тата да нам кува!
-Медицина је изузетно напредовала. Нема више болести од које човек не може да умре.
-Ми имамо власт какву заслужујемо. Значи, нема нам спаса.
-Много је волео живот. То га је убило.
-Нека победи најбољи. Да видимо и то чудо!
-Оптужени има само једну олакшавајућу околност. Судија је подмитљив.
-Срео сам професора после тридесет година. Познао сам га по капуту.
-Траже новац да ми запосле сина. А ја мислио да та моја бараба не вреди ни пребијене паре!

Зоран Т. Поповић је рођен 1957. године у Сомбору. Пише афоризме. Објављене књиге афоризама: “Организовано расуло”, “Кад порастем бићу велики”, “Периодични обрачун”, “Афоризми и друге приче”, “Спојени судови”, “”Главом без обзира”, “Даће Бог, ако Бог да”, “Ситно, калуђерски!” и “Дођох, видех, пребегох”. Живи у Панчеву.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...