Странице

петак, 17. јануар 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: О ЈЕДНОМ КАПИТАЛЦУ ТИХОМИРА НЕШИЋА



О ЈЕДНОМ КАПИТАЛЦУ ТИХОМИРА НЕШИЋА[1]


              Кад год чепркамо, разгрћемо, претурамо, (њушкамо!), ко год, по неком књижевном делу ми у ствари трагамо за (својом) филозофијом. Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су опасније од атомских бомби. Књиге садрже неуништиве бомбе. Оне садрже мисли. Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија. Не знам да ли ће се ово моје трагање успешно завршити, али рећи ћу одмах на почетку да одавно нисам имао у рукама овако добру књигу. Добра је што је језички и стилски све изгланцано до савршенства. Високог стила и дубоких мисли. Морам рећи и да сам то од Тихомира Нешића и очекивао с обзиром на његове године, а и на неку врсту животне рекапитулације. Није реч о свођењу књижевних рачуна, него животних. Навешћу фрагмент из приче Риба:

„Полако се опушта, сећа се да је негде прочитао, или је то неко казао, да су сељаци добри зато што су стално на земљи која је од свега најмање покварена. Још му не прија влажњукава трава, продрма га језа и мрмља: да ли је баш тако или је земља себична као људи, колико је дарежљива, толико је грабежљива, даје корен, лист, цвет, плод, али и граби непрестано, неосетно а непробирљиво, као и човек, привидно покорна, а никад и никако сасвим савладива?“[2]

Ова наизглед једноставна компарација и питања која су постављена су сушт живота, јер је речено да је „човек земља која хода“.[3]
            Током читања приче Први мушки страх, признајем, осећао сам се као адолесцент, као тинејџер. А онај Други мушки страх ме је дотукао. А када сам написао у наслову реч капиталац, то значи да мислим да је ова књига Тихомира Нешића капитално дело.
            Нешић открива да човеково природно стање није мир. Мир је само привид. Али, он такође спомиње и грабежљивост, а ова реч не означава стваралаштво, него похлепу. Значи ли то да је похлепа иманентно својство човека, с обзиром да то својство има земља, а да је „човек земља која хода“? Земља ће се измигољити као риба, а човек? У Нешићевом питању је и одговор, све је илузија, све је привид. А без илузије и нема живота. Сељаци су добри јер „су стално на земљи која је од свега најмање покварена“. Они се не играју са стрпљењем земље. Они знају да им је она род рођени.
              И они који се разумеју у сељачку филозофију да је земља, у овом случају виноград, важнија од рата, ни они неће насести на заводљиву причу о двоумици, земља или рат? Сви који буду читали књигу брзо ће уочити да је у причи Пепелница Тихомир Нешић водио расправу о моралу и о грижи савести у свету који „личи на лудницу у којој је важно оно што је безначајно, а оно што је за човека увек било главно постало – ништа“. Усуђујем се да кажем да је сјајно возио слалом кроз целу причу, а да је с правом при крају приче пустио да му главни лик изабере да опрска виноград против пепелнице уместо да као добровољац оде у рат. Дилему је разрешио, а за узврат је добијена Пепелница, „тешећи се да је цео живот чекање некаквог краја“, али је грижа савести, што је и тема ове приче, остаје на души. „Ево, гризло ме је...“[4] И да се вратим на почетак приче, опет је „све у мојој глави“[5]. Рат писца са собом, или против себе,  који је вођен током целе приче, је онај рат који човек води целог живота као Нешић.
           Изванредна је конструкција приче и савршено контролисан њен ток, нешићевска фуга, Одисеја, наставак и крај, са велелепним обртима у дијалозима ове драме између Одисеја и Пенелопе после повратка Одисеја. Одушевљава и нарочито Нешићево познавање грчке митологије и још боља уградња мита у ову драму доприносе да читање клизи као да није реч о тешкој психолошкој анализи, борби, за превладавање љубоморе. Сјајно! Једини недостатак ове приче је тај што није за лење главе. Али, зато се може видети „колико су љубав и мучење близу...“[6] и шта „дуговеки Хомер то није хтео или, иако му је морало бити познато, није могао да опева.“[7]
            Причица Прах и пепео је пуслица о пролазности живота.
           „Гледам га: дебело стабло које храпава кора чини још стаменијим, гране личе на руке којима се храст држи за небо, лишће светлуца као да са сунцем, вековима учећи његов језик, разговара.
            Моје одушевљење лепотом и снагом дрвета полако проткава мисао да ће оно тако ту да стоји још ко зна колико година после мене; мој занос се лагано претвара у страх.
            А страх се преобраћује у кукавичлук: мисао о мојој пролазности ме најпре растужи, па ме разјари. Бесан због своје кратковечности, решавам да то дрво, као да је оно за све криво, посечем, да га оборим, уситним и изгорим, претворим у пепео, да као што ћу ја, како се каже, бити прах.“[8][9]

Овај ламент личи на Бору Станковића, и једнако је песнички као и Борин, али је у овом Нешићевом уграђен и бунт. А решење Тихомир Нешић налази „бежећи од страха, у полусан“, у илузију „у огромној храстовој сенци“.  Е, мој Тихомире,

Време је гадна направа,
звецка костима,
пишти у ушима,
боде као шило,
јебем му матер!

Сви мисле 
време је пролазна ствар,
а оно се увуче под кожу,
завуче се у кости,
у душу
и отуда боли!

            У причи Крпа описује се психичко стање супруга Велимира Стојановића после смрти вољене му супруге. На малом простору даје се сијасет сећања на шта су га асоцирале ствари из стана и њена гардероба. Описан је и обичај поклањања сиромашнима хаљина и веша покојне супруге. Психичко стање и интимна повезаност супружника су изнети до детаља, па и то да је од њених гаћица направљена крпа. Нешић се показао мајстором приче. Доказао је да је у лудници живота „важно оно што је безначајно“, да се и од крпе може направити овако красна Крпа.Нећу умањити вредност приче ако споменем да су у њу велемајсторски уткани аутобиографски елементи. Могу рећи и то да док сам причу читао чуо сам Нешићев каменичко-нишлијски нагласак, а видео сам и  да је реч о тој филозофији. Недавно сам читао Сабране приче[10] Владимира Набокова, ту и тамо би се нашла покоја досадна, па и празан ход, или, причам ти причу, код Нешића тога нема. Приче Хулиа Кортасара[11] не могу ни да приђу Нешићевим... Крпу је запечатио овако:

„Раскрилио је ормане, и тада је Велимир Стојановић први пут видео оно што је прочитао.“

А прочитао је „у причи норвешког писца Аскилсена[12] „како је неколико дана после женине смрти, ухватио себе да мисли колико ће сада више места у орманима бити за његове ствари.“[13]
            Идем лавиринтима Нешићеве књиге Пиле и трофеји, пилићи одлетели са анђелима, а трофеје су покупили други, они који су  на време обезбидили старост па сад имају комоцију и могу безбрижно да продају ордење на бувљаку, а не да се муче као ја, све теже подижем отежале ноге, а и задувам се, и таман мислим да сам се некако искобељао, а он ме онако све чкиљећи помало одоздо, помало накриво, подсети на мог покојног Миодрага, ја се тргнем и наставим да базам. На крају улице Нешић ме пита, а и ја се питам: „Куда?“ Куда „из овог непознатог света“[14] и да ли сам ја то још жив или ми се опет причињава да нисам „из овог времена“[15], као онамад? Почињем да уображавам да сам ја Тихомир Нешић, да сам ја главни лик у свакој причи. А можда и јесам. Можда сам ја он, а он ја. Могуће је и да нас има више, али се ретко срећемо јер не идемо сви баш главном улицом. Али, бар смо сви сирочићи.
            Снажан лични печат причама, сигуран сам, чему су допринели аутобиграфски елементи аутора уграђени у њих, засигурно је подигао ниво казивања, али и дубину мисли и значајно допринео разноврсности идеја, о моралу, грабежљивости, охолости, пролазности, љубави, првим сексуалним искуствима, туговању, бомбардовању, запитаности куда иде овај свет... које су уткане у ове велелепне меланхоличне приче.
            Овај капиталац Тихомира Нешића има и локалну ноту, јер су објекти и субјекти којима се писац бавио углавном каменичко-нишлијски. Али, књига није нишлијска. Она је српска. И то једна од најбољих.  Штавише, Последња награда је написана на каменичком језику, на дијалекту. Црнохуморни, иронијски, приступ који је божји дар само ако је успешнно изведен као овде, потпуно је дочарао атмосферу сахране у време Нато бомбардовања, коју је Нешић сместио у сан Љубице Тошић, из Каменице.

     „Било је тако све док ми једно ноћи Стеван у сан није дошао. Насмеши се само с пла уста, како је ваљда једино он умео, и шапну, као што ми је, док смо били млади, говорио кол'ко ме воли:
    Дигни главу, блесава моја Љубице! Овол'ко време пројде, а ти не разбра да сам ја, ипак награђен последњом наградом какву сам желео, да ми се испунило оној што сам највише Господа молио.
 Како? – питујем. А он ми се смеје:
    Па, женска главо, већ цела три месеца ја сам у читавом нашем крају једини коме је Бог душу узео! Сви остали, који су за то време на овај свет дошли, стигоше људским злом осакаћени или бомбама раскомадани, болештинама или човековом злобом изобличени, неизлечивом мржњом или куршумима изрешетани, завишћу или гелерима унакажени. Једини сам ја, Љубо моја, читав, прав, нетакнут!“[16]

Очито, писац је овде пренео и начин како србијански сељаци подсмехом, иронијом, успевају да се бране и одбране своју душу од разних пошасти каквима су били изложени крајем прошлога века. Нама заувек остаје питање овог врлог Каменичанина:

„Шта ће човеку већа срећа него да умре као човек?!“[17]

           Мостови су одувек спајали обале. То значи да је између река, неки амбис, нека провалија... па кад не можемо да прескочимо ми направимо мост. Књига је мост који спаја векове. Деца су мост, спајају садашњост и будућност... „Уколико ништа ниси створио, ништа од мојих мука разумети не можеш.“[18] Ова се мудрост односи на свеколико стваралаштво и однос људи према стваралаштву и ствараоцима.  Тешко ми пада Растанак с мостом. Зато што сам ја сада „ово што је од човека остало заједно са рушевином најлепшега и најважнијега што је он у животу створио“[19]. Али, цео овај текст сам написао зато што сам убеђен да мој пријатељ Тихомир Нешић, неће проћи као његов Радoслав, градитељ мостова,   да „рајински“ буде „осуђен на потпуни заборав“[20], да његово Пиле и трофеји то задовољство неће свету приуштити.

2020.1.14.
У Нишу








[1] Тихомир Нешић, Пиле и трофеји, Ниш, НКЦ, 2019.
Тихомир НЕШИЋ (1938, Ниш, Каменица). Завршио је Филолошки факултет у Београду (група за светску књижевност). Дугогодишњи новинар Политике, уредник и главни уредник Издавачког предузећа „Просвета“, Ниш. Објављени романи: Балкански крст (1995. и 1996), Плод (1998), Задужбин на ветрилу (2003), Исповест добро дресираног пса (2011); збирке приповедака: Мешање мириса (1983), Дуга зима до пролећа (1989), Књига о сновима (1993), Гозба чула (1996), Сазревање рана (1997), Лаке приче о страху (2005), Хајдучки кладенац и друге приче (2005); драма Заједнички ручак (1985) и књига путописа Како купити сунце (1987). Живи у Нишу.
[2] Исто, стр. 93.
[3] Стојан Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017. стр. 17.
[4] Види [1], стр. 125.
[5] Види [1], стр. 121.
[6] Види [1], стр. 103.
[7] Исто. Стр. 107.
[8] Види [1], стр. 128.
[9] „Јер прах си, и у прах ћеш се вратити.“ Свето писмо, Београд, Иконос, 2019, стр. 5. т. 3.19. Из овога се види да је потка, која је из подсвести, из културног наслеђа, од чега се не може побећи. А не би ни требало. Храст је у српској митологији свето дрво. Више се може наћи у књизи Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд, СКЗ, 1973. Млади храст се користи у црквеним ритуалима као Бадњак. А од праха је Бог начинио човека и та је  реч из Светог писма.[10] Владимир Набоков, Сабране приче I,  Београд, Дерета, 2018.
[11]  Хулио Кортасар, Сабране приче 1 и 2, Београд, Службени гласник, 2012.
[12] Ћел Аскилсен (Kjell Askildsen, 1929- ), норвешки књижевник.
[13] Види [1], стр. 153.
[14] Види [1], стр. 195.
[15] Види [1], стр. 194.
[16] Види [1], стр. 216.
[17] Види [1], стр. 217.
[18] Види [1], стр. 178.
[19] Исто.
[20] Види [1], стр. 162.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...