ОЧЕВИ И КЋЕРИ, НЕКОЛИКО КЛАСИЧНИХ МОДЕЛА
 |
| Деспот Стефан Лазаревић |
Прележао сам Ковид, а Кинези су направили нови вирус. Комшика је оперисала жуч. Није то она жуч из Горског вијенца. Рат у Украјини не јењава. Ранку је умрла сапутница. Мирослављева жена је болесна. Почела је да употребљава штап. И сад је то смак света. Ја одавно носим штап. Пре неки дан када сам у контејнер угуравао пластичне флаше, хоћу да имитирам борце за чисту средину, испаде ми штап, а ја не могу да се сагнем да га дохватим. Још се све то дешава по мраку. Можда и није био неки мрак, али очи су попустиле. Срећом наиђе један добар чова, те ми дохвати штап и наставих. Иначе, да не беше тај чова ко зна колико бих скуцкао поред контејнера. Oд мене се тражи да напишем добру причу. Гледаћу колико год могу да је упристојим, али тема је гадана. Кад би човек могао да живи без несреће не би се знало шта је срећа. Ако је човек, онда и туђа несрећа је његова. Ето у шта сам се упустио. Све је то због љубави.
Свакодневно има сијасет текстова у новинама и на друшвеним мрежама о односу очева и кћери. Отац силовао кћер, отац убио кћер, осуђен отац који је сексуално искоришћавао кћер, отац подводио кћер... Неће бити речи о тим и таквим очевима. Нису ни заслужили. А ипак ће прича бити одурна.
Пре неколико година доселио сам се на Фејсбук. Ту сам упознао комшику. Бистра бистрина. А и оштра. Одмах сам се заљубио у њу. Имала је чудне манире. Час-час, па штукне. Чекао сам је поред кривог дрвета. Редовно. Наслањао сам се на исти зид. Слао сам јој цедуљице. Бацао сам их преко зида. Сутрадан сам се пењао на зид да видим да ли је прочитала оно од јуче. Иза зида није било ничега. Ветар је све однео. Тек недавно сам сазнао да се Цигани никада нису бојали зиме него ветра. Ветар је гадна измишљотина и у стању је да све распрши па и љубав.
Када сам је из даљине приметио примицао сам се лагано. Да ме не примети, да се не уплаши медведа па се окрене и као срна штукне у шикару. Једном се десило да је села близу мене. Помакао сам се. Померао сам прсте не бих ли додирнуо њене прстиће. Нису били лакирани. Или је то био безбојни лак па га нисам видео. Нешто је шушнуло. Тргао сам се. Пробудио сам се, а пред очима су ми лебдели њени прстићи на ногама, лакирани, црвени.
Више пута сам је тражио по пољанама ишао сам и до манастира. Чак до Манасије. Посматрао сам њено крштење. Крштена јесте, али није ношена у свако ћоше. Родитељи су били срећни. Мама поносна, а отац надобудан. Мислио је да му припада цео свет. Завршио је медицину. Право је чудо да није заглавио у Народну скупштину. Већина лекара из његове генерације су постали тзв. народни трибуни. Тада је код нас почео суноврат медицине. У свету су доктори одавно спрегнути са фарамацеутима. Све то личи на мафију. Др Милисав Тасић, звани Доктор Таса, одлучио је да оде у Немачку. Смислио је свој морал. Све је оставио и нестао. Оставио је своју Даринку, учитељицу из Деспотовца, са ћером. Сви знају да је много волео Дару. И она њега. Али је ипак стругнуо.
 |
| Манасија |
После тридесет и пет година Доктор Таса се у јануару појавио на вратима Дарине куће у Деспотовцу. Био је у термалном стадијуму карцинома. Личио је на клошара, у летњим ципелама, са женском капом на глави и полузимском јакном. Био је мрзовољан. Љут, зато што је био болестан. О кајању није било речи. Свађе са ћером су биле жестоке и свакодневне. Све је било јасно. Само је требало он да призна. Са Даром се није свађао. Размењивали су старе успомене. Најзад је схватио да је живот власник смрти. Захваљивао се драгом Богу што има бистру кћер. Чудио се како је порасла, 167 цм и 58 кг, а из тог тела на све стране излазе заједно руку под руку дух и бес, можда љутња. Борба за моћ, а моћ праштања је огромна и тешко се осваја. Уз њену помоћ издржавао је некако. На Распети петак упокојио се. А њена жеља била је да се за Васкрс загрле.
Познавао сам лекара који је био песник. Лично сам га познавао. Није био лош. Један је био новинар, па амбасадор. А једна докторка је била министарка. Баш је била смешна. Свакаквих људи има да те бог сачува. Ова моја је стварно лекар.
Тасина кћи само што је завршавала осмогодишњу школу. Жена је била домаћица, а бавила се и пољопривредом. Узорна домаћица. Кћи је била врцаво дете. Одличан ђак. Лепушкаста. Имала је малу дијастему у горњој вилици. Уз осмех јој је баш лепо стајалa. Нису могли да избегну крштење, манастир Манасија био је исувише близу. Манастир је и сада на истом месту. Добила је некако име Драгана. Повремено се горди, али није баксуз. Бар тако изгледа. Мада нико никада није описао изглед женског баксуза. Баксуз је иначе турска реч и покрива и мушке и женске особе.
Нико из села није ништа слутио. Тек, др Таса се једнога дана надигао и отишао у Немачку. Лекари су у Немачкој у то време добро пролазили. Томе скоро тридесет и пет година. Кад је отишао Гага је имала три године. Није се никоме јављао. Ових дана се појавио. Жена га је дочекала сва срећна што се вратио.
Драгана била је одличан ђак. Завршила је медицину. На оца. Мада, руку на срце, заслуге су на Дариној страни. Момка је стекла тек на четвртој години студија. У данашње време то се не може сматрати нормалним. Девојке пуше од малих ногу. Тасино одсуство напунило је Гагину душу горчином. Није за психијатра, али трагови су дубоки.
Каткад ми се чини да цео свет касни. А разлог томе су тешке успомене које човек носи са собом. Када би се човек ослободио успомена, онда би и поветарац могао да га понесе. Могао би да лети. Али то се тада не би звало живот. Живот мора да има свој садржај. И он га чини животом.
***
Један отац кога сам ја замењивао деценијама у његовим обавезама оца које није хтео да обавља, није хтео да чува своју рођену децу. Или није имао подршку од своје жене. Довео је још једну. Стан су преградили ормарима и шифоњерима. У једном делу је била жена са ћеркама, а у другом делу отац са другом женом. Чуло се хркање, а и стењање. Све се чуло. И свет је чуо. Жена је са децом отишла код својих родитеља. Отац се пропио. Продао је стан. Продавао је ствари. Док је било пара он и друга жена обилазили су кафане од јутра до сутра. Кад је лова нестала, она је отишла. Да не дужим, умро је на улици као пас луталица. Једна ћера је завршила архитектуру у Фиренци. Одржавала је онлајн везу са оцем. Дошла је у Ниш и да га сахрани. Она друга није ни дошла на сахрану. Два дана после сахране удала се. Била је велика свадба у Сквилаћу, Калабрија.
***
Мој отац мене је напустио када сам имао два месеца. Отишао је на онај свет и још се није вратио. Немци су му помогли да оде горе. Чекао сам, чекао, и нема га, па сам одлучио да почнем припреме и да идем да га потражим. Претпостављам да је тамо боље него овде иначе би се мој Миодраг одавно вратио.
Кћери о којима сам се старао најзад се старају о себи. Докторка чува своју маму. Хвала Господу!
20. 1. 2024.
