Стојан БОГДАНОВИЋ: РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН (ТРЕЋИ ДЕО)

                                                             Стојан Богдановић

РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН!

Стојан Богдановић, књижевник и математичар

Са Драгославом који је тамо, а овде!

Робијам већ два месеца. Месец и по сам био болестан од домаћег грипа. Имао сам температуру непрекидно осамнаест дана. Пошто сам се увежбао наставио сам принудно са изолацијом.

              Да у Италији није умрло 46 лекара,  поверовао бих да је ово нека велика ујдурма фармацеутске мафије. Али, ово није зајебанција?! Мафијаши ће и онако зарадити. Што би рекао Андрић, "Дођу, тако, времена, када паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати".

Маске, маске...

Па даске?

Респиратори, респиратори...

Плућни вентилатори,

Доћи ће и вакцина,

А биће и мрцина.

На веранди Италијан зија,

Мама миа, мама миа!

Руси у Бергаму,

Вирус по дворишту јури маму.

Кубанци у Кремони,

            Вирусе вијају демони.

Вирус леши у Бреши.

Видесте ли негде онај НАТО,

Мој бато?

Код нас су сви у затвору!

На улици нема живо пиле.

             Станујем поред Дома здравља, гледам кроз прозор, ни тамо нема никога. Паркинг, који је увек пун, сад је празан. Умрла је једна докторка и сада сви беже. Саветујем свог пријатеља Драгослава који живи у Шведске: „Чувајте се! Избегавајте јавне манифестације, јавни превеоз. И наравно, јавне куће!“

             Живео сам негда у Банату. Тамо зграду у којој је седиште општинске администрације зову „јавна кућа“, јер се тамо обављају јавни послови. Тако је било, сада је све тајно!  А пријатељ Драгослав ми отписује: „У Шведској нема јавних кућа. Једино се на улицама виђају румунске мачке.“  Код нас домаћи керови, код њих мачке, и то румунске.

             Онима који се сада не домогну вируса влада ће спремити сендвиче „за понети“! Могу их појести идуће године, ионако неће бити хлеба.

             Орање се одлаже за идућу годину!

Вируси утерују ред

Вируси су вратили људе кућама. Вратили су их породици. Једна ми се жена недавно похвалила: „Најзад сам и ја дошла до свог мужа.“ Очеви и мајке су почели да се баве својом децом.

            Бабе и деде су сада на одмору. У затвору.

            Комшика се хвали: „Ево, муж ми је пуне две недеље код куће. Разговарамо као муж и жена. И, могу вам рећи, сад тек видим да је он много добар човек.“

            Човек прича љубавници: „Решио сам се таште. Најзад су јој затворили клопке. У изолацији је.“ Жену није спомињао.

            Бринем за комшику. Сама је.

            Сад се све ради на брзака. Полицијски час почиње рано, у 15 сати.

            Вируси су утерали ред. Има нација које је тешко опаметити. Мислим да ће вируси направити услове за велике промене. Револуција је ружна реч.

            Сви се надају већем наталитету, без обзира на учинак Ковида-19. Али, не брините за наталитет. Омладина не јебе ништа – не зарезује никога. Клинци мисле, ако се прејебу да ће остати без муда. У Њујорку је једном приликом повећан наталитет због нестанка струје. Чујем да опет имају шансу. Разлози су други. Али, шанса је шанса. Требало би је искористити. Нас који робијамо, ни криви ни дужни, то се не тиче.  

             Тек када наступи глад, онда наступа и општа јебачина.

             Забрањено је да људи шетају кућне љубимце. Право на шетњу имају само керови.

             Видим да су усташе пустиле капетана Драгана. Ваљда ће се и ови наши смиловати на мене. Робијам, ни крив ни дужан!

  

Сада цео свет

пред вирусима пузи

и чека да га неко нагузи.

            Како су вируси успели да се ослободе и како су успели да поробе планету? Штос је у брзом размножавању.

           НАТО је успео само Србију да сјебе, ко их јебе!

29.3.2020.

Страх и слобода

               Страх су увукао у народ. Страх производи бес. Страх производи зло. Страх блокира мозак, обезнањује, а из тога куља насиље. Људи се плаше да ће ови што су их затворили заборавити на њих. Плаше се да ће апсанџије изгубити кључеве. Видео сам сабајле, људе, утваре, како журе у три сата на зборно место. Боје се глади. А она ће тек доћи. Сада још није дошла. Али, ако дође код комшија, онда је то ту, у нашем селу, доћи ће и код нас. Свет је постао једно село.

            Некако сам прихватио мишљење да човек треба сам да се мења. Не знам да ли је то било наметнуто, или сам до тога сам дошао. Свеједно је. Али сада мислим да је потребно и други да се мењају. А да ли ће они хтети? Да ли је потребно да им се неке ствари наметну? Да ли је то слобода? Тако се не поставља питање слободе. Слобода зависи само од човека самога. Од његовог сопства. Ево, сада сам на робији и ово пишем као да сам слободан. И док не умем да се променим, не контам шта би то требало да одузмем, од свега што је у мојој глави, па да будем слободан. Чак и када бих успео да то скројим чињеница је да ја робијам, ни крив ни дужан!

             Најгоре је када све запамтите и не излази из главе! Зло се боље памти! И дуже. Д(р)угови се брзо заборављају!

             Не могу ни страха да се ослободим да ћу овде скончати пре краја пролећа које гледам кроз прозор. Још увек долази пролеће. Нећка се. Да ли ће тако бити до почетка лета? Све се надам да ћу и сутра гледати кроз прозор. Чим ми Господ отвори очи, са страхом кренем према прозору. Изгледа да је то слобода.

Слобода је стање душе, као љубав.

Слобода је чежња за пролећем, 

Пред њом се морате поклонити,

морате се сагнути,

као када желите да помиришете љубичицу.

Постоји и други начин,

да је откинете,

приграбите и помиришете.

Али, покидана љубичица ће брзо увенути.

Слобода није за канаринца,

њега ће брзо зграбити кобац.

Слобода је песничка тема.

Слобода се пева.

О слободи се труби.

Мисао о слободи су донели таласи вируса.

Слобода није ништа без робије.

Робијам, ни крив ни дужан,

Чекам слободу.

Слобода се осваја.

Смрт ослобађа.

Страх од смрти обезбеђује робију.

             Серен Кјеркегор указује да је слобода унутрашња ствар: „Људи су баш глупи. Не користе се слободама које имају, већ траже оне које немају; имају слободу мишљења, траже слободу говора и писања.“[1]  Слобода мишљења је свакако унутрашња ствар. Такво тврђење заступа и Андреј Тарковски: „Ипак, ми не знамо како да будемо слободни. Зато су заиста најслободнији људи – они који ништа не траже од живота. Они траже много од себе.“[2] Слично тврђење налазимо и код Антонија де Мела[3]. Занимљива је следећа Платонова мисао: „Од слободног човека се не може направити роб, јер је слободан човек слободан чак и у затвору.“ Он је подржавао ропство и није робијао. Ко зна шта би Платон написао да је бар мало робијао, и то, ни крив ни дужан.

Ендемија и пандемија

            Када нас ослободе, онда ћемо видети да и диктатура може да буде место за уживање. О томе ћемо касније, али се одмах мора признати да Ковид-19. пружа шансе да се буде човек!

            Већина држава, а то значи њихове главешине, је ускратила помоћ Италији, ренесанси, и Шпанији. Од сад па за следећих 100-200 година то ће се приписивати европским народима. Италијани и Шпанци им то неће заборавити. И балканским народима су ускратили лекове. Пробудили су их Руси у Бергаму, Кубанци у Бреши, Кинези у Србији, Венецуеланци... Европска унијо, бруко наша!

             О ендемији, односима међу балканским народима и наслеђеној мржњи, је писао Дарко Танасковић и лоцирао је у Босни. Рече да је ендемија мржње гора од пандемије, јер је трајна. Све мислим да је она у Босну стигла одозго из Европе. Босанска ендемија мржње није аутохтони вирус. Она је из Европске лабораторије. Не спорим кривицу ни самих житеља Босне, али код нас је одувек важило правило, За све је крив неко други?! Сећам се како се аплаудирало по српским кафанама када је почео распад Југославије. Сеирило се на све стране. Оптуживани су страни непријатељи и домаћи издајници. А кад се завршио рат који смо изгубли, комунисти су прогласили победу. Не би било погрешно, никада није ни било, да се прочита неки текст нашег нобеловца Иве Андрића на тему Босна. Нећу сада да потржем човека ни због чега, па да га цитирам, него

 

Ћитај,

болан,

немој зајебават!

Гледај на сваки начин да се отарасиш мржње. Ако успеш, онда си дошао на корак до слободе. Употребићу овде образац светог Августина[4] да бих некако приближио слободу, или бар да се види колико је то тешко, Ако ме не питаш шта је слобода – знам. Али ако ме питаш – онда  не знам.

1.4.2020.

 Кад сам био млад

учио сам као луд.

Мислио сам,

бићу паметнији.

А,

види,

сад сам блесав! 

Поглед на свет из микрокосмоса

               Прозор је прозор у свет. Мени прозор служи и да поред њега упражњавам самоћу. Гледам и мислим како је цео свет мој. Али, то је стварност. Многи ми не верују. Они мисли да свет постоји због њих. И други људи им ваздан сметају. Мисле да им они узимају нешто што само њима припада. А то што смо сви од блата створени њима то ништа не значи. Не значи им ни што ћемо сви назад у блато. И то чисти. Вируси остају овде. Идиоти. Једна источна каже овако: „Када мудрац показује ка Месецу, идиот види само његов прст.“ Баш се мислим, да ли ти слепци виде и тај прст? Или, о прсту размишљају као Жан Гитон[5]: „Често користимо прст да бисмо ископали око.“ И када се свет ноћу огрне мраком, кроз прозор видим у даљини, нешто светлуца – звезде о којима сањају песници. То је стварност. Срећом, заобишао ме је Гитон. Напољу је пукло пролеће под снегом. Ко зна шта бих све видео да није прозора.

1.4.2020.

       Падао је снег и 1. маја, али овако тешка зима није била, а сад се наврзло и пролеће!

             Ванредно стање не јењава. Пре сам гасио ТВ да би се председник одморио. А јуче сам одмарао ја! Видећемо данас да ли се повампирио. На телевизији се појављује само „струка“, то би значило, доктори стручњаци за вирусе и епидемије. Показују нам сваког дана исте сисе.

            Мени је боље када гледам кроз прозор. Али, италијанска поетеса Алда Мерини[6] упозорава: „Иако је прозор исти, не виде сви исте ствари.“ Прихватајући ове стихове најбоље је да у време карантина, а то је, како каже архитектица Дина Банић, из Фиренце, „доба када је сијалица била Сунце“, да гледам кроз прозор, можда ће ми се посрећити да стварно видим Сунце. Кад боље размислим, поглед зависи од човека. Као када људи гледају неку слику, не виде је сви исто. А стварност је само слика. И то тренутна.

            Звонимир Костић Палански[7], песник, (се) пита: „Да ли је пружање руке кроз прозор кршење полицијског часа?“ Не знам да ли да им га накршим сада, или одмах. Рекоше, ко подигне руку, одсећи ће је, а ко пружи,  можда му нешто и суну. Мада, мислим да би требало пробати са влажним прстом, да би се испитало са које стране дува ветар. Не мора то да буде баш средњи прст. А што се мене тиче, мож' да ми пљуну под прозорче.

            Тома Аквински је рекао: „Говорећи о Богу, не можемо рећи шта је, већ шта није. На исти начин не можемо говорити какав је, већ какав није.“ Овакве дефиниције су биле познате још у Аристотелово време. Могу се звати негативне, јер се о предмету расправе  говори оно што није, а не оно што јесте. Тома није рекао за Бога какав није! Мислио је како да се извади из ове рупе па је другом приликом рекао: „Бог је несазнатљив.“ То би по моме значило, са Богом немојте ни покушавати.

О љубави се може говорити на исти начин. Не можемо рећи шта је, већ шта није. На исти начин не можемо говорити каква је, већ каква није. Најчешће се о њој говори када изостане. Ових дана се много мрси о Ковиду-19. Занимљиво је да су поглавари великог броја цркава наредили затварање богомоља да се тамо не би уселио вирус док га безбожници – они који верују у науку, не савладају, док не нађу лек и вакцину. Као да је вирус ђаво. А понаша се као да није?! Кад говоримо о ђаволу једино шта за сада знамо то је да он није Бог! То важи и за вирус. Против њега не помажу штит и мач, нити атомска бомба. Не помаже ни чекање. Време ће ионако проћи.  

2.4.2020.

Робија је гадна работа, а за неке би била милина. Ако је робија цивилизацијско достигнуће, онда би сви наши политичари морали бити на робији и то на почетку мандата. После је касно. Ако нема места у Топоници, има у КП дому. После сваке конференције за штампу сви се надају да се вирус више неће појављивати.
Али, јебига!

                         

               Робија се мери временом, а нико не зна шта је време.

Време све уситни, само муке (муће) укрупни!

Жене су изгубиле све трке са временом. Остала им је само фрка.

Време није наклоњено женама, ни када је лепо време.

И време има нешто против жена.
Време је жива несрећа.

Време изможди сваког човека.
Време у свакој кући расплаче некога.
Време једе све живо и мртво!
Време не зна ко су му родитељи!
Време свакоме узме меру.
Време је заробљеник простора.

2.4.20.

Нико не спори да је зајебанција лек

 у гадним ситуацијама.

Ко је бре, луд, да се сам зајебава.

За оне који не знају да броје: До милијарде има још!

И струка само кука,
И од ње ми је мука!

3.4.2020.

Крај ће каже,

Ко говори истину,

А ко лаже?!

Прође ми живот,

стално сам на почетку,

а још нисам узео ни метлу ни четку,

Лек

Крантин је зависан од друштва. Ако си сам, најебо си. Ако пишеш роман, онда си опет најебo, јер писање није колективна зајебанција. Ако пишеш есеј можеш с времена на време да идеш да пишаш. Ако пишеш песму, онда можеш нешто и да гуцнеш. Ако пишеш афоризме, можеш да се излежаваш, али од тога нема фајде. Нема фајде ни од другог писања, али и у карантину се мора нешто тупити. Нико не спори да је зајебанција лек у гадним ситуацијама. Њоме се испира душа човекова, а "Горки лист" служи за испирање грла после „Росе“.

4.4.20.

Расцветавање

              Читањем књига читају се (туђе) мисли. Чудан је то порив да човек воли да завирује у туђе двориште. Да ли је то трагање за духовном храном или пуста знатижеља. Лопови гледајући кроз тарабе мотре шта би могли да мазну. Има и таквих људи који воле да се диве како је комшија подшишао траву. Заглеђују, какве су му руже, па и каква је нова комшика. У књигама се могу наћи описи ручкова на трави. Ако је трава полегла, шта то значи? Трава је углавном зелена, а руже су црвене. Углавном, осим ако није реч о Ружи Јерихона која почне да се расцветава чим отвориш књигу.

              Гледам кроз прозор, упркос вирусима, цветају шљиве. Цвета Србија. Робијам, ни крив ни дужан! Облачи се пролеће, мислимо на лето. Кренућемо на југ, ваља ће нас поветарц као Ружу Јерихона.

5.4.20.

Веза

             Смисао живота је исти као и смисао уметности – да мења свет. Живот је савршенство познатог уметника. Ремек-дело. И нико до сада није успео да направи лепше и занимљивије уметничко дело, а не верујем ни да ће успети да направи – живот. Није се још родио ни кустос који би ово дело подробније описао и објаснио. Уметник је по своме лику створио човека. То је за сада једина веза између живота и уметника. То је све што знамо о Њему – о Творцу уметности – о животу. Ипак, далеко је Он од тога да је анонимус. За његово песничко дело песник Зоран М. Мандић каже: „Живот је његова најлепша - ПЕСМА.“

            Живот је тајна као што је тајна његов створитељ. Смисао живота јесте у путовању. Живи свет путује кроз време и када стоји у месту. Трагајући за смислом живота можда ће помоћи стара јапанска мисао:  „Оног дана када престанеш да путујеш, тада си стигао.“ Антони де Мело каже: „Несвесни живот није достојан да буде проживљен.“[8] Ова је његова мисао много пута цитирана и истицана при превођењу његових књига. Она се односи на живот људи и то превасходно на духовни живот. Али, живот као што знамо има и несвесни део. Животу би требало допустити  и да лудује. Све у своје време.

Слепци

             У неким државама Индије има људи који воле псеће месо. У Индији не једу месо краве. Кинези су, за разлику од Американаца који једу говедину, бацили око на слепца. Мислили су, ако поједу слепце – слепе мишеве, у Грделици их зову ћорави, да ће тако једним ударцем убити две муве. Нису се обазирали на Тому Аквинског који је одавно запазио: „Ни све силе и напор људског ума не могу објаснити суштину обичне муве.“ У нашој држави која је неспремно дочекала вирусе, није било ни оркестра ни добродошлице. Злуради Американци додали су вирусима придев „кинески“. Прво се власт подсмевала моћним вирусима, а сад их кљука лековима не би ли некако крепали, или бар да онемоћају, па да их некако побијемо на спавању. Срби су специјалисти за такве работе. Ове врсте специјализација се обављају in vivo на кумовима, рођацима... Слепци, које смо раније дресирали да лове тиграсте комарце, одбили су да хватају вирусе. Неки од њих добију пролив, други упалу плућа, има и дертера и саботера, а многи од њих схватајући озбиљно ситуацију енормно су подигли цену својих услуга. Докторе и сестре смо извозили у Немачку за багателу. Сад спас тражимо од нашег брата  Си Ђипинга и нашег брата Путина. Бар  да прескрцамо овај период док нам се сестре не врате. Проблем је шта ћемо са децом коју су тамо изродиле. Али, и то ћемо решити. Као и увек, дијаспора нам смета само када дођу без пара. Најбоље је када лову пошаљу и остану у Немачкој. Тада бар знамо да су на сигурном.

6.4.20.

---

[1]  Серен Кјеркегор, Или-или, Београд, Службени гласник, Треће издање, 2019.   Стр. 22.

[2] Андреј Тарковски, Уметник и XX век, Разговор са гледаоцима током Ст. Џејмс фестивала у Лондону 1984. (Превео: Александар Мирковић, https://srodstvopoizboru.wordpress.com/)

[3] Види 6, стр. 58.

[4] Свети Августин (354-430): „Шта је време? Ако ме не питаш – знам. Али ако ме питаш – онда не знам.“

[5] Жан Гитон (1901-1999), француски католички филозоф и теолог.

[6] Алда Мерини (1931- 2009 ) велика италијанска поетеса.

[7] Звонимир Костић Палански (1948- ), књижевник и скулптор.

[8] Антони де Мело, Буђење, Пут љубави, Нови дан, Београд, ЛОМ, 2010.