„ХРАМ ТИШИНЕ“ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ
Скинем капу, прекрстим се и полако, скоро на прстима, улазим у Храм тишине.
Тишина би требало да је постојала пре свега, али то је недоказиво. Ту чак ни интуиција не помаже.
У почетку беше – Реч, која је – Љубав.
Све се мислим да је Реч нарушила, пореметила, тишину тако да сада разговарамо са Богом у тишини која је у месту званом Храм.
Храм је место, симбол, у коме можете да се склоните од галаме, од вреве, од звери, а негда је било и од људи. А сада Храм је постао симбол туђине и непријатељства. Храм је постао место око којег обигравају звери очекујући свој плен. Ако им досади чекање, онда га једноставно униште. Било је случајва да су храм пун немоћних и недужних људи запали. Од свега су остале само нагореле кости. Остала су питања коју вајду су имали палиоци, шта их је на тај чин навело, зар нису могли да запале свећу, зар нису могли да се помоле у храму, зар...
Зар је поштовање Храма тако тешко? Зар је до Господа тешко стићи? Зар није он само Љубав, само Мисао? Да, о томе је реч у књизи Храм тишине. О Љубави.
Како се Господе, Љубави моја, могло десити да су људе спалили, и да то опет чине?
Храм тишине је онај у коме ћете наћи мир.
Тишина, гледам кроз прозор, нема никога на улици. Мислим се, шта ће ми прозор?! Окрећем се на другу страну и улазим у Храм тишине.
Песме имају помало свечарски карактер, имају елементе библијског, неке ме подсећају и на Лао Цеа, одишу филозофијом, мудрошћу. Просто види се да су добро скуване и да се могу читати наштесрца. Чак, чини ми се да су безгрешне.
3.12.23.
