Странице

четвртак, 13. јун 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ



РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ
Стојан Богдановић, Агиа Тијада



I
Јуче сретох своју покојну мајку,
На путу господњем зауставих је за тренутак.
Иста је онаква, спечена и све некуд жури,
Ту пред анђелима и неки наши свеци беху,
Никада та жена да седне и мало да одмори,
Рекох јој са каквим људима данас седим,
А она ће, Знала сам,
Сви ћете горе.

II
Јутрос је нема,
Али ја разговарам са њом и кад је нема.
Очекивао сам да ми каже,
Нахрани музе, а то значи козу,
Па иди да се играш са децом.
Ваше је да измишљате Србију.
Нема ко други то да уради.
А ја идем да садим шљиве боњинке.
Под јесен ће из печалбе доћи песници,
То су људи,
Који знају да једу суво месо,
Да пију ракију
И да праве децу.
Који знају да нема живота без жена и без ракије.

А с пролећа почињу и љубав и рат.

III
Таман да пођем
Она се поново појави.
Об раме носи две кофе воде,
Под обрамицом пресавила се готово надвоје,
Шљиву понад Мијине главе да залије.
И он је био човек.
Волео је шљивку
И да се пење
Уз родно дрво.

IV
Споменух јој да је данас рођендан патријарха,
Утом, усред благдана нешто пуче,
Наш се разговор прекиде
Због сметњи и шумова на везама.
Сутра прочитах на инетнету,
Срушене су америчке куле и наши градови.
Ни једно ни друго
Не нашом кривицом.
Од кад је света и века,
Увек је крив неко други.

V
Малог није још нашла.
Враголан негде поред Тимока
Замењује славује, припевује девојкама.
Другог Миодрага од мисли саставља
Док на прагу на десници
Нежно, као маца, његову златну косу преде.

Као према небу
Повремено према ватри подигне поглед
Вариво да не искипи из главе,
Црне мисли
Око судбине намотава.

VI
Истиха покушавам мисао да уденем
Ал' она се нѐ дā.
Каже ми строго,
Немојте децу да тучете,
Упитах скрушено, а ти нас
Што си тукла и за уши вукла.
Прекорно закључа причу,
Ви нисте били добри
Као деца сада,
А није добро ни потпун мир кад завлада.

VII
Све бљешти, сија,
Одмах сам знао да је Она.
Руке црне као зифт,
Сијају као нове ципеле.
Можеш на њима да се огледаш.
Ово је чудо.
Нисам блесав, видим.

VIII
Сваку причу започиње сабајле,
А завршава пред зору.
Каже ми,
Иди сад да учиш математику, поезију и музику.
Фудбал је безвезе,
Није то за србијанске сељаке,
То игра сиротиња која нема за виолину.
Најјевтинији је рачун.
Почни са таблицом множења.
Сети се како је Отац заповедио,
Идите и множите се.

IX
Жене не воле пијане мужеве,
Јер се њима тада свашта чини.
Само им се чини.
Зато гледај, бар неки пут буди трезан.
Буди опрезан.
Свакаквих жена има.

Избегавај мушкарце који се много хвале
И који криво саветују,
Који те наговарају само да радиш,
А да се ништа не роди.

X
Пренела ми је све што је Он рекао.
Увек смо се прибојавали Бога Оца
И увек је то било без разлога.
Он и није долазио, осим празником
И када треба деца да се праве.
Остало време је проводио са апостолима.
Правили су циглу,
А почели су и цреп да праве.
На јесен ћемо се уселити у нову кућу.
Стару су нам запалили Немци,
А најстарију Американци.


XI
Хајде сад спавај,
Ујутру обиђи виноград,
Помузи козу,
Пази да не прегори.
(Не могу сада да устајем,
Нешто ме стегао кук.)

Учи рачун, копај,
Виолину можеш и да слушаш,
А без рачуна нема ни љубави.
Чист рачун, дуга љубав.

XII
Разговору никад краја.
Кажем јој да не брине за рачуне.
Време се променило
Али, ја по старински,
Одох на послушање.
А рачуне ћу платити следећег месеца,
Или  Бог Отац када дође из печалбе.

XIII
Још нисам сео уз компјутер
Она започиње причу.
Прича ми шта и како треба
Са браћом и са рођацима.
Нека ти Матија каже,
Он је о томе одавно писао
И још га читају.
Ако те је стид да питаш Матију
(Није срамота не знати, срамота је не питати.
Најбоље је њега да питаш,
Он шурује са Оцем,
Њих двојица су стално у дослуху.)
Ако баш нећеш,
Питај Нешу Сенту, из Чукуровца,
Нека ти он то одсвира на увце.
Зна он то.
Зна и друге радње,
Али то није за ову прилику.
А сад морам да идем да помогнем Оцу
Око оне деце што их од блата и од ребара прави.
Некада је од блата правио злато,
А сада ево, дошло је пролеће.

Не ваља када царством владају зелени
Они што за војску и за женидбу нису стасали.




Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...