Ранко Павловић
СУНЦЕ
Над фотографијом коју је
снимио Мирослав Тодоровић
.jpg)
начас застало уморно Сунце,
тек толико да из ока
истисне капљицу зноја
и да га Мирослав Тодоровић
сними за Албум вјечности,
па ће га потом Пјесник
смјестити у меку постељу
још ненаписаног стиха.
Тихо се гаси румен пламен
у облаку над Сунцем
и у шуми под њим,
не чека ватрогасце (без)ума,
јер вјечност пали и гаси ватру,
зна то добро Сунце
које још никад није заборавило
да се јутром пробуди.
Нека усамљена птица
пјесмом успављује Сунце,
док Пјесник Светогорским штапом,
по спарушеној трави,
исписује стих о Сунцу
које одлази на починак.
21. 7. 2022.
Стојан Богдановић
СУНЦЕ ТИ ЖЕЖЕНО
Сунце
је ту да изгори,
Да сагори,
Утваре гонећи
И да на крају,
Пратиоцима кости одмори.
Сунце, значи живот,
Говорила је мати,
Износећи постељину да је Сунце види.
Сунце разгони вирусе, бактерије и ваши,
Сунце се не боји политичара,
Сунце зна да покрене олују
Кад га, оно, избију пеге.
Мирослављево Сунце зна и да разгали
Кад га Ранко об ноћ припитоми
И зором пусти на пашу
Росу из сна да подигне.
Отац је мој говорио
Као Бог Отац,
Сунце ти жежено,
А Брана Петровић је написао
ЖЕЖЕВАСИОН.
21.7.22.
